Велики Калемегдан
Стеновити брег, 110 метара надморске висине, Турци су звали Фићирбајир или по нашки Брег за размишљање. Делио се на Горњи град који је био седиште управе и везира и њихових намештеника, док је Доњи град био седиште војске. Један део Калемегдана звао се „Атпазар“ или по српски „Коњски трг“, на коме су Турци вежбали своје коњанике. Ту се налазио и велики хан Исмаил аге који је 1836. године претворен у мензулану,тако се на нашем српском језику, каже пошта.
После сабора у Дежеву 1282. године, Београд са тврђавом први пут прелази у састав српске државе у време владавине краља Драгутина, који је од Угарске добио бановину Мачву и Срем. Српски краљ Драгутин добија на управљање део српске земље и под његовом владавином је све до његове смрти 1316. године. Следеће три године Београд остаје у власти Србије под управом брата му, краља Милутина, који није успео да се одупре офанзиви Угара. Само реч две о краљевима Милутину и Драгутини. Краљ Урош син Сефана Првовенчаног био је ожењен Јеленом Анжујском и са њом је имао два сина: Драгутина и Милутина. По његовој смрти, северни део Србије до и са Београдом приде Драгутину а јужни део Милутину. Како је Драгутин пао са коња, то по даташњим обичајима, владар није могао бити неко ко има физичке недостатке, па је морао да преда власт брату Милутину.
Из тог периода није нам остало ништа од зграда и података. Тек од владавине Стефана Лазаревића, наилазимо на остатке града.
У северозападном делу Горњег града сачувани су остаци замка деспота Стефана Лазаревића. Цитадела или унутрашњи град настала је првобитно као византијски кастел у XII веку. Комплетно је изграђена за време деспота Стефана Лазаревића, који је владао од 1404. до 1427. године. Археолошким истраживањима која су вршена систематски до 1980. године откривени су остаци бедема с кулама, калдрмисани прилаз замку са североисточне стране, са округлим стубовима на које се некад ослањао покретни мост. Пронађени су остаци оружја, камена ђулад, остаци керамике, новца и других предмета из деспотовог и из каснијих времена. У аустријско-турским борбама крајем XVII века замак деспота Стефана Лазаревића готово је у потпуности уништен.
Мало ћу описати овог знаменитог владара који је сачувао колико толику самосталност пола века. Деспот Стефан је био посебна емотивна душа. Имао је плаве очи и поглед који је био загонетно оштар. Високи витез риђе косе до рамена заустављао је дах свакоме ко би га срео, висином, изгледом и карактером.
Носио је поред византијске титуле деспота и титулу католичког крсташког братства чији је био члан. Највиђенији племићи ондашње Европе долазили су у Београд да их Стефан Лазаревић додирне мачем по темену и прогласи их витезовима Реда змаја. Носили су петком црно одело у знак сећања на Христово страдање.
Милoстињу сиромашнима и убогима давали су ноћу да их неко не би препознао и по оној Исусовој: „Давај тако да лева не зна шта чини десна (рука).“ Разрушени град од 1,50 хектара добио је пријатељским уговором од угарског краља Жигмунда Луксембуршког коме је било лакше да веже Србина и Србију, него да ратује за Београд са Турцима. Деспот Стефан је смео да прими овај подмитљиви дар, јер је султан Бајазит убијен, а Турска је била у расулу и унутар династичком рату.
Да кажем и неку о султану Бајазиту.
Био је четврти султан, владар, Османског царства. Владавина му је трајала од 1389. до 1402. године.
Bио је ратнички настројан, увек спреман да оде у рат. Бајазит је одрастао са веома великом војном искусношћу, а сматра се да није био у најбољим односима са браћом која су била млађа од њега. Како је у браћи видео супарнике, ухватио је свога брата Јакуб Челебију и наредио је да га убију.
