Источни Врачар: Улица Крунска од Књегиње Зорке до Каленић пијаце

Желео је Добривоје да организује производњу тих кочница у својој домовини, али је, након што је постало јасно да у тадашњој краљевини нема услова за то, одлучио да прода лиценцу чешкој Шкоди за 400.000 долара (наводи се и 500.000 златних франака) уз клаузулу да се његовој земљи омогући право да производи кочнице Божић, без надокнаде. Имао је већ 36 година када се оженио сестром свог школског друга адвоката Николе Плећевића, Радмилом.
Захваљујући патентима, растао је банковни рачун породице Божић, па је новац Добривоје почео да улаже у некретнине, истовремено ширећи своју породицу. Добијају сина Драгана и кћерку Весну три године касније. Богати Божићи, новцем стеченим на основу Добривојевих знања и патената купују најпре вилу са двадесетак соба у Крунској 69 (у којој је годинама било седиште Демократске странке), две зграде у београдској улици Светозара Марковића. Купује Добривоје и јахту у Дубровнику, акције на основу којих раполаже неким рудницима на Косову и Метохији, комплексом шума на територији Пећи, учествује у управљању Матарушком Бањом. Предвечерје Другог светског рата породицу затиче у Францукој, где је 1940. године Добривоје поднео патентну пријаву и за млазни мотор. Поједини истраживачи лика и дела Добривоја Божића тврде да постоје и новинарски чланци да је Божић тадашњем војном врху Краљевине Југославије нудио решења млазног мотора као основног погона за надзвучна летећа средства (ракете, авионе или бомбе), али да такав предлог – није прихваћен.
Рат су дочекали у Београду, али одмах по бомбардовању престонице, Немци одузимају вилу у Крунској Божићима. У њу се усељава генерал из команде окупатора, који Божићима остављају сутерен на коришћење. У сутерену је, заправо, без икаквих прихода од друге непокретне имовине живела супруга са децом, док се сам Добривоје, осумњичен за везе са Јеврејима, крио негде у Шумадији. Током рата, Божиће је снашла још једна несрећа: од последица упале слепог црева преминула је њихова петогодишња кћерка Весна. Када је рат завршен, агонија Божића је настављена, јер је убрзо по ослобођењу Добривоја ухапсила нова комунистичка власт, оптужујући га да је сарађивао са окупатором. Из затвора је пуштен на инсистирање Совјета, који су такође исказивали интересовање за његов рад и знање. У страху да ће поново бити хапшен, можда и стрељан, али и невољан да каријеру настави у Совјетском Савезу, одлучио се за бег на Запад.
Преко Јадранског мора Божићи су, кратко се задржавајући у Италији, потом и у Француској, коначно стигли у Канаду. У домовини му је, као оптуженом за колаборацију са Немцима, конфискована целокупна имовина, иако је данас јасно да је оптужба за колаборацију очигледно била само изговор да му се одузме богатство легално стечено проналасцима и патентима. У Канади су Божићи добили и другог сина Роберта (Бранка-Боба). Некако одмах после тог радосног догађаја, живот у немаштини учинио је своје: Добривоје и Радмила се разводе, а он се пресељава у САД. У Америци је живео све до 1964. године, када је одлучио да се заувек пресели у Југославију.
Постоје информације да је Железнички институт у Београду направио изложбу Божићевих дела, а потом изложене експонате поклонио Железничком музеју у Београду, као и да је 1961. године, тада већ 76-годишњи Добривоје започео интензивну сарадњу са „Шинвозом“ из Зрењанина и трстеничком „Првом петолетком“. Након две године преписке са челним људима ових предузећа, Божић добија негативне одговоре и из једне, и из друге фабрике у вези са идејом да у њима почне производња Божићевих кочница. Божић, ипак, не одустаје. Пријављује своје нове патенте Патентној управи у Београду, покушава да успостави сарадњу са Југословенском железницом, али не успева, јер од њих стиже образложење да већ имају лиценцни уговор са произвођачем кочница из Швајцарске. Све то није га омело да одлучи да се врати у домовину. Умро је, изненада, три године касније, 13. октобра 1967. године од последица нелечења дијабетеса. Сахрањен је после три дана на београдском Новом гробљу, тамо где су већ почивали посмртни остаци његове кћерке Весне, брата Милоша и сестре Зорке.
Старији Добривојев син Драган, живи у Јужној Каролини, а млађи Роберт (Бранко или Боб), у Њујорку. Боб је неколико пута долазио у Србију покушавајући да врати некретнине које су припадале његовој породици и у томе је делимично успео, јер је седам деценија после конфискације, Агенција за реституцију донела решење да се наследницима Добривоја Божића врати вила у Крунској улици, коју су годинама користиле српске демократе. Међутим, наследници Божића ни данас званично још нису власници куће, зато што је на решење Агенције за реституцију Државно правобранилаштво уложило жалбу. Чини се да сада поново држава поново жели вилу, уз образложење да та кућа треба поново да постане амбасада. Држава се позива на чињеницу да је некада Крунска 69 била амбасада, прво канадска, потом ирачка.
