Калемегдан – Горњи град
Споменик Пoбеднику
Споменик Пoбеднику Победник је назив тријумфалног споменика који је подигнут 1928. на Горњем граду Београдске тврђаве поводом прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта. Споменик чине бронзана мушка фигура са орлом у левој руци и спуштеним мачем у десној, рад вајара Ивана Мештровића, као и постамент који је конципиран у виду дорског стуба на високој кубичној бази, ауторско дело архитекте Петра Бајаловића.
Сада ћемо да видимо како је Београдски победник завршио на тврђави уместо да буде на Теразијама.
Победник можда јесте највећи симбол Београда, али је мање познато да је своје место у српској престоници изборио тешком муком.
Било је и оних су хтели да га сруше да “не срамоти српске угледне даме”. Срушен није, али је морао да промени локацију, уместо да буде на Теразијама, стигао је на Београдску тврђаву.
Прича о Победнику почиње давне 1913. године, непосредно по окончању Другог балканског рата када је председник Београдске општине Љуба Давидовић од већ чувеног вајара Ивана Мештровића затражио да у част српске победе изради споменик који би стајао на најпрометнијем београдском тргу – Теразијама.
Овде у причу морам да уведем и Јелисавету Начић, прву жену архитекту, тужне и несрећне судбине и њеног односа са Иваном Мештровићем. Како је била пројектант Теразијског платоа дошла је и у везу са Мештровићем, па су Српкиња и Хрват желели да на Теразијама поставе камен темељац споменика и краљевине Југославије. Јелисавета је у њему нашла истомишљеника, саборца, сродну уметничку душу и неки мисле још понешто, а шта је то препуштам вашој машти.
Време у раду проводили су у атељеу који је био у фискултурној сали школе „Краљ Петар“ која је имала довољно висок плафон и радови су се тамо одвијали. Поред „Победника“ Мештровић ради и пројекат „Видовданског храма“ чија је макета била изложена у српском павиљону на Светској изложби у Риму.
Иван је био пет година млађи од Јелисавете, што је у то време било незамисливо. Жена је могла да буде млађа од мужа и 20-30 година али жена никако не сме да буде старија од мушкарца. Имао је изглед балканског Бајрона. Био је низак и сувоњав али је својом харизмом неодољиво привлачио жене. Мештровић је био ожењен и жена му се звала Ружа Клајн, била је сликарка и вајарка. Као и свака жена својом интуицијом сазнаде за ову чаршијску причу, а неки је назваше и романса. Једва дочека Први светски рат да га одвуче из Београда.
Да се вратим на израду Мештровићег дела на Теразијама. Израдио је модел, осмислио је монументалну фонтану пречника од осам метара, са четири лава која би је красила и у средини би био петостепени стуб висине од пет-шест метара – симболом петовековног ропства под Турцима, на чијем би врху стајао “Победник”.
А онда је, 1914. године почео Први светски рат и Мештровић је, као аустроугарски држављанин морао да напусти Србију. Дуго се веровало да је скулптура уништена, али њу је Мештровић, пре одласка, послао на ливење у Чешку што је и спасило скулптуру.
Рат је прошао, али се и контекст променио – више није била реч о балканским ратовима, победом је окончан и „Велики, светски“, а и више није могло бити речи само о српским жртвама и јунацима, јер су у међувремену у државу ушли и други народи – Хрвати, Словенци, Црногорци… који себи приписаше славу. „Победник“ је враћен из Чешке, али је одложен у једну шупу на Сењаку где је чамио пуних девет година, све док се неко 1927. године није досетио да би споменик ипак могао да буде постављен, овога пута за обележавање деценије од пробоја Солунског фронта.
Голотиња је била један проблем. Други проблем је био сам приказ изгледа скулптуре. Неки су сматрали да је концепција коју је Мештровић замислио као приказ српског јунака после Балканских ратова непримерена. Он би требало да има много више националних обележја, а не да личи на старогрчке моделе.
Морао је да победи стид Београђана. Тадашња престоничка јавност била је згрожена могућношћу да на најпознатијем градском тргу стоји „го мушкарац“. Он такав, сматрале су многе узорне београдске даме, може само да постиди смерне девојке и лоше утиче на морал младежи уопште.
Све ово данима је заокупљало пажњу београдске чаршије.
Пљуштали су најразличитији предлози од оних да се „Победник обуче“ у шајкачу и опанке до оних да је најбоље да се постави у базен „када је већ го“.
