Историја Града
Бурна је и дуга историја мог Београда, који је лепотом и љубављу загрљен мој прекрасни град Београд, мада има и оних многобројних који га руше и уништавају….
Како волимо легенде хајде да испричамо и ону о „Златном руну“ или о походу Аргонаута у Колхиду. О томе је писао Аполоније са Родоса у 3. веку пре нове ере. Према овом познатом миту, Аргонаути на лађи „Арго“, бежећи испред краља Егеја, отпловили су из Грчке. Спасавајући се од прогонитеља пловили су Дунавом који су звали Истар или Истрос и из Црног мора дођоше до планине Лаурион данашње Авале и до места где се Истар раздваја код каменог брега Каулика на коме су били настањени Синги. Ово је дакле ушће Саве у Дунав. Аргонаути су добили гостопримство да се искрцају, одморе, снабдеју храном и принесу жртве боговима. О овоме је писао и сколастичар Аполоније у 4 веку п.н.е. где даје податке о Синги или Сингима, тада великом скитском насељу на Дунаву. Даје податак да је река Истар која води од Црног мора до Јадранског мора данашњи Дунав. Истар, код каменог брега Каулика једним краком тече на Исток а другим краком на Запад. Каулик је данашњи Калемегдан. Пуста равница коју је назвао исто Лаурион је Делиблатска пешчара, која је некада захваљујући свом живом песку захватала велики део данашњег Баната. Забуна је што су антички географи не познавајући добро унутрашњост Европе, под називом Истар обележавали и Дунав и Саву. Тек су мног векова касније Римљани увидели разлику да су то заправо две реке Данубиус и Савус која тече испод земље до Јадрана. Такође су под називом Лаурион звали и Авалу и Делиблатску пешчару. Да се вратим на Синге, Сигине, Ските или Синде. Херодот, грчки филозоф, историчар и мислилац каже да су оно племе иранско- индијског етничког порекла. Дакле „Златно руно“ је богат предео ушћа Брестовачког потока у Дунав са Винчом и њеном културом.
За успомену на Синге, Ските остао је данашњи назив Аде Циганлије, чије име долази од речи Синга = Сиганлија. Такође, и каснији назив Сингидунум долази од првобитног несеља Синга.
Ето, толико, да се зна ко је овде одвајкада био несељен.
Београд је град са веома бурном историјом – један од најстаријих градова у Европи. Историја Београда траје преко седам хиљада година. Област Београда на ушћу две велике реке, Саве и Дунава је била настањена још од палеолитских времена. Његов географски положај му је увек давао посебан стратешки значај на раскршћу путева између Европе и Азије, и сучељавања источне и западне цивилизације, што би рекао свети Сава: „Запад на Истоку, а Исток на Западу“. Београд је разаран и обнављан више од 40 пута. Али Београд је имао и просперитетне и мирне периоде када је економија цветала и привлачио људе различитих верских и етничких опредељења да га насељавају и живе у њему.
Ево кратке листе важнијих година у историји Београда:
7000 пре Христа: Прво неолитско насеље у Винчи – данас београдској приградској општини.
Први век -91: Сингидунум је римски војни логор са четвртом Флавијевом легијом, који се звао Каструм.
Свој највећи процват Сингидунум достиже у 3. веку. Пун је јавних грађевина, храмова и купатила. Град је на 7 брежуљака као и Рим.
Још 366. године, одржан је аријански сабор. Док над највећим делом Европе владају варвари, Сингидунум је светла тачка хришћанства. Преко Сингидунума младе словенске државе: Угарска, Чешка, Моравска примају хришћанство. Учесници крсташких ратова иду да ослободе Христов гроб преко Београда.
V век: Београд је у поседу Хуна, Сармата, Гота, Авара, али највише је под влашћу Византије.
Око 630: Словени освајају Сингидунум.
- године су Ћирило и Методије прошли кроз Београд на путу за Моравску.
878: Први писани помен словенског имена Београд. Словени су живели у примитивним кућама, које су делимично биле укопане у земљу, са кровом од сламе на две воде.
- године се у Београду задржавају Методијеви ученици Климент Охридски и Наум када су протерани из Моравске због ширења хришћанства.
896 – 971: Угарска војска је напала Београд и Византија поново осваја Београд.
950: Први јеврејски запис о граду Београду – Рабин Хисдај Ибн Шарпут, у име Калифа Абдул Рахмана III из Кордобе, пише и шаље писмо Хазарском Хазану Јозефу XI јеврејским каналима преко неколико градова, укључујући и Београд.
