Источни Врачар, Улице од Црвеног крста до школе Војислав Илић
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Жичка
Спаја Милешевску улицу са Улицом Војислава Илића.
Име је добила по Жичи, месту и манастиру поред Краљева. Манастир је подигнут у рашком градитељском стилу почетком 13. века. Задужбинар је био Стефан Првовенчани Немањић. Од 1219. године и стицања црквене самосталности овде је смештена прва српска архиепископија чији је архиепископ био Свети Сава.
Главна манастирска црква је посвећена Вазнесењу Христовом, па се овај празник слави и као манастирска слава.
Крајем 13. века манастир је опустошен од стране Татара, после чега је средиште архиепископије премештено у Пећ.
Током читавог средњег века у манастиру су устоличавани епископи и овенчавани краљеви из династије Немањића, због чега је и прозвана Седмоврата.
Под Турцима је манастир опоустео, али је обновљен између два светска рата. Највећу обнову црква је доживела после 1987. године, када је ту област погодио јак земљотрес.
На фотографији је љубазни Alexander Mihaylovich, који стрпљиво чека да добије клакер и ћевапе, 1965. године на углу Улица Жичка и Јована Рајића, где је била кафана „Јухор“.
Црква Светог Антуна Падованског, Улица Брегалничка број 14
На једном од ободних врачарских брежуљака према Звездари, у близини Црвеног крста, између улица Брегалничке и Поп Стојанове, уздиже се црква необична у Београду. При католичкој црквеној општини – жупи основан је самостан фрањевачког реда босанске провинције. Црква је посвећена Светом Антуну Падованском, који је био следбеник Светог Фрање Асишког и велики проповедник, један од најпоштованијих западнохришћанских светитеља, пореклом из Лисабона, где је живео крајем 12. и у првој половини 13. века, а почива у италијанском граду Падови. Пројекат ове београдске цркве израдио је истакнути словеначки и средњоевропски архитект краја 19. и прве половине 20. века Јоже Плечник, ученик чувеног бечког архитекте Ота Вагнера, касније професор архитектуре на Универзитету у Прагу. Идеја о ангажовању архитекте Плечника потекла је од фра Јосипа Маркушића, а након пројектантског рада за фрањевце у Словенији. Цео концепт грађевине препуштен је самом архитекти.
Да ли сте знали да и Београд има свој криви торањ који се налази иза Црвеног Крста. Ово је објављено у 24 сата, 18. 10. 2015. године а фото: В.Живојиновић „Криви торањ у Београду“ можда није туристичка атракција као онај у Пизи, али свакако скреће погледе знатижељних пролазника. Реч је о торњу католичке Цркве светог Антуна Падованског, која поред ове занимљивости пажњу завређује и због изузетног културног значаја.
Можда сте стотинама пута прошли поред ове цркве, а да никад нисте обратили пажњу на торањ, који је накривљен 42 центиметра у односу на само здање и темеље.
У време изградње зидан је усправно, што се може видети на овој фотографији.
Па он је стварно крив! А ја сам само мислио да се нисам отрезнио од синоћ – у шали нам је рекао таксиста када смо му скренули пажњу на масивно здање које се издиже 52 метра изнад земље.
– Монументални торањ звоника није занимљив само због тога што подсећа на чувено здање у Пизи, већ има и изузетну архитектонску вредност, као и читава црква. Наиме, ово здање од опеке дело је истакнутог словеначког и средњеевропског архитекте, Јосипа Плечника и ово је једино његово дело сачувано у Србији.
„Црква је од посебне важности због тога што је грађена у међуратном периоду, а и о свему делује као да је реч по послератној, савременој архитектури. По томе свако ко се иоле разуме у архитектуру може да види колико је Плечник тада био испред свог времена. Изградња је почела отприлике у исто време када је започет и Храм Светог Саве, али су овде били лакши услови и много брже је завршена”, објашњава за „24 сата” Хајна Туцић, историчар уметности при Заводу за заштиту споменика културе града Београда.
