Источни Врачар, Улице око Јужног булевара
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић,
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Гружанска
Излази из Милешевске и пресецајући Улицу Јована Рајића улази у Жичку.
Име је добила по малом шумадијском месту Гружа, за ширу јавност познатог по песми „Лепе ли су нано Гружанке девојке“.
У овој улици на броју 3 се налази Библиотека Борислав Пекић. Позориште и бивши биоскоп „Авала“ потпадају под Улицу Милешевску
Улица Светолика Ранковића
Полази из Шуматовачке улице, сече Церску улицу и улази у Созанову улицу.
Име је добила по Светолику Ранковићу. Био је српски писац из периода реализма. Рођен је у Великој Моштаници. Нижу гимназију и богословију завршио је у Београду, а у Кијеву Духовну академију. Најпознатије дело које је написао је „Горски цар“, која је у моје време била обавезна лектира за основну школу, а ја сам је са уживањем пар пута читао.
На углу Сазоноце и Светолика Ранковића налазила се предратна вила на којој је писало „Проверено мин њет“. Приликом ослобађања града 1944. године провераване су куће за кућом да се отклоне мине које су Немци за собом остављали. Оваквих кућа са овим натписом било је широм града, па је и снимљен филм у поводу овога. Звао се „Проверено мин њет“-
Улица Симе Игуманова
Улица Симе Игуманова је целом својом дужином паралелна са Јужним булеваром. Име је добила по чувеном српском трговцу и добротвору Сими Андрејевићу Игуманову. Овај рођени Призренац је био оснивач богословске школе у свом родном граду. Био је предузимљив човек и за оно време светски путник. Животни пут га је водио од Цариграда до Одесе, а једно време је био настањен и у Кијеву. Ипак родну груду није заборављао. Од њега нам је остала задужбина под именом Игуманова палата, али се она не налази на Врачару, него на Теразијама.
О њему и његовом делу читајте у линку Теразије.
Улица је дуго имала назив Франца Розмана по Словенцу Францу Розману Станету, учеснику шпанског грађанског рата, НОБ-а и народном хероју Југославије.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази апотека и Вртић Звончић.
Улица Ријечка
Ријечка је ћорава, пардон, слепа улица која се улива у Улицу Симе Игуманова.
Име је добила по граду и луци на јадранској обали Ријеци, која данас припада Хрватској. Овај изворно италијански град се на италијанском звао Фиуме што значи река. Тако смо га у периоду између два светска рата и звали. Онда су га наши братствено-јединствени лингвисти прекрстили по хрватском изговору у Ријека. Сада је град Ријека уместо Река, а сходно томе и улица Ријечка уместо Речка.
Улица др. Милутина Зечевића
Улица спаја Јужни булевар и Улицу господара Вучића, пресецајући при томе Улицу генерала Хорватовића.
Име је добила по Др Милутину Зечевићу, јер би било глупо да га је добила по неком другом а да се овако зове. А ко је овај човек нисмо успели да сазнамо, па га овде водимо као неидентификованог доктора и кума ове улице.
Улица Михаила Гавриловића
Полази од Улице Ђорђа Вајферта, па се, пресецајући Јужни булевар, улице Симе Игуманова и Војводе Хрвоја улива у Улицу господара Вучића.
Име је добила по Михаилу Гавриловићу српском и југословенском историчару и дипломати.
Улица Граховска
Спушта се од Церске, па пресецајући Шуматовачку и Марулићеву излази на Јужни булевар.
Улица је добила име по месту Грахово у Црној Гори. На Грахову се догодио бој 1836. године између Црногораца и Турака. Турке је предводио чувени Смаил ага Ченгић. У боју је тада страдало девет припадника породице Петровић, међу којима и рођени брат Петра Петровића Његоша.
О томе читајте у линку Његошев споменик у Васиној улици.
Улица Марулићева
Полази из Максима Горког, сече Граховску и Вардарску и завршава се у Шуматовачкој улици.
