Источни Врачар, Улице од Књегиње Зорке до Каленић пијаце
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Хаџи Ђерина
Повезује Голсвордијеву и Патријарха Гаврила пресецајући Молерову улицу.
Име је добила по архимандриту Герасиму Глигоријевићу познатијем у народу као Хаџи Ђера. Као што сте можда и приметили, код нас многи озбиљни и угледни људи као да су се намерно „зезали“ са својим именима по којима су касније остали запамћени.
Хаџи Ђера је био игуман манастира Моравци код Љига и велики просветитељ и учитељ. Био је Хаџи Рувимов ученик. 1804. су га Турци убили испред манастира Моравци. Дан раније убили су и његовог учитеља Хаџи Рувима. Шест дана касније почела је Сеча кнезова из које је букнуо устанак. У овом манастиру је Хаџи Ђера крстио моју чукунбабу Рувиму која је добила име по Хаџи Рувиму, а касније је такође крштена и моја баба по оцу Рувима. Добро је што нисам следио традицију па дао име и мојој ћерки Рувима, већ Катарина, а сину Срђану име Герасим или Продан.
Улица Хаџи Проданова
Спаја Кичевску и Хаџи Ђерину улицу.
Име је добила по Хаџи Продану Глигоријевићу, који није био хаџија који је продан неком Глигоријевићу, већ је био чувени војвода у првом српском устанку. Након пропасти устанка предао се Турцима и насељен је у манастир Трнаву код Чачка. Авантуриста по природи 1814. опет диже устанак против Турака назван Хаџи Проданова буна. Буна је пропала, а Хаџи Продан је опет морао да бежи овога пута у Влашку. У Влашкој се потпуно смирио што се види из податка да је тако миран 1921. учествовао у грчком устанку против Турака.
У улици се налази 14. београдска гимназија.
Улица Коче Капетана
Полази из Мекензијеве, сече Његошеву и Крунску па се улива у Кичевску улицу.
Име је добила по Кочи Анђелковићу, вођи српских добровољаца у Аустријско – турском рату. Као и све вође у Србији и Коча је био имућан трговац стоком, све док није пропао. Са породицом је прешао у Ковин, а касније приступио Аустријанцима и окупио добровољце са којима се борио. Од цара Јосифа је добио чин капетана и орден. Створио је прилично велику слободну територију која је остала упамћена као Кочина крајина. Турци су га ухватили, одвели у Текију и тамо натакли на колац. Народ му је спевао песму „Капетан Коча путује“, док други кажу да је песма посвећена другом капетану Кочи, али Влајковићу.
У моје време у овој згради на углу била је продавница обуће „Борово“.


Улица Баба Вишњина
Полази из Крунске, па пресеца Његошеву улицу. Име је добила по мајци кнеза Милоша – Баба Вишњи. Раније су многа женска имена била изведена из имена воћа – Вишња, Јагода, Дуња, Наранџа, Банана Сплит…. Вишња Урошевић је била у браку са извесним Обреном Мартиновићем. Са њим је имала два сина Јакова и Милана који су се презивали Обреновић. После Обренове смрти се преудала за Теодора Мартиновића са којим је добила још једно мушко дете по имену Милош Теодоровић. Касније је Милош узео презиме своје полубраће и постао Обреновић. Тако испада да је ова чувена баба родоначелник фамилије Обреновић. Баба Вишња је сахрањена у манастиру Вараћевшница код Горњег Милановца.
Улица Курсулина
Повезује Макензијеву и Крунску пресецајући Његошеву улицу.
Неки мисле да је име добила по шведској глумици Урсули Андерс, али није. Да је названа по њој била би Урсулина, а не Курсулина улица.
Већина је опет убеђена да је улици кумовао легендарни мајор из филма Марш на Дрину, кога је са успехом тумачио Љуба Тадић. Али, ни то није истина. Наиме, мајор Курсула је само филмски лик, што значи да у стварном животу није постојао. Нешто слично као Бетмен.
Па, по коме је добила име. Добила га је по војводи Јовану Курсули, из Првог српског устанка и јунаку из битака на Варварину и Делиграду.

У њој се на броју 35 налази и споменик културе Кућа Михаила Поповића, а касније и зграда СПС. Мислим да је зграда срушена и подигнута вишеспратница.
Улица Молерова
Полази од Булевара краља Александра, сече улице Хаџи Ђерину, Кичевску, Крунску, Његошеву и улази у Макензијеву улицу. Један њен део се одваја и преко главног крака ове улице повезује Његошеву и Улицу Коче капетана, што је такође чини феноменом у простирању једне улице.

