Источни Врачар, Улице од Каленић пијаце до Црвеног крста

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић,

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Улица Млаташумина

Ова уличица спаја Булевар краља Александра и Синђелићеву улицу.

Улица је добила име по Станиши Марковићу – Млатишуми, који није био радник градског зеленила и шумар запослен у Србија шумама, а у слободно време млатио дрва по поседу који је државни посед. Не, не. Млатишума није омлаћивао шуме, већ је као вођа српских добровољаца фрајкора у аустријској војсци млатио Турке широм пошумљених делова Србије.

Улица Томажа Јежа

Спаја Милешевску и Пожаревачку улицу. Теодор Томаж Јеж рођен као Зигмунд Фортунат Милковски, био је пољски писац и револуционар. Значај његовог књижевног дела за нас је што су главне теме у многим његовим романима посвећене нашем народу. Писао је о Кочиној крајини, о Првом српском устанку, о Србима потурчењацима.

У улици се налази Конзулат Чилеа.

Улица Синђелићева

Излази из Калинићеве и повезује Милешевску улицу и Булевар Краља Александра.

Име је добила по јунаку из Првог српског устанка војводи Стевану Синђелићу. Стеван је презиме узео по мајци Синђелији, која се после смрти његовог оца преудала. У Првом српском устанку је командовао Ресавцима. Синђелићева херојска смрт је обележила читав његов живот. Наиме, у бици на Чегру, видевши да не може да задржи Турке подигао је у ваздух читав шанац са све Србима, Турцима, а и са њим самим. Народ га је опевао у песми „Ој војводо Синђелићу“, која је за време владавине Тита била непожељна за певање по кафанама нарочито за дочек Српске Нове године.

У часопису „Задужбинар“, број 2

пише и о великој добротворки рођеној у Неготину, а умрлој у Београду Љубице М. Здравковић. Тестаментом Љубица М. Здравковић именовала је државу за универзалног наследника своје целокупне имовине, коју је, осим новца и хартија од вредности, чинила и зграда у Синђелићевој улици бр. 26. Последња жеља јој је била да се, након њене смрти, од те имовине оснује Задужбина, са називом „Љубица Хитрово, преудате М. Здравковић Вучковић“, којом ће руководити Задужбински одсек Министарства просвете. Приход Задужбине био је намењен школовању тројице студената филозофских, правних и техничких наука Универзитета у Београду, који су сиромашног стања, а добро уче, и школовању по једне сиромашне ученице Женске учитељске школе у Неготину. Задужбина је обновила рад. Међутим, враћен јој је само део имовине у дворишним зградама у Синђелићевој бр. 26. Улични део Задужбине је Градска општина Врачар делом дала у откуп, а део је и даље општински. Зграду, у рушевном стању, чини седам станова, укупне површине од 216м². Зграда је у веома лошем стању, а Задужбина не може да улаже у њу средства јер не приходује довољно, а тренутно је заокупљена решавањем имовинско-правних односа. Средства Задужбине користе се за материјално помагање студената техничких факултета Универзитета у Београду. Издавањем стамбеног простора стипендирају се два студента. Кандидате бира Одбор Задужбине на основу расписаног конкурса, по тачно утврђеним критеријумима: општи успех у претходном школовању, редовно уписивање године студија, просечна оцена у претходним годинама студија и други показани резултати.

Улица Синђелићево сокаче

Слепа улица која се улива у Синђелићеву. Ово је исто то, само што није улица него уличица. На ћошку ових двеју улица била је једна од ретких приватних пекара где се хлеб пекао на дрва и у плеканим модлама да не кажем по српски у тепсијама.

Улица Хаџи Рувимова

Мала слепа улица која улази у Пожаревачку улицу. Име је добила по Рафаилу Ненадовићу – Нешковићу. Био је архимандрит манастира Боговађе. Учествовао је у припреми Првог српског устанка, али је допао Турцима шака. Страховито је мучен и на крају у време Сече кнезова убијен. Хаџи Ђера му је био ученик. Погубљен је дан после њега.

