Источни Врачар, Улице Ресавска и Краља Милутина
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Ресавска
Ова улица је повезивала Источни и Западни Врачар. Приликом другог именовања београдских улица део улице између Пастерове и Краља Милана назван је 1872. Фрушкогорска, други део од Краља Милана до Булевара Краља Александра носио је назив Ресавска улица до 1922. када је назив промењен у Зрињског и Франкопана и важио је до 1946. године. Од 1946. до 1951. добила је назив Генерала Жданова а од 1951. до 1965. Првог маја. Од 1965. до 2002. поново Генерала Жданова а сада се зове Ресавска. Име је добила по истоименој реци у Србији. По истој овој реци је назван и чувени манастир Ресава. Друго име овог манастира је Манасија.
Формирана је у време, када је цео овај крај био под баштама, са ретким ниским кућицама без струје, канализације и водовода. Општина је давала бесплатне плацеве онима који су желели ту да граде и живе. У овој улици је живео велики политичар Стојан Новаковић, у њој је становао и Вук Караџић са породицом. Ту је и кућа Јована Ристића у којој се налазило и Министарство спољних послова и у којој је потписана одлука о Балканском рату 1912. године. У њој је и примљен аустроугарски ултиматум 10.07.1914. године и овде је састављена прва влада 1918. године.
Дом Удружења новинара Србије, улица Ресавска број 28
У њој се налази Удружење новинара Србије у броју 28, Зграда која ужива статус заштите, на броју 18, Музеј града Београда бр. 40 и АКУД Лола (Театар Лево).
У моје млађано доба у броју 28 у подруму се налазио и култни ресторан „Ресава“ у којој је на виолини свирао чувени виолиниста Раде Шамовац а певали су најпознатији певачи народне музике тог доба.
Ресавска улица број 22
Угао Крунске и Ресавске улице, некада и сада
Улица Краља Милутина
Полази од Пастерове, а завршава се у Крунској улици. Део од Крунске до Булевара краља Александра, зове се Улица Десанке Максимовић.
На свом дугачком и успешном путу сече следеће улице: Тиршову, Бирчанинову и преласком преко Немањине улази на Врачар. Затим наставља сечу Врачаром пресецајући Улицу краља Милана и Његошеву да би на крају каријеру завршила уливајући се Крунску улицу.
Име је добила по српском краљу Стефану Урошу Милутину Немањићу. Био је један од најспособнијих српских владара. Другорођени син Уроша и Јелене Анжујске на самом старту и није имао велике изгледе да узме престо. Али, рана повреда његовог брата Драгутина и његово повлачење са трона су му омогућили да постане краљ српске државе. Борио се у рату са братом, што нам је већ од раније прешло у навику. Вештом дипломатијом и одличним војним способностима учврстио је Србију и проширио је. Женио се више пута него што је то било друштвено прихватљиво. Последња жена, византијска принцеза Симонида је имала само 7 година када се удала за њега. То наравно не значи да је био настран, као што многи данас мисле, већ су овакве ствари биле уобичајене у дипломатији земаља у средњем веку. Владао је више од 40 година и за то време подигао исто толико цркава. Био је отац Стефану Дечанском и деда цару Душану.
У овој улици се налази ОШ Владислав Рибникар, Државна хемијска лабораторија, Дом Браће Крстић у броју 5 и Кућа Јосифа Шојата у броју 33.
Прво да видимо ко је био Краљ Милутин, по мени, уз Цара Душана наш највећи владар.
Стефан Урош II Милутин Немањић био је краљ Србије скоро 30 година у 13. веку и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип коју су држали Византинци, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом. Такође, је водио ратове са Татарима. После смрти краља Драгутина, 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд 1319. године, али је успео да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.
На унутрашњем плану је извршио промену од рашког скромног двора, церемонија и титула до византијског уређења са раскошним двором. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, настало је и манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем, мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану. Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II. У Цркви Свете Недеље у Софији налазе се његове мошти. Црква се дуго звала Црква Светог српског краља.
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан Дечански, а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.
Он је отац краља Стефана Уроша III Дечанског, деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног и прадеда цара Стефана Уроша V Нејаког.
