Калемегдан – Доњи град

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

У Доњем граду су се налазили војни логор и војне касарне.

Војни логор касније војна кухиња Данас се могу видети остаци Војног логора. Налази се између капије Карла VI и куле Небојша. Ослања се на остатке североисточног бедема Доњег града и настала је у другој половини XVIII века, а грађена је од камена и опеке. По заузимању Тврђаве, Карађорђеви устаници су од априла 1807. године ову зграду користили као тополивницу. После 1813. године Турци су је претворили у војну кухињу доградивши високе димњаке. После предаје градова Србима 1867. године, у објекат се уселила српска војска. У веома лошем стању зграда је била све до 1964. године, када су почели конзерваторски радови. Данас се у овој згради налази Научноистраживачки центар за Београдску тврђаву, археолошког института САНУ.

Изглед Доњег града Митрополијска црква и Митрополијски двор Археолошким истраживањима откривен је део мермерног надвратника митрополитске цркве Успења Богородице са ктиторским натписом деспота Стефана Лазаревића. Сем натписа није пронађен никакав други остатак цркве која уништена почетком треће деценије XVIII века. У непосредној близини цркве налазила се пространа средњовековна грађевина – палата, за коју је археолошким истраживањима вршеним од 1985. године утврђено да потиче из деспотовог времена. Ова палата припадала је комплексу Митрополитског двора и уништена је у пожару приликом турског запоседања града 1521. године. Најзначајнији храм средњовековног Београда од ког, нажалост нема више очуваних трагова. Не знамо поуздано време настанка ове цркве. Остало је забележено да је овај храм 1315. године походила краљица Симонида, млада жена краља Милутина, да би се поклонила чудотворној икони Пресвете Богородице, највећој градској светињи. У време краља Драгутина цркву помиње и Данило Други, описујући је као велику саборну митрополитску цркву. Вероватно је била тробродна базилика, са великом куполом. Почетком 15.века, изабравши Београд за свој престони град, деспот Стефан Лазаревић је цркву затекао у оронулом стању. Његовим трудом црква је обновљена и дограђена. Податак о овом ктиторском делу имамо захваљујући подацима Константина Филозофа, биографа деспота Стефана Лазаревића. Он нам даје податке о иконама и другим светињама које су красиле унутрашњост цркве, међу којима су, поред чудотворне иконе Богородице, налазиле и мошти Свете Петке и Свете царице Теофане, које су овде доспеле после турског освајања Бугарске. У цркви су се налазиле и иконе дванаест апостола, по шест са сваке стране, као и реликвијар са руком Светог цара Константина, који се сада налази у ризници московског Кремља. Податак о тој обнови био је записан на делу портала, који је срећним стицајем околности откривен у гомили обрушеног камена. Кула Небојша Кула Небојша је једна од најпознатијих кула у Београдској тврђави. Налази се у Доњем граду на улазу у некадашње Дунавско пристаниште. У њој је за време турске владавине погубљен грчки револуционар Рига од Фере. Рига од Фере био је грчки револуционар, песник, национални јунак, претходник и прва жртва устанка против Османског царства. Задављен је у кули Небојша у Београду. Према легенди кула Небојша је била Донжон кула Београдске тврђаве у доба деспота Стефана, која је вероватно изгледала попут Деспотове куле у манастиру Манасија. Легенда даље каже да се кула као Неосвојива, када су Турци након тешких борби заузели скоро целу Београдску тврђаву, винула у ваздух и одлетела у Доњи град ван њиховог домашаја, тако да је они никада нису ни заузели. Од тога времена она стоји на свом данашњем месту да сведочи о својој непобедивости и непокорности. Првобитни називи куле били су Бела и Темишварска кула, да би свој данашњи назив добила тек у 17. веку. Антун Вранчић је и у 16. веку, у својој књизи Iter Buda Hadrianopolium, спомиње под именом Nebojze. У 17. веку је у експлозији барута одлетео у ваздух Мали Град са првобитном кулом Небојшом која је била на простору од Дефердареве капије до Победника, после чега је назив Небојша прешао на кулу у пристаништу.

Кула Небојша има основу правилног осмоугла са дебелим зидовима. Има четири спрата и приземље, дакле, пет етажа са укупном висином од 22m. На свакој страни спратова смештени су отвори за топове којима је посада могла да дејствује по нападачима како са река тако и са копна. Кула је раније имала заравњени врх са грудобраном и истуреним дрвеним конзолама за дејство по непријатељу. У првој половини 18. века током велике обнове Београдске тврђаве коју су спровели Аустријанци, врх куле са грудобранима је замењен кровном конструкцијом која је опстала до данашњих дана. Кула спада у ред типичних артиљеријских вишеспратних кула које су се у то доба градиле у скоро свим утврђеним градовима тог доба. Кула Небојша је настала око 1460. године. Изградили су је Угари да би заштитили прилаз Дунавском пристаништу и њега самог од турских напада. Турци су приликом освајања Београда 1521. године успели да продру у Доњи град тек када су артиљеријом срушили Кулу Небојшу. Она је са својим топовима имала велики значај у бурној историји Београда као, уз кулу Млинарицу и била је најјача кула у Доњем граду. Због тога је често била на удару освајачких артиљерија, тако да је више пута рушена и поново подизана.

