Источни Врачар: Улица Крунска од Београдске до Књегиње Зорке
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Прве идеје о нумерисању и именовању улица у Београду појавиле су се још 1847. године. Од свог именовања 1872. године свега 34 улице нису мењале свој назив, али је зато једна улица рекордер. Иако многи мисле да је Светогорска највише мењала таблу и то осам пута, постоје још две улице које су имале променљиву прошлост. Пре Светогорске ту је Ресавска улица са девет промена, али на првом месту је Улица Крунска. Она је рекордер у Београду са 12 промена назива. Крунска улица се протеже од улице Кнеза Милоша до Курсулине, односно парка Војводе Бојовића. Улица и данас одише мирноћом, а због своје лепоте позната је и по низу амбасада које се у њој налазе, као и Музеју Николе Тесле.
У овој улици стилови се прескачу за разлику од многих градова например Беча у коме су квартови прдвидљиви. Само је 77 архитеката из царске Русије ставило своје печате на преко 1.000 зграда у Београду. Бели Руси су донели феудалне стилове Романових. Најпознатији међу њима је Николај Краснов који је Скупштини дао царски декоративизам. Генерал Баумгартен је Старом Генералштабу дао петроградски бидермајер. Када се уђе у ратну салу Генералштаба одмах се уоче позлаћени витезови, штуко грбови и одлике племства. Французи су донели арт деко Француске амбасаде кроз дело Еспера. Блехин је донео чешки кубизам у Прашку банку на углу Теразија и Сремске улице. Фашистички стил Флорестана Фауста је на фасади Италијанске амбасаде у Бирчаниновој улици.
Српске архитекте су се школовале претежно у Немачкој и Бечу а морали су и да имају обавезна студијска путовања по Европи како би се упознали са трендовима у архитектури и грађевинарству. Тако смо добили Робни магазин у Улици краља Петра студента Виктора Азриела у тада модерном стилу сецесије још 1907. године. Налик је робном магазину у Бриселу, али је укуснија јер има оквир од белог мермера.
Врло често чујемо израз српска еклектика. То би било преобликовање водећег стила епохе тог времена у наше. Најизразитији стил је српско византијски стил настао спајањем Византије са бечком сецесијом.
До 1914. године архитекта Никола Таназевић је начинио сецесијске маскероне преливене пурпурном бојом из манастира Каленић на Вуковој задужбини.
После 1918. године спрпски Гауди како су звали Момира Коруновића је на каменој глини правио преплете Византије на згради Старог ДИФ-а у Делиградској 27 и на уништеној фасади Поште 2 на Савском тргу.
Овај принцип еклектике донео је у Србију средином 19. века чешки архитекта Јан Неволе који је складно уклопио разне стилове на Капетан Мишином здању 1863. године.
Дакле, у архитектури Србије био је прво академизам, па сецесија, па српско византијски стил, па француски арт деко и на крају модерна кроз ГАМП.
Породична кућа Сретена Стојановића, Улица Крунска, број 50
Ова вила одражава успон краљевине. Названа је као вишепородична вила, мада по неким детаљима фасаде има елемената палате. Личи на теразијску палату Атину јер су им три лука за украшавање терасе заједничка. Такође, сличних су габарита. Саградили су је архитекта Светозар Јовановић и предузимач Сретен Стојановић. Заједно су радили и Министарство саобраћаја у Немањиној, која је дуго година била површински највећа зграда у бившим државама.
Ако би рангирали престижне улице Београда, прво је била Господар Јевремова, па Крунска улица па Румунска улица на Дедињу.
Првобитну кућу је саградио Сретен Стојановић, предузимач грађевина. Како је имао 3 сина решио је да је прошири тако што ће сваком сину саградити по спрат. Сретен је био из околине Маврова и сви зидари су неуморно радили а јели само комад проје и чорбу од црног лука. Зарађивали су за голи живот а газда Сретену за палату. Пројектант је Драгутин Шиђански који је био и власник циглане у Вишњичкој Бањи, док други кажу да је архитекта Светозар Јовановић. Ко год да је пројектовао сачинио је ремек дело.
Сливници за воду у лођама направљени су у виду лавље главе кроз чије чељусти пролази цев, дакле исто као и на олуку на Партенону у Риму. Фасада је окићена купидонима, медаљонима и ћуповима.
Да ли знате ко је или шта је купидон. То је римски бог еротске љубави, који се назива и Амор. У грчкој митологији пандан му је Ерос, који такође, симболизује љубав у страст. Приказан је као дечак са локнама, анђеоским крилима, луком и стрелом. Овај немирни дечак је пратилац Венере богиње љубави и плодности.
У зграду се улази кроз украшену ниску капију и плитко двориште.
Газдин стан од 270 квадрата је после рата подељен на два стана. У већем је живела Ружица Сокић са мужем Мирославом Лукићем. Зграда је завршена 1932. године, а шта је било са Сретеном Стојановићем само Бог зна. Изнад стана Ружице Сокић становао је Веселин Веско Савић неуропсихијатар. Палта је имала и подземну гаражу где се ауто навезе на платформу, возач кроз прозор пружи руку и повуче полугу која покрене електромотор, метална платформа окрене ауто и смести га на паркинг место.