Хаџи Рувим је развио сликарску и дуборезачку делатност и био један од последњих великих дуборезаца и графичара 18. века међу Србима.

Улица Пожаревачка

Спаја Синђелићеву и Улицу Кнеза Иве од Семберије.
Име је добила по Пожаревцу, граду у Србији. Пожаревачка је братска са Небојшином улицом. Братимљење улица је у светској етнологији углавном непознат обичај забележен само на овом примеру. У чему је тајна ове приче? Како су се ове две улице збратимиле? Наиме у неко зло доба када су београдске улице биле калдрмисане и тешко проходне и магарцима, а камоли савременим теренским возилима, општинске власти су одлучиле да се калдрма из Пожаревачке пребаци у Небојшину која је била у очајном стању. Грађани Небојшине су били задовољни, а грађани Пожаревачке изнервирани. Ипак примопредаја калдрме је извршена и све је прошло у најбољем реду, осим што су се становници ове две улице мало споречкали. На крају се све све добро завршило, а улице су се трајно повезале у нераскидиву братску везу. ’Ај’ мало да пресипамо из шупљег у празно.

Улица Нишка

Полази од Улице Војводе Шупљикца, па пресецајући Средачку долази до Синђелићеве.

Име је добила по Нишу. О Нишу би могли да пишемо и пишемо и опет да не напишемо готово ништа. Па, да сад не би писали романе набацићемо само најзначајнију његову црту а остало нађите сами.

Ниш је једна од важнијих тачака на културној, а нарочито духовно-хришћанској карти Европе и света јер је у овом граду рођен први хришћански цар Константин Велики, оснивач Цариграда. Значи да не беше Ниша, не би било ни Константинпола или Цариграда, бисера на Босфору, а велико је питање у ком би правцу и само хришћанство кренуло.

Улица Љубостињска

Повезује Пожаревачку и Нишку улицу.

Име је добила по манастиру Љубостиња, задужбини српске кнегиње Милице, жене кнеза Лазара Хребељановића. Манастир се према легенди налази на месту где су се кнез и кнегиња први пут сусрели и заљубили. Зато је место и названо љубве стан, место љубави, из чега је изведено Љубостиња.

Подигнут је крајем 14. и почетком 15. века. Рађен је у моравском уметничком стилу.
Након Боја на Косову у манастиру су се замонашиле многе удовице палих српских великаша.
За време Кочине буне из манастира је народ позиван на устанак. Када је устанак пропао Турци су манастир запалили. Стицајем по нас већ традиционално несрећних околности у пожару се открила и тајна ризница кнегиње Милице са манастирским благом. Турци кад видеше толико злата повикаше: “Жуто брате, жуто“, и опљачкаше манастир. Том приликом је из манастира однешена и круна кнеза Лазара која се данас чува у музеју у Истамбулу.
Овде почивају земни остаци кнегиње Милице и монахиње Јефимије,, жене деспота Угљеше Мрњавчевића и једне од првих српских песникиња ауторке чувене Похвале кнезу Лазару. Данас је Љубостиња женски манастир са главном црквом посвећеном богородичином успењу, а црквена слава је Преображење.

Улица Средачка

Пресецајући Нишку улицу повезује Пожаревачку са Булеваром краља Александра.
Име је добила по Средачкој жупи, котлини између Призрена и ски-центра Брезовица.
У моје време у броју 2 био је Дом здравља нашег рејона.
Улица Милешевска
Први назив био је Милешевска од 1896. до 1946. када је преименована у улицу легендарног партизана Саве Ковачевића погинулог на Сутјесци, а од 1997. је поново Милешевска.

Креће од кафане Каленић па пресецајући Радослава Грујића иде до Жичке улице.