Име је добила по Марку Марулићу хрватском књижевнику из Сплита. Често му је додаван надимак Сплићанин.
Марулићев лик се појављује на хрватским новчаницама од 500 куна, а такође постоји и књижевна награда Марко Марулић.
У овој улици се налази ОШ „Краљ Петар Други Карађорђевић“, а у школи „Дах“ театар. Поред школе је била и школа вајања па смо као клинци висили на огради и гледали голе женске које су биле актови за вајање и сликање. Само то су биле „старије и истрошене“ женске, али свеједно женско је женско у тим годинама.
Основна школа „Краљ Петар“, Улица Марулићева број 8
Основана је 1932. године, а носи име по посљедњем краљу Југославије Петру II Карађорђевићу.
Основна школа “Краљ Петар II Карађорђевић” зидана је донацијом краљице Марије, супруге краља Александра Карађорђевића. Са радом је почела 1932. године, када је са зградом деци Врачара поклоњено и велико школско двориште површине од 1.5 хектара.
Како је моја улица Дубљанска била гранична улица за децу која су похађала ОШ. „Светозар Марковић“ то сам једно полугодиште ишао у ову школу, па су нас после вратили у стару школу.
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о краљу Петру пише: „Црњански каже да је краљ био новије издање свога деде по мајци, румунског краља Фердинанда. Дакле, он је по мајци Немац, из династије Хоенцолерн, а истовремено је и праунук енглеске краљице Викторије. Био је нижи од средњег раста, с кокошијим грудима и погуреним леђима. У Лондону није знао добро ни енглески, ни француски, ни државну химну. Божа Ковачевић наводи да је Петар једва положио матуру, по скраћеном програму. Волео је да се представља као смели пилот, иако је у ствари био плашљив. Официри му приликом бежаније 1941. нису дали да у авион уведе љубавницу Долику Најдановић. Био је „мали краљ“, ни дете ни господар…Као личност без владалачког капацитета цео живот провео је у нади великог повратка. Носио је у себи крв Европе, мајка му је била висока аристократкиња, а отац стуб на коме су почивали Балкан и пројекат звани Југославија. Марсељска драма од 9. октобра 1934. дала му је улогу краљевића, прикривеног просјака, баченог у сенку кнеза Павла Карађорђевића, очевог брата од стрица. Као владар, постао је у преврату 27. марта, када је авијатичарска клика одбацила Тројни пакт и земљу повела у ратни вртлог. Нашао се убрзо у избеглиштву где је постао Черчилова марионета, несналажљив и поводљив. Оженио се усред рата, у тренуцима када његов поробљени народ пати, те изигран од Черчила, неспреман да до краја подржи ђенерала Дражу Михаиловића. Био је недорастао ратном формату маршала Тита. Постао је луталица, роб алкохола, пожељни јунак булеварске штампе, личност без профила и каријере, уморни мали краљ.“
Улица Вучедолска
Уличица спаја Вардарску и Сазонову улицу. Име је добила по Вучедолу археолошком налазишту близу Вуковара у Хрватској. Најстарији налази са овог локалитета су из неолита и припадају старчевачкој култури. У археологији по овом локалитету такође постоји и кованица вучедолска култура која се датира на енеолит.
Најзначајнији артифакт је Вучедолска голубица из 3. миленијума п.н.е.
Што се саме улице тиче, овде су ископавања вршили радници водовода и канализације али, осим цеви за замену, које потичу из периода од пре неку деценију, ништа интересантно није пронађено.
Улица Јужни булевар
Булевар полази од Булевара ослобођења, тачније од Франша и пресецајући многе улице завршава се у Улици Господара Вучића. Двадесетих година XX века овде је пролазио Чубурски поток који је услед урбанизације затрпан, што је иначе била судбина многих водотокова у Београду. На његовом месту је настао булевар, више пута мењајући своје име.