Породична кућа Ђорђа Генчића, Улица Кунска улица број 51
Подигнута је између 1927. и 1929. године као породична кућа Ђорђа Генчића индустријалца и политичара. Кућа је саграђена према пројекту архитекте Драгише Брашована. Са колегама Миланом Секулићем и М. Петровићем Обућином основао је пројектантско-извођачки биро „Архитект“. Зидање зграде започето је у јуну 1927. године, а завршено је децембра 1929. Све до Другог светског рата зграда је била приватна породична кућа. Од 1952. године у згради је смештен Музеј Николе Тесле.
и живот Драге Машин и заједнички живот њен и краља Александра.
Ђорђе А. Генчић рођен је у Великом Извору, крај Зајечара, а умро у Београду.Био је индустријалац, власник рудника, министар унутрашњих послова у време краља Александра Обреновића, политички „вођа“ завере против краља Александра и градоначелник Ниша од 1894. до 1899. године.
Рођен је у богатој и угледној породици. После завршене средње школе у Зајечару и Београду одлази у Беч где студира економске науке, а касније у Русију, где студира војне науке. По повратку радио је у Нишу као управник града (градоначелник). Био је оштар противник женидбе краља Александра Обреновића са грађанком Драгом Машин. Због јавне осуде овог брака и политичких расправа Генчић је био осуђен на седам година затвора, од чега је одслужио једну годину.
Власник неколико рудника, углађен човек европског понашања обучен по последњој моди, висок и витак, Ђорђе Генчић мамио је уздахе дама, али и негодовање господе. Говорило се да јесте поштен, али су га сви памтили као “човека крвавих руку”.
Премда је био дете рођено у селу крај Зајечара, за Ђорђа Генчића судбина је, чини се, одувек имала велике планове. Његов отац Андреја био је посланик у многим скупштинама, а и сама породица Генчић била је и те како угледна у тадашњој Србији. Тако је, након завршене средње школе, Ђорђе послат у Беч, где је студирао економију и дочекао судбински сусрет са Черњајевим. Руски генерал Михаил Черњајев био је главни командант српске војске у Српско-турском рату. Генчић га је у име студената поздравио и толико је одушевио генерала да га је Черњајев позвао на војне студије у Русију. Тако је Ђорђе уписао руску војну академију, да би потом постао руски гардијски официр, а за време службе напредовао је и до чина капетана.
Био је веома важна личност током завере везане за мајски преврат. Након образовања нове владе под Карађорђевићима био је министар народне привреде, али се убрзо повукао. Током балканских ратова и Првог светског рата био је дописник руских листова у српској војсци.
После Великог рата Генчић се потпуно повукао из политике и посветио се рударству. Ђорђе Генчић умро је сам, у кући у Крунској. Кажу да је на његовом радном столу и даље стајала слика краља Милана Обреновића. На полеђини је, пола на француском пола на српском, била посвета, давно написана: “Хвала Вам, Генчићу — Милан”.
Мајски преврат је био државни удар у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме је прекинута лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос Србије и европских сила, зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је група официра и цивила-завереника на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи месеца маја 1903. године. На исти дан 35 година раније је убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку. Најистакнутији завереници на челу са Аписом су касније, са многим придошлицама, основали милитаристичку организацију из сенке, звану „Уједињење или смрт“, познату још по неформалном имену „Црна рука“.
Све до недавно, било је још увек живих старих Београђанки које су умеле да причају о лепоти, доброти, племенитости, елеганцији и духовитости краљице Драге и страственој љубави која ће и њу и краља Александра коштати живота и угасити лозу Обреновића. Оно што ми о томе знамо, само је пропаганда карађорђевићеваца и комуниста …
Популарност краља Александра је опала након његове женидбе Драгом Машин, бившом дворском дамом своје мајке Наталије, удовицом инжењера Светозара Машина, која је била старија од њега 13 година и пореклом није била из краљевске породице, што је у то време било опште важеће правило за женидбу престолонаследника и краљева. Краљев отац, бивши краљ Милан Обреновић, није одобравао брак и није се више враћао у Србију, а умро је у Бечу 1901. Против брака се побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин. Због затегнутих односа са другим државама због ове женидбе, краљ Александар се у спољној политици окренуо Русији, пустивши претходно из затвора радикале оптужене за Ивањдански атентат на краља Милана.
После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак наводне краљичине трудноће, помиловао све политичке осуђенике. У влади су се налазили представници Народне радикалне и Либералне странке. Краљ Александар је потом донео нови Октроисани устав, чија је главна карактеристика била увођење дводомног система, који се састојао из Сената и Народне скупштине.
Велики проблеми за краља Александра настали су због непостојеће трудноће краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем.
Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је десетак месеци пред смрт настојао да се поново приближи Аустрији а извесне кораке предузимао је и раније.
Постоје одређени наводи како је краљ, заједно са председником владе, генералом Димитријем Цинцар-Марковићем, у то време припремао протеривање краљице Драге. Према овом плану, Драги је саопштено да заједно са Цинцар-Марковићем треба да отпутује у бању Франценсбад, како би лечила проблеме због којих није могла да затрудни. Но, надаље би јој било онемогућено да се врати у Србију, и то на исти начин како је Александар претходно протерао своје родитеље. Ово је требало реализовати месеца јуна, али преврат је то спречио.
Млади официри су се бунили због краљичине лажне трудноће и непрестаним испадима њеног млађег брата, за кога се залагала да буде престолонаследник. Њеним именом су називани поједини пукови српске војске, краљичин рођендан је био обележаван широм Србије, док су официрима касниле плате због којих су упадали у дугове.
