Калемегдан – Варошке капије и бедеми

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

Београдска тврђава подигнута је на гребену изнад ушћа Саве у Дунав у раздобљу од 1. до 18. века као комплекс одбрамбеног карактера. Ову целину чине сама Београдска тврђава, подељена на Горњи и Доњи град, и парк Калемегдан. Због изузетног стратешког значаја на овом месту је, крајем првог века наше ере, подигнуто утврђење – римски каструм, као стални војни логор IV Флавијеве легије, а уз утврђење на брегу изнад ушћа Саве у Дунав, настао је антички Сингидунум, а на истом месту и словенски Београд. Варошке бедеме, описао сами линку Увод у историју Београда

У 12. веку византијски цар Манојло Комнин подигао је на римским рушевинама нови кастел. У првим деценијама 14. века ово мало утврђење на брегу проширено је до речних обала. У оквиру бедема развио се напредан средњовековни град. Aустријанци освајају Београдску тврђаву 1688. године и почињу са опсежном обновом и прерадом из средњовековног у артиљеријско утврђење. Посао је поверен Андреју Корнару који га је већином привео крају 1696. године под Османлијама које су у међувремену повратиле град. Том приликом је током бомбардовања погођен барутни магацин смештен у Деспотовом граду што је изазвало велику експлозију у којој је страдао готово цео Деспотов Град. Међутим Корнарова решења су већ тада била застарела, а због сталних борби никада нису ни у потпуности завршена.

Аустријанци поново заузимају 1717. године Београд и у периоду од 1723. до 1736. године Швајцарац Никола Морес де Доксат изводи велике преправке и дограђивања тврђаве у склопу којих је планирано и подизање додатних утврђења на левим обалама Саве и Дунава која би била повезана са самим утврђењем. Међутим тврђава је Београдским миром из 1739. године без борбе враћена Османлијама, а Аустријанци су били приморани да поруше новоизграђене бедеме од три бастиона, а то је траса око вароши- утврђења у склопу тврђаве, у року од шест месеци. По окончању тих радова град је у таквом стању у јуну 1740. године предат Османлијама. Због потребе очувања својих северних граница Османска империја је морала да обнови и додатно утврди Београдску тврђаву, али је услед лошег финансијског стања у самом царству та обнова трајала преко две деценије и није дала ништа ново, већ је представљала поједностављену обнову тада већ застарелих Доксатових решења. Београдска тврђава октобра 1789. године поново је пала у аустријске руке. У том периоду настаје колосални подземни објекат издубљен у стени дунавске падине. Радови су изведени у склопу целокупне и обимне аустријске реконструкције Београдске тврђаве по замисли принца Еугена Савојског и пројекатној документацији мајора Франца Николе Сулија, једног од главних инжењера ангажованих на реконструкцији Београдске тврђаве. Градња је трајала, од 1717. до 1731. године, због наметнуте потребе да се што пре у Београдској тврђави створе услови за безбедно и континуирано водо-снабдевање у свим условима.