Име је добила по Петру Николајевићу Молеру. Био је познати српски војвода из оба устанка. Молер је био школован сликар и пре устанака је осликао доста цркава. Као сликар осликао Карађорђеву задужбину у Тополи и иконостас у манастиру Ћелије. Зато је и добио надимак Молер, јер се у Србији није правила разлика између Да Винчија и мајстор Жике.
Био је синовац Хаџи Рувима кога су Турци убили у Сечи кнезова. Приликом одбране Лознице својом крвљу је исписао писмо устаничким вођама. Од 1815. до 1816. је био председник Народне канцеларије (владе). Био је један од првих опозиционара кнезу Милошу заједно са владиком Мелентијем Никшићем. Изазивати судбину на тај начин није било баш препоручљиво по здравље. То би било исто као да данас пушите пет пакли дневно. Брзо ћете постати жртва канцера. Тако су ова двојица постали жртве кнеза Милоша и погубљени.
Молерова улица није прометна и сматра се једном од најлепших улица у Београду.
Стари назив улице био је Охридска и пружала се од Макензијеве улице до Крунске улице Садашње име, Молерова улица добила је 1896. године Био је један од најхрабријих и најобразованијих војвода из Првог и Другог српског устанка, такође је био истакнути члан опозиције и трагично је страдао због својих опозиционих деловања против власти Милоша Обреновића. Занимљиво је да друга улица паралелна са Молеровом у правцу према Каленић пијаци носи назив управо по Милошевој мајци, Баби Вишњи.
У Молеровој улици у броју 88 живео је и радио српски композитор Станислав Бинички, а у броју 43 у стану Воје Мрчарице, поводом напада Немачке на Совјетски Савез одржана је седница ЦК КПЈ због напада на Совјетски Савез којом је председавао Јосип Броз Тито 22. јуна 1941. године.


Угао улица Молерове број 8 и Хаџи Ђерине
Овде су живели и Момчило Настасијевић и Мир-Јам (Мирјана Јаковљевић), она која је писала дивне романе: „Грех њене мајке“, „Рањени орао“…. по којима су снимане дивне тв серије у режији Здравка Шотре.
Између Молерове и улице Коче капетана налази се Парк српско-грчког пријатељства. Ова зелена површина на којој раније није било никаквих садржаја, 2016. године је уређена новим травњаком, дечијим игралиштем, клупама, асфалтираним стазама. Дужина улице око 650 метара.
„Еуридика“, Улица Молерова 33
Преносим чланак: “Еуридика”: као Марки клуб у Лондону.
Ко је желео да буде у току с градским збивањима у првој половини шездесетих, морао је бити виђен у Молеровој 33. У малој приземној кући с баштом, током целе године одржавале су се игранке, књижевне и филмске вечери, слушао се џез и рок.
Сцену Еуридике освајали су Златни дечаци, Црни бисери, Сафири, Плаве звезде и други вокално-инструментални састави (ВИС-ови). Ниси био нико и ништа ако ниси свирао или био на матинеу у Еуридици.
Преносим вам инсерте из књиге “Тајна врачарског троугла”.
Код нас је рокенрол стигао прилично рано, већ негде 1958. имали сте људе који су на концертима изводили Фетса Домина или Елвиса Прислија. После тога је стигао страшан талас који је проузроковао састав Шедоуси из Енглеске. У Београду су сви скидали њихове композиције а то је, опет, било преношење једног племенитог духа. И онда је то кренуло да се шири. У једном моменту су се створили институционални услови, а то се све догодило управо на Врачару захваљујући култним местима, Дадову и Еуридици. Књига и носи нази “Тајна врачарског троугла” управо због Дадова, Еуридике и Божидарца. Занимљиво је рећи да је Божидарац најстарији од свих, основан је крајем четдресетих година прошлог века. Дакле, оног момента када се појавио клуб у којем можете да наступате, уз публику коју је то интересовало, рокенрол је почео да буја у Београду. На Врачару је то било најизраженије, тамо се налази и Четрнаеста београдска гимназија из које су изашли и Златни Дечаци и Црни Бисери и још гомила бендова.
То је тај круг људи који су тада имали по 14/15 година, а свирали су неке врло озбиљне ствари. Стално су учили, они појма нису имали ни шта је електрична гитара, како се то користи, нити на који начин набавити појачало. Како каже Влада Џет (Црни Бисери, Тунел, Влада Џет Бенд) није то било никакво златно доба. Напротив, било је тешко и незгодно. Овде је свако време такво, али је рокенрол донео један невероватан замах који је тим младим људима коначно понудио нешто само њихово.
Осим наступа, треба споменути и то да је почетком седме деценије отворена могућност за набавку увозних америчких плоча са џез музиком код „Југословенске књиге” у палати „Албанија”. Избор плоча вршио је Душан Драговић, који се залагао да слушање и свирање џеза у Београду постане једнако „озбиљно” као и слушање и извођење класичне музике. Клуб дискофила у Дому културе „Западни Врачар”, такође место где је постојала могућност слушања и „скидања” џез музике са трака, радио је до 1970. године. Захваљујући њему почеле су да се развијају „приватне” колекције.