Драга Луњевица, удато Машин, и Александар Обреновић срели су се први пут одмах после њеног венчања. Баш кад је она, по изласку из цркве села у свадбену кочију, из супротног правца наишао је дворски фијакер са малим принцем, кога је гувернанта извела у шетњу. Видећи сватове и „младу” он се, као свако дете, радовао и весело махао „младој”. Ко би тада могао и да помисли шта ће се касније догађати са том невестом и овим дететом? Саша, како гаје мајка, краљица Наталија „по руски” звала, а отац, краљ Милан, надимак прихватио, наставио је шетњу са гувернантом, а Драга је кренула у нови живот, за који се никако није могло рећи да је био бољи живот.
Инжењер Светозар Машин био је двадесетак година старији од своје младе и врло лепе жене. Био је пијаница, радио је као инжењер у Лесковцу, врло образован, знао је неколико страних језика и добро преводио са њих, ништа није пружао жени, јер је све „јела пуста ракија”. Живели су скромно, на ивици сиромаштва. У то време све богатије породице, не само у Београду, имале су бројну послугу. У многим београдским кућама били су и ливрејисани лакеји, униформисане собарице и гувернанте, у унутрашњости се то виђало ређе, али је послуге било више, разних „момака” за ово и оно и девојака „да мало послушају”, што је подразумевало и најтеже кућне послове. Супруге лесковачких трговаца, чиновника, начелника, професора, наравно и инжењера, свештеника, око себе су имале по читав буљук „млађих”, како се тада говорило, а Драга је сама прала, кувала, пеглала, рибала, водила цело домаћинство, чак и ишла на пијацу, што није био обичај тадашњих госпођа.
Али, није се брзо ослободила сиромаштва. После мужевљеве смрти вратила се у Београд, млада и лепа, а сиромашна. Знала је стране језике и живела је од преводилачког рада, преводила је фељтоне за новине, превела је тада популарни француски роман „Мачије око”, који је објављиван у наставцима. За нас је занимљиво да је покренула први српски женски лист „Домаћица” и да је била активан и редован члан српског новинарског друштва. Тада јој се догодила и љубав, многи кажу њена једина, а други њена највећа љубав. Заљубила се у младог доктора наука Богдана Поповића, који ће касније бити академик, велики арбитар наше естетике, аутор познате „Антологије српске лирике”, књижевни и уметнички критичар, један од највећих српских умова. Из тог времена, савременици су је памтили како скромно али уредно одевена, у ципелама са „кривим” штиклама, поносно и пркосно хода београдским улицама. Ове њене криве штикле Београд није заборављао. Кад је постала краљева љубавница, а онда и краљица, често су се чуле пошалице, мање или више духовите, на рачун „штикли”, а градска лепотица госпођа Гита која се развела од Цинцар Марковића да би се удала за лепог, богатог и опасног Ђорђа Генчића, умела је да се на дворским баловима упадљиво загледа у Драгине штикле. Остале даме су знале шта то значи и кикотале су се иза својих лепеза. После одеђеног броја година заједничког живота, супруга Гита је напустила и Ђорђа Генчића, заљубивши се у кнеза Арсена Карађорђевића, брата краља Петра и оца принца Павла. Дакле и Гита је знала шта ради.
У време кад су Драгине штикле на јединим јој ципелама постајале све кривље, притекла је у помоћ краљица Наталија и узела је за своју дворску даму, јер Драга Луњевица, удата Машин, није била „тиква без корена”. Потицала је из познате породице, њен деда Никола био је богати трговац стоком и један од ретких које је књаз Милош сматрао за пријатеља. У Милошевој војсци је био мајор. Женио се неколико пута, онда му је наводаџисала лично кнегиња Љубица и оженио се добром девојком Ђурђијом из славне породице Чарапића. Била је лепа, луцидна, часна, добра жена и мајка не само својој деци, већ и деци из претходних мужевљевих бракова. Родила је сина Панту, оца Драге Машин. Панта је много држао до породичног имена и брзо напредовао, па је још у младим годинама био срески начелник у Аранђеловцу, где је отворио Народну библиотеку, једну од првих у Србији. Био је лични пријатељ моћника Блазнавца и Јована Ристића и краљ Милан га је поставио за окружног начелника у Шапцу.
Шабац је тада био најотменије српско место, имао је статус вароши и за Панту Луњевицу то је било уносно. Држао је добре коње, одевао се модерно и елегантно, понашао се надмено. Имао је шесторо деце, четири кћери и двојицу синова. Две старије кћери Христину и Драгу, школовао је у Београду у Заводу госпође Церман, где су се школовале девојке из отмених породица. Онда је Панта постао управник града Београда и живели су у својој, великој кући са шталом и баштом у Ресавској улици. Као управник града, Луњевица се „прославио” суђењем песнику и сликару Ђури Јакшићу, јер је сматрао да је Јакшић, у неком памфлету, увредио генерала Алимпића. На суђењу је Јакшић говорио да Луњевица нема везе са тим и да треба да га тужи генерал, ако мисли да треба, што је било тачно, али је ипак осуђен. Ово је сигурно утицало на развој Ђурине болести и његову рану смрт. На жалост, краљ Милан, који је штитио и помагао песника, био је на неком од својих дугих путовања по Европи, па се није, као обично, заузео за песника. И Панта Луњевица је имао злу судбину, завршио је у лудници, што се није смело поменути док је Драга била краљица. И Драгина рођена млађа сестра Христина, много лепша од Драге, била је малоумна, а и то се није смело помињати. После очеве болести и смрти, породица се нашла у тешкој финансијској кризи и тада су Драгу удали за инжењера Машина. Од њега је научила чешки и немачки, француски је већ знала и добро јој је дошао док се бавила превођењем, а да не говоримо о времену кад је постала дворска дама. Без знања овог језика, не би могла то ни да буде.