Када сам својевремено радио за „ГИПОС“ из Љубљане, упознао сам дивног господина Хрновшека који је био кумић архитекти Плечнику. Како се кренуло тек са обновом изградње Храма то сам га водио у њега. За узврат ме је у Љубљани водио у Плечникову родну кућу где сам први пут у животу видео паркет од преко 15 врста дрвета. Тада сам и сазнао да је Јосип Јоже Плечник и аутор чувене камене обале на реци Љубљаница, налик ономе на Сени у Паризу.
Улица Светомира Николајевићал, бивша Улица Душана Дугалића
Био је један од највећих српских интелектуалаца с краја 19. и почетком 20. века. До пре неку годину, безмало је потпуно скрајнут из националног сећања и историјских читанки. Многобројне генерације не знају да се Светомир, рођен у селу Радуша код Уба, у питомој Тамнави, школовао на престижним европским универзитетима и био премијер Србије, министар унутрашњих послова, велики интелектуалац, космполита, хуманитарни радник, ректор и професор Високе школе, градоначелник Београда. Уз то, био је први Србин номинован за Нобелову награду.
Говорио је седам светских језика, основао Српску краљевску академију, Патриотско друштво “Свети Сава”, Хуманитарно друштво “Стефан Дечански”, био је историчар књижевности, први је писао о Шекспиру. Основао је и Друштво за образовање и васпитање глувонеме деце у Београду. Био је члан управних одбора свих установа културе, науке и образовања у тадашњем Београду, један од најомиљенијих професора Високе школе. Био је међу најзначајнијим масонима свог доба, веома је допринео развоју српског слободног зидарства. Са пријатељима је у Београду основао масонску ложу “Побратим”, која и данас постоји.
– Био је познат у свим интелектуалним круговима Европе тог доба – каже професор др Војкан Станић, аутор једине књиге о Светомиру Николајевићу. – У Србији је био прво слављен, па прогоњен и заборављен. Ничим није заслужио да га прекрије вео заборава, јер је био велико име српске науке и културе, његов рад био је саткан од хуманости и самопрегора за добробит отаџбине. О њему данас, нажалост, има веома мало података и докумената. У Београду, на Звездари, једна улица бивша улица Душана Дугалића носи његово име, као и школа у Радуши, а у холу САНУ постоји Светомирова биста и то је све. Чујем да ће и у Убу једна улица добити његово име.
Као велики присталица династије Обреновић, лични пријатељ краљева Милана и Александра, после Мајског преврата и доласка Карађорђевића, пао је у немилост, почео је његов суноврат, јер није био прихватљив за нову власт. Био је на списку завереника за ликвидацију, али је сигурну смрт избегао, јер је у време преврата био српски дипломата у Атини.
– У време династије Обреновић, на размеђи векова, Србија је добила независност, проглашена је за краљевину, почела је модернизација, развој по угледу на савремене европске земље – каже др Војкан Станић. – У изразито сеоском и затвореном друштву, формиран је грађански слој, углавном од интелигенције и богатих трговаца. Држава је на школовање у европске универзитете слала надарене ђаке, а они су се потом, са високим образовањем, враћали у Србију, да здушно помогну њен развој. Највећи међу њима био је Светомир Николајевић. Све је фасцинирао својим образовањем, знањем, отменим држањем, културом…
Круна његовог рада било је Хуманитарно друштво “Свети Сава”, основано ради ширења просвете, културе, неговања националних осећања и врлина у српском народу, помоћи сународницима у неослобођеним подручјима. Друштво је окупљало најумније и највиђеније људе тог доба, школовало је младиће из крајева под турском влашћу за учитеље и свештенике, подизало и обнављало школе, цркве и манастире у крајевима ван Србије. За време Великог рата, без премишљања одбио је понуду немачког цара Вилхелма Другог да буде цивилни гувернер окупиране Србије.