Хајде, мало, о јудеизму. Као што је хришћанство до истребљења подељено на православље и католичанство, као што је ислам до истребљења подељен на шите и суните, тако је и јудеизам подељен на ашкеназе и сефарде. После протеривања из Шпаније 1306. године, сефарди су населили централни део Европе и у току Другог светског рата су доживели егзодус и холокауст од стране Хитлера који је и сам био по „бабине линије“ ашкеназ. Ашкенази су и Ротшилди, Рокфелери, Сороши и други… Ашкенази су наследници Хазара, племена са Кавказа који су доживели масакр од стране Хуна и Авара. Оно што је преостало одлучи се за јудеизам и прогласи се за 13 јеврејско племе. Постадоше и силни па се наметнуше као једини представници јудеизма.
1096-1189: Кроз Београд пролазе крсташке војске. Да поменемо и крсташке ратове. Први је био 1096. године, Други је био после 50 година, 1146. године, Трећи је под Фридрихом Барбаросом, 1163. године, Четврти је под немачком царем Фридрихом Првим Барбаросом 1189, године.
1127: Мађарски краљ Штефан II руши Београд и његовим каменом гради Земун.
1154: Византијски цар Манојло I руши Земун и београдским каменом поново гради Београд.
1182 – 1185: Угарска је напала и опљачкала Београд. па је Византија повратила Београд дипломатским путем.
1205: Још један јеврејски запис о непријатељском ставу мађарског краља Андраша II (познатом расипнику и распикући) према јеврејским трговцима, укључујући и оне у Београду.
1230 – 1232: Београд је у саставу Бугарске, па затим поново прелази у мађарске руке.
1284: Српски краљ Драгутин добија од угарске круне Београд, који тада први пут долази под српску власт.
1403: Под деспотом Стефаном Лазаревићем Београд постаје престоница средњовековне Србије.
1427: Угари одузимају Београд од деспота Ђурађа Бранковића.
1440: Турска напада Београд, али је град, уз велика разарања, одбрањен.
Хајде, да видимо мало и о пореклу Турака. Ред је да знамо нешто о њима јер су били много векова наши господари.
Појавили су се у долини Еуфрата и одатле су под воћством храброг Ертогрула крајем 12. века кренули као једно пастирско племе за бољом испашом. Растом су били омањи и имали су само 444 коњаника. Стигли су у Малу Азију и помогоше султану Аладину да победи Аметијце. Султан Аладин даде му кнежевство и ћерку за жену. Ертогрулу узима за своје знамење полумесец са звездом од пораженог селџуског султана из племена Иконија. Осман Ертогрулов син утемељује и шири своју државу. Османа наслеђује Оркан, а овога Мурат Први и постаје султан и гине на Косову пољу.
1456: Бајазит је био први турски владар који је напао Београд. Други и трећи напад је под султаном Муратом II. Четврти поход је под султаном Мехмедом II, освајачем Цариграда и који безуспешно опседа град.
1492: Јевреји су протерани из Шпаније – убрзо стижу на Балканско полуострво и у Београд у првој половини XVI века.
1521: Султан Сулејман Величанствени осваја Београд који постаје део Отоманске империје. Сви преживели становници и ратници из Београда се протерују у Цариград.
Уводи се и данак у крви. Јаничари су имали списак области и места која треба да дају децу, а старешина би показао сву децу да би јаја-баша изабрао најздравију децу и одводе их у Цариград и јаничарски ага их представља султану. Најбољу и најписменију децу би узимао у своју службу и школовао их. Колико је данак у крви био дирљив, насилан и морбидан видимо из описа секретара четвртог сина француског краља Анрија Другог. „Одсели смо код једне лепе младе жене…Како је била обавештена да долазе скупљачи данка, сакрила је своје дете од 8-9 година да га не одведу. Да би је натерали да призна где се налази дете, Турци су јој исчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем. Секретар и његова свита нису могли да у то поверују јер је тај део тела тако осетљив јер наступа смрт чупањем брадавица на дојкама. Тек када је открила груди видели су још незацељене ране.
1688 – 1690: Војвода Максимилијан Баварски осваја за кратко Београд. Убрзо Београд поново пада под турску власт.
1717: Принц Еуген Савојски заузима Београд.
1723 -1736: Изградња Београдске тврђаве, варошких бедема и шанца по плановима пуковника Николе Доксата де Мореса. О тврђави подоста знамо, али је ред да мало опишемо варошке бедеме.