Милан и Наталија су се волели мрзећи једно друго. Кад је Наталија, по наредби свог мужа, протерана из Србије, остала јој је верна само Драга Машин и заједно су кренуле у изгнанство. Изгнанство је, за Драгу, било много привлачније од београдске беде. Наталија је једно време живела у Букурешту, а онда је од тетке наследила огромно имање у Русији, па је прешла у Москву и Петроград. Драга Машин је унапређена у „дам де Компањ”, односно њену дружбеницу, а бистра, каква је већ била, уз пут је научила и руски. Ипак, за стално пребивалиште је Наталија одабрала Бијариц, монденско место на југу Француске, на Азурној обали, где је подигла дворац и назвала га, по свом сину, „Дворац Саша”. Окупљала је европско „крем” друштво. И у Паризу је имала апартмане и често је тамо боравила. Свуда је са собом водила Драгу, која се одлично сналазила у отменим друштвима, а краљици је ласкало што тако лепа, привлачна, духовита и много млађа од ње, пратиља не засењује њену већ зрелу лепоту. Тада је Драга упознала Анатола Франса и друге славне књижевнике и академике, дружила се са браћом Клемансо. а највећи успех јој је био кад се у њу заљубио лепи и отмени Пол Дешанел, који је касније био председник француске републике. Дивио јој се и Жан Жорес, социјалистички лидер, Драјфусов бранилац, оснивач „Иманитеа”. Кад је чуо за убиства у Београду, рекао је једном српском политичару: „Схватам зашто сте убили једног тиранина, али, зашто сте убили и ону дивну жену?”
Многи су тврдили да је краљ Милан волео само једну жену, своју жену, коју је бестидно и безумно варао и понижавао. Она је била хладна, лепа и самољубива, он је био ватрен и распусан, па никако нису могли да се сложе.
Њихов јединац Александар растао је онако како данас, кад је развод постао нешто уобичајено, живе деца завађених неодговорних родитеља. Отац је оговарао мајку, мајка оца, растрзали су га љубављу и свађама. Све се зна о његовом несређеном, па и несрећном детињству и тако је исконструисано мишљење да је израстао у напраситог, размаженог монарха, глупог и необразованог, надменог, чак и мало дебилног, кога је лако „смотала” жена као што је била Драга Машин. Међутим, све ово није тачно. Прво, био је врло образован, завршио је француску гимназију, а затим је дипломирао на Правном факултету и имао положен судијско-адвокатски испит. Од детињства је знао неколико страних језика, што се подразумевало за ондашње, а и садашње принчеве, али је најрадије говорио српски, иако се на двору говорио француски, по захтеву краљице Наталије. Али, псовало се на српском.
Александар је био бистар, лукав и вредан, могао је по десет сати непрекидно да учи, касније да ради. Био је кабинетски тип, затворен у себе, интровертан, прилично безосећајан. Вероватно су то биле последице услова у којима је одрастао. Најјаче осећање у његовом животу била је љубав, можда је боље рећи страст, која га је везивала за Драгу. На престо је дошао рано, после очеве абдикације. Отац му је дошао на престо у 12., а он у 13. У оба случаја, до краљевог пунолетства требало је да владају намесници и у оба случаја малолетни краљ је сам себе прогласио независним од намесника. Александар је то извео много лукавије и потуљеније од свог оца, током једне вечере у двору, која је и почела уобичајено и изгледала је као обична, свако-вечерња вечера. Са тек напуњених 17 година извео је свој мали лични пуч и отарасио се намесника. Кад је постао пунолетан и крунисао се, вратио је устав из 1869, а онда је завео лични режим.
Био је приличан деспот, на известан начин и тиранин. Као и отац много је полагао на војску и на школовање официрског кадра. Имао је официре који су били међу најбољима у Европи, сматра се да је то био кадар који је на својим плећима извојевао победе у Балканским ратовима и у Првом светском рату. А једна група баш таквих официра сковала је заверу и убила га. До женидбе, водио је строго аустрофилску спољну политику, после женидбе се приклонио русофилској, кажу под Драгиним утицајем, за коју се говорило да је руски шпијун.
Прву дворску даму, касније дружбеницу своје мајке, знао је врло добро. Пошто је често одлазио у Бијариц, у мајчин дворац, често су се сретали. У дворцу се скупљало бурно и бројно друштво и, наравно, младе европске принцезе нису сакривале своју заинтересованост за младог, још неожењеног српског краља. Али, он је ,,имао очи” само за Драгу. Знала је Драга шта значе ти зажарени погледи, каквим су је гледали гимназијалци и други младићи. Избегавала га је, страховала је да је краљица због тога не удаљи из службе.