Бајазит је направио једну од највећих армија током тада познатог света и неуспешно је опседао Константинопољ. Успешно је поразио крсташе у бици код Никопоља 1396. године, али је био поражен и заробљен од стране Тимура у Бици код Анкаре или Ангоре 1402. године и умро је у заробљеништву у марту 1403. године. Иако је волео да своје слободно време проводи у харему, новац немилице да троши, алкохол да испија, упркос вери и забавља се са женама, султан Бајазит I, сматра се за једног од успешнијих турских султана.
Бајазит је био веома снажна личност, и имао је надимак “Муња” или на турском Yildirim.
Ево и да кажем укратко и о односима Европе и Турске.
Жигмунд, краљ Угарске, био је веома забринут због надирања Османлија и тражио је помоћ Запада. Венеција се показала мудра и, прихвативши да наоружа флоту која ће затворити мореузе, остала је у миру са Османлијама, одржавала добре односе и трговала са њима. Француска је пак кренула у крсташки поход, којим је желела да стигне до Свете земље. Почетком септембра 1396. године, крсташи су започели блокаду Никопоља. Бајазит, коме се успут придружио, као вазал, Србин Стефан Лазаревић, кренуо је да их пресретне. Битка се одиграла 26. септембра 1396. године. Био је то велики пораз хришћана, за који највише носе одговорност француски коњаници који су ратовали на застарели начин јер су имали тешке оклопе, насупрот лакој турској коњици. Начинивши исту грешку као код Кресија, кренули су у напад. Претходница и прве османске линије предале су се, али то је био маневар којим је Бајазит навео француску коњицу да се заглиби и исцрпи, па ју је зауставила и разбила елита њених трупа, окупљена око њега на врху једног брежуљка. Османска коњица је потом искористила панику која је захватила Французе. Овим је и Стефан Лазаревић стекао наклоност и поштовање краља Жигмунда. У бици код Ангоре, данашње Анкаре, Турци су претрпели пораз. Како се војска осипала Бајазит је одбио да напусти бојно поље, Стефан Лазаревић је већ одлучио да га напусти. Коначно, присиљен на бег, Бајазит је ухваћен и заробљен и његова се владавине завршила катастрофом без преседана.
Десет година које су уследиле након пораза код Анкаре биле су веома тешке. Бајазит је за собом оставио четири сина нестрпљива да заузму његово место: Сулејмана, Мехмеда, Ису и Мусу. Османска држава се разјединила. То је искористио Стефан Лазаревић и окренуо се краљу Жигмунду.
Ред је да поменем и Оливеру, најмлађу ћерку кнеза Лазара и кнегиње Милице, чукунунуке Вукана Немањића.
Имала је четири старије сестре Мару, Јелену, Драгану и Теодору и два брата Стефана и Вука. Оливера је 1390. године дата за жену османском султану Бајазиту I. Наиме, после Косовске битке Србијом је, у име малолетног кнеза Стефана Лазаревића, владала кнегиња Милица. Она је овај тешки владарски и мајчински терет одлуке о вазалству Турцима и давању Оливере у харем поделила са преживелим племством и црквеном веледостојницима. Тако је коначну одлуку о слању Оливере у султанов харем донео Државни сабор, крајем 1389. године. Поред слања Оливере Бајазиту, Лазаревићи су се обавезали и на вазалне обавезе према Османлијама које су подразумевале плаћање годишњег данка и редовно извршавање војних обавеза.
Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу српски народ је Оливери посуо ружама. Међу стотинама жена, робиња у харему Оливера је постала једна од четири султанове законите жене – кадуне. Временом се између њих двоје ипак родила љубав. Према постојећим изворима Оливера је била „ванредно лепа и имала је велики утицај на страстима оданог Бајазита“ и успела да „и у султанскоме харему одржи прво место, и да задобије и одржи љубав бесног Бајазита“. Своје “место у харему и султановом срцу“ често је користила да помогне своме напаћеном народу и држави. За све време боравка у харему Оливера је остала у православној вери. У Турској царевини српски језик је био један од четири званична језика, захваљујући Оливери.