За време владавине деспота Стефана Лазаревићаод 1404. до 1427. године, Београдски град, као престоница српске државе, доживљавао је брзи културни, друштвени и економски процват. Иако је деспот Стефан град затекао у рушевинама, он је током целе своје владавине зидао и утврђивао град, поштујући за оно историјско раздобље најсавременије принципе грађења утврђења. Нагли развој Београда прекинут је смрћу деспота Стефана 1427. године. Београд је, по уговору, враћен Угарима, који постаје кључно утврђење у систему одбране јужне угарске границе. Иако су у том раздобљу обустављени велики радови на даљем утврђивању Београдске тврђаве, за време владавине краља Жигмунда, њеној одбрани је била посвећена велика пажња, тако да је град био добро снабдевен одбрамбеном артиљеријом. После турског освајања 1521. године, па све до краја 17. века, Београдска тврђава није значајније дограђивана. Ново раздобље започело је аустријско-турским ратом. Као кључно утврђење у средишту ратних сукоба током 18. века, Тврђава је три пута реконструисана. Порушен је стари кастел, а велики део средњовековних бедема прекриле су нове трврђаве и беддеми. Под аустријском окупацијом, 1717-1739. године, после изградње нових модерних утврђења, Београдска тврђава је представљала једно од најјачих војних упоришта у Европи. Грађена је према пројектима генерала Николе Доксата Демореза. До краја 18. века Београдска тврђава је добила коначни облик. У ратним разарањима током протеклих деценија порушени су готово сви објекти у Горњем и Доњем граду, а бедеми знатно оштећени. Како према Београдској тврђави воде улице Кнез Михаилова и Узун Миркова. На том правцу су главне тврђавске капије, Стамбол-капија, унутрашња и спољна и Сахат-капија. У средњовековно утврђење улазило се са: источне стране, поред данашњег Зоолошког врта, кроз Зиндан капију и Деспотову капију Горњег града, док се Доњем граду прилази из Булевара војводе Бојовића, кроз Видин капију и из Карађорђеве улице кроз Мрачну капију.

Како према Београдској тврђави воде улице Кнез Михаилова и Узун Миркова. На том правцу су главне тврђавске капије, Стамбол-капија, унутрашња и спољна и Сахат-капија. У средњовековно утврђење улазило се са: источне стране, поред данашњег Зоолошког врта, кроз Зиндан капију и Деспотову капију Горњег града, док се Доњем граду прилази из Булевара војводе Бојовића, кроз Видин капију и из Карађорђеве улице кроз Мрачну капију. На овим двема сликама проказана је прва Стамбол капија пре пола века и пре пар година

У време вођења најжешћих и најкрвавијих борби за и око Београда између Аустрије и Турске, у 16., 17. и 18. веку, Београд је имао поред утврђеног града још две одбрамбене линије. Једна је била полукружни бедем од Саве до Дунава, а други Лаудонов шанац, који је ишао, исто, полукружно од железничког моста на Сави до Карабурме на Дунаву, али у широком појасу. Град се делио на доњи и горњи град, а опасан је бедемом и зидинама, које су пресецале једино капије. Капије Горњег града Београдске тврђаве које су функционално повезане нису у истој линији. На овај начин се спречавала директна употреба опсадних справа на унутрашњој капији, ако би била пробијена споља. Калемегданска тврђава имала је 18 капија. Стамбол капија – Унутрашња и Спољна Стамбол капија Источна капија равелина је са супротне стране у односу на Карађорђеву капију, кроз њу се пролази идући Цариградским друмом према Унутрашњој Стамбол капији. Изграђена је у периоду од 1840. до 1860. године. Унутрашња Стамбол капија је југоисточна капија у спољним зидинама, повезана дрвеним мостом са поменутом Сахат капијом у унутрашњим зидинама. Такође је насутим земљаним, а пре тога дрвеним мостом повезана са спољним равелином где се пут рачва: лево, гледано од Стамбол капије, је Спољна Стамбол капија, а десно је Карађорђева. Унутрашња Стамбол-капија је изграђена око 1750. и названа је по Истанбулу (Стамболу), јер се налазила у продужетку Цариградског друма. Између Унутрашње и Спољне Стамбол капије налазе се Природњачки музеј и кошаркашки терени. Постојала је и застрашујућа Стамбол капија која се налазила на Цариградско друму, окренута ка месту где је данашње Народно позориште. Испред капије је било широко поље обрасло травом. Изграђена је за време аустријске окупације од 1717. па до 1739. године. Легенда каже да је подигао Лаудон, када је и подигнут шанац око града који се назива Лаудонов шанац. Турци су је касније користили као место за јавна погубљења и јавно излагање погубљених да би заплашили рају. Била је највећа, најлепша и најјача капија. У грађевинском погледу била је најлепша, а Србима најстрашнија.. Саградили су је Аустријанци и носила је назив Виртембершка капија, а Турци су је звали Стамбол капија. Озидана је од камена и имала је изглед малог градића, широких камених сводова поврх којих је био дебео слој земље. Имала је изглед зграде, са пространим ходником са обе стране и казаматима – одајама за војнике који су даноноћно чували стражу. Била је изграђена од тесаног камена и цигле.