Дворска дама краљице Наталије Обреновић, удовица Драга Машин, преселила се из Бранкове 22 у Крунску 16, у којој је амбасада краљевине Белгије. Да буде ближе двору, Конаку несталом у паљевини несрећног подсећања. Да буде ближе свом Саши, кога је толико волела да га је у атентату заштитила тако што је стала између њега и метака. У Крунској је, дакле, живела једна, за тадашње прилике, неконвенционална дама, жељна круне, досегла ју је, али јој је она дошла главе. Или јој је љубав дошла главе? Љубав ју је винула у вечност. Саша је имао само 19 година, а већ две године је био краљ. Наравно да је краљица примећивала на коју страну се окреће наивно и не самопоуздано лице њеног сина, али у принципу није имала ништа против да га ,,ослободи полне напасти” једна лепа, млада, здрава и од њега старија и искуснија жена. У Србији се тада говорило млада и искусна удовица, одлична учитељица. Колико старија? Кад су се венчали, тврдило се да је била старија преко 15 година, док су били љубавници говорило се да има 12 година више, колика је била разлика можете сами да израчунате према њиховим аутентичним крштеницама: Драга је рођена у Горњем Милановцу 23. септембра 1867, а Алексадар у Београду 2. августа 1876, што значи да је ова фатална љубав почела кад је он имао 19, а она 28 осам година. Возили су се чамцем, шетали, кришом гледали, постали љубавници. Саша је одмах довео Драгу у Београд и пре него што јој је сазидао кућу на углу Крунске и Ресавске, где је данас Белгијска амбасада, становала је у изнајмљеном стану, а виђали су се у гарсоњери прекопута двора. Власник куће био је дипломата Филип Христић, који се повукао на имање на Топчидерском брду после скандала који му је снаха Артемиза приредила јавно се љубакајући и гужвајући посрељу са краљем Миланом. У кући прекопута двора Христић је „издавао квартирц под кирију” и млади краљ је инкогнито изнајмио гарсонијеру за љубав са Драгом. Данас је у тој згради музичка школа „Станковић”.
О краљу Милану и Артемизи Христић писао сам у линку Кнез Михаилова улица, непарна страна.
Сада у причу уводимо Ђорђа Генчића, па да видимо да ли је родољубиви идеалиста или човек повређене сујете? Официри су сковали заверу против краља и краљице и убили их, али је сигурно да је творац пакленог плана био Ђорђе Генчић. Живео је до 1938. у својој лепој кући у Крунској улици, у којој је сада музеј Николе Тесле. Никада више се није бавио политиком. До смрти је био „фина силуета џентлмена старе школе, са пепито панталонама, белим камашнама, штапом са златном дршком, који је кресао браду ала кнез Михаило и био љубазан, духовит, насмејан, неусиљен. Кад је био млад надметао се у елеганцији са краљем Миланом и великим кицошем као и аустријским амбасадором бароном Дунбасом. Био је висок и витак, дугих ногу и дуговрат, „имао је ону урођену елеганцију коју може да подари само природа.“
У слободној интерпретацији ћу из књиге Ненада Новака Стефановића: „ Водич кроз љубавну историју Београда“ испричати неке „пикантерије“ из Ђорђевог живота.
Када је зидао ови вилу хтео је да са Топчидерског брда пређе у најелитнију улицу и тиме покаже „да је међу живима“. Генчић је хтео да узме и најгласовитијег архитекту тог доба, Драгишу Брашована. Вила садржи 5 нивоа. Оно што јој по мом скромном укусу даје шмек је полукружно бидермајер степениште и раван кров за летње забаве и играње чарлстона док ће званице држати чашу шампањца у руци и гледати светла ноћног града. Како је волео тајанственост, а чланство у масонима му је то налагало, подигао је малу кулу која је била гарсоњера, ко зна због чега и за кога? Са осматрачнице се видео цео град, а и била је на вишој висини од оближњих дворова. Када је зграда сазидана, попео се на терасу па са ње на кулу. „Свечано обучен, у пепито панталонама, с белим камашнама и штапом са златном дршком у руци- љубазно се поклонио граду и рекао: „Извините, ја сам жив“. Извињавао се својим непријатељима: неверној супрузи и њеном љубавнику, неверним завереницима и незахвалној династији коју је довео на власт“.
Коњске трке су му биле страст, јер је волео коње, а није волео вино ни пролазне љубавне авантуре, иако су жене летеле за њим, а он је са женама умео као ретко ко. Отпочео је везу са женом Војислава Цинцар Јанковића. Као и он и она је волела коње и клађења на коњским тркама. Била је лепа, вретенаста жена средње висине, наглашених груди и ватрених очију. Имала је нешто сензуално у себи, а и била је „преживахна“ у љубави. Косара, звана Гита упознала га је на јахању у Кошутњаку, док јој је муж играо катре са краљем Миланом. Потицала је из адвокатске породице Алексе Новаковића.
О његовој улози у мајском преврату сам доста написао. Обреновићи су за заувек срушени и на власт су доведени Карађорђевићи. Добио је место министра привреде што је сматрао за понижење. Пикирао је на место премијера владе, а није знао да је постао терет династији која је уз његову помоћ дошла на власт. Плашили су га се јер су мислили да ће поново покренути заверу. Да би га потпуно уништили и елиминисали смишљају план. Одређују Арсена Карађорђевића, брата краља Петра и оца принца Павла. Био је дрчан, за ситницу би неког изазвао на двобој. Кажу да је имао, чак 40 двобоја, од којих је 15 завршено са смртним исходом. Већину двобоја је водио због жена. Кнез Арсен је јавно почео да се удвара Гити која је прихватила флерт и јахање по Кошутњаку. Хтео је на овај начин да изазове Ђорђа на двобој и убије га, али је прозрео намеру и развео се после 10 година брака. Удала се за Арсена и живели су у Паризу. Остао је осрамоћен у граду. Пропао је на изборима али му сујета ради и ослучује се да сиђе у град и сагради прелепу вилу. Није могао да се опорави од Гитине преваре. Тешио се једино тиме да га је стигла божија правда јер је и он преотео жену Цинцар Јанковићу. Уживање у отмици једне жене платио је болом остављеног и пониженог рогоње. Мислио је да ће у вили правити пријеме за градско крем друштво, али усамљен проживео је у њој само 9 година, јер је у 77. години умро.