Од 1923. до 1950. звала се Реонска улица, па је од ове улице настао Јужни булевар тако назван 1930. године. Од 1950. до 1953. звао се Булевар Александра Ранковића. Од 1953. до 1965. поново је враћен назив Јужни булевар, а од 1965. Булевар Црвене армије, па је од 1997. назив поново Јужни булевар. Данас носи име за које мислим да му је најприкладније, јер он заиста представља јужну границу Врачарске државе, а и најјужнији је булевар нашег града. По ширини улице не би могао да носи ово име.
Далеке, 1961. године када је Иво Андрић добио Нобелову награду и када је одржана Конференција несврстаних земаља, наставница из географије нас је водила да видимо где ће почети градња сaобраћајне магистрале која ће повезивати централне градске улице са аутострадом. Тебала је да почне од Панчевачког моста и да иде Рузвелтовом до Вуковог споменика, пресече Булевар, Милешевску, Његошеву и Макензијеву и улије се у Булевар ослобођења, а из њега у аутопут. Тунел је требало да буде од Милешевске, па испод Каленића пијаце, Невесињске до Храма Светог Саве. Поред аутомобила прредвиђена је и траса за трамвај и то брзи трамвај. Каленића пијаца је требало да буде модеран тржни центар, а подземна гаража би прихватала најмање 1.000 возила. Ето, видите какви су постојали планови, а шта је изграђено.
Иако код нас постоји изрека „Што јужније то тужније“ ово место никако не може да се уброји у оне тужне. Булевар је препун фирми разних сорти. На углу са Максима Горког се налазе две бензинске пумпе. Ту је такси станица. У непосредној близини су се дуго налазили и привремени угоститељски објекти за које је постојала опасност да прерасту у свевремене. Они су продавали пљескавице изгладнелим грађанима Врачара и осталим изгладнелим који су се овде затекли. Порушени су, а на њиховом месту ће се „породити“ нове савремене зграде. Овуда је требало да иде и саобраћајница која би улазила у тунел на раскрсници са улицом Грчића Миленка и излазио код Панчевачког моста. Идеја и даље постоји али саобраћајница не постоји као и тунел.
Живост овог булевара је стална. У време када се игра дерби на далеком Топчидерском брду велики број Врачараца се баш овом трасом спушта према стадионима Звезде и Партизана, и са песмом на уснама и бакљом у рукама хрле у сусрет овом догађају.
Улица Ђердапска
Повезује Господара Вучића и улива се у Веле Нигринове пресецајући при том Јужни Булевар, Шуматовачку, Церску и Сазонову улицу.
Име је добила по Ђердапу, не зато што се на њему налази хидроелектрана, већ зато што се овде ради о највећој клисури у Европи, смештеној баш у нашим крајевима. Ето, да и ми имамо нешто највеће што је богом дано, да не морамо сами да је правимо.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази школа за децу са посебним потребама ОШ „Душан Дугалић“.
Улица Политова
Излази из Улице Војводе Хрвоја и улива се у Улицу Симе Игуманова.
Име је добила по српском правнику и политикологу из 19. и прве половине 20. века Михајлу Полит Десанчићу. Био је веома образован за време у коме је живео. Дипломирао је правне науке у Бечу, а политичке у Паризу. И то се тад могло. Уређивао је лист Браник, сарађивао са Светозарем Милетићем и уз њега био највећи српски политичар Војводине оног доба. У младости се бавио и књижевношћу.
Улица Скопљанска
То је мања уличица која пресеца Улицу Младе Босне и улива се у Улицу Господара Вучића.
Име је добила по Скопљу, данас главном граду суседне нам Македоније. Важност Скопља за Србе лежи у томе што се у овом граду Душан крунисао за цара и што је у њему донет Душанов законик.
Улица Младе Босне
Повезује Улице Максима Горког и Владимира Карића, пресецајући при том Скопљанску на Пашином брду.