Било је и „ситних душа“ које су злурадо коментарисале да такав „споменик од националног значаја не треба да ради један Хрват“.
И када је запретила могућност да „Победник“ опет заврши у некој шупи из које вероватно овога пута никада не би ни изашао, пронађено је компромисно решење – уместо на Теразијама, споменик ће бити постављен на Калемегдан.
Ово је коначно и урађено октобра 1928. године. И тако је Победник завршио на београдској тврђави, подигнут на висину од 70,50 метара „не зато да се што боље види, већ да се види што мање“ како је написала тадашња “Политика“.
Иронично, испало је да му је Калемегдан боље место. Тако је постао видљив са свих страна. А постоји и симболика, он гледа преко Саве и Дунава ка српским земљама пре уједињења.
Првобитно је постојао предлог да се читава композиција назове “Весник победе“. Ово име се помиње у преписци вајара и градских власти. Касније је ипак, очигледно по Мештровићевој идеји, који је волео друго име, споменик назван само „Победник“.
Још увек траје дилема – Коју птицу држи Победник држи у левој руци?
Многи ће вам и данас рећи да је у питању голуб симбол мира. Има и оних који мисле да је у питању соко. Ипак, један део сачуване преписке између Мештровића и београдске општине разрешава дилему. У питању је орао, јер се орао налази и на српском грбу.
За време од 91 године, откако је споменик постављен, рађено је само чишћење споменика од графита и запрљности и попуњавање пукотина и спојница камене облоге.
Године 1996. извршени су радови на санацији споменика утискивањем „мега” шипова, али они нису дали резултате и даље се кривио. Током 2016. године, редовним ласерским осматрањем, на споменику је констатовано прилично оштећење. Тим поводом затражено је мишљење експертског тима Грађевинског факултета Универзитета у Београду о статичком стању споменика са предлогом потребних мера заштите. Резултати су показали да је споменик „Победник” нагнут 30 cm у односу на вертикалну осу и да нагињање споменика представља процес који и даље траје. Ради се о релативно спором процесу који не показује знаке смиривања и заустављања, а у периоду од 35 година, за који постоје подаци, хоризонтално померање на висини постоља фигуре се повећало за 30%.
Током 2019. године извршен је увид у стање споменика „Победник”, као и мапирање оштећења камене облоге и бронзане скулптуре, детаљно мерење и 3Д ласерско скенирање.
Међутим, ни ово није био крај мука за данашњи најпознатији симбол Београда.
Увидом у стање установљено је да су оштећења драстично погоршана у односу на 2016. годину када је последњи пут вршена опсервација. На основу ових и свих претходних испитивања, Завод за заштиту споменика културе града Београда је, поново у сарадњи са Грађевинским факултетом, урадио пројекат реконструкције и рестаурације споменика.
Бронзана статуа је октобра 2019. уклоњена са стуба, на коме је стајала од 1928. године, када је споменик свечано откривен. Статуа је однета на рестаурацију у уметнички атеље вајара Зорана Кузмановића у Смедерево, а отпочели су и радови на реконструкцији стуба и постамента.
„Победник” је враћен своје постоље у фебруару 2020. године.
Фирма „ВЕКОМ“ генерални дистрибутер швајцарске фирме „Лајка“, у којој и ја имам скроман допринос и у овим позним годинама, на основу полувековног искуства и знања, урадила је скенирање Победника и приликом мерења 3Д ласерског снимања 2019. године и фебруара 2020. године приликом постављања на постамент. Фотографију тог рада можете видети на слици.
Црква Ружица
Црква Ружица је увршћена у 10 најзанимљивијих цркава у свету, по избору Светског удружења водича. Име је добила по Ружи-Ружици, ћерки војводе Јакше, чије име носи и велика угаона кула.
Moжда ћу мало претерати у опширности овог мог писанија, али сматрам да сви ми толико мало знамо о нашој историји и историјским личностима. Зато ћу рећи и нешто о војводи Јакши.