Да ли сте чули за Ушатог Ђоку? Изнад Дефтердареве капије на Калемегдану налази се рељеф непознате мушке особе са великим ушима који је деценијама веома мистериозан јер нико не зна ко је и када уклесао тај лик. У народу је, због изгледа, овај рељеф понео име Ушати Ђока. Оно што је историчарима познато јесте да је рељеф настао после Другог светског рата. Постоји неколико теорија о томе ко је приказан, односно ко је заправо Ушати Ђока. Једна је врло једноставна – локални мангуп који је уклесао или свој лик или лик неког познаника. По другој, у питању је Ђока, највећи улични забављач на Калемегдану. Трећа теорија је ипак мало више залази у легенду и по њој је реч о Ђоки, првом београдском вампиру. Као што сам и написао Дефтердарова капија, налази се поред чесме Мехмед паше Соколовића. Јавне чесме у Београду По попису од 1859. године Београд је бројао 18.890 житеља. У то време варош је била опкољена широким шанцем пуним стражара и топова са пролазом кроз четири утврђене капије. Шанац се простирао од данашње зграде Прве мушке гимназије у Душановој улици до Народног позоришта на Тргу Републике, а затим преко Обилићевог венца до Карађорђеве улице на Савском пристаништу.

Изван шанца налазила су се варошка предграђа: Савамала,Теразије, Палилула и Врачар. Снабдевање водом било је увек проблем у старом Београду. Све до увођења сталног водовода, који је отпочео са радом 29. јуна 1892. године са капацитетом од 2.800 мЗ на дан, наши стари снабдевали су се водом из бунара и чесама и то: у предграђима из бунара којих је у то време било у баштама и двориштима, а у “шанцу”, пошто није било бунара, трговци и занатлије имали су нарочите момке који су доносили воду са чесама којих је било на више места по вароши. Чесме су биле неугледне, укопане у земљу тако да се морало силазити по два три степеника док се дође до славине. Од познатијих чесама поменућемо: Делијску, Чукур, Тоскину, Теразијску и Сака-чесму која се налазила испод данашње Јованове пијаце, на углу Господар-Јованове и Улице 7. јула. Сака -чесма је поред обичних лула имала и једну високу из које су сакаџије – водоноше узимали воду. По њима је, свакако, и добила име. Акварел Сака-чесме оставио нам је бечки сликар Габел кад је боравио у Београду. Све чесме нису могле подмирити потребе житеља. Увек су биле препуне света… “Сатима се “капе” на чесми – прича један стари Дорћолац – у очекивању да вода дође. Као да нас сунце озари кад се најави: “Добро је! Почела да тече!”. Онда се пита: “Како иде?” и обично у почетку одговара: “Танко као конац”…

