Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:
Воја Марјановић
mail: voja.sila@gmail.com
Прекрасан град, и поред вековних и многобројних рушења и уништавања…. У својој историји око њега се водило 115 ратова, а 44 пута је рушен и уништаван. Овај податак сам узео из ТВ емисије „Ја волим Србију“, дана 04.04.2021. године.
Како волимо легенде хајде да испричамо и ону о „Златном руну“ или о походу Аргонаута у Колхиду. О томе је писао Аполоније са Родоса у 3. веку пре нове ере.
Према овом познатом миту, Аргонаути на лађи „Арго“, бежећи испред краља Егеја, отпловили су из Грчке. Спасавајући се од прогонитеља пловили су Дунавом који су звали Истар или Истрос. Из Црног мора дођоше до планине Лаурион данашње Авале и до места где се Истар раздваја код каменог брега Каулика на коме су били настањени Синги.
Ово је, дакле, ушће Саве у Дунав. Аргонаути су добили гостопримство да се искрцају, одморе, снабдеју храном и принесу жртве боговима. О овоме је писао и сколастичар Аполоније у 4 веку п.н.е., где даје податке о Синги или Сингима, тада великом скитском насељу на Дунаву. Даје податак да је река Истар која води од Црног мора до Јадранског мора данашњи Дунав.
Истар, код каменог брега Каулика једним краком тече на Исток а другим краком на Запад. Каулик је данашњи Калемегдан.
Пуста равница коју је назвао исто Лаурион је Делиблатска пешчара, која је некада захваљујући свом живом песку захватала велики део данашњег Баната. Забуна је у томе, што антички географи нису познавали добро унутрашњост Европе, па су под називом Истар обележавали и Дунав и Саву. Тек су мног векова касније Римљани увидели разлику и да су то заправо две реке Данубиус и Савус. Такође су под називом Лаурион звали и Авалу и Делиблатску пешчару.
Да се вратим на Синге, Сигине, Ските или Синде. Херодот, грчки филозоф, историчар и мислилац каже да су они племе иранско- индијског етничког порекла.
Мит о „Златном руну“ чини богат предео ушћа Брестовачког потока у Дунав са Винчом и њеном културом.
За успомену на Синге, Ските остао је данашњи назив Аде Циганлије, чије име долази од речи Синга = Сиганлија. Такође, и каснији назив Сингидунум долази од првобитног несеља Синга.
Ето, толико, да се зна ко је овде одвајкада био несељен.
Београд је град са веома бурном историјом – један од најстаријих градова у Европи. Историја Београда траје преко седам хиљада година. Област Београда на ушћу две велике реке, Саве и Дунава је била настањена још од палеолитских времена. Његов географски положај му је увек давао посебан стратешки значај на раскршћу путева између Европе и Азије, и сучељавања источне и западне цивилизације, што би рекао свети Сава: „Запад на Истоку, а Исток на Западу“. Београд је разаран и обнављан више од 40 пута. Али Београд је имао и просперитетне и мирне периоде када је економија цветала и привлачио људе различитих верских и етничких опредељења да га насељавају и живе у њему.
Ево кратке листе важнијих година у историји Београда:
7000 пре Христа: Прво неолитско насеље у Винчи – данас београдској приградској општини.
Први век, 91: Сингидунум је римски војни логор са четвртом Флавијевом легијом, који се звао Каструм.
Свој највећи процват Сингидунум достиже у 3. веку. Пун је јавних грађевина, храмова и купатила. Град је на 7 брежуљака као и Рим.
1440: Турска напада Београд, али је град, уз велика разарања, одбрањен.
Да видимо мало и о пореклу Турака. Ред је да знамо нешто о њима јер су били много векова наши господари.
Појавили су се у долини Еуфрата и одатле су под воћством храброг Ертогрула крајем 12. века кренули као једно пастирско племе за бољом испашом. Растом су били омањи и имали су само 444 коњаника. Стигли су у Малу Азију и помогоше султану Аладину да победи Аметијце. Султан Аладин даде му кнежевство и ћерку за жену. Ертогрулу узима за своје знамење полумесец са звездом од пораженог селџуског султана из племена Иконија. Осман Ертогрулов син утемељује и шири своју државу. Османа наслеђује Оркан, а овога Мурат Први и постаје султан и гине на Косову пољу.
1456: Бајазит је био први турски владар који је напао Београд. Други и трећи напад је под султаном Муратом II. Четврти поход је под султаном Мехмедом II, освајачем Цариграда и који безуспешно опседа град.
1492: Јевреји су протерани из Шпаније. Убрзо стижу на Балканско полуострво и у Београд, у првој половини XVI века.