Имала је 3 пролаза: 2 за пролаз људи а трећи за пролаз кола и живориња. Преко дубоког и 40 метара широког рова, који је одвајао капију од пољане, постављен је дрвени мост, како би се могао лако спалити им уништити у случају опасности. Од капије су ишла два пута: један према Теразијама а други ка Палилули и Ташмајдану. На коља су набијани Срби и то лицем ка Србији да заплаше рају. Врата су била од дебелих храстових греда, на које је прикована јака гвоздена оплата. На самом улазу на мост, са теразијске стране, налазио се велики брег насуте земље, који је представљао штит за мост и врата од нападача. У околини Стамбол капије није било ни дућана и није било нимало пријатно пролазити сам и без оружја поред ове сабласне капије. Још већој морбидности су представљана места за набијање на колац бунтовних Срба. Мученици су окретани главом ка земљи и лицем ка Србији, да заплаше друге сународнике, да не иду њиховим стопама и не устају против турске силе. Кнез Михаило Обреновић донео је 1866. године одлуку о рушењу ове злогласне грађевине из темеља. Рушење је трајало месец дана. Прво су срушена оба крила са стране, па затим средина и тврди сводови, а на крају унутрашњи стубови.

Данашње две Стамбол капије, на срећу, само именом и унутрашношћу подсећају на стару, срушену грађевину, коју су Срби памтили само по злу. „Луда Наста“ Сасвим сигурно сте до сада чули или изговорили да се неко „смеје као луда наста“. Та етикета приписује се некоме ко се понаша чудно, некоме ко је прегласан, чудан, превесео и у сваком случају неконвенционалан. Да ли сте знали да је Луда Наста заправо мушкарац и то Београђанин? Испоставило се да је придев испред имена временом попримио женски род, међутим Наста је био историјска личност. Наста, чије је пуно име Анастас, рођен је на Дорћолу у породици Цинцара, негде на преласку између 18 и 19. века. Историјски није забележено пуно информација о њему, већ легенда по чему је добио данас тако познат надимак. Да ли је заиста био лошег менталног здравља или је био дружељубив и весео лик – то процените сами. Након пропасти Првог српског устанка 1813. године, становништво српске престонице се масивно повлачило из града пред Турцима. Како се догодило да млади Дорћолац остане у Београду, то није познато, али јесте то шта је радио када је остао је заслужно за термин „Луда Наста“. Прича се да је остао да је остао да седи на улици када су други бежали. Милан Ђ. Милићевић каже да је он имао обичај да на главу натуче по неколико капетина и навуче по неколико џока. Лутао је, смејао се, певао и позивао људе да му се придуже и пожеле добродошлицу турским снагама. Пратњу су му чинили керови којим је давао турска имена. Турци су видели да Луди Наста не представља опасност ни за кога и оставили су га да живи међу њима ту где су га нашли. Нажалост, о даљем животу Лудог Насте нема историјских података, али се надамо да га његова „весела“ природа спасила. Дефтердарова капија Ова капија се налази у северозападним унутрашњим зидинама, а према ушћу Саве у Дунав, насупрот Сахат капије. Из Доњег града је доступна стрмим степеницама. Улазни комплекс је делимично очуван. Десно од ње, гледано из Горњег града, налази се данас, сува Чесма Мехмед-паше Соколовића. Чесма потиче из 16. века. Ова капија у средњем веку била је пешачка комуникација између Горњег и Доњег града. Капија је име добила по звању дефтердар – човек који води писане књиге у турској војсци. И данас се у Србији појавлјује реч тефтер за свеску или блок у који се нешто уписује. Данашњи изглед капија је добила у 18. веку.