Име је добила по српском средњовековном манастиру Милешева код Пријепоља. Манастир је рађен у 13. веку као задужбина српског краља Владислава Немањића. Зидан је у рашком стилу. У овом манастиру се налази и једна од најлепших фресака српског средњовековног сликарства – фреска Бели Анђео (Мироснице на Христовом гробу).

У њему је три и по века почивало тело Светог Саве када је донешено из Велике Трнове, у Бугарској, места у коме је Свети Сава био сахрањен.

Како сам био у Храму „40 мученика“ и посетио гроб у коме је био сахрањен Свети Сава то вам прилажем фотографије.

Зато драги моји када будете ишли на летовање или зимовање у Бугарску, свратите до Великог Трнова и посетите гроб нашег Светитеља и Просветитеља.

Једно време је ова улица носила име по легендарном партизанском команданту погинулом на Сутјесци Сави Ковачевићу.

“Браћо и другови Срби! Не стидите се својих хероја, без обзира који знак носе на капи“ – кажу да је рекао Саво Ковачевић.

У улици је смештено Београдско драмско позориште и Возарев крст.

Улица Радослава Грујића

Повезује Пожаревачку и Улицу цара Николаја, пресецајући при том Милешевску.

Име је добила по Радославу Грујићу српском теологу, историчару и дописном члану САНУ-а. Био је управник музеја СПЦ. После Другог светског рата се залагао да се сво културно уметничко благо врати са територије НДХ. Радио је на спасавању непроцењивог културног блага са Косова и Метохије између два светска рата.

У улици се налази станица полиције Врачар. Старо име ове улице је Божидара Аџије. Тако се звао покојни комуниста, публициста и народни херој покојне Југославије. Овде се такође налази и Позориштанце Пуж , НУ Божидар Аџија као и Техничка школа ГСП.

На фотографији је угао улица Милешевске, некадашње Саве Ковачевића и Радослава Грујића, некадашње Божидара Аџије.

Улица Лозничка

Пресецајући Пожаревачку спаја Милешевску и Нишку улицу. Име је добила по Лозници, граду на западу Србије.

Кафе “Фрак”, Улица Лозничка број 11

Кафе Фрак има већину ствари као и сваки кафе бар, сем што се налази у центру Врачара. Од скоро у својој понуди имају и доручак, што је веома практична ствар и потпуно је нејасно зашто сви на свету не служе доручак одувек и заувек.

Бифе “Лозничка 8”, Улица Лозничка број 8

За праву атмосферу бифеа ово је несумљиво место које морате посетити. Иако не велика, башта је чак и радним летњим данима пуна, музика добра, особље супер, а ракије још боље. Домаће ракије. Уз које ћете добити и мезе у облику сира и чварака. Препоручујемо пре изласка по неку ракију али без чварака.

Улица Војводе Шупљикца

Спаја улице Јована Рајића и Средачку. Име је добила по аустроугарском генерал-мајору Стефану Шупљикцу.
Потицао је из српске граничарске породице. После Наполеоновог освајања Далмације и великих делова Словеније и стварања илирских провинција прешао је у француску војску. Данас људи мењају клубове, а раније су мењали војске. Учествовао је у Наполеоновом нападу на Русију, за шта је добио Легију части. Што се нас тиче легија части добијена за заслуге у походу на Русију му баш и не служи на част. И као што врло добро знамо ко крене на Русију из цуга је најеб’о. Тако су прошли Французи, а са њима и наш Стевџа, али без озбиљнијих последица. Ту је награбусио и Хитлер.
Касније се Стевица вратио у аустроугарску војску. Висина трансфера није објављена.
Немирне 1848. године на Мајској скупштини, Срби прогласише своју Војводину Српску која је обухватала Срем, Банат, Бачку и Барању. За првог војводу је проглашен наш Стефан. Али није се дуго задржао на овој функцији. Умро је исте године и сахрањен у манастиру Крушедол.
Старо име ове улице је Жарка Зрењанина по имену организатора устанка у Војводини и народном хероју Југославије.
У улици се налази споменик Возарев крст, а најзначајније је Спортско друштво “Раднички“.
Ту сам после Олимпијаде у Риму 1960. године са мојим покојним другом Ланетом Циганином желео да тренирам бокс. Давали су нам плаве фланелске тренерке и беле Борово патике које су када их изујемо смрделе „као фуга“. И тако на једном тренингу један, касније, познати боксер ме ошину у браду а ја клецнух ногама и седох на под. Тако заврших боксерску каријеру а патике и тренерку сам вратио економу.