Милутин је на историјску сцену ступио 1267. године, када је његов отац почео да прави планове о наслањању на Византију и одбацивању вазалних односа према Мађарима. Он је тада започео преговоре са византијским царем Михајлом VIII о женидби његове ћерке Ане за Милутина и о његовом именовању за наследника, уместо старијег сина и угарског зета Драгутина. Међутим интерес обе стране био је јачи од међусобних разлика, тако да се наставило са преговорима. Они су се на крају окончали неуспешно, поготово после Урошевог пораза и заробљавања од стране Мађара у Мачви. Он је том приликом, да би био ослобођен, морао да Драгутина уздигне на ранг младог краља, односно, престолонаследника и додели му област на управљање. После овог пораза Срби прилазе широком савезу против Византије, а самог Уроша са власти збацио је син Драгутин, победивши га, уз помоћ угарских снага, у „земљи званој Гацко“ (не мисли се на територију данашњег Гацка). После пораза Урош се повукао у Зету и замонашио, а Драгутин је постао нови краљ. Да би одобровољио мајку краљицу Јелену дао јој је на управу Зету, Требиње, горњи Ибар и Плав. Претпоставља се да је и брату Милутину том приликом поверио одређене области на самосталну управу.
Наслањање на Мађаре, неактивност према Бугарској у којој је беснео грађански рат, пораз од Византије и њен продор до Липљана створили су незадовољство међу српском властелом према краљу Драгутину. Његову владавину је додатно оптерећивала и побуна у којој је уз помоћ странаца збацио оца са власти.
Као повод за смењивање краља Стефана Драгутина искоришћен је његов тежак пад са коња у лову код Јелеча, недалеко од Раса. Повреда краљеве ноге је била тако тешка да га је учинила готово непокретним. Од владара се очекивало да буде спреман да јаше на коњу како би обилазио земљу и подсећао поданике да су обавезни на послушност или предводио војску у сукобима са странцима. Незадовољна властела је искористила неспособност Стефана Драгутина да обавља владарске послове и затражила да он власт преда млађем брату Милутину. Тако је сазван сабор српске властеле у Дежеви, код Раса. На сабору је Стефан Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве са Рудником и областима око данашњег Ариља, као и Прибоја на Лиму са облашћу Дабар. Од сабора у Дежеву Драгутин се у неким писаним изворима и натписима (фреске, новац) јавља без звања краља, а у неким са њим. Зато није јасно ни да ли је задржао титулу краља или је касније поново узео. Писани извори о сабору су нејасни и осим главне одлуке да краљ Стефан Драгутин преда власт брату Милутину, а задржи удеону област на северозападу Србије, не зна се са сигурношћу да ли је договорено још нешто. Због каснијих сукоба око власти између Милутина и Драгутиновог сина, а затим и синова Милутина, изгледа да је према договору браће, краља Стефана Уроша II Милутина требало да наследи један од Драгутинових, а не његов син. Изгледа да је Милутин обећао 1282. да ће њега наследити синовци, а не синови, али се касније предомислио.
Мали број зна за Дежеву, место 5-6 километара од Новог Пазара. Ту је рођен Стефан Првовенчани, Свети Сава, ту је одржан и поменути Сабор. Данас већина Срба и не зна где је Дежева а буса се у српство. Зато отиђите и посетите ово место и подсетите се на делић историје и зачетак наше државности. Понесите свеће и упалите за покој душа предака који су нам створили Србију, једину нашу мајку Србију.
Годинама ратујући и освајајући нове територије, Милутину је био потребан мир да би могао да среди прилике у сопственој држави, тачније да у своју корист реши предстојећи сукоб са братом Драгутином о томе ко ће наследити Милутина, пошто је према једној од одредби Дежевског уговора то требало да буде Драгутинов син, док се Милутин спремао да своју државу остави свом сину Стефану који се вратио из татарског заточеништва.
Цар Андроник одлучио да српском краљу понуди своју седмогодишњу ћерку Симониду. Милутин је на то пристао, што јасно сведочи о томе да је по среди био политички брак из кога је Милутин осим војне користи, значајно добијао и на престижу. Овим браком он је постао зет византијског цара, није више био узурпатор северне Македоније, већ је постао њен законити владар који је ту земљу добио као мираз, што посебно истиче у својој повељи Хиландару.
Међутим, склапање оваквог споразума, довело је до великих негодовања на обе стране, као и до понуда других суседних држава Милутину за склапање брака са њиховим принцезама.
Тешко је са сигурношћу говорити о односима између Драгутина и Милутина, као и о стварима које су довеле до кризе њихових односа, али се сматра да тај однос од почетка није био топао и братски, а да је највећи њихов камен спотицања било питање Милутиновог наследника које су обојица желела да реше у своју корист, што је на крају довело до отвореног грађанског рата.