– Био је Светомир велики миротворац – каже Станић. – Зато га је Међународни мировни покрет 1915. године предложио за Нобелову награду за мир. Међутим, држава Србија ништа није предузела да кандидатуру подржи, јер је Светомир био обреновићевац и те године Нобелова награда за мир није ни додељена. Сва своја знања и енергију уложио је у национални, културни и државни просперитет, савременици су о њему говорили с највећим поштовањем и дивљењем, а и данашњим генерацијама може да буде несумњиви узор. Србија је дозволила да овај велики човек падне у заборав…
– Студирао је у Цириху, Берну, Паризу и Лондону. У Београду је основао катедру за светску књижевност, први писао о Шекспиру, био присан пријатељ са најзначајнијим европским личностима науке, културе, образовања и политике тог доба, државницима и патријарсима – каже Светомирова праунука Снежана Николајевић из Београда. – Био је осведочени грађанин света, који никада није заборавио свој национални идентитет. Задивљујуће је како је светско и српско успевао да усагласи, то је била једна од његових највећих врлина.
Његова књижевна и научна дела, фотографије, лампа – поклон од браће из ложе „Побратим”, визиткарта, преписка са краљем Миланом, писма краљице Наталије и књаза Николе, породична преписка са супругом Анком и децом – део је заоставштине професора Светомира Николајевића која је изложена у галерији Педагошког музеја. Поставка „Светомир Николајевић – од заборава ка светлу” још једно је сведочанство о лику и делу човека несвакидашње учености којом је Педагошки музеј обележио 123. рођендан.
Таст овог масона и државника био је Ћир Гуша, Гуша Велики, Гуша Николић Боди. Чувен је био по својој духовитости, веселој ћуди и доброчинствима. Упамћен је по сомотском реденготу, златном ланцу и сату. Био је повисок, коштуњав. Волео је књигу и био је човек на гласу. Уживао је да цитира Његоша и народне песме које је Вук сакупљао. Надимко Ћир Гуша, Београђани су исказивали нарочити респект, уважавање његовог рада и животног стила. Дотукао га је стечај изазван преваром. Тек је био прешао 60 година. Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана, 1830-1940.“ о њему овако је говорио, а ја препричао.
Улица Метохијска
Паралелна са Грочанском, сече Нову 501. и Улицу Велимира Теодоровића и улива се у Грчића Миленка.
Име је добила по Метохији, делу Косова и Метохије. Сам термин метохија долази од речи метох што представља црквени посед. Донедавно је овај део света припадао нашој држави, али су онда они који су сила и неправда одлучили да нам то отму и да однедавно то не припадне нашој држави јер је окупирано. Данас улица припада општини Врачар, а за остало се ваља борити. На мапи је истачкана што значи да није проходна за возила и пешаке.
Дуго је носила име Јанка Лисјака по учеснику НОБ-а и народном хероју Југославије.
У њој се налази и Дечји вртић Луња.
Улица Грочанска
Иде од Грчића Миленка, сече Велимира Теодоровића и улива се у Нову 501.
Име је добила по варошици Гроцкој на Дунаву надомак Београда, која је данас приградска општина.
Улица се протеже са северне стране стадиона Обилић.
Улица Војводе Танкосића
Паралелна је са Јужним булеваром и пресецајући једном Улицу Грчића Миленка, поново се улива у исту. Име је добила по мајору српске војске Војиславу Воји Танкосићу. Познат је као организатор и инструктор добровољачких четничких јединица. Био је припадник организације Млада Босна и Уједињење или смрт. Влада га је сматрала одговорним за Сарајевски атентат, па је једно време до почетка Првог светског рата провео у притвору. Касније је био командант неких добровољачких јединица. При повлачењу српске војске у Првом светском рату, смртно је рањен.
Иначе Танке је био човек мало преке нарави и необуздан, па о његовим подвизима постоје многе приче које су ушле и у разне теорије завера. Шамарао је политичаре, вређао аустроугарске дипломате, организовао завере и свргавао владаре. Ипак догађај који се и данас радо препричава је када је Винстона Черчила, потоњег премијера Велике Британије, а тадашњег портпарола Краљевске морнарице ишамарао на његовом проласку кроз Београд. И онда се питамо што нас браћа Енглези мрзе. О томе читајте у линку „Грчка краљица“ у Кнез Михаиловој улици.