Име је добила по револуционарној организацији младих српских националиста из Босне и Херцеговине на почетку XX века. Група која се окупила под именом Млада Босна, јер је било мало прегломазно да се назову Млада Босна и Херцеговина, била је опредељена за југословенску идеју и за уједињење свих Јужних Словена у једну државу. Борили су се против Аустроугарске монархије и у лето 1914. извршили атентат на аустријског надвојводу Франца Фердинанда, што је био фактички повод за избијање Првог светског рата. Стварни повод је још раније одређен између немачког и аустријског цара. Само се чекао повод за крвави рат.
Групи су поред револуционара припадали и многи средњошколци и млади интелектуалци са подручја данашње Босне и Херцеговине. Између осталих треба поменути Владимира Гаћиновића, Богдана Жерајића, Недељка Чабриновића, Васу Чубриловића, Мехмеда Мехмедбашића и атентатора Гаврила Принципа. Члан организације је био и наш једини нобеловац, писац Иво Андрић.
Улица Бјелановићева
Повезује улице Симе Игуманова и Господара Вучића. Име је добила по Сави Бјелановићу политичару, вођи Срба у Далмацији и народном посланику у покрајинском Далматинском Сабору. Био је покретач Српског листа, а по његовој забрани и листа Српски глас. Иако Србин, по вероисповести је био римокатолик, што показује да је и ова комбинација некад била могућа. Говорио је о једном, српском народу са три вере. Од значајнијих објеката у овој улици се налази Предшколска установа Врачар.
Улица Велимира Бате Живојиновића, бивша Бојанска
Полази од Милешевске, пресецајући Тимочку, улива се у Сазонову улицу. Име је добила по реци Бојани, која из Скадарског језера отиче у Јадранско море, правећи тако природну границу између Црне Горе и Албаније. Код нас је позната и по народној грађевинској песми Скадар на Бојани, у којој су приказана прва достигнућа старих српских неимара.
На ушћу ове реке у море налази се и Ада Бојана место извикано још у старој Југославији по првим туристичким митинзима балканске гологузије. Данас је центар нудизма у независној Црној Гори. У овој улици се налази Дом здравља Врачар.
О прослављеном глумцу Бати не треба трошити речи.
Улица Видовданска
Издваја се из Ђердапске улице и завршава као слепа улица. Име је добила по великом хришћанском празнику Видовдану, посвећеном светом Виду, који се слави 28. јуна по грегоријанском, односно 15. јуна по јулијанском календару. За Србе ово је један од најзначајнијих датума у историји, јер се тога дана 1389. године одиграо Бој на Косову. Касније су се на овај датум, осим прославе годишњице Косовског боја збиле и многе важне ствари у нашој историји:
- Гаврило Принцип је упуцао ауструграског престолонаследника Фердинанда у чувеној сачекуши познатој по називу Сарајевски атентат,
- У једном градићу поред Париза потписан је Версајски мировни споразум између Антанте и Немачке,
- Мафијашки кумови Коза ноСССтРе на челу са биг боссом Стаљином су 1948. донели одлуку да једну од њихових комунистичких породица са дон Титом на челу, која је водила послове у Југославији, избаце из синдиката. Одлука је била позната под радним називом Резолуција Информбироа,
- Република Хрватска је 1990. године донела амандмане за нови Устав који је дефинисао српски народ као националну мањину.
- Србија је на захтев остатка света послала свог председника у Хаг на (дуго)годишњи одмор.
- Суседна српска држава, која је заборавила да је српска, је примљена у УН под псеудонимом Црна Гора.
- Данас је у већини основних школа у нашој земљи уобичајено да се ђачке књижице деле на овај дан.
Име је добила по Авди Карабеговићу Хасанбеговом. Био је велики романтичар и познати српски песник мухамеданске вероисповести. Занесен националном идејом писао је песме о српским јунаштвима. Објављивао је у многим српским часописима. Оболео је од туберкулозе и умро у Лозници, а сахрањен у Београду.
Посмртни говор му је одржао Бранислав Нушић.
Постоји још један Авдо Карабеговић – Србин, такође песник и у крвном сродству са првим Авдом. Србин је био учитељ у основној школи у Малом Зворнику.