Турско напредовање у Малој Азији, довело је 1303. године на Балканско полуострво нову најамничку војску у служби Византије. Били су то каталонски најамници предвођени Рожером де Флором, који су у Шпанији и на Сицилији били познати као алмогавери, док су их на Балканском полуострву једноставно звали Каталонци или Каталонска компанија. Иако су испрва успели да потисну Турке, они су се ускоро окренули пљачкању и Византинаца да би напали и византијску Магнезију. Наредне године је Рожер убијен на дворцу престолонаследника Михајла IX чиме је отпочео рат између Византијског царства и Каталонске компаније чијим редовима су се прикључили и одреди Турака Селџука жељни пљачке. Током наредне две године они су опустошили Тракију, да би преко Родопа прешли на полуострво Касандру и са њега угрожавали околне области, укључујући и Свету гору.
Богатство светогорских манастира је привукло пљачкаше, а на удару једног њиховог одреда се нашао и сам Хиландар, на чијем се челу у то доба налазио као игуман Данило, будући српски архиепископ који је на то место изабран по директној Милутиновој наредби. Овај напад је одбијен, после чега се Данило одлучио да из манастира извуче драгоцености и упути се у Скопље да Милутина извести о ситуацији и затражи помоћ. Милутин га је саслушао и обезбедио му неопходна средства за одбрану, тако да се Данило после тога вратио у манастир доносећи са собом како залихе, тако и најамнике које је Милутин платио. Захваљујући његовом повратку и снагама које је довео, Хиландар се спасао, пошто се дуже време налазио под опсадом и како се наводи у његовом житију ситуација је била таква да су се монаси спремали на предају. Том приликом су Данилове снаге успеле да униште део нападача, а потом и да одбију нове нападе. За разлику од њега, снаге Каталонске компаније су успеле да заузму руски манастир светог Пантелејмона и спале га, а покушале су да заузму Солун, али без успеха.
Док су Милутинове снаге водиле борбе против Турака у Тракији, Драгутин је покушао да преузме власт у краљевини Србији. Поред својих трупа Драгутин је предводио и добар део Милутинове властеле, која је била незадовољна његовом мирољубивом политиком према Византији. Краљ Милутин је остао без великог дела своје војске и подршке у земљи. Без обзира на то, он је успео да преко свог пријатеља и сарадника Данила, који је тада био епископ Бањски, сакупи најамничку војску састављену од Турака, Татара и Осета, уз помоћ свог новца који је склонио у своју задужбину манастир Бањску, а који му је допремио Данило. Уз помоћ ових снага Милутин је успео да одбије нападе, после чега се у сукобе умешала Српска православна црква која је отпочела посредовање међу браћом. Њиховим посредовањем окончани су сукоби и међу браћом је закључен мир, о чему је у име обојице и сабора властеле византијског цара известио тадашњи игуман Хиландара и каснији српски архиепископ Никодим. Према постигнутом споразуму, обновљене су одредбе Дежевског споразума о томе да Драгутинов син наслеђује Милутина после његове смрти, Драгутину је враћен и Рудник са околином, пошто га је током грађанског рата, заузео Милутин, а манастир Бањска је уздигнут на ниво повлашћене игуманије у повељи коју су издала и потписала оба краља.
Милутинова мајка, краљица Јелена Анжујска која је, од Драгутиновог свргавања краља Уроша I, управљала Требињем и околином умрла је у свом двору у Брњацима, замонашивши се пред смрт у Скадру као православка. Њено тело је из њеног двора по зими пренето и сахрањено у њену задужбину, манастир Градац, а њене поседе је преузео Милутин.
Нова побуна је избила на чијем се челу нашао Милутинов син и некадашњи престолонаследник Стефан који је као млади краљ управљао Зетом. Тачан разлог за Стефанову побуну није забележен, али се сматра да је он решио да се оружјем избори за оно што је сматрао да му припада краљевски венац, пошто је обновом Дежевског уговора Драгутинов син Владислав постао престолонаследник, барем de jure. Извесно је да му је властела дала неку врсту подршке за тако нешто, а сигурно да је рачунао да ће га подржати, као што су пре само две године подржали његовог стрица, јер разлози њиховог незадовољства Милутиновом византофилском политиком нису нестали, чак напротив, они су се повећали слањем самих властелина да се са својим снагама боре за Византију.
Иако је побуна имала све изгледе да успе, то се ипак није догодило. Изгледа да је Милутин наслутио шта се дешава и покушао да започне преговоре са Стефаном, али их је овај одбио и подигао се на оружје. Међутим, Милутин је, судећи према изворима, успео много брже да окупи војску и са њом је кренуо ка Зети на Стефана. Снага Милутинових трупа у односу на оне које је у том тренутку успео да окупи његов син била је драстично већа, због чега се он пред њима повукао са друге стране реке Бојане и прихватио преговоре које му је Милутин, поново, понудио речима:
Чедо моје мило и срдачно, зовем те, и не одазиваш ми се. У жалости мојој изгледа ми да си близу мене, но пружам руку, и не налазим те. Многе сузе чине ми слепоћу, и љутим болом цепа ми се срце због твога разлучења и дели ме пламеновима од многог уздисања. Зар то беше чедо моје, чему се не надах од тебе? Но дођи, драги сине мој, да се утеши старост моја.