.
Улица Нова 501.
Излази из Грочанске и сече Метохијску улицу. Глупо. Поуздано се зна да није добила име по петстокец фармеркама, јер да је добила име по њима звала би се Нова Левис 501. Можда негде постоји и 501. Стара. У сваком случају изгледа да нам је понестало имена славних предака, па смо почели улице да именујемо бројевима. Тога не може да понестане.
Улица Данила Киша
Сече Улицу Николе Стефановића и улази у Улицу Војислава Илића.
Име је добила по српском писцу Данилу Кишу који је рођен је у Суботици од оца Едуарда, мађарског Јеврејина и мајке Милице Драгићевић. Филозофски факултет је завршио у Београду. Припада реду најбољих српских савремених писаца. Најпознатија дела су му Мансарда, Пешчаник, Гробница за Бориса Давидовича, Час анатомије и Енциклопедија мртвих.
Његов лик се појавио и на поштанској марци у серији великани српске књижевности. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.
Улица Николе Стефановића
Паралелна је са Улицом Војислава Илића, сече Улицу Данила Киша и улива се у Велимира Тодоровића.
Добила је име по Николи Пињи Стефановићу. Био је спортски радник и радио на унапређењу риболова, лова и фудбала у Подрињу и Србији. Један је од оснивача ФК Мачве из Шапца. Због напредних идеја често је хапшен. ФСС је 1968. увео спомен такмичење омладинских екипа које носи његово име.
Улица Тодора од Сталаћа
Ова улица излази из Гружанске улице, па иде паралелно са њом да би се се на крају, уз краћу паузу, улила у Жичку улицу. Ова улица је феномен просторног планирања у Београду, јер је са обе стране слепа.
Добила је име по јунаку Тодору, који је држао средњовековни град Сталаћ. Тодор је познат у народним не новокомпонованим песмама као војвода Пријезда.
Војвода Пријезда је опеван у песми Смрт војводе Пријезде. То је онај наш поносни јунак који је добио захтев да турском цару преда жену Јелицу, коња Ждрала и сабљу. Војвода је то одбио и свестан да се не може одупрети Турцима решио је да своја добра уништи. Коњу је одсекао главу, сабљу је сломио, а са вољеном љубом је скочио у Мораву.
Наравоученије: Читајте народне песме. Сазнаћете много о поносним прецима, моралу који их је красио, храбрости коју су исказивали, мудрости коју су поседовали и научићете да нисте тиква без корена.
Улица Томе Максимовића
Паралелна је са Грочанском и улива се у Улицу Велимира Теодоровића.
Име је добила по Томи Максимовићу. Тома је био председник Српског привредног друштва Привредник и директор Бате из Борова јер је био је и ожењен ћерком Томажа Бате. За време рата је добио понуду да се спасе и пресели у централу Бате у Швајцарској, коју је одбио. Остао је у влади Милана Недића и радио на прихватању српских избеглица из Хрватске и Босне. Истакао се као велики добротвор. Због тога га је народни суд након рата осудио као непријатеља народа. Провео је 4 године у затвору. Године 2008. је рехабилитован.
Старо име ове улице је Улица Нова 4. Новије а глупље и не може.
Улица Виловског
Полази од Бојанске и иде до Цељске улице пресецајући при томе Улицу Саве Текелије.
Име је добила по Јовану Стефановићу Виловском. Био је генералштабни мајор у аустријској царској војсци. 1848. године се борио на страни патријарха Јосифа Рајачића. Учествовао је и у бици код Солферина.
Био је војни историчар и члан многих научних друштава. За нас је значајан зато што се сматра првим српским хидрологом. За свој рад је 1886. добио медаљу Међународне географске изложбе у Венецији.
Његово дело Из живота једног ц.к. официра које је писано предвуковском азбуком послужило је као један од извора за Речник српскохрватског књижевног и народног језика у издању САНУ – а. Своје дело Успомене завештао је Матици српској.