После битке код Ангоре, где је татарски емир Тамерлан нанео тежак пораз Османлијама и заробио султана Бајазита, заробљеништва је допала и Оливера. Султан је у рат водио робиње, жене из харема. Оливера је ослобођена из заточеништва током 1403. захваљујући откупу који је њен брат Стефан Лазаревић, сада већ деспот, послао Тамерлану.
Вратила се у Србију 1403. године и нешто касније се трајно настанила на двору свога брата деспота Стефана у тадашњој престоници Београду. Све до његове смрти, била му је „верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ“. Често је путовала код сестре Јелене-Јеле Балшић- Косаче у Дубровник, Зету и Херцеговину. Нарочито је топло била примана у Дубровнику, јер је „Домина Деспина“, како су је Дубровчани звали, била „часна госпођа од крви Светлога Деспота и од његовога Двора“.
Принцеза Оливера није се више удавала и није имала потомака. Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена. „Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо ценио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, принетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству.“
Враћам се поново на лик и дело деспота Стефана Лазаревића.
Ред Змаја је Стефана и Жигмунда још више зближио. Угарски краљ га је именовао за свог заменика. Стефан је проширио град на Доњи град и саградио је луку за 20 галија. Та увучена лука може се само назрети на пољани поред капије Карла VI. Улаз у деспотово пристаниште чувале су две куле. Данас је остала само једна кула коју погрешно зовемо кула Небојша.
Када је имао 12 година отац му је погинуо на Косову. Тада и одводи сестру Оливеру турском султану Бајазиту и клањајући се постаје турски вазал. Син српског великомученика и бесмртног ратника кнеза Лазара, који само 3 године након погибије бива проглашен свецем, постаје ударна песница ислама у борби против хришћана. Није имао потомство. Тај усуд јаловости носио је и млађи му брат Вук. И у Србији по ко зна који пут поче братоубилачки рат између Стефана и Вука. 13 година после Косовског боја, на Аранђеловдан 21.11.1402. код Грачанице сукобиле су се војске два брата. Од тада настаде и чувена клетва: „ Нема рата док мајка не роди брата“.
Сјај Београда је био до његове изненадне смрти, када умире од срчаног удара и угарски краљ Београд враћа у свој посед.
Опет ћу о нама.
Верујем да драги Пријатељи који ово моје писаније читате, појма немате где је Дежева? Она је поред Новог Пазара и ту је био двор и утврђење Немањића. Тамо се родио Свети Сава, тамо је Стеван Немања предао круну Стефану Првовенчаном, тамо је подељена власт између Милутина и Драгутина…. Зато отиђите у Дежеву док начисто не пропадне. Да преостали мештани не воде рачуна о Дежеви, све би се затрло.
А видите шта урадише практични Словенци који своју државу зову Дежела по Дежеви, а Триглав по старом словенском богу Триглаву. Словенци младеж, децу, зову отроци а у време Стефана Немање су то биле особе које су Себри- Срби водили као младу послугу. Хрвати месеце у години називају: сјечањ, вејача, ожујак (ојужак), травањ, свибањ, липањ, српањ, коловоз, рујан, листопад, студени и просинац по годишњим периодима који су се дешавали. Све су то наше Светосавске речи. Војска Стефана Немање је имала поредак од 100 ратника који су се звали сатници, а војска од 1.000 ратника се звала тисућници. Да ли видите сличност речи коју не треба да објашњавам, а постоје код Хрвата. Па ко је сад од кога старији као народ и ко је коме нешто узео? То су називи по светосавском правопису, Крмчији Светог Саве. Крмчија су црквени и грађански византијски прописи које је у 13 веку превео Свети Сава. Како то да су те речи узели Хрвати и Словенци и дан данас их употребљавају, а ми заборависмо. За ово имам своје објашњење. Срби су се из Рашке селили и на запад и на север. Срби на западу бивше Југославије су задржали обичаје и називе предака из Рашке, док су Срби на северу прихватили старословенско писмо и обичаје.
Ево како ми изговарамо за Ускрс. Кажемо Ваистину Васкресе по руски, или Воистину Воскресе по црквено руски, а треба Уистину Васкрсну по српском књижевном и правописном.