А што се тиче џез музике у Београду данас, она чува све поменуто, али је, природно у складу са духом времена постала много разноврснија, захваљујући размени искустава, бројним гостовањима познатих џез извођача и састава који промовишу најразличитије жанровске фузије, клубовима и фестивалима где се та музика пласира и, наравно, институцији где се данас џез и учи – на Факултету музичке уметности у Београду.
Нада Кнежевић. је била највећа певачица џеза у региону.
Разговор са Јованом Маљоковићем водила Ивана Петковић, музиколог и ја га у скраћеној верзији преносим:
Једноставно, било је важније и значајније у друштву причати о рокенролу, сазнавати о новим стварима, дискутовати о новим трендовима… Бавити се тиме на један озбиљан начин. И зато је тако пуно бендова било у то време.

Кључна година за београдску џез сцену била је 1959, када је у Молеровој, отворен Дом омладине „Еуридика”, где је понедељком наступао квинтет Станимира „Саше” Радојичића са певачицом Ети Јуван. Све до средине шездесетих година, понедељком су на истом месту организовани џем- сејшни који нису били хонорарисани, већ су били ствар музичког престижа. Џез сцену је имао, као што сте поменули, и Дом културе „Западни Врачар”, и то у периоду од 1958. до 1965. године. Захваљујући ангажовању Николе Јанковића, уторком је на овом месту радио клуб дискофила, а четвртком су се одржавали џем сешни на којима се, као и у „Еуридици” окупљала београдска џез елита.
1966. је на београдском Сајму одржана прва Гитаријада. Месецима су се препричавали доживљаји са Гитаријаде. Ја сам редовно посећивао првих пар Гитаријада.
Јер сви воле да се сете онога што је било добро, а посебно воле да се сете таквих ствари које су биле повезане са њима. То је управо део тог романтизованог односа.
Дакле, Врачар је био расадник нечега што ће се касније проширити целом земљом, а статусни симбол је био наступ у клубу “Еуридика”. Постоје статистике, у једној анкети се 96% градске омладине изјаснило да слуша рокенрол. Код радничке омладине тај проценат је био 86%. Значи, сви! Ем је било кул слушати тако нешто, ем је било лако одазвати се на то. Можете да плешете и да уживате кроз свирање. То је све било специфично у том раном периоду рокенрола, који је прилично био чиста и невина забава. Занимљиво је рећи како се капитализам плашио да ће рокенрол уништити традиционалне вредности и одвести младост улево, а у земљама у којима је постојао прави левичарски режим су сматрали да ова врста музике вуче ка капиталистичким, десним вредностима.

Кафе галерија “Прича”, Улица Петроградска број 9
Кафе галерија прича налази се у једној од старих врачарских кућа. Са баштом са спољне стране, ограђеном оградом од кованог гвожђа, ту су и смокве, палме, пузавице, и све што иде уз. Понекад вам који листић падне на сто али тек толико да се осетите сједињени с природом. Дебео хлад у току дана, пријатно у току ноћи. Некада се чују и зрикавци. Особље препоручује краљевске коктеле. Дакле коктеле од 1 литра. Служе се у округлим стакленим чинијама, акваријуму заправо. Од краја зиме, тачније почетка пролећа, у кафеу Прича служи се банана сплит и јагоде са шлагом (кад им време дође), а уз свако пиво добићете и чипс.
Кафе ресторан “Смоквица” Улица Молерова број 33
У последњих неколико година Смоквица има све више по граду, Молерова, Краља Петра, Аирпорт цитy, Ада Циганлија, Нови Београд. Све су то локације Смоквица. Овим путем вам представљамо врачарску – кућа у којој се сада налази Смоквица у Молеровој некадашњи је омладински културни центар “Еуридика” који је током ’60 и ’70 година био епицентар младих креативаца.

Станислав и Фрида Бинички, Угао краља Александра и Молерове број 88
Тешка угаона зграда добила је монументалност, са три пара античких стубова који су дигли постоље зграде у виду масивне бетонске коцке. У овој згради је живео Станислав Бинички који је рођен је у Јасици, крај Крушевца.
Био је познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике. Аутор је прве српске опере „На уранку“.