Улица Кнеза од Семберије

Са једне стране пролазећи поред СЦ Врачар повезује Милешевску и Улицу војводе Шупљикца.

Име је добила по Ивану Кнежевићу познатијем као кнез Иво од Семберије. Био је оборкнез свим селима Бијељинске нахије, односно читаве равнице дуж Дрине која се зове Семберија, која је данас у Републици Српској. Када је у Србији избио устанак прикључио се Карађорђу. Убрзо је морао да се повуче и населио се у Мачви где је проглашен војводом избеглих Срба, а где је био под војном командом Луке Лазаревића. Након тога је је морао још једном у избеглиштво у Срем. По повратку у Мачву настанио се у Шапцу где је и умро.

Како је изгледао сазнајемо по портрету Георгија Бакаловића који се данас чува у Народном музеју у Београду. Бранислав Нушић је написао трагедију Кнез Иво од Семберије, а по овом делу је компонована и опера.

Улица Сјеничка

Спаја улице Радивоја Кораћа и Иве од Семберије. Названа је по градићу Сјеници на југозападу Србије познатог по много чему, али највише по врсти тврдог сира који невероватно добро иде уз Његушки пршут и домаћу ракију где год да се то домаћинство налазило. Зову је и Српски Сибир, по великим мразевима и хладноћама.

Иначе, име је добила док је била улица. У међувремену је еволуирала у двориште Спортског центра Врачар, али је задржала старо име и барем на папиру стару функцију.

У овој улици се налази Спортски центар Врачар.

Улица Војводе Петка

Повезује Улицу војводе Шупљикца са Милешевском.

Име је добила по војводи Петку Илићу, четничком команданту који је погинуо у борби са Бугарима у Првом балканском рату 1912. То нису четници како су нас звали Хрвати, Муслимани и комунисти. То су часни борци за ослобађање наших јужних крајева од Турака. Сахрањен је у Манастиру Свети Пантелејмон у селу Лепчинцу.

Улица Радивоја Кораћа

Повезује Милешевску и Улицу војводе Шупљикца.

Име је добила по чувеном кошаркашу Радивоју Кораћу – Жућку. Играо је за ОКК Београд и репрезентацију Југославије. Шутирао је левом руком, па су га прозвали златна левица. На једној утакмици Купа шампиона против Алвика из Стокхолма је успео да постигне 99 поена. Погинуо је у саобраћајној несрећи.

ФИБА је њему у част покренула такмичење Куп Радивоја Кораћа. Тај пехар се популарно називао Жућкова левица.

О његовом битисању у Кнез Михаиловој улици читајте у линку под истим именом.

У улици се на броју 5 налази споменик културе Кућа Поповића.

Улица Каленићева

Спаја Максима Горког и Милешевску и улива се у Синђелићеву улицу.
Име је добила по чувеном београдском економу и добротвору Влајку Каленићу, чији је ово некад посед био.

Улица Тополска

Ова улица спаја Милешевску и Пожаревачку улицу. Име је добила по градићу Тополи у Шумадији, а овај ваљда по истоименој врсти вишегодишње, дрвенасте биљке.
На Опленцу изнад Тополе се налази задужбина Петра Карађорђевића и меморијални центар са Црквом Светог Ђорђа која је и породична гробница Карађорђевића.