Сада се враћам на причу о женидби краља Александра Обреновића.
Дошло је време за женидбу младог Александра. Влада и краљ Милан су имали озбиљне комбинације са грчким, црногорским и руским принцезама, али их будући младожења није прихватао. Знало се и зашто. Генчић је у својој глави смишљао комбинације за спас династије, једна је била да протера Драгу, уз добру апанажу, а друга да Милана дефинитивно разведе од Наталије и пошто је бивши краљ био још врло држећи и привлачан да се поново ожени и да се роди нови наследник, нова генерација из династије Обреновића. Ипак, Саши је нашао још једну евентуалну вереницу, принцезу Шаумбург —Липе, не много богату, али веома лепу. Сашин одговор је био да је јавно обзнанио своју веридбу са Драгом Машин. Разјурио је владу, Пашић се на време склонио у Опатију, као „фол“, отишао је на лечење. а Генчић се супротставио краљу. Свађали су се, лупали вратима, ломили намештај, краљ је претио да ће Генчића обесити, није га обесио али га је искључио из своје владе, из свог живота. Генчић је телеграфисао краљу Милану да дође, али овај није смео, јер је син запретио да ће га убити. И тако су се Александар и Драга венчали, као у неком љубавном роману.
Краљевала је три године. Оговарали су је, с разлогом и без њега. Њена лажна трудноћа била је европски скандал, али причали су и да се купала у млеку, па га је после слала дому за незбринуту децу, што уопште није било тачно, купала се у бадемовој пени, а млеко је стизало право са пашњака у Реснику. Није била каћиперка, није се одевала нападно, али је волела власт и владала је заједно са мужем, примала је посланике и водила део државних послова.
Душан Баранин овако описује атентат: „Капију двора је отворио Петар Живковић, који је те ноћи био дежурни официр. 28. официра су упали у двор, предвођени капетаном Драгутином Димитријевићем Аписом. Стражари на улазу у двор су одмах били разоружани, гужва је почела тек у соби где су спавали ордонанс и ађутант.” Али , краљевска ложница је била празна, успели су да се склоне у тајну гардеробу, где су провели пуна два сата, док су их завереници бесомучно тражили по целом двору. Да су сачекали зору, можда би били спашени. О томе шта су могли разговарати током та два сата, скривени од убица, написала је дивну песму највећа италијанска песникиња Ада Негри. Ипак су откривени. „Врата се отворише а завереници, чим угледаше краља и краљицу, запуцаше на њих из револвера. Сваки завереник испалио је по неколико метака, 30 укупно у краља, 18 у Драгу, која је још и искасапљена сабљама. Затим су унакажене лешеве привукли прозору и, бацајући их у двориште, објавили војсци и народу:
— Ево вам тиранина, кога смо убили!”
Исте ноћи су убијена и оба Драгина брата, официри Никола и Никодије. Још стоји велики кестен, у парку на Андрићевом венцу, под којим се убијени. „Док су официри завереници у двору свршавали своје крваво дело, дотле је Ђорђе Генчић, избријан, свечано обучен као за дворски бал, седео у фотељи министра унутрашњих послова и наређивао официрима. Знао је да се мора одмах озаконити нова влада и саставио је и владу и проглас којим ће народ бити обавештен о догађајима. . .”
Атентатом су се вратили Карадорђевићи. Док је владао Петар Први била је највећа демократија и уставност не само у српским, него и европским размерама. Онда су дошли ратови, велике патње, велике битке, победе, голгота кроз албанске гудуре… Умро је Петар Први. А несрећни супружници, Александар и Драга, сахрањени су у храму Светог Марка на Ташмајдану.
О убиству Краља Александра и Краљице Драге је написано много студија. Још једном ћу вам испричати шта је било.
У августу 1901. официри на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом,сковали су заверу да убију краља и краљицу. По првом плану краљ и краљица су требало да буду убијени на забави код Коларца приликом краљичиног рођендана, али је тај план пропао. Развијајући акцију у војним редовима, завереници официри одлучили су да упознају и грађане политичаре са својим намерама. Први је био упознат Ђорђе Генчић, члан владе која је дала оставку у знак протеста против краљеве веридбе с Драгом Машин, а уједно и рођени ујак Антонија Антића. Генчић је у разговорима са страним представницима у Београду и на својим путовањима у иностранству покушавао да сазна како би се примио чин промене на престолу у Србији, ако би краљ умро без деце. Показало се да Аустроугарска не намерава истицати кандидатуру ниједног од својих принчева, јер је очекивала тешкоће и препреке од стране Русије. Из истих разлога, плашећи се отпора из Беча, ни Русија није била расположена да истиче кандидатуру неког од својих принчева.