Улица Веле Нигринове
Улица излази из Ђердапске и спаја улице Јована Рајића и Бојанску.
Име је добила по Августи Вели Нигриновој, српској глумици словеначког порекла, првакињи Народног позоришта у Београду у другој половини 19. века. Када кажемо словеначко порекло онда морамо да имамо у виду чињеницу да је Велин отац био Чех а мајка Немица. Зар није за чуђење?
Са непуних четрнаест година Вела је добила прву главну улогу у једној представи Словеначког драмског друштва.
У Београд је дошла из родне Љубљане на наговор чувеног словеначког композитора Даворина Јенка, човека који је компоновао српску химну Боже правде. Са њим је и живела у Београду иако је био старији од ње 27 година.
Преласком у Београд почела је и њена каријера у Народном позоришту. Већ на првој представи Дебора показала је свој раскошни таленат и београдску публику подигла на ноге. Након ове дошле су на ред и остале запажене улоге: Јулија, Нора, Офелија, Есмералда, Мери Стјуарт и многе друге. Четири стотине драмских улога. То ме подсећа на сцену из филма Ми нисмо анђели када Срђан Тодоривић говори о Којиним швалерским подухватима па каже: “То је нешто”. Не да је нешто, него је то и за ово време много.
Наступала је и у Српском народном позоришту у Новом Саду, а гостовала је на сценама широм бивше краљевине, као и у окружењу. Део женске публике јој је поклонио наруквицу од злата и брилијаната.
У Прагу је играла Даму с камелијама у Чешком народном позороришту, али је ипак одбила понуду да се придружи њиховом глумачком ансамблу. Говорила је да јој је Србија најдража домовина, што је и доказала својим ванглумачким ангажовањем. Наиме, за време Српско-бугарског рата радила је као добровољна српска болничарка.
Зашто је Аугустина, како су је звали у нас Вела, Србију схватала као своју домовину? Очигледно јој се овде веома допало, јер је на самом почетку свог бивствовања у нашем главном граду упознала чари Скадарске улице. Боемија је одмах привукла Велу. Можда зато што је Боемија старо име за Чешку. (Не баш Боемија. Ми смо избацили непостојеће Х. Чешка је била Бохемија. То име је ова држава носила све док њено становништво није почело да се чешка, кад је преименована у Чешку).
Вирусом боемије су у то доба били заражени сви они који су се бавили било којом врстом уметности. А и данас су.
Било је ту писаца, песника, глумаца, сликара и људи сличне Веле. Пардон феле. Да набројимо неке: управник Народног позоришта Пера Добриновић, редитељ истог Алекса Бачвански, музичар Тоша Андрејевић, глумци чича Илија Станојевић, Светислав Динуловић, Милорад Гавриловић, Тоша Јовановић и Добрица Милутиновић. Да не набрајамо оне пре и после њих.
И не само да је наша Вела имала тако познато и весело кафанско друштво. Њена лепота и таленат су је довели до тога да је постала дворска дама краљице Наталије Обреновић.
Иначе само боемисање је подразумевало свакодневно посећивање кафана, дружење, вођење разних интересантних разговора (како забавног тако и интелектуалног катактера), певање, играње и последње али и најважније испијање хектолитара алкохолних пића. Ово последње је једина сличност између тог и данашњег времена. Али питање које се намеће из ове изјаве исто је и тада као и сада. Одакле сиротим малим хрчкима, пардон глумцима паре да то раде? То остаје тајна за данашња покољења. Ипак сачувала се једна симпатична анегдотица која говори да ни они сами у то време нису знали одговор на ово питање. Наиме, једном приликом је извесни млађи колега упитао нашег чувеног глумца Добрицу Милутиновића: “Чика Добрице, како излазите на крај са вашом платом цео месец?” Овај му је одговорио: “Мој синко ево овако – од првог до другог некако, али од другог до првог никако”.