За то време, вила је готово руинирана, а Боб Божић у њој сада живи без струје, грејања и са дугом од око два милиона динара за електричну енергију, који су настали у време док је објекат користила Демократска странке. Спава у једној од четири собе у којима постоји опасност од урушавања плафона, као и у осталим просторијама. У вили је искључена струја када је рекао да неће и нема од чега да плати дуг који није направио. Сигуран је да би његов отац плакао да може да види шта се дешава, али – не због виле, већ због Србије. Кад је вила остала без струје, остала је и без грејања, а онда су од хладноће попуцале старе цеви и догодило се оно што није смело да се догоди. Демократе не поричу да дугују, али због блокаде у којој је рачун странке, кажу да не могу да утичу на редослед плаћања.
Већ више од годину и по дана траје поступак пред Управним судом, а све до доношења пресуде – Божићеви наследници неће имати право својине на вили у Крунској.
Кућа Божића у Краљеву саграђена осамдесетих година 19. века данас је, као споменик културе, једна од ретких преосталих репрезентативних грађанских кућа из тог доба у граду на Ибру. На њој се налази табла са исписаним текстом да је овај споменик културе под посебном заштитом, али су на кући видни трагови времена.
Нису то заслужили ни Добривоје, ни његов отац – прота Саватије Божић и зато данашњим и будућим генерацијама остаје опомена да Божића кућу рестаурирају. Јер, Саватије је као парох био заслужан за обнављање Цркве Свете тројице, био је иницијатор изградње великог бунара непосредно уз Ибар, како би грађани имали добру и здраву пијаћу воду. У својој аутобиографији прота Саватије писао је и о свом заузимању за подизање Матарушке Бање. Остали су сачувани и подаци о његовим заслугама за отварање краљевачке Гимназије. Своју биографију прота Саватије је издиктирао сину Милији, рударском инжењеру, који ју је послао патријарху Герману. У њој је прота описао још и: образовање аеропланског друштва, оснивање и рад друштва Црвеног крста у Краљеву, образовање болничког курса и подизање радничке школе. У својој аутобиографији прота Саватије писао је и о свом заузимању за подизање Матарушке Бање, а данас када је ова бања, сабласно пуста, без гостију и са објектима који пропадају, просто невероватно звучи чињеница да је десет богатих Краљевчана пре више од једног века прикупило средства да сами оснују бању у Матаругама. Ситуација личи на данашњу: локалне и среске власти и Министарство народног здравља одбили су да уложе средства у изградњу бање на месту за које је (случај је хтео да се то догоди случајно после великих поплава), потврђено да има воду са лековитим својствима. Прота Саватије је у три наврата биран за председника Управног одбора акционарског друштва за управљање Матарушком Бањом и увек се залагао да се профит улаже у изградњу бањских објеката. Бања је национализована после рата.
”Иако нам је национализацијом одузета сва имовина утеха ми је у томе да сам кроз дужи период година радио на подизању једног одличног и спасоносног лечилишта где ће се народ лечити кроз векове”, тако је говорио прота Саватије, који је умро у својој 101-ој години. Вероватно није ни сањао да ће већ трећа генерација после њега и његових савременика који су од Матарушке Бање направили мало чудо, упропастити све што се упропастити могло? Да неће ништа остати за векове…
Да ли је могуће да Краљево или Србија данас немају десет богатих људи који би желели да се удруже и спасу Матарушку Бању?
Радећи ову причу, просто сам осетила потребу да са свим овим новим сазнањима одем до куће Божића у Краљеву, да се у име свих нас данашњих извиним сенима оних који су у тој кући провели живот: Саватије највећи део, а Добривоје довољно да остави неизбрисив траг у животу који га је одвео до оних, још у детињству сањаних даљина. Ако куће могу да делују тужно и усамљено, ова ми је деловала управо тако. Исто је и са вилом у Крунској, са оним усамљеним гробом на Новом гробљу у Београду на којем почива проналазач светског ранга којег је Србија и пре смрти неправедно заборавила, а за живота – малтретирала. Можда су и Саватије и Добривоје Божић, заправо, на време схватили да је највеће постигнуће у животу – да будете оно што јесте у свету који константно покушава од вас да направи оно што нисте. Зато су, можда, животи обојице доказ да животи неких људи личе на Олимпијске игре: једни тргују, други гледају, трећи се боре. Они су изабрали да се боре, ваљало би нешто из те чињенице научити.
М. М. Дабић