Војвода Јакша Брежичић био је војсковођа српског деспота Ђурђа Бранковића. Као турски вазал, деспот Ђурађ Бранковић био је приморан да пошаље своју војску и учествује у опсади Цариграда 1453. године. Тада је султан Мехмед II поручио деспоту да му пошаље хиљаду и пет стотина коња и коњаника према уговору о примирју, а не знајући да је опсада Цариград султанова намера. Чувши то Јакша са својим људима хтеде да се врати назад, али су били опоменути, ако тако учине, на путу ће бити убијени. Морали су да иду на Цариград, али Јакшин одред није много помогао Турцима. Турски султан Мехмед II Освајач заузео је Цариград 29. маја 1453. године чиме је престало да постоји хиљаду годишње Византијско царство. Тог петка, отишао је у Аја Софију и први пут је обављена муслиманска молитва у овој Цркви. Јакша је оснивач знамените српске властелинске породице Јакшић. Његови синови Стефан и Дмитар су били у служби угарског краља Матије Корвина. Чукунунук Јакше је први руски цар, Иван Грозни.
Београдска тврђава, која доминира Калемегданом као најзначајнијим културно-историјским комплексом, је током своје дуге историје делила судбину Београда који је неколико пута рушен и поново грађен, углавном услед ратних разарања. Турско освајање имало је за последицу рушење средњевековних урбаних структура града, док су каснији аустријски покушаји трансформације Београда у утврђени европски барокни град били спречени поновним турским освајањем.
Да наставимо причу о Цркви Ружици.
Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године, у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира. У доба деспота Стефана Лазаревића постојала је стара црква истог имена, коју су Турци при освајању Београда 1521. године порушили. Садашња црква била је у 18. веку барутни магацин, који је за време кнеза Михаила, између 1867. и 1869. године претворен у војну цркву.
Богородичина црква Ружица налази се у северноисточном делу Београдске тврђаве, испод Зиндан-капије. На цркви је библијска порука: “Изградимо град од камења којим нас каменују.“
Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Свети Лука, мошти царице Теофане и мошти Свете Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века. Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато.
Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Свете Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње црква под овим именом на Београдској тврђави.
Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Цркве Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет месеци освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.
Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освештана 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године, десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра I, управом првог српског Патријарха Димитрија… обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова.
Карактеристични су за ову Цркву предмети такозване „уметности у рововима“ док су војници у рововима у чекању нових напада Аустријанаца, од истрошене муниције и оружја правили пиксле, свећњаке, табакере, кутије, чаше, рамове за фотографије…. Од тог ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће, а вазе за цвеће су израђене од топовских чаура. У цркву је и дошло, уз посредовање војног свештеника, шест икона из логора Надор у Африци, где су били наши борци у Првом светском рату. Само су две очуване.
Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Свете Петке. Највећи радови вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.
1925. године Војно технички завод у Крагујевцу је наменски за Ружицу излио три лустера (полијелеја) од граната за хаубице. Месингани ваљци спојени су у снажан носач за које су заварени кругови направљени од муниције. Три пирамидално спојене сабље су вертикална веза кругова. На врху су подигнути бајонети. Када се упале сијалице на лустерима месингана муниција блешти попут злата. А гранате и меци су од аустријске и немачке војске који су испаљивани на Ружицу 1915. године, прилликом заузимања Београда. Направио их је инжењер Ивањицки, чије презиме је постало познато, не толико по њему што је не праведно, већ по ћерки чувеној сликарки Ољи Ивањицки.
Богат иконостас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији. Током 40 година професионалног бављења сликарством насликао је, поред поменутих иконостаса, и велики број појединачних икона. Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића. Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.
Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу слушаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра I Карађорђевића, а на северној страни Краља Петра I и руског Цара Николаја II Романова.
Изглед Цркве пре пола века, око 1960. године
Сада мало за оне који знају да се подсете а за оне друге да науче шта су Иконе и чему служе.
Икона је слика и представа на дрвету, платну или камену са ликом Исуса Христа, Богородице, других светитеља, анђела или других догађаја везаних за историју цркве и Свето писмо.
Присутне су у свим православним храмовима, где се постављају на иконостасе и зидове. „Иконе се уграђују у развијени иконостас по одређеним црквеним канонима.“
Најстарије појаве хришћанства нису пратиле и ликовне представе и тако су слике светитеља сачуване тек из 3. века али су изазвале велике расправе у црквеним круговима. Појавио се страх да се представљање бога и светитеља не поистовети са паганским идолима. Ово је подстакло многе црквене поглаваре да се супротставе сваком приказивању хришћенске историје у свим облицима уметности. У 8. веку водила се велика расправа око тога да ли иконе треба поштовати или не. Ова борба, у историји цркве позната као иконоборство, завршила се закључком и наредбом Седмог васељенског сабора да се иконе морају поштовати. Томе је допринела жива античка традиција, што је довело до превођења хришћанске догме на језик разумљивих фигуралних облика. Прошли су векови док у Цркви није нађено објашњење за поштовање икона, видите како све споро у цркви иде, требало је 5 векова да прође и да се до промене догоде.