Поред талента и глумачких достигнућа била је оличење женствености те је због своје лепоте како спољашње тако и унутрашње (тип лепоте који је у данашње време готово немогуће срести) и правила дар-мар међу мушком популацијом. Остало је забележено да су због ње и два тадашња министра изашла на двобој. Не знам како је двобој завршен, ни ко су ти министри, али по професији коју су обављали волео бих да су обојица настрадали. Чисто сумњам да су се тадашњи министри разликовали од данашњих. Једино што је тада жена која је мамила мушке уздахе поред своје лепоте била и интелектуална појава, што тадашње министре ипак мало издиже изнад ових садашњих. Сада су министарске љубавнице углавном слабијих менталних способности по чему се не разликују од поменутих државних функционера данашњице.
Која бре Вела? Ш’а ме габри ш’о је паметна! Диви мене! На мене се пали цела влада. Мазнућу кога хоћу.
Но, нећемо сада о ововременим министрима и њиховим женскама. Настављамо даље. У фаталну Нигринову се заљубио и наш чувени писац и наравно боем Јанко Веселиновић. Написао је драмски комад Ђидо и главну улогу Љубице наменио управо Вели. Чак је у првом чину свога комада облачио мачванску ношњу и певао у хору да би њен наступ био што успешнији.
Вела му, међутим није давала никакву наду.
И као у свакој правој, али несретној љубави (јер другачије љубави и не постоје, што рече Ђорђе Балашевић) Јанко је спас потражио у кафани (што рекоше сви српски писци од почетка писмености наовамо). Наставио је да банчи до последње паре и првих зрака сунца. То га је 1905. године и отерало у гроб.
Вољена Вела га није дуго надживела. Последњу представу одиграла је у мају 1908. године глумећи лик царице Теодоре. Исте године је и умрла. На сахрани српске Саре Бернар, како су је звали, окупило се пола Београда.
Даворин Јенко је након њене смрти продао заједничку кућу и вратио се у Словенију где се након шест година и упокојио.
Тако су се кроз судбину ове необичне и прелепе жене преплели и животи два дива српске културе.
Било би наравно лепо да је неко од одговорних који су крстили градске улице прочитао нешто више од школске лектире и био упознат са овом романтичном причом. Можда би некако уредио да се те две улице секу, што би носило извесну симболику. Било како било остаје за утеху да се обе улице налазе на Врачару и уједињене тако у вечности причају причу о љубави, слави, чежњи, лепоти и сличним темама које ће, док је људског рода, окупирати његову пажњу.
Улица Сазонова
Креће од Грчића Миленка и пресеца Ђердапску и Улицу Јована Рајића, да би се на крају улила у Максима Горког. Име је добила по руском дипломати Сергеју Димитријевичу Сазонову. Био је министар спољних послова царске Русије у време пред и за време Првог светског рата. Као такав активно је учествовао и у креирању политике на Балкану.
Заговарао је идеју о потреби успостављања Балканске, нефудбалске, лиге односно алијансе Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке. Још пре рата се залагао за стварање јаке српске државе. Био је против наше кратковиде и слабоумне намере да се ујединимо са Хрватима. У више наврата је током рата покушао да својој малој, али дебилној браћи у Србији објасни како прича о уједињењу католика и православних није могућа, без обзира на исто порекло ових народа. Иако је имао дугогодишње искуство као амбасадор Русије у Ватикану, и отворен пријатељски однос према Србима, наше будалетине без искуства га наравно нису послушале. Свој став је једном приликом јасно наговестио и председнику Југословенског одбора Франи Супилу, због чега га је овај омрзнуо и код својих сународника облатио колико год је могао.
Домаћа тврдоглава дипломатија је ипак поступила онако како је мислила да је за нас најбоље, али се убрзо видело да је Сергеј био у праву.
Сазонов се иначе залагао да Србија након рата добије велики излаз на Јадранско море укључујући и неколико острва. Такође, Србија је по његовој замсли требала да добије Босну и Херцеговину, Славонију, Срем, Бачку и још неке територије. То је образлагао огромном жртвом коју су дали Срби у борби на страни савезника. Он је јасно видео величину српског жртвовања. Али, као по обичају та искуства никако није могао да објасни самим Србима који његове речи, иако су биле очигледне, нису успели да сагледају. Ми сами своје жртве готово да никада не видимо. Е, је..га.