Улица Тополска, број 15

Вила која је 2019. године срушена изграђена је између два рата, а према речима историчара архитектуре Милана Миловановића, прво је и једино здање у то време, не само у Београду већ и Србији, које је рађено у стилу модерне.
То је јединствен, споменик првог реда београдске архитектуре јер је у питању прва модернистичка кућа у Београду на којој је примењен стил кога раније није било. Изграђена је 1927. године, а радио је јеврејски архитекта Милан Шланг и пре наших архитеката Милана Злоковића или Драгише Брашована. Стога је и у културолошком смислу значајна, јер је померила границе са онога што се до тада знало о кућама у Београду. У то доба, такве куће нису постојале. У архитектонском смислу, примењен је један стил који је тада био у зачетку чак и у Европи, а почео је масовније да се примењује доста касније, па ова кућа представља угаони камен тог стила- објашњава Миловановић.

Он додаје да је Милан Шланг иначе творац и Београдске синагоге у Улици маршала Бирјузова, син јеврејског надрабина и писца Игњата Шванга, који је 1941. страдао у погрому Јевреја у логору Старо сајмиште. И због те димензије, наводи он, кућа има додатно и велики историјски значај.
– Као појединачно архитектонско дело, јединствена по својој униформности и квалитету, вила у Тополској 15 је највреднија и најзначајнија грађевина у читавом Крунском венцу, ма колико били поборници амбијенталних целина и њихове заштите – додаје Миловановић. Као стручњак који се 25 година бави националном архитектуром, Миловановић напомиње да не чуди да ова кућа до сада већ није стављена под неку врсту заштите, као објекат неупитно вредан очувања, већ је срушена.

Улица Војводе Драгомира

Иде од Улице цара Николаја Другог и излази на Милешевску улицу.
Име је добила по Драгомиру Дејану Поповићу Јекићу. Још као млад је боловао од туберкулозе, али га то није спречило да напусти место асистента хемије на Београдском универзитету и да се прикључи четницима. Четовао је по Македонији. 1912. је са групом од стотинак добровољаца ушао у састав одреда чувеног војводе Вука. У Кумановској бици је теже рањен и од последица рањавања и његовог и иначе крхког здравља је и умро 1914. године.
У овој улици се налази вртић „Мића и Аћим“ у који су ишла наша деца Катарина и Срђан и ОШ Јован Миодраговић.
Улица Петроградска

Повезује Милешевску улицу и Максима Горког, пресецајући Тополску улицу.
Име је добила по старом називу руског града Санкт Петерсбурга – Петроград. Овај град је иначе мењао имена као да се налази у Србији. Да су Руси имали Тита вероватно би се звао и Титоград. Сходно неким променама које су долазиле са стране и ова улица је мењала име, па се једно време звала Лењинградска.

Улица Максима Горког
Полази од Каленић пијаце, ослања се на Чубурски парк, сече Јужни булевар и на крају се на Вождовцу улива у Струмичку и Улицу Тодора Дукина.
Име је добила по великом руском писцу Максиму Горком. Многи који су одрасли између Другог светског рата и распада Југославије живо се сећају Максимове песме „Весник буре“ и његовог романа „Мати“ који је био обавезна школска лектира. Поред песама и романа писао је и драме.
Код овог писца је интересантно да му Максим Горки није право име и презиме. Не брините није му право име ни Горки Лист. Наиме, рођен је као Алексеј Максимович Пешко. Разлог зашто је променио своје име није познат. У сваком случају, да се њиме славни књижевник није играо, ова улица би се вероватно звала Пешкова, што би можда вређало моралне назоре њених хетеросексуалних житеља.
Он делује тако слатко, а он Горки. Улица је иначе више пута мењала име. Једно време се звала Великомокролушки пут, па онда Престолонаследника Петра, да би 1946. понела име које данас носи.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Каленић пијаца, такси станица, продавница Макси, пошта и апотека Београд, а у њој је некада живео и легендарни професор математике из ЕТШ Никола Тесла – Игор Митриновић. И деда поменутог Игора је такође живео у овој улици, а остао је упамћен као један од најпопуларнијих професора математике на Београдском универзитету из чијих су збирки образоване многе генерације. Ова улица излази и на Чубурски парк.