Прва музичка знања стекао је од Стевана Мокрањца и Јосифа Маринковића, певајући у хору Обилић. За време студија на Филозофском факултету у Београду оснива Академско музичко друштво. Затим, после једногодишњег рада у гимназији у Лесковцу одлази у Минхен, где, између 1895. и 1899. године, студира композицију и соло певање. Након завршених студија, вратио се у Београд, где је учествовао у развоју музичке и педагошке делатности. Постаје војни капелник и оснива први симфонијски Београдски војни оркестар и Музику краљеве гарде којом диригује до 1920. Заједно са Мокрањцем и Костом Манојловићем оснива Српску музичку школу не месту где се данас налази Музичка школа „Мокрањац“. Био је хоровођа многих певачких друштава и диригент Народног позоришта, где је и 1920. године основао Оперу, чији је први диригент и директор био.
Од 1924. посвећује се компоновању, познат је и по томе што је за своје композиције користио фолклорне мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера „На уранку“, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.
Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завијчаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.
Станислав Бинички је био уважена личност када је, крајем тридесетих година 20. века, позван да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“.


Сматра се да је припадао масонима. У његовој родној Јасици код Крушевца сваке године се одржава музичка манифестација Дани Станислава Биничког, у оквиру које су наступили многи угледни солисти и ансамбли.
По њему је названа Певачка дружина Бинички.
Родио се крај Мораве када је Кнежевина Србија постављала темеље модерне грађанске државе. Судбина је хтела да његов отац Стеван, школовани аустријски војник, са 28 година, униформу Хабзбуршке монархије замени српском и буде постављен за командира Треће понтоњерске чете у Јасици. У аустријско пруском рату дезертира и прелази Дрину оне године када је убијен кнез Михаило. У Србији ратује, а у миру гради мостове.
На официрској забави Стеван је упознао бароницу Марију фон Рихенген, удовицу доктора Младена Обрадовића. Бароница Марија фон Рехинген дошла је у Јасику следећи своју љубав студента медицине и офтамолога Младена Стојановића који врло брзо умире а њу оставља са двоје мале деце. Стјепан или по нашки Стеван „до ушију“ се у њу заљубљује иако је без мираза и са двоје деце. Како је био католик то „једна Немица“ од њега тражи да пређе у православље што и чини у сеоској цркви крај Мораве. Убрзо су се венчали и добили сина. Крштен је под именом Станисав”, каже историчарка Сања Рутић. Породица Бинички живела је у касарни на месту где се данас налази основна школа. Станиславу, који је у Крушевцу завршио ниже разреде, слух је брусио хук Мораве. Због војничког позива често су се селили. Стеван је постао и ађутант краља Милана и могао је да пошаље сина на студије музике у Минхен.
У међувремену, Станислав постаје професор математике, компонује и оснива оркестре. Завршио је Музичку академију у Минхену, где је упознао супругу Фриду Бланк. Упознали су се тако што га је прво чула па тек заволела. Фриду је чекала каријера соло певачице у опери у Бремену. Када је рекла мајци да иде у Србију рекла јој је да у Србији нема опере, али када је рекла мајци да се удаје рекла јој је: „Идеш из Немачке у дивљу Србију“. Када су немачке бомбе падале на Србију и њихову кућу на углу Масарикове број 9 и краља Милана, тамо где је сада фонтана испред „Београђанке“, сетила се мајчиних речи и питала се: „Која је земља дивља?“.
Венчали су се у руској цркви у Михену. Фрида је променила име име у Мирослава и постала његов незамењиви сарадник. Фрида је сличне судбине као и његова мајка која је променила веру, име и државу.
У родној Јасици био је чест гост, истиче Лидија Ужаревић, председница КУД “Станислав Бинички” Јасика:
“Постоји једна прича да је Бинички као млади уметник, дошавши из Минхена, Беча или Ниша, долазио у локалне кафане и све што би ти локални музичари одсвирали, он је на свом „ћеманету“, или виолини, одсвирао. Мештани су се чудили јер нису знали да је тај младић школован и веома талентован. Прича се да је и један Сватовац који су свирали том приликом послужио Биничком да направи прве тактове Марша на Дрину.” “Марш на Дрину” посвећен је првој победи српске војске на Церу. Дело је посвећено Миливоју Стојановићу Брки команданту Гвозденог пука који је погинуо у Колубарској бици.
У доба комунизма јавно извођење било је забрањено. Звуке ове композиције су између осталих обрадили британски Шедоуз, Џони Штулић, Точак, Лајбах. У кафанама се и данас свирају две песме из његове опере: „Кад би знала дибер Стано“ и „Тамо за гором“.
„Стално се кроз његов живот меша опијеност музиком као уметношћу и музиком која служи народној користи“. Његова Фрида и он су до краја живота радили заједно. Певала је у пратњи Војног оркестра којим је он дириговао. Његова Фрида по нашки Мирослава хтела је Србе да цивилизује немачком музиком, али су „Немци два пута долазили у Београд с бомбама. Вешали су на Теразијама. Али она је знала да постоји и друга Немачка и да је она понела ту Немачку доласком на Балкан. Немачку Моцарта, Бетовена…“
„Када је јумирао тражио је да му свира „Vasser music“ Хајдна. Последње речи су биле: Свака нота је камичак у води. Шири се..“
Зачетник савремене српске музике Станислав Бинички умро је 15. фебруара 1942. године. Његови потомци легат су завештали Народном музеју у Крушевцу.