Варошки бедеми су се пружали (затворите очи и створите слику у глави): са Дунавске стране, од данашње зграде Прве мушке гимназије у Душановој улици, ивицом данашње Француске улице која је имала шанац пун воде. Код Дома Армије постоји траг троугласте утврде која је ојачавала бедем. То је онај паркић у облику троугла, где се налази споменик Васи Чарапићу и он је требало да заустави турски удар из правца Карабурме. Пратите и даље шанац пун воде. Одатле дођосмо до платоа данашњег Трга Републике, где је на почетку Васине улице била на живом песку главна градска капија. То је било тролучно здање, са великим пролазом за кола и два пролаза за пешаке. До капије си морао доћи преко дрвеног покретног моста. Капија се звала Стамбол капија и била је злогласна за Србе у време турског ропства.
Пре пар година када се реконструисао Трг Републике откопани су темељи те главне градске капије из 1724. године. Имали смо по ко зна који пут у историји шансу да барокну капију прекријемо стаклом, осветлимо је и направимо туристичку атракцију. Али одлучисмо контра. Темеље смо затрпали и асфалтирали и поставили коцке, јер полазимо од оне народне: због чега да се стално осврћемо преко рамена и гледамо уназад.
Настављамо право и стижемо до хотела Мажестик, где је бедем правио „лакат кривину“. И данас постоји тај прави угао. Између два светска рата, ту се налазио и момачки стан Радета Пашића, сина Николе Пашића који је имао тајни лифт у облику шифоњера, јер су се на спрату у стану вршиле оргије и коцкало у велике паре. У моје време је ту био ресторан КПЗ (Културно Просветне Заједнице), изузетно дискретно и пријатно место. О даљим пикантеријама нећу да пишем, као и када сам као студент радио у бару у хотелу Мажестик. Дакле, ту се уздизала кула. Испод куле је био шанац са водом. Траг бедема и данас видимо у остацима цигли, бетонског зида и шанца поред степеница које везују Обилићев венац и Синагогу Ашкеназа у Маршала Бирјузова, тик уз јавну гаражу. Са овог зида је усмрћен навијач фудбалског клуба Тулуз, Брис Татон. Одатле идемо Космајском улицом, пресецамо улицу Царице Милице и са доње стране хотела Палас пресецамо Поп Лукину улицу улазимо у калдрмисану улицу Косанчићев венац. На месту куће са бистом Ивана Косанчића дизала се угаона кула. Кула је надгледала Савско пристаниште. Верујте ми на реч ја сам на подзиду на том углу нашао комаде римске цигле, која је служила као грађевински материјал за грађење а претходно је извађена из Сингидунумске тврђаве.
Прво морамо сагледати историју београдског утврђења.
Никола Доксат де Морез је утврдио саму варош а не само тврђаву Калемегдан. И тако настаде спољна утврда града Београда и град постаде налик на градове које је Никола де Мозер градио у Трансилванији, данашњој Румунији.
Барон Никола Доксат де Морез имао је два ока али нису била иста, нису исто стварала и замишљено градила. Лево око је било око царског архитекте, и њим је цртао нове улице које се секу под правим углом и подизао у тим улицама зграде, а десно око је било око инжењера опсадних справа, где је тражио слабе тачке утврђења како би град који је намеравао да освоји, што брже разрушио. Руши и гради су његова звезда водиља.
Аустријанци су 1717. године опседали Београд не би ли га заузели. Војска Светог савеза Аустрије, Пољске и Млетачке Републике је после освојеног Темишвара наставила поход на Београд. Из Темишвара је шајком пловио низ Тамиш и барон Никола Доксат де Морез. Када је дошао до Дунава, изградио је понтонски мост према Вишњици. То је тамо, где после 4 века треба да се изгради нови мост о коме сањамо преко пола века и где треба да иде спољна магистрала око града. Само нема Николе де Мореза већ ће мост градити вероватно Кинези.
Изненадио је Турке који су очекивали напад од Земуна, а гле чуда хришћанска војска им је стигла са леђа. Да би Турке ставио у обруч направио је земљана утврђења и ровове у правцу Карабурма- Миријевско брдо- Ташмајдан- Сењак-Ада Циганлија и са Аде је направио још један понтонски мост да би се спојио са хришћанском војском која је надолазила из Аустрије. Тако Београд би у обручу и са свих страна опкољен.
Калемегдан је бранило 30.000 Турака. Није им помогла ни помоћ из правца Ниша од 150.000 војника.
Никола де Морез гради још једну дугачку линију одбране од Турака који долазише из правца Ниша. Војсковођа Еуген Савојски са најугледнијим племићима Европе са брда око Београда посматрали су величанствену и крваву битку између ислама и хришћанства. Са стране Турске моћне царевине био је Џафер-паша, блистави победник многих битака.