И један и други су били песници са изразитим српским националним предзнаком.
Улица Анастаса Јовановића
Мала, лепа, пардон, слепа улица која се улива у Улицу господара Вучића.
Име је добила по Анастасу Јовановићу српском уметнику, романтичару, литографу и фотографу. Отац је чувеног архитекте Константина Јовановића. Био је велики обреновићевац, а у једном периоду је вршио дужност двороуправитеља код кнеза Михајла.
Улица Браће Радовановић
Спаја Улицу Симе Игуманова и Скопљанску.
Име је добила по српској браћи из 19. века Михаилу, Милану и Алекси Радовановићу. Значајни су за српску књижевност и науку јер су били пионири и пропагатори природних наука и материјалистичког погледа на свет.
Улица Владимира Карића
Повезује Улицу господара Вучића и Јужни булевар.
Име је добила по Владимиру Карићу професору географије Велике београдске школе. Једно време је радио у српској дипломатији и био српски конзул у Скопљу. Написао је дело „Опис земље, народа и државе“.
Улица Војводе Хрвоја
Налази се између Јужног булевара и Улице господара Вучића и улива се у Улицу Симе Игуманова.
Име је добила по средњовековном босанском великашу с краја 14. и почетка 15. века, војводи Хрвоју Вукчићу Хрватинићу. Знам да је сад мало неспојиво да је неко ко је Хрвоје успут и војвода, али шта ћете? Таква су била времена.
Улица је дуго носила име Драган Павловић, по Драгославу Драгану Павловићу – Шиљи, учеснику НОБ-а и народном хероју Југославије. То није онај Шиља који је најбољи ортак Микија Мауса.
Улица генерала Рајевског
Наставља се на Улицу војводе Хрвоја и иде до Улице Симе Игуманова.
Име је добила по руском генералу пољског порекла Николају Рајевском који се истакао у борбама против Наполеона. Занимњиво за овог генерала је да је његов унук пуковник Николај Рајевски, човек који је погинуо као добровољац у Србији, а који је Толстоју послужио као инспирација за лик главног јунака у роману Ана Карењина – кнеза Вронског.
Улица генерала Хорватовића
Да би открили кривуљу ове улице треба да се бавите научно-истраживачким радом. Улица генерала Хорватовића мало подсећа на реку понорницу. Час је има, час је нема.
Полази ни из чега, а онда се улива у Улицу Браће Радовановић. Тамо нестаје да би након пар десетина метара опет изронила и повезала улице Владимира Карића и Ђердапску. У Ђердапској се губи као пиле у магли, а онда нешто даље, ничим изазвана, опет извире ни из чега и пресецајући Улицу Др Милутина Зечевића, упловљава у Улицу Грчића Миленка. Ту јој се напокон губи сваки траг. Ко зна, можда извире на некој другој општини!?
Име је добила по генералу Ђури Хорватовићу, који је као млад поручник прешао из аустроугарске у српску војску, као Роналдо из Манчестера у Реал. Службовао је од средине 19. до краја истог века. Учествовао је у Српско-турским ратовима. Истакао се у чувеном боју на Шуматовцу. У својој богатој каријери је био посланик Кнежевине Србије у Петрограду, а у једном периоду је вршио дужност министра војног.
Иако носи презиме какво носи, што доводи у забуну многе који су чули за њега, Ђуро Хорватовић је Србин, потомак српске граничарске породице.
Улица Јована Рајића
Полази од раскрснице Милешевске, Жичке и Улице Бранка Крсмановића па се спушта пресецајући Гружанску, Тимочку, Улицу Веле Нигринове и Сазонову и улази у Церску улицу. Један део ове улице се излива из њене главне гране и наставља до Видовданске улице. Тај део је иначе по свим мерилима потпуно друга улица, али је изгледа кумовима понестало маште, па тако две улице имају иста имена.