Улица цара Николаја Другог

Наставља се на Макензијеву и пресецајући улице Максима Горког и Војводе Драгомира улива се у Милешевску.
Улица је добила име по последњем руском цару Николају Александровичу Романову.

Трагична судбина овог императора везана је за последње дане царизма у Русији. Доживео је ту несрећу да као последњи руски цар стане пред стрељачки строј бољшевика. Овај стравичан злочин је задесио и читаву његову породицу. Романове је Руска православна црква прогласила светим великомученицима.

За нас је значајан због тога што нам је у Првом светском рату пружио несебичну подршку, чак и на штету Русије, што је у политици не реткост, него готово јединствени пример. Наиме, рекао је западним савезницима да уколико не евакуишу српску војску на Крф, биће спреман да потпише сепаратни мир и изађе из рата. Због оваквог геста заслужио је да му се у нашој престоници сагради споменик виши од Ајфелове куле. Али ми смо се двадесетак и кусур година након кукавичког убиства нашег добротвора определили за оне који су га убили. Тек недавно смо му подигли споменик. Боље икад, него никад.

Сам цар је иначе био нетипичан представник руског самодржца. Невољно је дошао на власт и једини је Романов који је више волео да време проводи са својом породицом него у банчењима, ратовима и владању. Био је емотивнији од својих предака, па је можда баш због тога и реаговао у Великом рату тако како је реаговао. Нека је вечна слава и хвала нашем заштитнику.

Иначе, још нешто га сасвим случајно повезује са нама. Наиме летимичним бацањем погледа на његов портрет уочава се поприлична сличност са нашим књазом Михаилом. Не знам зашто вам ово говорим, али у сваком случају не може да шкоди, што би рек’о Лане Гутовић.

Улица се некада давно звала Приштинска, па је и трамвај који је саобраћао до ње популарно зван Приштевац. Касније је добила име 14. децембра по непознатом датуму из светске историје, али је код нас познат по студентским немирима када је погинуо један студент. Било је то пре рата. Тога дана је рођен Нострадамус, умро је Џорџ Вашингтон, Планк је објавио Квантну теорију, а КПЈ је 1939. организовала масовне антирежимске демонстрације у Београду по чему се и улица звала. Па, ви изаберите шта вам се највише свиђа. У овој улици се налази Средња школа ГСП.

Улица Вукице Митровић

Иде из Максима Горког, паралелно са Улицом цара Николаја Другог, протеже се до Бојанске, прецецајући при том улице Војводе Драгомира и Саве Текелије.
Име је добила по Вукици Митровић – Шуњи, учесници НОБ-а, и народном хероју Југославије. Из родног Светог Стефана је стигла у Београд где се придружила радничком покрету. Постала је високи активиста КПЈ. Била је тиха и вредна, па су је другови прозвали Шуња. 1941. у случајној рацији су је ухватили Немци и након мучења стрељали на Бањици.
Како смо становали у близини. то сам паркирао свој први ауто Ситроен Дијану која је снимљена на улици. Спачек и Дијана су имали ваздушно хлађење па сам зими морао да возим околним улицама око пола сата, не би ли некако успео да угрејем ауто. У то време није било зонирања улица већ си се паркирао где год је било слободно место. Оно тамо што се жути је моја Дијана.

Полази од Сазонове, сече Даничареву и улази у Улицу Вукице Митровић. Име је добила по граду Цељу који се налази у републици Словенији. За нас је Цеље значајно по томе што су у овом граду столовали грофови Цељски, фамилија која је била родбински измешана са нашом династијом Лазаревића.