Можда ће ми неко замерити што прескачем, односно идем са теме на тему. То свесно радим да не бих одузео пажњу читаоцима.
Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, 1403. године добија титулу деспота и Београд на управљање који постаје престоница српске државе по први пут. За време Драгутина и Милутина био је под српском управом и поседом. Деспот одмах приступа обнови тврђаве и на простору Горњег града гради величанствени замак који је био окружен ровом и у њега се улазило преко покретног моста. У релативно кратком периоду од 23 године деспот Стефан је од разрушеног Београда направио потпуно нов и блистав град са својим дворцем у његовом центру. У својој повељи, он за Београд каже: “Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих пресветој Богородици.”
Од велелепног деспотовог замка у Горњем граду није остао ни темељни камен. Све је нестало 1948. године када је Тито плашећи се Стаљиновог напада, саградио подземни бункер на темељу замка и чврстим армираним бетоном уклоњени су сви остаци.
Макета замка Деспота Стефана Лазаревића назива се и “Макета средњевековног замка” и налази се на платоу Горњег града и приказује изглед средњовековног деспотовог замка са кулама, капијама и покретним мостом изнад рова, у чијој се унутрашњости посебно истицала донжон кула звана Небојша. Модел замка деспота Стефана Лазаревића је дело вајара Коље Милуновића. Урађена је као бронзана скулптура дужине од једног метра и ширине од 70 центиметара која се налази на постољу од беле опеке. На постољу макете се налази и бронзана плоча са натписом “На овом месту налазио се замак са двором Деспота Стефана Лазаревића изграђен почетком 15. века, разорен октобра месеца 1690.” Макета средњовековног града изливена је и постављена 1995. године.
Престоница српске државе је у тренутку изградње замка од пограничног утврђења прерасла у град са више од 50.000 становника у коме се спајају византијска култура и хуманизам Западне Европе, што архитектура представљена на Кољевићевој скулптури и показује.
На макети је могуће разликовати зидине које одвајају Горњи град као унутрашње утврђење, осматрачке куле и високу кулу Небојша која је била последња одбрана у оквиру замка. Јакшићева кула је осмоугаона одбрамбена кула настала у периоду од 11. до 15. века. Налази се на пресеку североисточног и северозападног бедема Београдске тврђаве. У оквиру аустријске реконструкције тврђаве од 1717. до 1739. године, Јакшићева кула је била уклоњена. Године 1937. извршена је реконстукција бедема и куле која је добила данашњи изглед.
Костурница бранилаца Београда налази се у зиду испод Јакшићеве куле. Изграђена је 1937. године после реконструкције куле и приликом изградње цркве свете Петке. У костурници су смештени посмртни остаци српских бранилаца изгинулих приликом одбране Београда 1914-1915. године.
Уколико желите да стекнете бољи утисак о томе како је простор Горњег града изгледао у време Деспота Стефана, погледајте како изгледа 3Д интерпретација средњевековног Београда приказана на Јутјуб каналу “ВЕРБАЛИСТС”. Ове податке сам и ја користио.
Сада ћу нешто испричати и о животу Београђанки тога доба.
Пре Првог светског рата, а и после њега Велики Калемегдан је био најотменије београдско шеталиште. Око фонтане „Рибар“-а и његовог водоскока биле су у кругу поређане столице за чије се седење плаћало. Карте је продавао општински службеник. Ту су долазиле госпође да се изразговарају и оговарају. Понека дама је закупљивала и по 10 столаца на дан. На „Жур“- у су послуживане пуслице и ванил гранцле, даме су лизале сладолед који је продавао неки дебељко гурајући пред собом бела колица. У колицима су биле канте у којима су се налазиле разне врсте сладоледа. Сладолед се наносио на корнете кашиком.
Госпођа Пола Димитријевић, ташта академика Косте Стојановића је била редован гост. Како је била наглува, оговарање је морало да буде гласно па су скоро сви посетиоци могли да чују оговарање. Између осталих оговарали су и Славку Стојковић „лепу као богиња“ којој је песник Милан Ракић певао као о дами са црном орхидејом на белом шеширу. Појам тадашње лепоте се види из стиха Милана Ракића где је опевао Славку и њена колена: „ Црна чарапа спаде и појави се колено као пун месец“. Дакле, јаке крупне, дебељушкасе жене мамиле су и инспирисале су песнике јер мршавост није била у моди.