Међутим, сазнало се да кандидатура кнеза Петра Карађорђевића, који је живео као обичан грађанин у Женеви, не би наишла на сметњу. Зато је београдски трговац Никола Хаџи Тома уведен у заверу, а затим послат у Швајцарску да се састане с Петром и упозна га са завером. Петар није хтео да пристане на убиство и ослањајући се на такво његово расположење, једна група старијих завереника, је покушала је да наметне своје мишљење да се краљ Александар само натера на абдикацију и протера из земље. Међутим, преовладало је мишљење да би то било најгоре решење због страха да би Обреновићи из иностранства могли да се боре за повратак на власт и на предлог капетана Драгутина Димитријевића одлучено је да краљ и краљица буду убијени. Завереници су се на то обавезали писменом заклетвом. Пошто је пропао и план да краљ и краљица буду убијени на прослави педесетогодишњице Београдског певачког друштва, одлучено је да се убиства изврше у самом двору у ноћи између 28. и 29. маја 1903. године.
На двору је увече 28. маја приређена вечера за чланове владе и краљичину породицу. После вечере је госте забављао оркестар Краљеве гарде. Одређени завереници из унутрашњости стигли су у Београд уочи тог дана, под разним изговорима. Са својим београдским друговима су, подељени у пет група, провели до поноћи у кафанама по вароши, а затим су се сви нашли у Официрском дому, у коме су се, по задатку, претварали да су у алкохолисаном стању, мада су се поједини од њих заиста напили. Полицијски агенти, који би повремено свраћали у Дом да осмотре прилике, били су збуњени. Неки од официра су од музичара бесомучно почели да наручују да им се свира „Коло краљице Драге” и штавише су наздрављали краљевском пару. У 00:45, Драгутин Димитријевић је командовао полазак у двор. У том тренутку генералштабни пуковник у пензији Александар Машин, брат Драгиног првог супруга, већ је био пошао у касарну 12. пука, да преузме команду над београдским трупама, а потпуковник Петар Мишић се спремао да са својим батаљоном из 11. пука пође пред двор.
Одређени завереници били су већ опколили куће министара Цинцар-Марковићеве владе и блокирали команде, које су се морале прво запосести. Гардијски поручник Петар Живковић касније југословенски премијер и министар унутрашњих послова, је у тачно 02:00 отворио завереницима дворска врата. Завереници су упали у двор и сукобили се са гардом. Када су дошли до просторија ађутанта, на тој позицији су затекли свог сарадника у завери, потпуковника Михаила Наумовића, који је у насталом хаосу грешком убијен заједно са капетаном Миљковићем, кога је Апис покушао да заштити. Како се Антоније Антић касније присећао, Апис и Миливојевић су покушали да спрече Миљковића да реагује, те су га ухватили за уста, али један официр, који није био упућен да је Наумовић део завере је пуцао у дежурне. Антић је тврдио да он и Апис сносе део одговорности, јер чак и када је акција отпочела нису обавестили поједине заверенике о Наумовићевој улози.
Како је план био да Наумовић откључа врата краљевских одаја у Старом конаку, тада делу дворског комплекса, а официри нису успели да пронађу никакве кључеве у његовим џеповима, врата краљевих одаја била су разбијена динамитом.
Официри су најпре доспели у Арапски салон, пуцајући у гоблене и у све у шта су стигли, а за шта су сумњали да може да крије улаз у тајне просторије. Улетевши потом у краљевску спаваћу собу, пронашли су на тоалетном сточићу Драгин омиљени роман „La trahison“, окренут на 80. страни, топао кревет, али не и своје мете. Како се Антић присећао, услед нестанка струје је настао мрак, цела соба је била тапацирана затворено зеленим тапетама, а с обзиром на то да је било мрачно (официри су имали само свеће), нису могли да виде да ли постоје споредне просторије у којима би се краљевски пар евентуално сакрио. У хаосу насталом у дворском комплексу, Апис је запазио како један гардиста бежи низ степенице у двориште и учинило му се да је то краљ, па је потрчао за њим, али га је на дну сачекала чета гардиста. У кратком обрачуну је тешко рањен са три метка у груди. Стропоштао се низ степениште, али је преживео.
У међувремену, потрага за краљевским паром је ушла у други сат, те је настала паника међу завереницима који су запосели дворски комплекс. Поручник Антоније Антић је предложио да се двор разори артиљеријом и већ је издао такву команду, но ову је обуставио пуковник Машин. У исто време, Ђорђе Генчић је преузео контролу над министарством унутрашњих дела. Почеле су да колају гласине да су Александар и Драга побегли тајним тунелима до руског посланства. Тада се неко од завереника досетио да се приведе генерал Лаза Петровић, који је до тада био опкољен у згради маршалата, споредном делу комплекса, а који је као ађутант иначе познавао све просторије у двору. Петровић је негирао познавање тајних пролаза и одаја, но њему је наређено да у року од десет минута покаже где су се сакрили Обреновићи уз претњу смрћу. Он је упорно говорио да у просторијама нема ничега и да треба ићи даље.
Официри су се око 03:50 поново нашли у спаваћој соби, а шта се у наредним тренуцима догађало, предмет је различитих тумачења и извора. Сасвим је извесно да је Петровић до самог краја истрајао у тврдњама да не зна где су се сакрили краљ и краљица. Већина извора је сагласна и око тога да је у једном тренутку Вемић запазио мали прорез у тапацираном зиду, те да се испоставило да су ту сакривена врата тајне просторије. Готово сви историчари пишу да је Петровић у том моменту покушао да поколеба официре у њиховој намери да истраже овај простор, но на крају је, по свему судећи, био приморан да сам позове краљевски пар да изађе из овог скровишта.