Како смо слушали, а и гледали, тако смо и пролазили. Сад можемо само да сви скупа колективно џумле ударамо нашим интелигентним главицама у штокове врата наших малих станова и да кукамо “Што те брате не послушасмо?” И да „кењамо“ о победама у рату и поразима у миру.
Сазонов је након револуције био шеф дипломатије у влади адмирала Колчака. Такође је представљао бели покрет на мировној конференцији у Паризу 1919. Након победе црвених у отаџбини, трајно се настанио у Француској у Ници, где је пишући мемоаре и умро.
Раније ова улица се звала и улица Филипа Филиповића једног од првих секретара КПЈ, трагично убијеног у Стаљиновим чисткама.
Љубазношћу Љиљане Катић ево нас на Врачару, пре неких педесетак година овако је изгледала улица Филипа Филиповића, данас Сазонова.
Улица Јадранска
Повезује Шуматовачку и Сазонову улицу.
Некад наше, данас њи’ово
Име је добила по Јадранском мору, великој, течној, сланој површини препуној алги, риба и разних других морских створења. Јадран је природни залив Средоземног мора. Некада је ова слана бара била наша, и радо смо је посећивали да током лета смочимо ноге, у’ватимо боју и по коју страну туристкињу. Данас наше бивше море деле Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина и Црна Гора. Ми смо га снагом своје војске некада давно припојили нашој држави, а онда смо га екстремно идиотском политиком препустили другима. Творци овог текста се ипак надају да ће неки будући нараштаји успети да га поврате у наручје матице Србије, што је немогућа мисија.
Улица Карловачка
То је улица понорница. Излази из Видовданске, онда понире испод Улице Јована Рајића, па настављајући се на Улицу Тодора од Сталаћа коначно нестаје у Гружанској улици.
Име је добила по Сремским Карловцима, месту код Новог Сада у ‘ладовини Фрушке горе, које је вековима било верско и културно средиште Срба у Аустроугарској монархији.
Улица Николе Чупића
Ова улица се налази када се од школе Војислава Илића крене, узбрдо ка Цветковој пијаци и трећа десно је улица Николе Чупића. Рођен је у Шапцу, а умро у Орану, Алжир. Био је српски задужбинар, капетан и проналазач. Био је унук славног Стојана Чупића, Змаја од Ноћаја, један од образованијих и чувенијих људи свог времена.
По рођењу добио је презиме свог оца Куртовић, али је доцније узео презиме своје мајке Василије, која је била ћерка чувеног устаника Стојана Чупића. Растао је под великим утицајем славе свог деде, који му је био велики узор. Сматрао је да ће као војник најбоље осветити дедину смрт, а и наставити његову борбу за ослобођење од Турака, зато је после завршене школе у Шапцу, завршио артиљеријску школу у Београду. Постао је официр и напредовао до капетана прве класе за време кнеза Михаила, Савременици га описују као лепог, витког, стаситог, црномањастог младића, веома наочитог и образованог. Посебно га је привлачила литература о спиритуализму и материјализму. Волео је шах, а узгајао је и коње, за које се говорило да су најлепши у Србији.
Био је ожењен Јермилом Обреновић, ћерком господра Јована Обреновића. Овај брак ће потрајати седам година, након чега ће им црква дозволити да се разведу. Нису имали деце. Политика га није занимала и никада се није њоме бавио, али се зато бавио војним питањима. Стално је чекао дан када ће се вратити у Босну да освети свог деду и маштао о ослобођењу земље. Личним средствима је набављао војни материјал и кад год би наишао на нешто што је могло бити корисно за војску, рекао би: „Ово ће ваљати кад се пређе у Босну”. Бавио се и проналазаштвом. Конструисао је један мали пешадијски топ, који се за његова живота није производио, и кола с малим углом осовинског окретања.