Уметност сликања икона је одржавана и много после пропасти Византијског царства. Иконе су се носиле на ратишта када се одлазило у ратне походе, уносиле су се у дворове али и у домове и манастирске келије, цркве и катедрале. Икона није украс него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, која се манифестује у времену и простору. Иконе се не поштују на материјалној основи. Поштовање се указује насликаној личности, а не материји од које је направљена икона. Оне су израђиване од разних материјала, слонове кости, емајла, мозаика, мермера, сребра и злата, а често су сликани бојама на дрвеној подлози. Ипак све сачуване иконе нису и уметничка дела.
У току борби против икона, млетачким пљачкама у 12. веку и турским пустошењима у 15. веку страдале су цариградске иконе и мало се њих очувало до данашњих дана. Треба одмах да буде јасно да иконе нису само слике на дрвеној подлози већ су то и фреске, мозаици и иконе у другим техникама.
Тако су се испод кречног малтера појавиле ове старе иконе и оне представљају највећи домет византијске уметности у Цариграду. Цариградски мајстори су били надарени мајстори који су радили иконе са највећом умешношћу и они су били познати у свету као такви и изузетно су били цењени и тражени. Цариград је имао монопол за израду мозаика и икона сваке врсте, а радили су се и минијатурни мозаици касније у току развоја ове уметничке гране, финих творевина и били су велике уметничке вредности.
До 14. века Цариград је држао предност у овој уметности и заузимао водеће место, а након тога су се појавили ривали у Грчкој, словенским земљама Балкана и Русији који су прихватили и развијали ову уметност од 9. века до прве половине 15. века када се јавља замор у овој уметности.
У другој половини двадесетог века па до данас се поново буди појачано интересовање за иконама па самим тим и за иконопис. Многи уметници и академски сликари су се почели опробавати у том посебном виду уметности. Појављују се школе иконописа као и иконописци који нису уметници али од Бога су добили дар да то буду. Посебно се изучава византијска техника иконописања и фрескописања као најлепша техника којом се осликавају Светитељи и духовност уопште. Током историје коптска оријентално-православна црква је развила коптску уметност иконописања по којој је постала чувена у свету.
Да видимо када је ко прихватио хришћанство.
Грузија је примила хришћанство у 4. веку и као многе земље допринела је развоју осликавања фресака и развоја ове уметности. Ту се сачувало много икона од 9. века све до 19. века и оне осим што приказују светитеље и како се јављају композиције заједничке за целу хришћанску уметност ту се спојивши традиције у уметности од метала јављају иконе са оковом које се добијају искуцавањем метала, као и теме везане за култове светитеља из народних веровања. Полазећи од византијских узора грузијски мајстори мењају иконе и уносе осећајност у слике које су стварали.
Солун у Грчкој је био велики центар у којем су се градиле многе цркве и манастири али нема много сачуваних икона до данашњег времена. Радионице Солуна су израђивале покретне иконе и зидне слике и у граду и изван њега и оне су израђиване у различитим техникама у металу, платну, мермеру, слоновачи и драгом камењу. После пада Цариграда у бољем положају су били они делови Грчке који су били под Млетачком управом од оних који су били под Османским царством јер су Млеци дали веће слободе и ту се на Криту развија једна школа а у 16. веку се јавља и друга школа у средњој Грчкој чији су аутори анонимни.
Најстарије иконе из Рашке су нестале и о њима немамо чак ни писмених трагова у писаним изворима и најстарије очуване иконе су фреске из Студенице од 1208. до 1209. године. Касније се појављују и сликарске радионице 13. века. Сава Немањић је иконе набављао у Солуну. Немањићи су подстицали уметност и били су велики ктитори који су подстакли култ Светог Симеона и Светог Саве његовог сина. Радећи у Србији или у српском приморју на начин „pictores greci“ домаћи мајстори су се прославили као уметници који могу да сликају на грчки начин са текстовима на Грчком и примали су разне стилске поуке. Краљ Милутин, био је велики поборник културе и уметности и упућивао је молитве прадеди Светом Симеону и и деди Светом Сави, а за њега су радили велики и вешти сликари, док су за феудалну властелу тога времена радили мање познати али исто тако тражени мајстори.