У почетку хришћанска војска је трпела губитке јер знамо како је када августовска врућина и спарина у Београду упеку, па још када се додају и испарења и комарци из банатских мочвара. На то долази и маларија која је косила редове хришћана. Еуген Савојски је спао на 40.000 војника и укљештен је између турског гарнизона на Калемегдану и надолазеће војске из правца Ниша. Када су сви очекивали повлачење преко Дунава, одлучио се за напад. Топови из правца Земуна су од поноћи почели да избацују салве плутона. Београд је засипан ђуладима и Еуген Савојски даде знак да се нападне на данашњем Дедињу Џафер-паша. У дугој и величанственој историји Београда није се водила бројнија ни крвавија битка. Изненадни напад је направио неред у турским редовима и битка која је трајала од смркавања претходног дана до поднева, дакле, за неких 15 до 17 сати би готова . Принц Еуген Савојски наређује војницима да пљачкају Турке и Београд. Из Џафер-пашиног чадора издиктирао је победнички извештај цару Карлу VI. Окористио се и Никола Доксат де Морез и доби чин пуковника. Турске породице су исељене из Београда, џамије и јеврејске синагоге су срушене.
Православци: Срби, Грци, Јермени пресељени су у Савамалу, а Јевреји остадоше на дорћолској страни у свом гету. Хришћанима су били потребни као трговци. Дунаска страна града би насељена католицима и протестантима. Назив „гето“ потиче из Венеције у време када су Млечани мрзели Јевреје али нису могли без њихове трговине и новца. Населили су их у део Венеције који се звао Гето, који је био опкољен зидом и ноћу се главна капија затварала. Дакле, први почетак полицијког часа. Јевреји нису смели да имају своје синагоге, већ су молитве вршили у стамбеним зградама. После Венеције израз гето се раширио по читавој Европи. Једино Јевреји у Београду нису имали свој „гето“, већ су се ширили уз Зејрек.
Срби падоше под власт хришћана и било им је изузетно тешко под хришћанском управом.
Де Мореза су послали да уређује Темишвар, али после пет година вратише га у Београд да га уреди, прошири и обнови. Новца је било доста из такозваног турског пореза а и папа Бенедикт 13 је папском булом (наредбом) увео нову таксу која је требала да претвори Београд у бедем хришћанства.
Никола де Мозер је направио план новог града и утврдио је саму варош а не само тврђаву Калемегдан.
1739: Београдски мир, закључен између Аустрије и Турске, по коме град поново припада Турцима.
1804: Избија Први српски устанак против Турака.
1806: Српски устаници под вођством Карађорђа ослобађају београдску варош и Београд поново постаје главни град Србије.
О освајању Београда поприлично знамо, али ћу ја описати и два догађаја.
Одмах по уласку у београдску варош, устаници су кренули да се свете за све турске зулуме, па је тако и Павле Поповић, касније члан Совјета, иако рањен, похитао кроз варош да што пре стигне до двора свог бившег господара, познатог крвника дахије Аганлије.
То је један од 4 злогласне дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед Ага.
Како је Павле видео пљачке, силовања и убиства, желео је да спасе шта се може јер му је Аганлија једном спасао живот а и имао је прелепу жену Рунушу која је страховала за своју судбину. Мужа су јој убили 1804, године на Адакалу, устаници под воћством Миленка Стојковића.
Да ли због доброчинства или прелепе Рунуше, Павле дође до ње. Рунуша је страховала за своју судбину и како је Павле јако лупао на врата морала је да их отвори. Видевши Павла паде му у загрљај, да ли од страха или од жеље. Тако јој је сапасо живот. Шта је у међувремену било пуштам вам на машту. Вратио је доброчинство, доброчинством. Рунуша је била у цвету младости, раскошне лепоте, покрстила се и доби име Љубица и Павле је удаде за Стефана Живковића Нишлију богатог трговца.
Ово је период између 1820. и 1839. године, дакле пре неких 200 година.
Иако романтичан овај догађај је у сенци романтичне љубави Загле Ромеа и Баџе Јулије, наших Јулије и Ромеа. О овоме је писао Бранислав Нушић, а ја је препричавам. Ђорђе Загла из Македоније долази и постаје устаник и буљук баша као храбар устаник. Али, како храбри први страдају тако и Загла би рањен. Баџа је била млада була, која је имала старог мужа и као све буле била је заробљена у кући са малим решеткастим прозорима и високом зиданом оградом, преко које нико није смео да пређе. Али и поред свега њихови погледи су се сретали и из пожудних погледа изродила се љубав силна и страсна. Погледима и осмесима су изјављивали љубав, али је ту љубав требало и реализовати.