Он је изашао на коленима пред оца и молио је за своју милост, али је Милутин био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, чиме је Милутин планирао да га онеспособи као претендента на престо и евентуалног вођу незадовољне властеле, пошто је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. ”
Међутим, касније ће се испоставити да је Стефан ослепљен само делимично или боље рећи привремено, али је то од Милутина врло вешто скривао. Не зна се како је тачно спашен вид Милутиновом сину и поред краљевог наређења, али се претпоставља да је џелат потплаћен или да је по среди завера против краљеве одлуке. Милутин је после тога, послао, наводно, слепог Стефана са супругом Теодором и Душаном и Душицом, у изгнанство у Цариград код свог таста Андроника II.
Фреска краља Милутина из Богородице Љевишке.
Милутин је изненада доживео мождани удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29.10.1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера. Његова изненадна болест и несређени наследнички односи створили су прави метеж у држави, тако да су пљачкашке чете напале чак и спровод који је преносио његово богато украшено тело из Неродимља у његову задужбину манастир Бањску.
Стефан је своје претензије вукао из чињенице да је он већ био Милутинов престолонаследник, али га је Милутин након отворене побуне разбаштинио и ослепео. Међутим после очеве смрти, Стефан је скинуо завоје са очију и објавио да му је свети Никола повратио вид и да краљевство њему припада.
Владислав је своје претензије вукао из одредбе Дежевског уговора, којим је Драгутин предао власт Милутину, а којом се одређује да ће Драгутинови директни потомци наследити Милутина. Овај уговор је престао да важи током грађанског рата између Драгутина и Милутина који је трајао 11 година, али је након тога обновљен и поново ступио на снагу. Међутим, након Драгутинове смрти, Милутин је заузео већи део његових поседа, а самог Владислава је заробио и бацио у тамницу из које је он изашао тек када је Милутин умро.
Када је Симониду, отац удао за Милутина да би склопио мир са краљевином Србијом, имала је свега 7 година, док је њен супруг имао око 45. Без обзира на јасну чињеницу да је у питању брак из користи за обојицу владара, Милутин је своју будућу краљицу дочекао, не као супруг жену или владар потчињену, већ као слуга господара, клечећи пред њом на ничијој земљи.
Сама Симонида је била неплодна, тако да је њен брак са Милутином био осуђен да се заврши без потомства, што је постало јасно када је она сазрела у средњовековном смислу. Остаје нејасно да ли је она по природи била неплодна или је нешто довело до тога. Ја мислим да је Милутин оматорио и да није могао више да прави децу, јер тадашњих 45 и данашњих 45 година нису ни приближне а камоли исте.
Тешко је говорити о брачном животу и односу између Милутина и Симониде, пошто су подаци о томе веома оскудни. Сама Симонида је покушала да се замонаши и на тај начин побегне од заједничког живота са њим, али јој то на крају није пошло за руком. Те године је умрла њена мајка и она је отпутовала у Цариград на њену сахрану, после чега се задржала у престоници. На крају је Милутин послао по њу српско посланство које је Андронику II јасно ставило до знања да ће Милутин доћи по своју супругу, ако треба и оружјем. Цар ју је после тога послао назад у краљевину Србију, али је она током ноћења у Серу отишла у манастир и замонашила се. Она није то желела да уради у Цариграду да би избегла могућност да се тај чин повеже са њеним оцем и створи неприлике Византији. Наредног јутра се појавила пред запрепашћеним српским посланицима у монашкој одори. Незгодну ситуацију је разрешио њен брат, деспот Константин, тако што је пред свима поцепао њену монашку ризу и без обзира на њен плач, натерао да обуче световне хаљине, после чега ју је предао српским посланицима.
Она се после Милутинове смрти 1321. године вратила у Цариград и замонашила у манастиру светог Андреја, пошто је наводно обећала Богу да ће му посветити остатак свог живота када је спасе живота са Милутином. Без обзира на све, она је када је њен муж канонизован као свети краљ послала скупоцено кандило у Бањску да гори крај његовог гроба и златовезни покров за њега. Остатак свог живота је провела као монахиња у Цариграду, али је време више трошила на царском двору, него у самом манастиру. Не зна се када је тачно умрла.