Име је добила по Јовану Рајићу, рођеном је у Сремским Карловцима, где је завршио словенску школу Емануела Козачинског. Потом је отишао у Кијев, где је завршио Духовну академију. По повратку у завичај је радио као наставник у Карловцима и Новом Саду. Касније се закалуђерио и постао архимандрит у манастиру Ковиљ.
Био је српски историчар, писац и педагог.
Улица Велимира Теодоровића
Наставља се на Улицу Томе Максимовића, сече Грочанску и улива се у Улицу Војислава Илића.
Улица је добила име по Велимиру Виљему Михајлу Теодоровићу, ванбрачном сину кнеза Михајла и Словенке Марије Бергхаус. Првобитно име му је било Виљем Бергхаус. Још у време, када је за време књажевог живота, другови га прозваше наш Веља. Имао је очеву доброту и мужевност, али није имао среће у љубави. Одбила ге је руска принцеза јер је био дете копиле. Племенитост дома и љубав подарила му је лепушкаста и весела Тереза Шустер. Углвном, боравио је у Минхену и радо је приман у круговима минхенске аристократије. Веља је ипак био поноснији на своје српско кнежевско порекло него на оно које је имао по мајци, што нам показује да је био потпуно нормалан човек. И ја бих више волео да сам потомак руског цара него анонимни грађанин непознатог порекла.
Након смрти је Велимир је целокупну имовину тестаментом оставио Србији. Задужбина коју је успоставио названа је Велимиријанум.
О њему и ванбрачној деци Обреновића читајте у линку Кнез Михаилова улица.
Улица Грчића Миленка
Oва улица излази из Јужног булевара и пресецајући Улицу војводе Танкосића улива се у Улицу Војислава Илића. Већи део ове улице се налази на Вождовцу, а мањи на Врачару. На Вождовцу иде од Господара Вучића до Устаничке улице.
Име је добила по српском песнику Јовану Грчићу Миленку. Рођен у Черевићу у Банату, школу је завршио у Новом Саду, Сегедину и Пожуну (Братислави). Студирао је у Бечу. Отац му је био Грк и одатле потиче Грчић. Име Миленко, које је сам себи додао је успомена на девојку коју је волео. Оболео од туберкулозе, повукао се у Беочински манастир где је умро и сахрањен. Споменик му је окићен стиховима Ј. Ј. Змаја:
Гора ти чува тело
а спомен Српство цело.
Улица Церска
Полази од Улице Максима Горког и пресецајући Вардарску, Светолика Ранковића и Ђердапску завршава у Јадранској улици.
Име је добила по планини Цер у западној Србији, на којој се почетком Првог светског рата одиграла Церска битка између српске и аустроугарске војске. У историографији је позната и као Јадарска битка, али и као део ширег сукоба који се назива Битка на Дрини.
До сукоба је дошло у августу месецу 1914. Командант нашим јединицама на том делу фронта је био српски ђенерал Степа Степановић.
Аустроугарска војска састављена углавном од Јужних Словена поданика монархије, кренула је у братски загрљај и уједињење са својом јужнијом браћом. Командант наших вољених рођака је био генерал Оскар (непопуларности) фон Поћорек. Овај понемчени припадник наше западне браће није имао неког превеликог разлога да према нама гаји пријатељска осећања. Он се наиме налазио у истим оним колима са престолонаследником Фердинандом и Софијом у Сарајеву у која је Гаврило Принцип припуцао. Захваљујући по њега срећним околностима преживео је, али нас је замрзео још више него раније.
Дакле под командом Поћорека аустроугарска казнена експедиција је у августу кренула на Србију. Били су бројчано јачи и много боље опремљени. Нејжешћи сукоб ове битке је био код села Текериш.
Неупоредиво слабија српска војска је успела да најури Аустроугаре преко Дрине, али их је четири године касније умно слабија дипломатија вратила и направила заједничку државу.
За заслуге у овој бици ђенерал Степа Степановић је унапређен у чин војводе.