Крајем 14. и 15. века нестале су једна за другом феудалне државе Балкана и дворови феудалаца који су подстицали уметност и културу. У 14. веку Турска је испољила извесну толеранцију према хришћанском свету и у 16. веку је обнову споменика доживела Света Гора а затим и Пећка патријаршија.
Капела Свете Петке
Сваког 27. октобра, на дан празновања Свете Петке десетине хиљада поклоника побожно чекају да би добили флашицу са водом из чаробног извора. Мошти су почивале 118 година поред чудотворног извора.
У читавој српској историји званично је само једна жена владала, то је била књегиња Милица.
После Косовског боја у крило су јој донети мужевљева одсечена глава и крваво владарско жезло. До пунолества сина, 4 године је била суверени господар, регент, а наредних 9 година је била сувладар са сином Стефаном Лазаревићем.
Колико је била велика жена, види се по томе, да је у договору са Патријархом Данилом трећим дала ћерку Оливеру за жену, убици оца, султану Бајзизиту, Муратовом сину, а синове Стефана и Вука дала за вазале у ратовима и пристала на вазалски положај Србије. Уз Оливерину и Бајазитову помоћ, Милица је учврстила положај тако што је Вука Бранковића обележила као издајника. То јој је успело и Вук Бранковић је проглашен и обележен као Јуда који је издао српског Христа. На Косову није било пораза, Вук Бранковић се повукао али је као претедент на српски престо морао да се прогласи издајником.
Из Крушевца су мошти Свете Петке бити свечано пронете кроз земљу три Мораве и биле положене у митрополијску цркву, па по изградњи пренете у капелу саграђену на извору. Милица се замонашила и постала мати Јевгенија Ефросинија и Српска православна црква слави 1. агуста књегињу Милицу.
Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу кнегиње Милице, Султану да преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд. То је била њена друга дипломатска мисија код зета, султана Бајазита. Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Овај део Цариграда се назива Београдска мала. Црква Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.
Није нам сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор се помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник у храму служи Лутургија и врши освећење воде, а то је 27. фебруар.
Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Свете Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.
Изглед Цркве пре пола века
Архитектура капеле спаја два веровања, паганско и хришћанско. Изградњу је водио Момир Коруновић, православни боготражитељ у архитектури. Правоугаоник од голих тесаника позива у ранохришћанску базилику. До чудотворног извора се спушта низ неколико степеника. Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предојевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта.
Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године. На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово.
Даље налазимо и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу: доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског. У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница. С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Светој Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.
Зграда Завода за заштиту споменика културе
Кнез Александар Карађорђевић, на предлог Јована Стерије Поповића, издаје 22. фебруара 1844. године Уредбу о забрани рушења старих градова и њихових развалина, у сагласности са Совјетом.
Уредба о заштити споменика историје први је општи акт о заштити културног наслеђа у Србији и представља један од првих савремених општих споменичко-правних аката у Европи 19. века.
Зграда Завода за заштиту споменика културе града Београда подигнута је између 1902. и 1904. године, за потребе Генералштаба српске војске. Имала је све карактеристике јавних здања зиданих крајем 19. почетком 20. века која су својим строгим постулатима репрезентовала „историјску утемељеност савремених државних установа”
Попут бројних тврђавских објеката зграда је страдала у бомбардовању Београда октобра 1915. године. После Првог светског рата у условима формирања државе у промењеним границама, знатно увећаним потребама за војним кадром и хитним обезбеђењем простора за њихов смештај одлучено је да се и нова генералштабна здања подигну на Горњем граду Београдске тврђаве.
Због околности у којем су настајале, нове грађевине су морале бити најједноставније и најбрже за градњу те су подигнути, привремени објекти од којих је и овај над сачуваним остацима старије грађевине, над југозападним бедемом.
Зграда је највероватније дело Јанка Шафарика, архитекте у Грађевинском одсеку инжињерско-техничког одељења Министарства војске и морнарице. Обликоване су по узору на балканску градску архитектуру 19. века. Њима доминира спрат над еркерима решен у видном бондручном систему, са великим бројем прозорских отвора између дрвених стубова.
После пресељења Генералштаба у нову зграду у Улици кнеза Милоша објекти у Горњем граду адаптирани су за Војни музеј који се у њима налазио до 1956. године, када су му додељене просторије Војногеографског института у непосредној близини. Од 1934. године у овој згради налазио се део поставке Војног музеја посвећен убиству краља Александра у Марсеју.