1521: Султан Сулејман Величанствени осваја Београд који постаје део Отоманске империје. Сви преживели становници и ратници из Београда се протерују у Цариград.
Уводи се и данак у крви. Јаничари су имали списак области и места која треба да дају децу, а старешина би показао сву децу да би јаја-баша изабрао најздравију децу.
Одводе их у Цариград и јаничарски ага их представља султану. Најбољу и најписменију децу би узимао у своју службу и школовао их.
Колико је данак у крви био дирљив, насилан и морбидан видимо из описа секретара четвртог сина француског краља Анрија Другог. „Одсели смо код једне лепе младе жене…Како је била обавештена да долазе скупљачи данка, сакрила је своје дете од 8-9 година да га не одведу. Да би је натерали да призна где се налази дете, Турци су јој исчупали брадавице на дојкама врелим гвожђем“. Секретар и његова свита нису могли да у то поверују јер је тај део тела тако осетљив да наступа смрт чупањем брадавица на дојкама. Тек када је открила груди видели су још незацељене ране.
1688 – 1690: Војвода Максимилијан Баварски осваја за кратко Београд. Убрзо Београд поново пада под турску власт.
1717: Принц Еуген Савојски заузима Београд.
Те 1717. године, од 1.375 кућа колико је имао цео Београд, око 200 су биле крчме и кафане.
У механи Андреаса Кампиона служена је топла чоколада али из ибрика и филџана. Мешао је Европу и Оријент. Нигде у свету топла чоколада се не срче из филџана, сем у Београду.
Народ је насељавао град. Највише су се гости скупљали код „Црног орла“, на углу данашњих улица Душанове и Капетан Мишине, који је имао црног орла од кованог гвожђа. Теревенке су се водиле и код „Црвеног петла“, „Црвеног вола“ „Пет шева“, „Три зеца“, „Дивљег човека“… а најозлогашенија је била „Код две беле буле“ на месту где је данас црква Александра Невског.
1723 -1736: Изградња Београдске тврђаве, варошких бедема и шанца по плановима пуковника Николе Доксата де Мореса. О тврђави подоста знамо, али је ред да мало опишемо варошке бедеме.
Варошки бедеми су се пружали и сада затворите очи и створите слику у глави. Са Дунавске стране, од данашње зграде Прве београдске гимназије у Душановој улици, ишли су ивицом данашње Француске улице која је имала шанац пун воде. Код Дома Армије постоји траг троугласте утврде која је ојачавала бедем. То је онај паркић у облику троугла, где се налази споменик Васи Чарапићу. Тај бедем је требало да заустави турски удар из правца Карабурме.
Пратите и даље шанац пун воде. Одатле дођосмо до платоа данашњег Трга Републике, где је на почетку Васине улице била на живом песку главна градска капија. То је било тролучно здање, са великим пролазом за кола и два пролаза за пешаке. До капије си морао доћи преко дрвеног покретног моста. Капија се звала Стамбол капија и била је злогласна за Србе у време турског ропства. О њој читајте у линку Васина улица.
Пре пар година када се реконструисао Трг Републике откопани су темељи те главне градске капије из 1724. године. Имали смо по ко зна који пут у историји шансу да барокну капију прекријемо стаклом, осветлимо и од тога направимо туристичку атракцију. Али, одлучисмо контра. Темеље смо затрпали и асфалтирали и поставили коцке, јер полазимо од оне народне: због чега да се стално осврћемо преко рамена и гледамо уназад.
Настављамо право и стижемо до хотела Мажестик, где је бедем правио „лакат кривину“. И данас постоји тај прави угао.
Између два светска рата, ту се налазио и момачки стан Радета Пашића, сина Николе Пашића који је имао тајни лифт у облику шифоњера, јер су се на спрату у стану вршиле оргије и коцкало у велике паре. У моје време је ту био ресторан КПЗ (Културно Просветне Заједнице), изузетно дискретно и пријатно место. О даљим пикантеријама нећу да пишем, као и када сам као студент радио у бару у хотелу Мажестик.
Ту се уздизала кула. Испод куле је био шанац са водом. Траг бедема и данас видимо у остацима цигли, бетонског зида и шанца поред степеница које везују Обилићев венац и Синагогу Ашкеназа у Улици Маршала Бирјузова, одмах, уз јавну гаражу. Са овог зида је усмрћен навијач фудбалског клуба Тулуз, Брис Татон.
Одатле идемо бившом, Космајском улицом, пресецамо улицу Царице Милице и са доње стране хотела Палас пресецамо Поп Лукину улицу и улазимо у калдрмисану улицу Косанчићев венац. На месту куће са бистом Ивана Косанчића дизала се угаона кула. Кула је надгледала Савско пристаниште.