На Великом Калемегдану су лети приређивани концерти, вечерње забаве, зване кермеси и били су организовани под месечином, звездама, липама и кестеновима.
Недељом је свирала војна музика на овом дивном платоу. Када сам био дете, мама и тата су брата и мене водили недељом на фотографисање на степеницама, слушање музике и у Зоолошки врт.
Сликање, како смо звали фотографисање, било је обавезно на Ускрс, где смо поновили беле сандалице, беле доколенице и морнарско тегет оделце сашивено од „енглеског“ штофа. Од Ускрса па до Митровдана носиле су се кратке панталонице.
Фотографисање су вршили чувени фотографи „Ниџа“ и фото „Урошевић“, наравно у црно белој техници, јер фотке у боји нису постојале. Чекали смо, верујући да ће се из његовог апарата појавити птица, не трепћући, јер је говорио: „Насмеши се, не трепћи и сада птица“.
Калемегдан се простирао до Херонејског лава и степеница које воде шетаче у тврђаву.
Велико степениште у Калемегданском парку је најмонументалнији мотив парка Калемегдан. Налази се на југозападном делу Београдске тврђаве, на месту некадашњег бедема и скривеног пута. Степениште је изграђено током великог преуређења и обнове парка Калемегдан након Првог светског рата. Главни радови су завршени 1928. године. За време Другог светског рата степениште је оштећено током бомбардовања Београда у априлу 1941. године, као и касније током рата. У време када су се степенице реновирале, почело је пресељење посмртних остатака са Ташмајдана на Старо гробље. Градској управи Београда остављен је велики број надгробних плоча, па су оне употребљене за грађевинске радове у Београду, укључујући радове на путу, који велике степенице повезује са остатком тврђаве. Пут који повезује тврђаву са Доњим градом, био је у потпуности направљен од надгробних споменика, а београдски хроничар Зоран Николић именовао га је „путем бивших покојника”. Надгробни споменци су коришћени и као пиједестал оближњег споменика Победник. Упркос што је на простору Балканског полуострва била пракса да се стари материјали уграде у нови објекат, Београђани су протестовали због овог поступка. Једна од клупа у непосредној близини степеница направљена је на исти начин и на њој је било јасно видљиво име покојника Аксентија Јовановића, заједно са исклесаним крстом и лобањом. Ово су објавиле Вечерње новости 18.10. 2019. године као чланак: „Откривена мистерија камена испод Победника- надгробни са Ташмајдана“. После Другог светског рата степениште је делимично рекоструисано, а занемарено током педесетих и шездесетих година. Током осамдесетих година прорадило је клизиште и Велико степениште се у потпуности урушило, с обзиром на то да је било положено на земљану подлогу. Тада су урађена комплетно нова газишта и ограда од брачког кречњака. Ипак, тај материјал се није показао добрим и након 20 година се услед мраза разслистао. У октобру 2006. године степенице су поново обновљене, али се метод реконструкције показао као лош. Пукотине су биле испуњене цементом и вештачким каменом, који је само убрзао пуцање.
Степениште је временом све више пропадало. Ипак, када су у марту 2019. године почели радови, уместо рестаурације и поправке, степениште је разбијено и направљено је ново. Поједини архитекти и историчари уметности исказали су незадовољство због овог потеза, али је Управа града Београда истакла, да је ово био једини начин обнове.
Кречњак са Брача који се налазио у степеницама замењен је кречњаком из Даниловграда. Како су саопштили из Завода за заштиту споменика културе: „Степеници израђени од кречњака из Даниловграда имају физичко-механичка својства која више одговарају нашим климатским условима“.
Обновљено је девет камених жардињера које су исклесане на стубишту, а направљење су од кречњака из Бе
оде.