Иначе, као што у уводу и написасмо, Церска битка је само један део шире операције познате као Битка на Дрини. На ове славне тренутке наше трагичне историје нас често подсећа и чувени војнички марш Станислава Биничког – Марш на Дрину.
Композицију је наш Бине посветио чувеном хероју и српском официру, команданту још чувенијег Другог пешадијског гвозденог пука пуковнику Миливоју Стојановићу.
Био је ово сукоб Давида и Голијата, при чему је голијат одбачен далеко са српске земље. Ипак, док је пословао на нашем простору починио је низ зверстава, а за њим су остали само крвави трагови и опустела згаришта. Касније смо се ми сами у име светлије будућност потрудили да ову работу што више заташкамо, да је закопамо и заборавимо.
Не рачунајући војнике пале у сукобу, у Мачви је непријатељ на најмонструознији начин побио више од 20.000 цивила, о чему је својевремено свет известио наш велики пријатељ др Арчибалд Рајс.
Наше плиткоумне бајке о јединственом али троплеменом народу би вероватно већ у ово време код нормалних људи пале у воду, но оне су у нашим слабоумним мозговима на неки волшебан начин ипак нашле плодно тло. Сами смо себе убедили да је глупа дечја узречица ко те бије тај те воли у ствари врхунска мудрост. Стога смо се касније и уједињавали са неујединљивима.
У зверствима која су пратила овај сукоб су се трудом нарочито истакли Хрвати, посебно франковци и Мађари.
Наиме једна од најбројнијих јединица која се истицала у свим могућим злочинима је 13. загребачки корпус, а нарочито његова 42. домобранска пјешачка дивизија позната под именом које тако детиње и племенито одзвања у ушима свих оних који га чују – Загребачка вражја дивизија. Њом је командовао генерал Стефан Саркотић, један од потоњих оснивача усташког покрета.
Већину злочина су направиле јединице са словенским предзнаком. Касније је овај тренд настављен нарочито у Колубарској бици.
Церска битка је иначе била прва савезничка победа у овом рату. О томе се сада ништа не говори јер смо прихватили званичну еуропску политику да смо за све криви баш ми.
Улица Церски пролаз
Повезује Церску и Шуматовачку улицу.
Име је добио по суседној Церској улици јер представља природни пролаз од Церске до Шуматовачке, а глупо би било да се зове Церско-шуматовачки пролаз (као Аустро-угарска монархија).
Улица господара Вучића
Улица господара Вучића се налази на три општине. Као што су се у историји поједине велике империје као што су Рим, Византија, Турска, Русија простирале на три континента тако се ова улица шири на Вождовац, Звездару и Врачар. Врачару је припала непарна страна од Франша до Архитектонске школе до броја 205, Вождовцу припада парна страна до Синђиног стадиона, а Звездари када се пређе улица Војислава Илића.
Име је добила по јунаку из Првог и Другог српског устанка, Томи Вучићу Перишићу. Рођен је као Тома Перишић, а додатак Вучић добио је због веровања да ће то заштити мушку децу од болести или смрти.
Тома је рођен у Баричу између Београда и Обреновца, када је његова породица бежала за Срем у току Аустријско-турског рата. Из Срема су се вратили у Вучковицу код Кнића, где се трајно насељавају. Тома је направио успешну каријеру почевши од малолетничке деликвенције и туче са Турцима, преко трговачких послова, све до урањања у политичке воде. Значи, готово исто као и данас.
У сам врх тадашње политике Србије лансирао се као учесник Првог и Другог српског устанка. Тада је стекао поверење кнеза Милоша Обреновића и он му поверава неколико важних ресора. Тако Господар Тома Вучић Перишић постаје чувар режима, први министар полиције, командант кнежеве гарде, управник министарства војске, али и надзорник гржавних грађевина и државне касе.