У свим плановима и стремљењима Николу је спречила болест. Константована му је туберкулоза и пошто се тада веровало да сув и јако топао ваздух лечи туберкулозу, он одлази преко Француске у Алжир и настањује се у Орану. Данас знамо да није могло да буде ни говора о неком оздрављању, поготово у таквим тропским условима, те Никола Чупић умире у 34. години живота. Само неколио дана пред смрт писао је свом пријатељу:
„Час је ту, мрети се мора. Лека ми нема. Моћи немам да се кући вратим, ах српско сунце, српска земљо! Хитам да учиним расположење с мојим имањем док још ово мало душе у мени траје. Кад не бејах срећан да, као што су моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу са сабљом у руци, за шта се вазда спремах, оставићу све своје имање да својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач и она може да погњави Турке, и да освети наше Косово. Вама аманет да се ово изврши. Ах! Слатка и драга Србијо“.
Чупић је сахрањен у Орану, а његови посмртни остаци никада нису нађени пошто су гробље у коме је био сахрањен, као и знатан део вароши Оран, разорени у великом земљотресу. Приликом рашчишћавања рушевина гробље је уништено а на његовом месту се касније проширила варош. О овом оштећењу гроба свога оснивача задужбински Одбор није на време обавештен.
У свом тестаменту написао је: „ Све остало покретно и непокретно моје имање да се употреби на издавање научних и моралних дела.“ Чим је добио обавештење о Чупићевом тестаменту, министар просвете и црквених дела Кнежевине Србије Димитрије Матић одредио је 12 чланова комисије чија је дужност била да утврде стање Чупићеве заоставштине и поступе према одредбама тестамента. Та комисија је касније прерасла у Одбор Чупићеве задужбине. У тај први одбор позвани су др Јосиф Панчић, Чедомиљ Мијатовић, Стојан Бошковић, Сава Сретеновић, Коста Протић, Ђорђе Малетић, Јован Анђелковић, Стојан Новаковић, Миливоје Прајзовић, Мата Карамарковић, Јован Павловић и Коста Маринковић.
Фонд Задужбине Чупићеве имао је капитал, од 6.000 дуката цесарских који је предат Управи фондова на руковање. На крају првог састанка Одбора одлучено је такође да се објављивање записника сматра као оглас и позив књижевницима који желе да им се дела издају о трошку задужбине.
Године 1877. донета је одлука да се издаје посебан часопис „Годишњица”, који ће излазити сваког јануара (по старом календару) на дан смрти Николе Чупића. Прва књига Годишњице продавана је преко књижара у Београду, Новом Саду и Панчеву по цени од 2 динара за Србију и 1 форинте за Аустро-Угарску, с тим да се књижарима није смело давати више од 25% од зараде. Ђацима и студентима Годишњица је продавана за 50% јефтиније до краја њеног излажења. Примерци Годишњице послати су српским и страним редакцијама ради оглашавања. Тираж ове прве књиге Годишњице износио је 600 примерака. Књижевна дела која је првих година свога рада издавала Задужбина Николе Чупића била су углавном патриотско-поучна и научно-популарна, док се касније претежно посвећивала пажња књижевно-научном садржају.
Улица Војислава Илића
Улица Војислава Илића је наставак Жичке и важна је градска жила која повезује Врачар са Вождовцем. На један њен део се наслања и општина Звездара.
Представља, дакле природну тромеђу на којој су се нашла три међеда Врачар, Вождовац и Звездара.
Ту се не спајају Срем, Банат и Бачка
Ал’ се ипак кале три срца јуначка.
Добила је име по славном српском песнику Војиславу Илићу који је био син Јована Илића, српског песника, који такође има своју улицу, али на Вождовцу.
Био је један од највећих, ако не и највећи песник свога доба. Боемски живот којим је живео и слабо здравље су утицали на његову прерану смрт.
Од познатих потомака овде ћемо поменути његову унуку, нашег славног лингвисту и академика Милку Ивић.
Значајнији објекат који се налази у Улици Војислава Илића је Архитектонско техничка школа, а некада је у истој згради била основна школа са његовим именом па је цео крај тако по њему и назван.