Како?
Нису се смели састати, још мање су се могли споразумети, писати нису знали, неком трећем се поверити нису смели, а мобилни и друштвене мреже нису постојале. И Загли паде наум да своје кученце, које је необично волео, научи да иде у Баџину авлију тако што је у почетку бацао месо у њену авлију. Баџа би кученце, које је ушло код ње кроз капичик, помиловала и она га је дохрањивала па је куче свакодневно долазило. Ништа не би сумњиво.
Сада дођосмо до разраде љубавног плана. Загла je знао говор и значење цвећа који је и свака Туркиња знала. Тако би Загла изабрао цвет или плод који би казивао његову мисао, везао би у крпицу, окачио о куче и оно би однело Баџи. Она би у истој крпици послала цвет који је казивао одговор.
Прво је послао струк каранфила а то на речнику турског Харема значи: „Знај да си у мом срцу“. Она би му послала као одговор струк нане који је казивао: „Одавно мислим на тебе“.
Затим јој пошаље стручак босиљка што значи: Ти си моја и само моја“.
Она му одговори струком невена: “ И ти си само мој драгане“.
Заглино кученце подмићено даровима носи и преноси овај љубавни разговор из Заглиног дворишта у Баџину башту. Како, почетна љубав доби дубљу садржину и чежњу, Загла јој једног дана замота у крпче комадић креча од куће који казује: „Ил ме љуби ил ме се окани, пусти ме код тебе“. Она му посла прамен косе што је значило: Узми ме на своје груди и бежимо. Твоја сам“.
После извесног времена Баџа му посла поруку у зрну пасуља која значи: „Бајгирџе, бујур бизе бу гиџе“ што по нашки значи: „ Изволи к мени ноћас“.
И тако су се од те ноћи споразумевали усмено и лежерно у постељи. Додуше нису морали много ни да говоре.
И како свака романса има крај тако и ова, јер дође 1813. година и слом устанка. О Загли се зна да је умро у Београду 1847. године у дубокој старости а о Баџи се не зна где је скончала овоземаљски живот.
Белгијанац француског порекла Албан Шамбон је очигледно могао да га замисли када је пре 100 година направио први проевропски план Вароши Београда – водоскок на Теразијама, Тријумфалну капија на Славији и споменик слободе испред Скупштине града који су само неке од сјајних идеја, које су могле сасвим да измене лице Београда.
План улепшавања Београда рођен је почетком 20. века када је ондашња власт Краљевине Србије ангажовала белгијског архитекту Албана Шамбона да осмисли неке важне градске делове. Идеја је била предочена 1913. године, а Први светски рат је умногоме спречио њено извођење, па ни до данас није до краја јасно шта се заиста догодило са замислима овог архитекте. Тим пре што је Шамбон био врло угледан аритекта у Европи оног доба.
Остало је забележено да је поред данашње Призренске улице, од Теразија наниже, према његовим замислима требало да буде створен сасвим другачији амбијент.
Од Теразијске терасе и под њом Белгијанац је замислио низ мањих тргова све до Улице краљице Наталије. Простор би био улепшан висећим вртовима и каскадним барокним фонтанама. На тај начин би била решена енигма ове падине која је наставила деценијама Проблем воде би се решио не из водовода већ из подземних бунара.
Теразијска тераса би била између хотела „Москва“ и „Балкан“, са водоскоцима из подводних и подземних бунара којих има на безброј у овом делу града. У центру Теразија би био споменик Победнику, који се налази на Калемегдану, а иза где је Робна кућа, налазио би се српски Пантенон.
Једно монументално решење се односило на данашњи Трг Славија. Белгијски стручњак је предлагао да се тамо подигне Тријумфална капија, по узору на ону у Паризу. Он је такву идеју образлагао констатацијом да су Срби ратнички народ и да таквим спомеником треба да одају почаст својим прецима.
Предложио је да Славија не буде, како је то после сликовито објаснио Урош Мартиновић “провинцијски рингишпил”, већ да се тамо направи тријумфална капија, по узору на ону, париску.
Ипак, да су Шамбонови планови остварени, најразличитије у односу на оно што познајемо изгледао би део око данашње Скупштине града. Испред Старог двора требало је да буде подигнут споменик Слободи на великом коринтском стубу. Шамбон је предложио и ефектно уређење паркова око дворова.