Леополдова капија Налази се испред комплекса Зиндан капије, у бастиону из XVII века у Горњем граду. Име јој је по цару Леополду за чије владе је и подигнута између 1688. и 1690. године. Изнад улаза у капију урезан је монограм «Л.П.» (Леополдус Примус). Године 1723, за време друге аустријске окупације Београда од 1717. до 1739. године, ова капија је добила декоративну барокну фасаду.

Диздарева капија, Деспотова капија, Источна горњоградска капија или Капија деспота Стефана Лазаревића Ова капија једна је од многобројних капија на Београдској тврђави, изграђена у целини са суседним грађевинама, на месту где се у средњем веку налазио главни улаз у Београдску тврђаву. Поред капије се налази и масивна четвороугаона Диздарева кула у којој је сада Опсерваторија. Заједно са североисточним бедемом представља најбоље очувани сегмент средњовековног Горњег града из прве половине 15. века. Једина је очувана капија у свом првобитном облику. Деспотова кула или Диздарева кула је грађевина у Београду, Србија, изграђена око 1405, недуго пошто је град постао престоница Српске деспотовине под деспотом Стефаном Лазаревићем. Данас, у кули је седиште Астрономског друштва Руђер Бошковић и његове Народне опсерваторије. Опсерваторија поседује два инструмента: рефрактор Зајс (110/2200mm) и рефлектор Тал 200 К (200/2200mm), која се оба користе углавном за ноћна осматрања. На торњу су такође постављена четири панорамска телескопа, помоћу којих се може посматрати панорама Београда. Када сам био ђак водили су нас да посматрамо звезде и помрачења Месеца. У златно доба Авала филма и њеног директора Ратка Дражевића, када смо били римска Ћинећета или Холивуд, на овом простору су снимани историјски филмови са најчувенијим глумцима тог доба. То је било седамдесетих година прошлог века. Ми гимназијалци смо ишли да статирамо и глумимо Викинге у филму Дуги бродови. Сећам се да смо „прокључали“ на летњем сунцу обучени у јагњећа крзна и крзнене шубаре. Врло брзо смо се оканили „филмске каријере“, јер смо се уверили у тежак глумачки позив.

Зиндан капија

Испод ове капије налази се култни ресторан „Калемегданска тераса“ и Доњи град.
Зиндан капија једна је од многобројних капија на Београдској тврђави, изграђена у целини са суседним зградама и капијама, као средња капија у правцу Дунава. Повезана је са Деспотовом капијом, изнутра и Леополдовом капијом, споља. Изграђена је средином 15. века.
Карактеристична је по томе што се налази између две округле куле, које је чине најпознатијом и најупечатљивијом капијом Београдске тврђаве како због звучног имена тако и због карактеристичног изгледа.

На основу досадашњих археолошких истраживања утврђено је да су постојале четири фазе у којима је Зиндан капије преживела велике измене. Првобитно грађена у 15. веку, а на прелазу са хладног на ватрено оружје, у 18. веку изгубила је одбрамбену функцију, и коришћена је као мрачни затвор. Зато се њен назив користи као синоним некадашњег утамничења и ропства у време владавине Османлија. Зидан капија се налази на североисточном углу гребена Београдске тврђаве и један је од четири улаза на Горњи град. Улазни портал капије спојен је са две полукружне куле, Северном и Јужном. Иза улазног портала је пролаз капије, са чијих се бочних страна налазе ходници који воде у куле. Од Северне куле се наставља Лучни бедем, који је с временом трансформисан у бастион, док се од Јужне куле ка рову Североисточног бедема Горњег града пружа бедем. У време изградње Зиндан капија је била је главни улаз у Горњи град Београдске тврђаве из правца данашњег града, што је чинило и првом заштитом главне Источне капија, познатијих као Деспотова капија са Деспотовом кулом. Када је Зиндан капија изгубила одбрамбену функцију, њен простор служио је као тамница по чему је и добила име Зиндан капија.