У напуштену зграду над југозападним бедемом уселио се 1961. године Завод за заштиту споменика културе, док је друга зграда која је била у веома лошем стању срушена. За нешто више од пет деценија колико се Завод налази у овој згради, на њој су у више наврата извођени сложени и обимни радови на санацији и реконструкцији.
Зграда данас представља не само сведочанство развоја Београдске тврђаве већ и развоја службе заштите културног наслеђа, а за све грађане Београда и његове посетиоце препознатљив мотив Београда.
извор:wикипедија
Споменик Захвалности Француској
Прилаз споменику постављеном на крају главне парковске алеје, продужава се преко граница парка, дуж главне градске Кнез Михаилове улице, истичући га као значајну визуелну одредницу.
Скулптуру је изградио вајар Иван Мештровић и смештена је у самом центру Београда, у Калемегданском парку. Споменик је постављен, као знак пријатељства, узајамне помоћи и сарадње Србије и Француске током Првог светског рата.
Монументална фигура висока преко четири метра, представља Француску која у ратном замаху притиче у помоћ Србији. Експресивни покрет снажне женске фигуре – значајан мотив стваралачког опуса Мештровића, алегоријским ликовним говором изражава и глорификује национални дух Француске, сугеришући атрибуте динамизма, вођства, храбрости, вере.
Скулптура представља жену која држи мач, што је симбол за Француску која јуриша у помоћ Србији, а са источне стране споменика види се рељеф жене која седи, представљајући Сорбону, просветну помоћ српској омладини за време и после рата. На споменику пше; „Волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918. године“. Подизање споменика је финансирано добровољним прилозима Друштва пријатеља Француске и Друштва некадашњих ђака француских школа.
Дана 26. марта 1999, након отпочињања НАТО агресије на СРЈ, у којој је учествовала и Француска, коју су у Србији сматрали за традиционално пријатељску земљу и савезницу, споменик је прекривен црним платном, и постављен је натпис:“ Нека је вечна слава Француској које више нема“.
Приликом обележавања националних празника Француске и дана сећања, функционери града Београда, Републике Србије, и разних удружења често постављају венце пред овај споменик у знак захвалности Француској.
Када је 2019. године дошао Макрон, француски председник и обратио се на српском језику, сви греси Француске су заборављени иако је рекао да ћемо „мало сутра“ ући у Европску унију. Френетично смо му аплаудирали, као што радимо сваком ко нас залуђује и коме заборављамо учињено зло.
Мештровићев споменик је постављен у близини Карађорђеве капије Београдске тврђаве, на месту некадашњег Споменика Карађорђу, који након тријумфалног повратка из победа у Балканским ратовима 1913. године подиже Министарство војно, у циљу обележавања сто година од формирања регуларне војске коју је установио вожд Карађорђе. Мештровићев споменик постављен на овом месту користи снажну симболику тврђаве као попришта борбе и изузетну позицију над рекама, превиђајући национално-историјски значај ове локације предвиђене за подизање споменичке меморије на Карађорђа.
Споменик захвалности Француској је свечано откривен на Великом Калемегдану на дан дванаесте годишњице од окончања Првог светског рата, 11. новембра 1930. године, у присуству краља Александра Карађорђевића и краљице Марије, Краљевске владе, високих званица делегације француске владе, солунских ратника и истакнутих грађана, удружења, школа и великог броја грађана.
Након незапамћене епопеје српске војске током Првог светског рата, голготе преласка преко Албаније и изванредног подвига пробоја Солунског фронта, у пресудним данима исковано је војно савезништво и пријатељство Србије и Француске. По завршетку рата, српски интелектуалци окупљени око Друштва некадашњих ученика француских школа и Друштва пријатеља Француске, покренули су иницијативу да се у знак захвалности за упућену војну и просветну помоћ Француске током и након рата, у Паризу или Београду подигне споменик као трајно сведочанство и залог очувања српско-француског пријатељства и савезништва склопљеног током дана великих искушења. Тим поводом, 1924. године оформљен је Одбор за подизање споменика на чијем челу је био истакнути лекар, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, др Нико Миљанић, који је рођен 1892. а умро 1957. године, и започето прикупљање прилога, а агилном акцијом овог одбора убрзо су прикупљена значајна средства. Историјат споменика такође указује на 1921. годину када Одбор Београдске општине доноси Одлуку о подизању надгробног споменика у знак захвалности и пијетета према француским војницима погинулим при одбрани Београда 1915. године.