За време радова, степениште је реконструисано јер је било опасно за посетиоце услед бројних пукотина. Ограда је рестаурирана и извршено је чишћење фуга и ново фуговање. Замењени су поломљени и недостајући делови. Камене жардињере за које рекосмо да су урађене од кречњака из Белих вода, су реконструисане на основу архивских цртежа и фотографија.
Степениште је замишљено као троделни објекат, укључујући два подручја за одмор- подест, са полукружним проширењима. Стубиште је дизајнирнао у романтичарском стилу, а укључује елементе српско византијског препорода. Краси га скултура лава који лежи, чији је аутор вајар Сретен Стојановић. Ограда степеница направљена је од пешчаног камена, а декоративна ограда уништена је током Другог светског рата.
Римски бунар на Калемегдану
Налази се на Калемегдану уз југозападни бедем Горњег града, у непосредној близини споменика Победник и Краљ капије. На плановима тврђаве тог времена ово здање означено је као Велики бунар. Назив Римски бунар први пут је забележен у 19. веку, а настао је на основу народних предања која старе грађевине, чије је порекло заборављено, често приписују Римљанима. Кроз ходник долази се до централног простора са бунаром пречника 3,40 м и дубине око 51 m, па је тако дно бунара ниже од дна реке Саве. Низ два спирална степеништа, од којих је једно служило за спуштање, а друго за пењање људи и стоке, силази се у бунар до дубине од 35,30 m, где се налази полукружни ходник. Римски бунар погрешно је тако назван, јер је грађен у 18. веку. Служио је као централни објекат за водо- снабдевање аустријске војске у случају опсаде Београдске тврђаве, и није био класични бунар већ цистерна, јер у његовој близини није пронађен ниједан извор. Површинска вода са платоа Горњег града сливала се кроз пропусно тло и пунила бунар. Укопан је у стеновито тло, испод платоа Горњег града, древне Београдске тврђаве.
Иако су бунар изградили Аустријанци у периоду од 1717. до 1731. године, што су доказали српски археолози и историчари, народ је склонији веровању у нешто мистичније приче, и назвао га је „Римски бунар”, а тај назив су касније сви у Београду прихватили и до данашњих дана га користе.
Једно од мишљења које се у народу уврежило било је веровање да је то место одакле је митски јунак Орфеј силазио у подземни свет, односно Хад, па су га чак неки зато називали и „пупак света”.
По другој претпоставци, назван је тако јер су га саградиле Флавијеве римске легије за које се зна да су заиста градиле београдске аквадукте и купатила – па отуд долази придев „римски“.
Како у животопису деспота Стефана Лазаревића постоји опис Београдске тврђаве и самог града у коме је поменут и један велики бунар, неки претпостављају, мада то није до данас доказано да је Аустрија заправо само преуредила већ постојећи објекат сличне намене на овом простору.
Неке приче везане за бунар и надаље, а највероватније и заувек остаће неражјашњене, и велика мистерија, због немогућности да се истражи до краја све што се крије испод зидина Београдске тврђаве. Међу њима и једна никад доказана претпоставка о постојању тунела испод реке Саве који спаја бунар на Калемегдану са Земуном. Наиме на дну бунара постоји почетак једног незавршеног ходника који је прокопан кроз стену у дужини од око два метра према реци Сави, па је тако ова легенда само делимично тачна.
Тако је бунар настао као грађевински подухват Аустрије, сличан малобројним бунарима који се могу видети у неким средњовековним тврђавама Европе. Настао је као стратешки задатак аустријских војсковођа да се обезбеди снабдевање војника водом у случају да непријатељ, приликом опсаде Београда, пресече водовод.
Иако су својевремено Римљани спровели воду у Београд оловним и керамичким цевима чак из мокролушких извора до Калемегдана, сигурно је да су у неком тренутку покушали и да ископају бунар, с обзиром на то да су били познати као стратези и неимари, па је могуће да је на том простору био бунар, али за овај садашњи сигурно се зна да га нису изградили Римљани.