Архитектонски склоп Зиндан капије састоји се од лучно засвођене капија са две округле куле које окружују капију и мост. Основа пролаза је квадратног облика. На бочним зидовима се налази по један прозорски отвор на висини од 1,25 м од нивоа пролаза капије. Иза унутрашњег портала ка Источној капији Горњег града, лево и десно су улази у бочне ходнике, који воде до различитих етажа у кулама. Куле су идентичне форме и намене, али им недостаје њихова међусобна комуникација. Горњи део кула завршава се зупчасто, са отворима на огради, као специјална врста заклона за оружје који су били веома ефикасни и функционални у одбијању непријатеља. Капија је са унутрашње стране имала масивна гвоздена врата и помоћне просторије са леве и десне стране. Подруми кула су коришћене од стране Османлија као тамнице за хришћане, о чему сведочи и назив који је настао од турске речи „зиндан” што значи тамница. Зиндан капија је данас повезана са Деспотовом капијом изнутра и Леополдовом капијом споља. Да би се до ње дошло неопходно је проћи кроз Градско поље. Споменик Деспоту Стефану Лазаревићу На Калемегдану се налази велики број споменика изузетне уметничке вредности, а ја ћу издвојит неки од њих због своје иприче. Споменик данас стоји на Калемегдану, али је имао веома буран пут до тога места. Наиме, њега је о свом трошку направио вајар Небојша Митрић као поклон граду поводом обележавања 400 година од проглашења Београда за српску престоницу под деспотом Стефаном. – Међутим, критичари су споменик дочекали ‘на нож’, а и јавност је била против постављања. Онда је Митић једне ноћи са пријатељем који је био директор паркинг сервиса једноставно натоварио споменик на паука и кришом га поставио на Калемегдан. И тако ту споменик освану и стаде, а да званично никада није добио дозволу за постављање – објашњава Неда Ковачевић.

Иза позлаћеног крста на централној куполи Храма постављеног у августу 1989. године, остала је трагична прича о једном од најбољих вајара своје генерације Небојши Митрићу. Небојша је само двадесетак дана по постављању крста одузео себи живот, а у његовој изузетно богатој биографији треба описати и причу како је као дете прживео Холокауст. Када су нацисти водили Јевреје у логор „Сајмиште“, Небојшина мајка је успела да га сакрије испод тезге обућарске радње „Митрић“ у Бранковој улици и тако му спасла живот. Тада је имао само 12 година и јеврејско презиме. Мајка, отаци и сви остали чланови породице убијени су касније на Сајмишту, а њему је презиме промењено у Митрић, по власнику обућарске радње који га је и усвојио. Ову причу је испричао вајар Миодраг Роган. Тако је Небојша одрастао међу Србима и постао је један од најцењенијих вајара. Иако је стасао у доброг човека и једног од најцењенијих вајара у Србији, Небојша је трагично окончао свој живот. Извршио је самоубиство у августу 1989. године, само двадесетак дана по постављању импозантног крста на централној куполи Храма Светог Саве. Иако су бројни уметници из целог света хвалиоли његово ремек дело, домаћа јавност га је жестоко критиковала. Слично је било и са спомеником. Пуцао је у себе пиштољем у Палмотићевој улици. Након тога, његова супруга продала је кућу и вратила се у Словенију- присећа се Миодраг Роган. О неприкосновеном таленту академског вајара говоре његова дела, од крста на Храму до бисте деспота Стефана Лазаревића на Калемегдану. Заслужан је за фигуре многих српских историјских личности, а у Палати федерације налазе се две собе препуне његових дела. Зато када будете близу Храма или на Калемегдану, сетите се овог човека, прекстите му се у помен душе и замислите како завист и злоба доводе до трагичног краја. Карађорђева капија Јужна капија овог простора. Изграђена је у 18. веку, а названа је по Карађорђу, који је прошао кроз њу приликом заузимања тврђаве 1806. Након повратка Турака 1813. зазидана је како не би послужила неком новом Карађорђу. Поново је отворена тек након Другог светског рата.