Након рата, Краљевина Србија престаје да постоји као таква, a Београд као престоница нове и сложене Краљевине Срба Хрвата и Словенаца, затим Југославије, убрзано се обнавља и украшава. Доласком у посед војног земљишта на Калемегдану, Београдска општина 1928. године уступа парцелу за споменик “на најлепшем месту у центру Калемегданског парка који доминира једним од најлепших европских пејзажа у чијој близини ће се ускоро уздизати дом Француске”. Зграда Француског посланства, амбасада, грађена је од 1928. до 1932. Овакав гест Француска је узвратила подизањем споменика у Паризу краљевима Петру I Ослободиоцу и Александру I Ујединитељу, споменицима у Орлеану и Марсељу, а једна од централних авенија Париза названа је по краљу Петру I.
Реализација Споменика поверена је једном од најзначајнијих југословенских скулптора, аутору светског гласа, Ивану Мештровићу, рођеном у Врпољу, данашња Хрватска 1883. године, а умрлом у Саут Бенд, Индијана САД, 1962. године, Своје дело изводи у свом атељеу – галерија “Мештровић” у Загребу, где је у Љеваоници умјетнина АЛУ 1930. године. Дело је одливено у бронзи, техником “изгубљеног воска”. Модел је одливен из четрнаест делова, спојених у два дела уздужно подељене скулптуре која је након њиховог допремања у Београд склопљена на лицу места. Монументалност која стоји у центру Мештровићевог скулпторског израза, додатно је наглашена поставком крупних, сведених форми централне женске фигуре на седам метара висок постамент од пуних блокова тзв. брачког “мермера”, а то је сиви камен јадранског типа који на површини развија белу патину.
У Сплиту су по Мештровићевим цртежима радили његови ученици, вајари – Франо Кршинић и Антун Аугустинчић. Рељефне представе говоре о војном савезништву српских и француских трупа на Солунском фронту. Првобитна скица за овај рељеф која се налази у галерији “Мештровић” и приказује Француску као жену која доји српску децу и измењена је након сугестија директора Француског института у Загребу и личног Мештровићевог пријатеља Rаymond-а Warnier-а.
Треба рећи, јер мали број читалаца зна, да је на овом месту био подигнут споменик Карађорђу, који су Аустријанци срушили. Организовање подизања споменика Карађорђу започето 1857. године спада у најраније активности везане за подизање јавних споменика у Србији.
Споменик Карађорђу на Калемегдану, подигнут 24. августа 1913. године у време Балканских ратова и био је први споменик у Србији подигнут вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу. Споменик је открио, уз присуство државног и војног врха и дипломатског кора, Карађорђев унук краљ Петар I Карађорђевић Ослободилац.
Конкурс је расписан под патронатом Министарства војног, 1908. године, на коме је прву награду освојио сплитски сликар и вајар Паскија Пашко Вучетић. Споменик Карађорђу је био сложена композиција, које су чиниле скулптуре слепог гуслара, два војника, из Првог српског устанка и Балканских ратова, жене која држи дете, богиње Нике и Вожда Србије на врху. Бронзани делови изливени су у Риму, а потом склапани у Београду. Наравно, као што и све што се уради нападамо тако смо и ову композицију нападали да је кич.
Свечаност је забележена филмском камером.
Споменик Карађорђу 1916. године динамитом су срушиле аустроугарске окупационе трупе, са намером да га замене колосалном скулптуром аустријског цара Фрање Јосифа.
Тако је 1918. године у Београд Дунавом на лађи допремљена велика скулптура последњег аустроугарског монарха, намењена да доминира Београдом уместо Карађорђа. Али, док је Фрања стигао у Београд, рат се завршио.
Аустро-угарска царевина се растурила и бронзана фигура Фрање Јосифа, је након рата пронађена на једном савском шлепу. После рата поставља се велико питање шта да се ради са овим спомеником.
Решено је да се ова слулптура претопи и од тог материјала излију звона за Цркву Ружицу на Калемегдану, која звоне и данас.
Ево и неке мале користи имадосмо и од Фрање Јосифа.
Данас на месту Вождовог споменика стоји Споменик захвалности Француској, дело Ивана Мештровића.