Улица Голсвордијева


Угао Голдсвортијеве и Краља Александра
Име је добила по Џону Голсвордију енглеском писцу. Био је правник по струци, а књижевник по опредељењу. Припадао је високом сталежу, али је тај исти сталеж у својим делима критиковао. Волео је да пише о женама, љубавима, својим неисцрпним инспирацијама. Голсворди је добитник Нобелове награде за књижевност 1932. и то само седам недеља пре смрти и тако је постао бесмртан. Био је први председник међународног ПЕН центра. Најпознатије дело које је написао је Сага о Форсајтима.
Кафана „Потковица“
Јован Поповић, звани Јоца Поп, давне 1985. године отвори на месту пекаре ресторан са прворазредним коњским специјалитетима налик на култни ресторан у Паризу „Флора“. Онај ко бар једном није био у Потковици, није се смео изјаснити да је Београђанин.
Улица Трнска
Спаја Милешевску са Голдсвортијевом улицом. Како је ова улица добила име остала је мистерија за творце овог блога. Можда се баш овде Трнова Ружуца убола на трн. Можда су расле руже које, како сви добро знамо, обилују трњем.
Дакле што се нас тиче – немамо појма. Али у овој улици је живео један човек, људина и громада чувени српски војвода Петар Бојовић.
Кућа војводе Петра Бојовића, Улица Трнска број 25
O трагичној судбини и непоштовању свега што је овај човек учинио за Србију ваља описати његов живот. Каријера му је била бриљантна али ћу описати његово страдање у Другом светском рату и периоду након рата.
Војним пучем од 27. марта 1941. године, краљ Петар II Карађорђевић је проглашен пунолетним а намесништво на челу са његовим стрицем кнезом Павлом било је збачено. Кнез Павле је до тада као први краљев намесник држао и положај помоћника врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, па је стицајем новонасталих околности морао је да преда дужност.
Извршена је промена уредбе о врховној инспекцији војне силе и одређено је да положај помоћника врховног инспектора буде замењен са неким ко има чин војводе или армијског генерала. Пошто је Бојовић био једини живи војвода, именован је на ову дужност. Указом краљевске владе три дана пре бомбардовања Београда на предлог министарског савета, 83. годишњи војвода Бојовић је реактивран и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије.
Председник владе армијски генерал Душан Симовић и министар војске и морнарице армијски генерал Богољуб Илић, посетили су војводу Петра Бојовића у његовом стану и том приликом га известили о донетој одлуци. Овом за војводу радосном догађају присуствовала су и његова два сина. Симовић је том приликом нагласио да ће господин Војвода сву своју војничку способност и врлине као и своје дугогодишње војничко искуство употребити на добро нашег младог дичног Краља и Отаџбине.
Трансформисањем Главног генералштаба у Штаб Врховне команде пред Априлски рат, именован је за помоћника Врховног команданта краљевске југословенске војске, младог краља Петра II. Заједно са краљем и владом Душана Симовића дан по бомбардоваљу, отпутовао је у Севојно а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му понудили одлазак из земље, међутим он је заједно са принцом Ђорђем, одбио да авионом напусти земљу.


Немци су га убрзо заробили. Завршетком Априлског рата Војска Краљевине Југославије доживела је слом својих снага. Заједно са својим кћеркама увиђајношћу немачких снага, дозвољен му је повратак из Сарајева у Београд.
Армијски генерал и председник Краљевске владе у егзилу Душан Симовић, преузима његов дотадашњи положај помоћника врховног команданта. Том одлуком војвода је разрешен претходне дужности и стављен на располагање. Током Другог светског рата, због старости није учествовао али је упутио писмо армијском генералу Дражи Михаиловићу подржавајући Југословенску војску у отаџбини.
За време рата посетио га је Херман Нојбахер, генерални опуномоћеник министарства спољних послова Рајха за Балкан и Грчку.
По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода је немачком језику изасланику одговорио: „Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати.“
Са лица надменог Пруса није се могло разабрати како је примио ове речи. Стари војвода је на крају рекао: “Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи.“
Немац је овај став и жељу старог ратника прихватио и до краја рата обе стране су се држале тог договора. Немци војводу за све време рата нису дирали. Напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата. Запажено је да је шетао по својој башти обучен у свечану војводску униформу. Окупацију је проживео у изолацији и дочекао ослобођење.