Сахат-капија

Југоисточна капија, гледано према граду на унутрашњем зиду, повезана мостом са Унутрашњом Стамбол капијом. Мостови у тврђави су били дрвени, да би се у случају напада могли спалити. Капија је названа по Сахат Кули, изграђеној у 19. веку, а саму капију је у 17. веку изградио венецијански инжењер Андреа Корнаро, па је понекад називају и Корнарова капија. Занимљиво да је Корнаро дошао у београдску тврђаву у време аустријске окупације 1688-1690., а затим пребегао Турцима који су преотели тврђаву и наставио радове за њихов рачун у следећој деценији. Кажу да је чак помогао Турцима да поново освоје град тако што је подметнуо пожар у барутном магацину. Турци су га наградили и саградио је кућу у Горњем граду, близу Пашиног конака који је изграђен на месту замка деспота Стефана Лазаревића. Над Корнаревом барокном капијом, неких пола века после његове смрти, око 1750 године изграђена је кула са четири сата и од тада је прозвана Сахат кула.

Са леве стране слике, на спољној страни југоисточног бедема виде се опеком зазидани остаци Барокне капије, са озиданим већим прозором облика сличног прозорима на бочним просторијама Током развоја комплекса две капије са Сахат кулом, прво је настао старији засведени пролаз кроз бедем – садашња Сахат капија, настала у последњој деценији 17. века, док је млађа, сада зазидана — Барокна капија, настала у раздобљу аустријске владавине. Настанак Сахат куле, изнад ових капија, приближно везује за средину или почетак друге половине 18. века. Сахат капија настала је крајем 17. века, у склопу реконструкције оштећеног југоисточног бедема, када је градњу започео венецијански градитељ у Аустрији, а потом и у турској служби, Андреа Корнаро, који у том раздобљу створио старији део комплекса Сахат капије. Радове на новој капији у средишњем делу горњоградског Југоисточног бедема прекинула је турска опсада и освајање града, октобра месеца 1690. године. Отворено је питање како је незавршена капија брањена у току ових борби. Могло би се претпоставити да је била привремено зазидана или на неки сличан начин затворена, будући да јој портал са вратницама у тој првој етапи још увек није био изграђен. Даљи радови, којима је за потребе Турака руководио Андреа Корнаро, настављени су већ у пролеће 1691. године. Тако је у складу са конструкцијом новог бедема настављена изградња раније започете Сахат капије. У оквиру нове спољне куртине изграђен је портал капије, који је уз мање измене остао сачуван до наших дана. Када је аустријска монархија преузела Београд, желела је да после скоро 200 година турског управљања, грандиозним подухватима у неколико деценија владавине, трансформише Београд из оријенталне вароши у прави европски утврђени град. Тако је настао барокни град који је требало да буде средство пропаганде којим је монархија желела да покаже сву своју снагу и величину према непријатељу. После поновног турског запоседања тврђаве 1740. године, током радова на изградњи њених спољних бастиона нова аустријска капија је зазидана уз претходно уклањање каменог барокног портала. Овим радовима некадашњи пролаз аустријске капије претворен је у бедемски казамат, а функцију главног улаза у Горњи град поново је преузела старија Сахат капија. Истовремено са зазиђивањем капије, по свему судећи, порушена је и зграда страже која се налазила изнад њеног свода. На том простору подигнути су зидани топовски заклони испуњени земљом, чији је првобитни број тешко било утврдити услед каснијих рушења и преправки. Највероватније пре 1788. године, над старом капијом којој је враћена њена некадашња функција подигнута је висока Сахат кула масивне конструкције, надвишена кровом са стилским одликама турског барока. Испод ове капије налази се Војни музеј, где су на отвореном простору изложени тенкови и топови који су били у употреби читав век. Краљ капија Југозападна капија унутрашњих зидина (према Сави), на супротном крају од Деспотове капије. До капије се силази кратким степеништем које пролази поред Римског бунара. Са остатком града је повезује мост. Изграђена је око 1725. године. Некада најкраћа веза између Савског приобаља и утврђеног Београда, данас, неизоставни део туристичке понуде Београда. Иако име капије указује на то да је у питању капија посвећена неком краљу, вероватније је да је име добила управо по новоизграђеном равелину који је носио назив Краљев или Лоренски равелин. До њега је од Савске падине водио добро утврђени пут, чији је данас највидљивији део Капија Савске падине, која је степеницама повезана са равелином. Међутим у разним историкским периодима,и пре него што је добила коначни назив Краљева капија, она је носила разне називе.