Колико је кнез Милош Обреновић имао поверења у њега, истиче се тренутак када Тома Вучић Перишић на покон добија кнежеву сабљу. То је означено као преседан у српској *историји, будући да су сабљу до тада носила искључиво кнежева браћа. Једно време је био главни човек књаза Милоша, а онда му је окренуо леђа и здушно се залагао за ограничавање његове деспотске власти. Био је вођа политичке групе која се борила за увођење устава у Србију, то су такозвани уставобранитељи. Он стаје на страну народа, као главни представник опозиције у борби против власти. Иако је и даље био један од најбогатијих Срба, брзо је побрао симпатије грађана јер се није плашио да прича против власти кнеза. Његова кућа постаје „народна канцеларија“ где су сељаци увек били добродошли. Ипак, поверење које је уживао као заштитник народа нестаје када народ схвата да је Господар Вучић заправо склон мењању политичких опција. Он је учествовао у смени власти Обреновића покренувши Вучићеву буну. Тако 1842. године доводи Александра Карађорђевића на престо. Већи проблем од револта грађана за њега је представљао револт кнеза Милоша Обреновића. Као што је познато Обреновићи су поново преузели власт и осветили су се Господару Вучићу. Оваква врста Томиног ангажовања се књазу није допала, па су њих двојица покарабасили односе. У та смутна времена баш и није било упутно по здравље скакати по ганглијама Милошу. Њега су оптужили за издају и затворили иза решетака. Исте године је, под неразјашњеним околоностима, преминуо. Наводно је лечен у Војној болници након што се разболео, али се верује да је Милош Обреновић наредио да се отрује. Зато и не чуди податак да је када је Тома отрован, сенка сумње пала на српског књаза. По томе су извршиоци његовог убиства били доктор Карло Белони и шеф Главне војне управе Младен Жујовић. Званично узрок смрти до данас није познат. Господар Вучић сахрањен је на Палилулском гробљу на Ташмајдану и то у обичном сељачком оделу (кошуљи и гаћама). Мошти су му касније пребачене у његову задужбину у цркву у Гружи где и данас почивају. Тома је класичан пример властодршца, за време у коме је живео. Осион, суров и кабадахија, био је један од најбогатијих и најмоћнијих Срба оног доба. Његов брат од стрица је био српски митрополит Мелентије Павловић. Познати потомак по женској линији, на основу сопственог исказа, је био и наш велики композитор и гастроном Војислав Воки Костић. О његовој сахрани говорио је његов праунук Коста Христић: „У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић.“ Извор : 011info
Од значајнијих објеката у Улици Господара Вучића на Врачару се налази православна црква Свете Тројице и стадион ФК Обилић, као и Друга економска школа, која припада Вождовцу.
А кад већ поменусмо Вокија желим још нешто да вам допишем. Наиме у његовом Гастрономском дневнику дат је рецепт за јело за које Воки тврди да га је Тома веома волео. Надам се да нико неће имати ништа против ако вам га у целости пренесем. ’Ајде браћо да се почастите. Господар Томини уштипци од пепела.
Материјал: 1,5 литар воде; 1 шоља пепела од тврдог дрвета; 10 јаја; брашна по потреби; 2,5 децилитра уља; со по укусу.
Припрема: Просејте пепео кроз сито, сипајте га у воду и оставите једну ноћ да одстоји.
Сутрадан пазећи да се не узмути процедите га кроз крпу.
У цеђ (вода с пепелом) ставите 10 жуманаца и брашна по потреби да тесто не буде превише густо, већ као за палачинке. Додајте улупани снег од 10 беланаца и, ако устреба, још мало брашна. Полако умутите тесто, посолите га и оставите да стоји 2 сата.
Вадите кашиком уштипке и пеците на врелом уљу.
Служите топле уз млад кајмак и пуномасни сир.
Из књиге Симе Ц.Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940.“ препичаћу нешто о њему.
Лепа и препредена милосница Томи Вучићу Пеишићу уништила је породични мир. Ова заносна Гркиња, правим именом Агнија Фармакакис из милоште звана Нула, још више је увећала Вучићеву сујету и његов погани карактер. Нула је пасторка Ђорђа Поповића Ћелеша. Њен прави отац био је грчки хајдук.