Какон наводе историчари, једно време бунар је служио и као силос за жито о чему је писао Елвија Челебија 1660. године, па чак и као тамница, јер није имао природни доток подземних вода пошто је укопан у непропусну стену. Није искључено да су и Османлије на овом месту имале бунар.
Римски бунар, који је ради поређења висок као Палата „Албанија“, дуго највиша зграда у Београду, је архитектонски гледано подухват попут оног који је примењен код Вавилонске куле, јер је насађен наглавачке.
Е, када сам већ код Ваволонске куле, морам вам рећи да сам имао прилику да је више пута посетим, јер сам радио у Багдаду у Ираку. Далеке 1979. године, са мном су били и моји Љиља, Каћа и Срђан. На жалост остаци куле су уништени у Заливском рату при крају 20. века. Како је више нема, као ни Петре, ни Палмире, ни многих древних споменика културе у Сирији, Јордану и Ираку, испричаћу вам нешто и о њој.
Како сам радио у грађевинарству у фирми „Изолација“, а сарађивали смо са Институтом за испитивање материја, то смо комадић асфалта којима су биле асфалтиране улице Вавилона, однели на испитивање и, верујте ми на реч, нису могли да утврде тачан састав и однос састојака. Исто је било и са керамичким плочицама, где шведска фирма „Хегенес“ није могла да утврди квалитет, тврдоћу и глазуру керамичких плочица.
Бог ми је дао прилику да све ово посетим, а ја сам ту прилику и искористио, тако да могу подоста да приповедам о овим светским чудима, којих нажалост више нема.
Вавилонска кула је предање из старозаветне Књига постања. Како нема ни Вавилонске куле, ни Семирамидиних висећих вртова, рећи ћу, нешто, мало о њој.
Семирамидини висећи вртови, су једно од седам светских чуда. На основу митова били су изграђени за краљицу Семирамиду, која је пореклом из зелене Медије и због тога је краљ Навукодоносор II наредио око 600. п.н.е. да се изграде висећи вртови на терасама палате, у Вавилону, да би је орасположио. О постојању вртова не постоје веродостојни докази. Висеће вртове су описивали углавном старогрчки историчари.
Према том предању, Нојеви потомци, који су неколико генерација након Великог потопа, негде око 2.716 године пре нове ере, још увек говорили једним језиком и који су се доселили са истока, дошли су у земљу Сенар, бивши Вавилон у Ираку, где су одлучили да саграде град са кулом „којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи“.
Према 11. поглављу Књиге постања, вавилонска кула је био торањ којег су саградили људи, Нојеви потомци, уједињени у намери да досегну небеса. Бог се разљутио због људске охолости и занемаривања вере, те је срушио торањ и изазвао хаос тиме што су градитељи почели говорити различитим језицима. Након тога су се људи разишли и населили различите крајеве света а кулу оставили разорену. Овом причом Библија објашњава разноликост језика и раса.
Да ли сте чули за речи Хубрис и Немезис?
Синдром хубриса манифестује се као вишак самопоуздања и охолости код владара, који једног тренутка почињу да верују у своју свемоћ и непогрешивост. Често сматрају „Бог то сам ја“. Такво мишљење о себи доводи до тога да занемарују чињенице и стварност, окружују се „дупелизцима“, што доводи до доношења погрешних одлука и неизбежног пада са власти. Примери за то су Наполеон, Хитлер… Сви ти владари су охрабрени почетним успесима.
На крају их стигне божанска клетва и божанска правичност, која кажњава зло, неправду и насиље учињено из обести и то се назива немезис.
У Асирији постоје многи други велики градови, а најзнаменитији је и најмоћнији међу њима био Вавилон, где се налазила, краљевска палата. На врху зида изградили су за оба његова руба низ кула на спрат, у пару тако да гледају једна према другој. Између кула оставили су широк пролаз за четверопрег. Уоколо зида постављено је стотину врата….