У сачуваној изворној грађи из 18. и прве половине 19. века забележени су различити називи за означавање западног улаза у Горњи град. Најчешће су коришћена имена комуникација према одређеном одредишту, па се тако ова капија називала: „Шабачка”, „Босанска” или Скривена капија (јер има података да је била стално затворена), а понекад се називала и Сава капија или „Водена (Су) капија”, јер на трурском вода се каже су.
Данашња Краљ капија се налази у најбоље очуваном делу београдске тврђаве, из периода архитектуре барокне епохе или Барокног Београда, како неки називају тај период. Западну страну овог простора затварају три каскадно поствљена бастиона на ободном делу камените литице према Доњем граду, која прате терасу Јужног бедема Подграђа. Према улазу у капије због нивелације терена усечен је високи насип који је озидан. Са источне стране то су зидови Великог тврђавског бунара познатијег као Римски бунар.

Видин капија

Источна капија Доњег града, гледано према Дорћолу, изграђена у 18. веку, током аустријских проширења. Првобитна је била саграђена са две куле као Зиндан капија, али су је Немци 1944. дигли у ваздух. Источна капија Вароши се звала Видин капија, налазила се код данашње Прве београдске гимназије, на чијој се згради налази спомен-плоча. Пут од ње звао се Видински друм. Источна капија равелина (са супротне стране у односу на Карађорђеву), кроз њу се пролази идући Цариградским друмом према Унутрашњој Стамбол капији. Изграђена је током 1840-60. Била је саграђена од камена и дебелих греда. И на њој је даноноћно била стража. Варош капија Варош-капија је део старог Београда, настао у близини места на којем се некада налазила једна од четири капије, кроз које се улазило у београдску варош, на простору данашње Поп-Лукине улице. Знамо да су то Сава капија, Варош капија, Стамбол капија и Видин капија. Ова капија била је зид између Стамбол капије и Сава капије, и налазила се на углу улице Поп Лукине и Маршала Бирјузова. Остаци капије још увек се налазе у темељима оближњих кућа. По њој је овај део града добио име. Саграђена је од камена тесанца и дебелих греда. На капији је била турска стража коју су звали низами у узиданим одајама капије. Капија је заузета и порушена 1862. године. Капија цара Карла Шестог или капија принца Еугена Савојског Погрешно је зову капија Еугена Савојског је у доњем граду и потиче из прве половине 18. века.

Уклопљена је у североисточни бедем Доњег града и подигнута је 1736. године у част цара Карла VI, «славног освајача Београда». Капија представља једниствено барокно остварење у областима јужно од Саве и Дунава и по свему судећи, дело је Балтазара Нојмана, знаменитог архитекте немачког барока, који је једно време радио у Београду као војни инжињер. Над улазом, са источне стране, налази се монограм Карла VI. На западној страни капије приказан је грб Трибалије са главом вепра која је прободена стрелом, испод њега ратна знамења, а изнад њих царска круна. Овај грб је најстарији очуван грб у Београду. Ову капију често називају и капијом принца Еугена Савојског.