Улица Даничарева

Излази из Војводе Драгомира и пресецајући Цељску и Улицу Саве Текелије завршава код Дома здравља Врачар.

Име је добила по Ђорђу Поповићу – Даничару. Уређивао је многе листове у Новом Саду, а најдуже новосадску Даницу, те је по њој и добио надимак Даничар. 1892. постао је почасни члан Српске краљевске академије.

Улица је једно време носила назив Милутина Благојевића по активисти НОП-а у Београду. Његова жена такође је била активисткиња НОП. При крају рата су ухапшени и заједно стрељани.

У овој улици се налази Дом здравља Врачар.

Улица Митровићев пролаз

Слепа улица која се улица у Даничареву.

Како је добила име? Погледај под Улица Милорада Митровића. Надамо се да је и пролаз добио име по истом Митровићу. Можда је добила и име по брату и сестри Вукици и Ратку Митровићу народним херојима у шта ја верујем.

Улица Саве Текелије

Улица сече Виловску, Даничареву и Улицу Вукице Митровић, те улази у Улицу цара Николаја Другог.
Име је добила по Сави Поповићу Текелији. Рођен је у српској племићкој војничкој породици у Банату. Његови Поповићи се сматрају потомцима старе српске лозе. Сава је постао први Србин доктор правних наука. Био је председник Матице српске и велики добротвор. У Пешти је основао своју задужбину са циљем да помогне и школује сиромашне Србе из свих крајева где они живе. Она се по њему назива Текелијанум. Умро је у Пешти, а сахрањен у задужбини Поповића у Цркви св. Николе у Араду у Румунији.

Улица Јиречекова

Ова улица спаја Улицу Вукице Митровић и Цара Николаја Другог.

Константин Јозеф Јиречек био је чешки историчар. Шафарик му је био деда, а имао је још неке рођаке који су се бавили историјом. И поред свих рођака науци га је привео Ђуро Даничић, научник који није био у крвом сродству са Костантином Јиречеком. Углавном се бавио проучавањем историје јужнословенских народа. Радио је и као професор. Његови ученици су били Станоје Станојевић и Владимир Ћоровић. Најпознатије дело му је „Историја Срба“.

Улица Тимочка

Излази из Сазонове, пресеца улице Саве Текелије, Бојанску, Јована Рајића и завршава код школе Синиша Николајевић.

Име је добила по реци Тимок, која се налази у источној Србији.

У њој се налази ОШ Синиша Николајевић и Виши суд.

Црвени крст
Црвени крст се почео насељавати тек 80. година 19. века, без икаквог плана, од сиромашних досељеника који су јефтино куповали плацеве и изграђивали су своје скромне кућице са баштом. То је било дуж пута који је ишао, такође, паралелно са Цариградским путем. Усред једне њиве стајао је дрвени крст. Био је то запис, за који се не зна када је и због чега је постављен. Легенда каже, да је ту сахрањен човек кога су друмски разбојници опљачкали и убили. По другој легенди, овај крст је подигнут као ознака места на коме су 1595. године, спаљене мошти Светог Саве. Првобитни дрвени крст је био обојен црвено, а обновљен је 1895. па 1923. па 1933. године када је замењен крстом од црвеног камена и као такав и данас постоји, али има натпис Возарев крст. Глигорије Возаровић, књижар и издавач, купио је 1847. године за 8 дуката пољану на којој је био овај крст али натруо и оборен од олује.. Возаревић да би очувао успомену на запис, подигао је нов крст на свом имању украшен иконама Свете тројице, с једне стране, и светог великомученика Ђорђа, с друге, кога је Возаревић славио као своју славу, забележиле су ‘Новине Сербске’. По угледу на стари црвени крст, замењен крстом од црвеног камена уз натпис Возарев крст.