Током Милутинове владавине краљевина Србија је од другоразредне монархије прерасла у најјачу силу на Балканском полуострву. Истовремено, дошло је и до значајних промена на унутрашњем плану. Развој рударства који је започео са доласком Саса, који су побегли пред Татарима, за владавине његовог оца Уроша I, током његове владавине је попримио још веће размере које су владару омогућиле убирање много већих средстава од производње руде у односу на претходно доба, а најзначајнија рударска насеља тог доба су била Брсково, Ново Брдо и Рудник. Захваљујући том значајном повећању његових прихода, он је био у стању да држи јаку најамничку војску и да се на њу ослони, за разлику од својих претходника који су зависили домаћих трупа које је предводила властела.
Истовремено је са изласком краљевине Србије на цариградски друм односно заузимањем делова моравске и вардарске долине дошло до развоја трговине и повећања прихода и на том пољу. Уз некадашње караванске путеве који су повезивали унутрашњост Балканског полуострва са градовима на источном Јадрану, првенствено Дубровником, али и Котором и другима, краљевина Србија је сада убирала приходе и од трговине која се обављала копном од Византије и истока са Европом. Главни извозни артикли тадашње Србије били су: стока, крзна, млечни производи и руде, док су се највише увозила вина (нарочито малвасија), оружје и тканине.
Манастир Грачаница
Значајна државна проширења и повећања прихода омогућила су Милутину да свој владарски двор са скромног, на коме су ћерке страних краљева преле вуну одевене у обичне хаљине, претвори у раскошан и велелепан двор по узору на византијски са све етикецијом, церемонијалом и другим карактеристикама које су га красиле.
На културном плану је под утицајем Ренесансе Палеолога у Византији, дошло до стварања новог стила у српској архитектури који је познат као Вардарски стил чији су најлепши примери подигнути у Милутиново доба.
Истовремено се развијала и књижевност у којој је најзначајнија појава јеромонаха Хиландара Теодосија, који је уз Доментијана био најзначајнији српски писац у средњем веку. Он је написао ново „Житије светог Саве“, као и „житије Петра Коришког“. Поред Теодосија, у Милутиново време настају и житија која ће ући у састав зборника под називом „Житија краљева и архиепископа српских“ који је саставио Милутинов блиски сарадник Данило Пећки, а допунили су га његови ученици и настављачи. Једино поље културе на коме је дошло до неког вида стагнације је фрескосликарство које у овом периоду представља само копију оног које се тада развијало у Византији, за разлику од претходне епохе која је била аутентична српска и назива се златним добом српског сликарства. Међутим и поред тога, тај период српског сликарства по речима Јована Деретића: „…по обиљу и многострукости стварања надилази све остале“.
Оволико опширно сам написао да се подетимо великог српског владара и српске историје и српске неслоге које су довеле до пропасти.
Дом Браће Крстић, Улица Краља Милутина, број 5
Дом браће Крстић је саграђен око 1895. године као репрезентативни стамбени објекат и представља једну од ретко очуваних мањих стамбених зграда на простору између Теразија и Трга Славија. Судећи према богатој профилацији око прозора може се претпоставити да је аутор објекта био архитекта Јован Илкић.
Предузимач радова био је Гавра Сабовљевић, који је објекат сазидао као „кућу за ренту“, а убрзо ју је продао родитељима браће Крстић. Кућа је приземна породична зграда са четири собе, развијене око хола, и одељењима у подруму која служе као помоћне просторије. Опрема стана је уобичајена, с тим да су под и сокла у холу израђени од мермера, а таваница једне просторије је дрвена и касетирана. У тој кући су рођени познате архитекте Петар и Бранко Крстић.
Њихов отац је умро веома рано, већ 1904. године. По завршетку школовања браћа Крстић радили су у собама из дворишта, док су стамбене собе биле са улице. У дворишној згради која је дограђена непосредно после Првог светског рата, формиран је пројектантско-извођачки биро „Архитект“ чији су оснивачи били Милан Секулић, М. Петровић-Обућина и Драгиша Брашован. Кућа је формално променила власника средином педесетих година када је мајка умрла, а Петар и Бранко Крстић су основали своје породице. Нешто касније дошло је до поделе власништва на два идеална дела без било каквих промена у диспозицији простора.
Петар и Бранко Крстић су своју каријеру започели награђеним пројектом за Павиљон Југославије на изложби у Филаделфији 1925. године , а потом и награђеним решењем за Светосавски храм 1927. године. Припадали су Групи архитеката модерног правца, а њихово заједничко дело обухвата више десетина пројектованих и изведених објеката, међу којима су палата Аграрне банке, црква Светог Марка, Игуманова палата.