Навала при точењу на чесмама била је доста јака да су свакодневно, услед чекања на ред, биле свађе, туче, лупање судова, тестија и бакрача. Сав тај калабалук утишавали су и растурали квартовни жандарми. Ако су ови недостајали и патролџије су долазиле на смену и предузимали кораке да се васпостави ред. Сиромашнији сталеж трошио је савску и дунавску воду. Њу су доносиле сакџије на двоколицама. Сака је била једно углављено буре од 3 до 4 акова и плаћало се грош од саке. По подацима Глише Елезовића, научника, сака је арапска реч и означава “буре или кола са буретом, мешину или коња са мешином у којима се вода носи”. Вода коју су доносили сакаџије на својим мршавим коњићима пила се и трошила за прање. Свака кућа је имала још и по једно буре у које се сакупљала кишница. Сакаџије су одиграле важну улогу у снабдевању водом. То су били махом сиромашни људи из јужних крајева који су дошли у Београд на печалбу. Они нису трошили више од марјаша дневно, а сваку крајцару коју зараде слали су родбини у поробљени од стране отоманске империје у вилајет, у некадашњу Турску. Занимљиво је поменути дискусију која се водила о сакаџијама на седници Општинског одбора маја 1883. године, у време кад је председник Београдске општине био Живко Карабиберовић, трговац. По наредби Општинског санитета установљена је пумпа за воду, чије издржавање стаје Општину годишње 4.000 до 5.000 динара. Да би Општина имала прихода, предложено је да за 4 саке дневно сакаџије плаћају један грош таксе, па макар и 10 сака заитили воде. Међутим, они су упутили једну представку, потписану од њих педесеторице, иако их је тада у Београду било преко стотину, у којој се жале да на пумпи не могу на дан више од по 4 до 5 сака да заите, јер им је тешко доћи до пумпе, а када би се, веле, одобрило да захватају воду и са Дунава, онда би могли и по 20 пута на дан доћи и напунивши саке. У дискусији учествовало је више одборника: Емилијан Јосимовић, Коста Главинић, Светозар Зорић, Никола Хаџи Поповић, Живко Бугарчић. Они су захтевали: да сакаџије неминовно плаћају таксу па било да доносе воду са пумпе или са Дунава и Саве, јер они у зимске дане траже 4 до 5 гроша од саке; да се састави списак сакаџија и води о њима евиденција; да им се свака сака нумерише; да им се обележе саке које носе воду за зидање и оне које носе за пиће и за кување. Аутор :Живорад Јовановић, “Из старог Београда” Чесма Мехмед паше Соколовића Велики везир Мехмед –паша Соколовић није градио само по Босни. У Београду је подигао три задужбине. Једна задужбина је била у данашњој улици цара Душана. То је Караван сарај са 60 соба и коњушницама за потребе путујућих трговаца. Поред тога је изградио је и хамам и чесму. Чесма је смештана у рову поред северозападног бедема. Подигао је Мехмед паша Соколовић који је рођен 1505. а умро 1579. године. Београд је за време турске управе поседовао водоводну мрежу која је ишла из мокролушких извора. Један крак водовода напајао је водом Горњи град. Чесма је можда служила и за напајање џамије султана Сулејмана, која се налазила у близини. Чесма има правоугаону основу, димензија 7,50 x 6,30 м. Претпоставља се да је првобитно била висока око 4,5 метра. Чесма је била декорисана и има луле за истицање воде. Занимљив детаљ је корито од камених плоча спојених гвозденим спојницама, које је очувано у целини. Чесма Мехмед паше Соколовића се налази прислоњена уз Северозападни бедем Горњег града, у рову испред Унутрашњег утврђења. Евлија Челебија наводи да је чесма подигнута 1576 или 1577. године, за живота познатог државника Туског царства, Великог везира Мехмед-паше Соколовића. Прецизна позиција чесме се појављује картографским изворима тек у XVIII веку. Најранији приказ потиче са плана из Националне библиотеке у Паризу, с почетка XVIII века. На том плану чесма је приказана као правоугаони објекат са три слободне стране. Чесма је у облику куће са лулама за воду уместо прозора. Делећи судбину утврђења и пратећи њене трансформације, условљена потребама одбране, ова чесма је до данашњих дана доспела у измењеном облику. Међу европским и турским путописцима од XVI до XVIII века, који су имали прилику да посете Београд и горњоградско утврђење, ову чесму једини помиње Евлија Челебија, који 1667. и лоцира је у „хендеку“ (јендеку) – опкопу Наринкале (централно утврђење). До 1938. године чесма је била затрпана и тада су изведени први конзерваторски радови на њој.

Чесма има правоугаону основу, унутар које се налази засведен ентеријер елипсастог облика у који се улази кроз шахт поред чесме. Екстеријер чесме је урађен од правилно обрађених квадера камена, кречњачког порекла. У аутентичном облику све три слободне фасаде чесме су биле декоративно обрађене и на њима су биле постављене луле за воду. Некадашњи изглед фасаде изнад овог венца није познат. Предња југозападна фасада, као главна је најрепрезентативније обрађена. Рашчлањена је са три нише. Средња ниша је идентична оној на југоисточној бочној фасади и имала је камено корито, од којег је сачувана само задња плоча у равни нише. Средња ниша је фланкирана са две мање, бочне полукружне нише, постављене изнад сокла и украшене са по једном стилизованом представом чемпреса.