По ослобађању Београда, десио се један немили инцидент у његовој кући од припадника покрета НОВЈ. Прво је био саслушаван и притворен три дана, али без физичке тортуре. Пар месеци касније у кућу су му упала двојица припадника НОВЈ од којих је један имао официрске ознаке. Вређали су старог војводу, понижавали и на крају су му отели сабљу од које се никада није одвајао. Када је официр са сабљом кренуо ка излазу, војводин син Добрица га је стигао и ударио у лице да се официр стропоштао низ степенице. И други војник је побегао за официром из војводине куће. Тада му је осим сабље однет и калпак.
Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Сутрадан, породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Узрок смрти како стоји у матичној књизи умрлих при Храму Светог Саве је „обострано запаљење плућа“.
Пошто од команде града нису добили никакво обавештење, сахрану је организовала породица на Новом гробљу. Сахрањен је без војних почасти уз црквени обред у породичну гробницу. Сахрани су присуствовали само чланови породице и најближи пријатељи. На сахрани су примећени два човека у кожним капутима који су надгледали. Након завршене сахране они су се повукли са гробља. О овоме је писао историчар Дејан Ристић.
Након војводине сахране, његова породица је трпела разне нелагодности. Његов млађи син Добрица, је ухапшен и послат на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био командант четничких илегалаца. Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није начинио. Разлог је био пошто су комунисти сумњали да је Добрица био нови шеф београдских илегалаца ЈВуО. Међутим Броз је није удостојио одговором. У то време породица Николе Ракића се старала о Милеви Бојовић до њене смрти. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.
О војводи Петру Бојовићу се из иделошко-политичких разлога дуго ћутало. Није се знало чак ни где је сахрањен. На његовом просечном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту.
Последњих година је почела одређена рехабилитација његовог дела и личности, заслуга и части. Тако је у Новој Вароши, на Видовдан, откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао. Најмлађи војводин син Добрица је завештао двадесет шест одликовања свог оца Кости Ракићу. Дуго се сматрало да су одликовања изгубљена. По аманету одликовања и драгоцености су сачувани од тадашњих власти и били су изложени на изложби у Председништву Србије, први пут после 56 година.
Парк Војводе Петра Бојовића
У паркићу ка Крунској улици, налази се споменик Војводи Петру Бојовићу, ослободиоцу Београда из Првог светског рата који је живео у оближњој Трнској улици. Ту се неколико дана пред Нову годину окупљају продавци новогодишњих јелки.
Чим би бомбе престале да падају, а пуцњи коначно замрли, деца би одлазила на базен код Каленић пијаце и купала се као да им је последње – овако још једну од дуго чуваних београдских прича почиње историчар Милан Тлачинац, одајући тајну како су деца проводила слободно време у паузама између напада немачких окупационих снага. Ти једини тренуци среће једне ратне генерације давно су затрпани заједно са базеном који је некад красио данашњи паркић код Каленић пијаце.
– Базен се налазио тачно испод бисте војводи Петру Бојовићу који данас краси овај паркић. Није био олимпијских размера као онај у Таковској, али је изграђен у исту намену – као резервоар за воду. Како ни из овог базена није узимана вода за гашење пожара, београдска деца су искористила прилику да на овом месту, макар на тренутак забораве на рат. Сличан овом је један базен у Суботици.


Улица Трнски пролаз
Повезује Трнску и Млатишумину улицу. Име је добила по Трнској улици.
Улица Вишка
То је веома мала улица која више личи на пролаз између општине и пијаце. Не знам зашто се ово парче назива улицом, јер она данас и није улица него паркинг који спаја Улице Његошеву и Максима Горког.
Име је добила по острву Вису на Јадранском мору, које данас припада Републици Хрватској. Православна црква на Вису више не постоји јер је порушена.
Када је Тито размишљао где да се склони из Дрвара, Александар Ранковић му је рекао да оде на Вис јер ће га тамо Срби најбоље чувати. Наиме, велики део Далмације је био настањен Србима православне и католичке вере. О овоме сам прочитао у мемоарима Владимира Велибита, једног од најближих сарадника Тита.
У овој улици на броју 3 се налази Библиотека Петар Кочић и њено дечје одељење Растко.
Каленић пијаца и Влајко Каленић
Каленић пијаца на Врачару једна је од најомиљенијих пијаца Београђана, шарена и цветна, пуна свега што вам треба. На месту данашње пијаце био је виноград, а у њему је растао стари брест који је био и у време изградње пијаце. Легенда каже да је за време Турака поред бреста било гумно, па је можда, и отуда назив за Каленића пијацу. Гумно је каменом ограђено место на коме се вршло жито. Ту се народ окупљао и уз песму и музику прослављао вршидбу.