Након што су, на краљев очајнички захтев, наводно потврдили своју заклетву краљу, врата у зиду су се раскрилила. Потом се све одиграло муњевитом брзином: официри Ристић, Вемић, Илија Радивојевић и Петар Марковић су отворили ватру из својих револвера и пушака. Први метак је, према већини извора, испалио Ристић, погодивши краља. Краљица је, наводно, покушала тада да заштити супруга својим телом. За то време, Петровић (за кога се веровало да је разоружан) је извадио из чизме сакривени револвер, у очајничком покушају да одбрани краљевски пар, но иако је, према неким изворима, чак и ранио једног официра, после свега неколико тренутака је и он пао мртав. За то време су многобројни официри из других делова двора, чувши шта се догађа, нагрнули у овај будоар и празнили своје револвере и пушке најпре на краљицу, а потом и на краља. Потом су тела касапљена сабљама и бајонетима и, коначно, бачена са терасе у двориште. Крвави пир се наставио и после тога.
Обдукцију је у раним јутарњим часовима, на билијарском столу у двору извршио др Едуард Михел уз асистенцију др Демостена Николајевића. Посмртни остаци Обреновића били су сахрањени у малој цркви Светог Марка која је касније срушена и одакле су 1942. пренети у Цркву Светог Марка у Београду.
Чланови нове привремене владе окупили су се ускоро, под председништвом Јована Авакумовића, а трупе, постројене пред двором, акламирале су кнеза Петра Карађорђевића као новог краља. Народна скупштина се састала и изгласала Петра Карађорђевића за краља Србије и изабрала посланство, које ће ићи у Женеву, да га доведе. „Народно представништво вратило је на снагу Устав из 1888. учинивши мање измене и допуне. На овоме Уставу, који је назван Устав од 1903, није било потписа новоизабраног краља Петра I. Потписала га је само влада, а краљ је на Устав имао да се закуне. Симболика је била јасна: без учешћа краља народ је доносио Устав, коме се и краљ имао покоравати.“ Одмах после полагања заклетве краља, влада је расписала изборе за народну скупштину на којима су победу однели Радикали и Самостални радикали. Они су и формирали нови владу у којој више није било представника завереника, односно власт у земљи преузеле су политичке странке, а официри су се посветили својим војничким дужностима.
У самој Србији вест о преврату дочекана је са помешаним осећањима. Многи који су кривили краља за ситуацију у земљи били су задовољни, док су они који су га подржавали били разочарани. На парламентарним изборима само неколико дана пред атентат краљев кандидат је добио потпуну већину. Револтирани елементи војске су се побунили у Нишу, преузимајући контролу над Нишким округом у знак подршке погинулом краљу и захтевајући да се убицама суди за њихов злочин. Њихов циљ је такође био да се покаже да војска као целина није и не може бити одговорна за Мајски преврат. Као симпатизер династије Обреновић, пуковник Живојин Мишић, будући војвода и славни војсковођа је пензионисан.
Реагујући на атентат Русија и Аустроугарска су изразиле најоштрији протест због „мучког убиства“. Велика Британија и Холандија су повукле своје амбасадоре из Србије, правоснажно замрзавајући дипломатске односе, и увеле санкције Србији које су укинуте тек 1905. године, након што је завршено суђење атентаторима који су углавном кажњени превременим пензионисањем, уз одговарајуће премије, док неки никада нису кажњени за свој злочин. Упркос санкцијама у Лондону су на аукцији били лични предмети краља Александра и краљице Драге, као што су свечана униформа краља, венчаница и дијадема краљице. Светска штампа је углавном са грожењем пренела вест о Мајском преврату. Британска штампа („Гардијан“) писала је да су оваквим понашањем Срби „показали да су гори од Арнаута“. Ни остали углавном нису имали речи хвале за подухват српских официра.
Након преврата живот у Србији је настављен, са тим да се краљ Петар минимално мешао у политику препуштајући политичким партијама да се боре за власт свим средствима, без жеље да се супротставља „Црној руци“, која је постајала све утицајнија. Због преокрета у спољашњој политици, између Србије и Аустроугарске се водио Царински рат или „Рат свиња“, из којег је Србија изашла као победник. Чланови „Црне руке“ су касније снабдевали оружјем чланове организације „Млада Босна“, који су извршили атентат на надвојводу Франца Фердинанда, што је Аустроугарска искористила као повод за Први светски рат. Драгутин Димитријевић Апис је стрељан 26. јуна 1917. због оптужбе да је планирао атентат на регента Александра Карађорђевића.
Студентска поликлиника, Угао Браће Недић и Крунске број 57
На углу са Улицом браће Недића, једна од најелегантнијих београдских зграда саграђена је 1923. или 1924. године, са циљем да буде највећи и најмодернији здравствени завод у приватном власништву на Балкану. Током бомбардовања Београда од стране савезника 16. априла 1944. године болница је погођена и преко 50 људи је убијено, укључујући 22 мајке и 22 новорођенчади, неколико чланова породица и неколико медицинских радника. После рата је у згради је смештен Завод за здравствену заштиту студената, који је познатији као Студентска поликлиника. Спомен-плоча посвећена догађају из 1944. године постављена је 16. маја 2017. да се не заборави.
У овој згради је било и Градско породилиште.