Да споменем и овог човека, наше крви и родом из наших крајева. Мехмед паша Соколовић потиче из села Соколовићи, поред касабе Рудо. Неко каже да је одведен у чувеном данку у крви али има и података да су Срби давали децу у Цариград да уче школе. Отприлике, као и данас што их шаљемо у Америку и Европу. Са 18 година је оптишао и изучио високе државничке школе Османске империје. Из православља је прешао у ислам свим срцем и душом. Већину својих Соколовића је превео у ислам и све их скућио. Свог сестрића је поставио за првог српског патријарха обновљене Пећке патријаршије. Сналажљив у дворским интригама пео се успешно ка врху власти и служио је три сулатана. У рату је побеђивао, у миру је учвршћивао положај, давајући султану ореол победника. Био је и муж султанове ћерке Михримах познате по сплеткама и зеленашењу. Прочитајте сада о „његовој генијалности“ и сами закључите какав је био лик. У ноћи између 5. и 6. септембра 1566. године у Сигету умро је од непознате болести султан Сулејман Величанствени. Султан је мртав а наследник је у Анадолији у Турској. Ако војска сазна да је султан умро настаће хаос и расуло. Само неко састављен од православља, ислама и ножа који му је стално под грлом смишља „генијалну идеју“. Балсамовао је Сулејмана, обукао га и поставио га у седећи положај као да је жив. Нашминкао га је и руменилом прекрио мртвачко сивило. Морао је тако Султан да изгледа, док чауш не оде по наследника. Чауш (курир) је за 8 дана стигао из Сигета у Угарској до Кутахије у Малој Азији и довео принца Селима на престо. Сигет је освојен, Мехмед паша, пушта војску да пљачка и креће за Београд. Војска је почела да сумња да није нешто у реду са Сулејманом. Да би их разуверио, ставља леш у кочије. Разгрнуо је завесу да се види тело а султанова рука је подупрта пешкирима да изгледа као да их поздравља. Тако га је водао нашминканог и балсамованог 48 дана. Како је имао султанов печат, фалсификовао је његов потпис и поставио је своје рођаке на важне положаје. Свог синовца Мустафу Соколовића поставио је за будимског беглербега- управитеља Угарске а другог синовца Мехмеда Соколовића за намесника Босне. Када је био у највећој моћи подигао је чесму. Један дервиш га је распорио ножем и кажу да је лежећи на самртничкој постељи тражио да му читају записе о Косовском боју. Не знам да ли знате да је било 23 великих везира са наших простора. Велики везир је исто што и премијер владе и био је једини од 290 великих везира који је служио три султана: Селима, Сулејмана и Селима другог од 1565. до 1579, године, дакле, пуних 34 година. Како је још актуелна серија Сулејман Велочанствени набрајам и његове претке. Сулејманов отац је Селим I, деда Бајазит II, а прадеда, Мехмед II. Најстарија улица у Београду Тренутно у Београду имамо око 5.500 улица и свака од њих има своју занимљиву причу и историју. Неке од њих познате су и ван граница наше земље, привлаче бројне посетиоце својом садржајима и називима, али и улогама које су имале у неким прошлим временима, а знате ли где се налази најстарија од свих? Опште је познато да су реке, Сава и Дунав, имале веома важну улогу кроз историју Београда која се протеже и до 6.000 година у прошлост. Као средиште вишевековних дешавања и догађаја, ту је и Калемегдан – природно узвишење на ушћу двеју река. Управо овде Пре петнаест векова, град је носио име Сингидунум и повезивао је тврђаве и насеља дуж Дунавске границе. Причамо о времену дефинитивне поделе Римског царства на два дела, када се Београд односно Сингидунум нашао на северозападној граници источног римског царства из кога је касније настала Византија. У питању је изузетно буран период за Сингидунум, када су кроз исти пролазили многи народи и ратови. пронађена је и најстарија улица у нашем граду. Негде око 630. године , подручје града населили су Словени. Током свих ових дешавања, на стени изнад ушћа, формиран је римски каструм односно војно утвђење око кога је касније изграђена варош. Више векова касније, у археолошким слојевима код Источне капије Београдске тврђаве, пронађен је културни слој који сведочи о животу насеља на овим просторима, у II и III веку, као и током V и VI века. Археолози су управо на овом месту недавно пронашли најстарију улицу у Београду. Ова улица налази се у Доњем граду, на десној обали Дунава, а између Источне, капије Карла VI и Видин капије. Сматра се да улица потиче из доба Римљана и ране Византије. Водила је према Доњем граду и налазила се око данашње Душанове улице. Улица је била покривена калдрмом, што значи да је била од великог значаја како за комуникацију, тако и за организацију тадашњег града. Оно што је такође занимљиво, испод слојева ове улице пронађени су и остаци античког и после-античког времена. Споменик Бранку Радичевићу Рад је вајара Александра Зарина из 1957. године и интересантан је јер је исклесан из једног дела. Поред овог споменика на Калемегдану налази се и биста Стевана Раичковића нашег песника.

Ко је аутор ових дела? Александар Зарин је рођен у Банату у Српској Црњи, 1923. године, а умро је у Београду, 1998. године. Био је српски вајар. Ликовну академију и специјални курс је завршио у Београду. Био је доцент Академије за ликовне уметности у Београду. Александар Зарин аутор је низа спомен биста посвећених песницима. На свој начин Зарин се одужио Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Десанки Максимовић, Јовану Јовановићу Змају, Алекси Шантићу. Током живота, дружио се са Скендером Куленовићем, Стеваном Раичковићем и Душком Радовићем, чије бисте је такође израдио, али их је за живота чувао у свом атељеу, на Топчидеру. Након смрти Зарина, споменик Скендера Куленовића постављен је на Козари, споменик Душку Радовићу на Ташмајдану, а биста Стевана Раичковића на Калемегдану.