У средишту сваког од делова града била је сазидана грађевина, у првом краљевска палата са великом и снажном оградом која ју је окруживала, а у другоме светилиште Зевса са месинганим вратима. Усред светилишта изграђена је чврста кула, а на тој кули подигнута друга кула, а на њој трећа и тако даље – све у свему 8 кула, а пењање је кружним степеништем око свих кула. На средини успона налази се одмориште са седиштима за одмор на којима се могу сести и одморити се они који се успињу. На последњој се кули уздиже велики храм у коме се налази велика лежаљка са златним столом. Све ово је описао Херодот, велики грчки мислилац.
Истраживања немачког археолога Колдевеја, 1913. године, открила су остатке могуће вавилонске куле. Она је на подручју некадашњег Вавилона, данас околина града Ал Хилах, јужно од Багдада, а близу војног комплекса КОЛ1, којег су саградили југословенске фирме, а и ја који сам радио у периоду од 1977. до 1982. године.
Да се вратим на причу о Бунару.
Бунар је настао по замисли архитекте Балтазара Нојмана, који је пројектовао Карлову капију. Направљен је по узору на бунар Светог Патрика у утврђењу Орвијето 70 km од Рима у Италији, из 1537. године. Током копања бунара Аустријанци нису успели да дођу до водоносног слоја. Покушали су да копају тунел према Сави и споје га са њом али након два метра копања кроз тврду стену одустали су од те намере.
У њега се улази кроз ходник, који се после неколико метара дели на мању леву просторију где се налазе три полукружне нише за светиљке и десну у којој се складиштила вода донета из бунара. Ту су и три отвора у којима су биле чесме. Потом се долази до централног простора са бунарским отвором прекривеним заштитном челичном мрежом.
Бунар добија мало светлости са платоа Горњег града кроз улазна врата и два прозора са металним решеткама, које даје црвенкасту боју ходнику са полукружим барокним сводом озоданим од од опеке. Ваздух је свеж, са примесом мемле, и поред отвора за вентилацију, која се, осим на врховима зидова, налазе и на огромној куполи изнад отвора бунара, осветљеног вештачким светлом.
Историјски извори из 18. века помињу механизам за извлачење воде из бунара — наиме у објашњењу плана уз бунару је уписано „велика употребљавана водена машина са више цеви”.
Претпоставља се да постоји доток подземних вода системом сифона, простора у које се вода скрива и из којих извире због разлике у притиску. Стручњаци кажу да је тешко објаснити зашто ниво воде расте у време кад нема падавина и док водостај Саве опада. До дна бунара води 212 степеника. Два спирална ходника, са двоструким степеништем, обавијена су и уплетена низ бунарски цилиндар. Једним се спуштало у дубину до дела бунара за снабдевање свежом вода у случају опсаде града, а другим пењело назад за захваћеним судовима воде ка излазу на површину. Након сваких неколико степеника налази се полукружна ниша која је служила за одмор, али и место за бакље. Према догађају убиства из 1954. године, када је човек бацио тело своје љубавнице у окно бунара снимљен је филм Душана Макавејева “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ”. После две године пронађен је леш. Злочинац је хтео да се ослободи своје љубавнице и када су ушли у бунар наговорио је да погледају на доле и суновратио је у мрачни амбис. Тако је тајна и откривена. Мистериозни амбијент је заинтересовао познатог режисера Алфреда Хичкока за време посете Београду 1964. године. Он је изјавио да су таква места за њега права посластица. Међутим, као и сви који дођу у Београд, обећају „куле и градове“ али чим оду забораве. Међутим, друга тајна је смрт жене Анте Книћанина, сина војводе Книћанина која је 1882. године осуђена на тамницу због учешћа у атентату на краља Милана и затворена у Римски бунар. Једног дана је нађена мртва, била је удављена. О атентату на краља Милана читајте у поглављу- линку: Варош капија. Када сам већ код слатких прељуба и прељубника да испричам како коју жену воле разни народи. Када су питали Немца, Француза, Италијана и Србина: Ко се више воли жена или љубавница; Немац, рече да више воли жену, Француз, се одлучује за љубавницу, Италијан и од жене и од љубавнице више воли маму, а Србин каже да и од љубавнице и од жене више воли јело, пиће и друштво.