Сама пијаца подигнута је 1926. године на некадашњем имању Каленића гумно, које је Влајко Каленић завештао и поклонио Београду. Каленића гумно је наследио од свог оца, познатог произвођача папуча у Београду, а кажу да и дан данас траје традиција наслеђивања продајног места на пијаци Каленић са оца на сина. Када желите да видите стварни живот неког града најбоље је да одете на градску пијацу. То је најчешће једино место на коме можете да видите на окупу људе најразличитијег социјалног статуса, од просјака до председника управних одбора страних банака, од сељака до академика. Сви се они гурају и пробијају кроз гужву да би дошли до онога што им треба. На пијаци можете да нађете свеже воће и поврће, цвеће, месо и месне прерађевине, сиреве, рибу, природни мед, чајеве и лековито биље, домаће брашно млевено у воденици, шумске печурке, зачинске траве, раштан, занатске производе, кућне љубимце, а можда и љубав свог живота… Београђани се после неког времена зближе са “својим” продавцем па се куповина обично отегне питањима о бабином здрављу или успеху деце у школи. Пијаца је и место да се чује добар виц или нови трач, да се оговарају политичари и фудбалери или одигра партија шаха.
За предах уз кафу после обиласка пијаце можете да седнете у кафану Каленић на почетку Милешевске улице ако волите традиционалну домаћу кафу и листање локалних новина, у посластичарницу “Презент” на углу Невесињске и Његошеве ако волите да се засладите уз еспресо кафу или у “Кафе & Фактори” ако желите еспресо или капућино као у Италији у Невесињској број 21. Овде продају и најбољу мешавину традиционалне кафе. Ако су вам неопходни витамини, свеже цеђене сокове ћете наћи у Тегла бару, близу угла Крунске и Баба Вишњине улице.
Безбрижан београдски живот можете да видите у кафеима “Момент” и “Прича”, у оближњој Петроградској улици. Хлеб без адитива чека вас у пекари „Шарло“, одмах поред “Компаниа де Винос” која има велики избор вина из Србије. Заобиђите пекаре које продају кроасане прављене са маргарином уместо путера и пробајте најбољи бурек у граду у пекари “Чеда”, у Мутаповој број 65, где је у моје време била производња и продаја кора и резанаца а поред ње содаџија који је правио сода воду у сифон боцама неопходну за прави шприцер, клакер, кабезу… Одмах поред можете да купите сода-воду неопходну за прави шприцер.
Да се подсетимо ко је био овај велики човек. Каленић Влајко рођен је у Београду и био је београдски обућар и економ и један од познатих задужбинара и добротвора Београда. Иако је понешто и наследио, за живота је стекао доста имовине и био је врло имућан човек, али веома скроман.
Велико богатство стекао је захваљујући свом занату, који је био веома цењен у Србији. Новцем који је стекао, куповао је плацеве по београдским предграђима, који су, ширењем престонице, добијали на вредности. Био је добар привредник, током живота се истакао као велики добротвор и показивао је велику љубав према своме народу, а нарочито према ширењу културе и просвете, што се види из његовог тестамента којим је сву своју имовину оставио у добротворне сврхе за просветне циљеве. Влајко Калeнић познат је и као „српски Нобел“. У тестаменту је одредио да се његова имовина распрода и новац правично уложи, тако да би Задужбина могла да живи само од камата а да се главница никада не дира. Из њеног прихода би се помагали сиромашни ученици „који су се одали изучавању народне економије“, и унапређивао би се рад Трговачке академије. Од његове заоставштине 1935. године подигнута је велелепна палата у Светогорској улици бр. 12, на чијој је фасади постављена његова биста. Целокупна имовина Задужбине Влајка Калeнића национализована је после Другог светског рата. Задужбину чини зграда у Светогорској улици бр. 12, површине 2.597м², у којој се налазе 32 стана и две собе. Средства добијена њиховим издавањем користе се за помоћ одличним студентима Економског факултета слабијег материјалног стања. Помоћ је у виду стипендија за усавршавања у земљи и иностранству, а издваја се и за установе и организације у области студентског стандарда. Значајна средства Задужбине уложена су у инвестиционо одржавање зграде: извршена је ревитализација комплетне уличне фасаде, санирана је статички и архитектонски пасарела у којој су обновљени витражи, делимично су саниране дворишне фасаде, замењени су олуци.
Све ово сам нашао у часопису „Задужбинар“, број 2, Унивезитета у Београду
Кафана „Каленић“
Ипак овај крај познат је и по кафани „Каленић“, као и по бвшој кафани која је срушена а била је прекопута и звала се „Табор“. Кафана и данас има салвет Либера Марконија који је на њој написао: Хвала Богу што у овој кафани није истакнут натпис „Не служимо пијане госте“…. Познати композитор Зоран Христић је говорио: Када ме питају: „Где си Зоране, одрастао? ја као из топа одговарам: „У Каленићу. Ту сам добио прве часове оног што се зове школа живота.“
Војислав Воки Костић, стални гост, један од најпознатијих српских композитора. Уживао је у прављењу хране и долазио је између 11 и 12 сати. Бивши келнер ресторана је рекао: “ Памтио сам га по црном оделу и обавезним прслуком из чијег џепића је висио златни „Лонжин“ сат са сребрним ланцем. Волео је да улази у кухињу и даје куварима савете о припремању јела. Постоји анегдота да је једном приликом мезио тек скувану коленицу са реном коју је заливао благословеном ракијом. Када је појео и задњи комадић, обриса браду салветом и задовољно рече келнеру Миши: „Баш сам лепо мезетио, а сада могу да идем кући и да ручам као човек“. Кафана је била позната и по томе што су келнери памтили имена својих сталних гостију. Када сам био гимназијалац, осећао сам се важнијим него што јесам и лепо смо се осећали. Нарочито нам је било значајно када би били у друштву неке локалне лепотице девојчице, са којом смо клизали на Ташу, па после дошли на кувано вино или кувану ракију…Нисмо се напијали већ смо сркали по мало. Напијање је било касније када смо постали „своји људи“.
Кафана „Табор“
Ова кафана, оаза чубурског духа, прва је нестала под најездом модерних грађевинских хајдука, да би на том месту изникло „ништа и свашта“. „Табор“ је била једина чубурско- каленићко-крсташка кафана која није поштовала одлуку тадашњих власти да све кафане у Београду раде до поноћи. Либеро Маркони је исписао на старом јеловнику радно време кафана овог краја која гласи: „Кафана „Нови Београд“ радиће од 6 до 22 сата, „Трандафиловић“ и „Полет“ од 8 до 22, а „Табор“ од 0 до 7 идућег дана.“ Све кафане су се придржавале овог радног времена сем, „Каленић“ кафане која није хтела да се замера властима. „Кикевац“ је био спреман за рушење па их није ни интересовало. Ионако је радио некад до поноћи а некад и после пола ноћи. Једино се у „Табору“ чекало 3 сата ујутру да стигну џигерица у сланини, цревца на жару и шкембићи. Око пола пет ујутру куповали су се свежи чварци и то пола кила по човеку, увијени у фишек, па у новине, али сачувај Боже не у „Борбу“, већ само у „Политику“. По врући хлеб се ишло у Стишку улицу. „Борба“ је била партијски лист, са поносом је ношена у џепу сакоа или кожног мантила, па се онако, као случајно, крупан црвени наслов окрене да се она велика црвена слова виде из џепа и да се одмах зна ко је власник. Тако је један господин Зека, вероватно, син информбировца свако јуто код Милета Циганина продавца новина или како је волео да се зове Миле Новинар, узимао „Борбу“, погледао прву страну и вратио је назад. На питање шта гледа рече да гледа читуље. Оне су позади а не напред одговорио му је Миле. Зека ће на ту опаску одговорити: „Оног кога тражим имаће највећу читуљу на предњој страни“.
Улица Мутапова
Протеже се од Улице Боре Станковића до Његошеве улице, пресецајући при том Макензијеву улицу.
Име је добила по Лазару Мутапу Чачанину, чувеном војводи из српских устанака. Рођен у Прислоници поред Чачка, пре рата се бавио мутавџијским занатом, а то је ткач торбица и корпица од прућа, па је по томе и добио надимак. Био је војвода у Првом српском устанку и један је од ретких који после његовог слома није побегао из земље. Био је сарадник књаза Милоша. Погинуо је у другом устанку 1815. бранећи шанчеве у борбама око Чачка. Сахрањен је у манастиру Вујан где се и данас чува његов барјак.
Улица Невесињска

Спаја Његошеву и Макензијеву улицу.
Име је добила по варошици у Херцеговини у којој је избила буна против Турака позната под називом Невесињска пушка. Подигнута је 1875. а позната је и као Херцеговачки устанак. У буни је узео активно учешће и потоњи српски краљ Петар Карађорђевић Ослободиоц, под псеудонимом Петар Мркоњић.
Улица Новопазарска
Повезује Макензијеву и Улицу Војводе Драгутина, пресецајући Максима Горког.
Име је добила по Новом Пазару, граду у Србији у чијој се околини у средњем веку налазило и средиште српске државе Рас и Дежева престоница Немањића, родно место Светог Саве, Стефана Првовенчаног и ту је Стефан Немањана предао власт свом сину.
Улица је једно време носила име Симе Милошевића, по др Сими Милошевићу учеснику НОБ-а и члану извршног одбора АВНОЈ-а.
У овој улици се налази централа ПТТ, где смо чекали у дугачком реду да предамо захтев за телефонски прикључак. У моје време само су срећници са „дебелом“ везом добијали телефонске прикључке.