Верујте ми на реч ја сам на подзиду на том углу, пре 30.так година, док сам радио у фирми Дрехгер и ту паркирали возила, нашао комаде римске цигле, која је служила као грађевински материјал за грађење а претходно је извађена из Сингидунумске тврђаве.
Прво морамо сагледати историју београдског утврђења.
Никола Доксат де Морез је утврдио саму варош а не само тврђаву Калемегдан. И тако настаде спољна утврда града Београда и град постаде налик на градове које је Никола де Мозер градио у Трансилванији, данашњој Румунији.
Барон Никола Доксат де Морез имао је два ока али нису била иста, нису исто стварала и оно што би замислио градила. Лево око је било око царског архитекте, и њим је цртао нове улице које се секу под правим углом и подизао у тим улицама зграде, а десно око је било око инжењера опсадних справа, где је тражио слабе тачке утврђења како би град који је намеравао да освоји, што брже разрушио. Руши и гради су његова звезда водиља.
Аустријанци су 1717. године опседали Београд не би ли га заузели. Војска Светог савеза Аустрије, Пољске и Млетачке Републике је после освојеног Темишвара наставила поход на Београд. Из Темишвара је шајком пловио низ Тамиш и барон Никола Доксат де Морез. Када је дошао до Дунава, изградио је понтонски мост према Вишњици.
То је тамо, где после 4 века треба да се изгради нови мост о коме сањамо преко пола века и где треба да иде спољна магистрала око града. Само нема Николе де Мореза, па ће мост градити вероватно Кинези.
Изненадио је Турке који су очекивали напад од Земуна, а гле чуда, хришћанска војска им је стигла са леђа. Да би Турке ставио у обруч направио је земљана утврђења и ровове у правцу: Карабурма- Миријевско брдо- Ташмајдан- Сењак- Ада Циганлија и са Аде је направио још један понтонски мост да би се спојио са хришћанском војском која је долазила из Аустрије.
Тако Београд би у обручу и са свих страна опкољен.
Калемегдан је бранило 30.000 Турака. Није им помогла ни помоћ из правца Ниша од 150.000 војника.
Никола де Морез гради још једну дугачку линију одбране од Турака који долазише из правца Ниша. Војсковођа Еуген Савојски и најугледнији племићи Европе, су са брда око Београда посматрали величанствену и крваву битку између ислама и хришћанства. Са стране Турске моћне царевине био је Џафер-паша, блистави победник многих битака.
У почетку хришћанска војска је трпела губитке, јер знамо како је, када августовска врућина и спарина у Београду упеку, па још када се додају и испарења и комарци из банатских мочвара. На то долази и маларија која је косила редове хришћана.
Еуген Савојски је спао на 40.000 војника и укљештен је између турског гарнизона на Калемегдану и надолазеће војске из правца Ниша.
Када су сви очекивали повлачење преко Дунава, одлучио се за напад. Топови из правца Земуна су почели да избацују салве плутона. Београд је засипан ђуладима и Еуген Савојски даде знак да се нападне на данашњем Дедињу Џафер-паша.
У дугој и величанственој историји Београда није се водила бројнија ни крвавија битка. Изненадни напад је направио неред у турским редовима и битка која је трајала од смркавања претходног дана до поднева, дакле, за неких 15 до 17 сати би готова.
Принц Еуген Савојски наређује војницима да пљачкају Турке и Београд.
Из Џафер-пашиног чадора издиктирао је победнички извештај цару Карлу VI. Окористио се и Никола Доксат де Морез и доби чин пуковника.
Турске породице су исељене из Београда, џамије и јеврејске синагоге су срушене.
Православци: Срби, Грци, Јермени пресељени су у Савамалу, а Јевреји остадоше на дорћолској страни у свом гету. Хришћанима су били потребни као трговци. Дунаска страна града би насељена католицима, протестантима и Јеврејима.
Назив „гето“ потиче из Венеције у време када су Млечани мрзели Јевреје али нису могли без њихове трговине и новца. Населили су их у део Венеције који се звао Гето, који је био опкољен зидом и ноћу се главна капија затварала. Дакле, први почетак полицијког часа. Јевреји нису смели да имају своје синагоге, већ су молитве вршили у стамбеним зградама. После Венеције израз гето се раширио по читавој Европи. Једино Јевреји у Београду нису имали свој „гето“, већ су се ширили са Дорћола уз Зејрек.
Срби падоше под власт хришћана и било им је изузетно тешко под хришћанском управом.
Де Мореза су послали да уређује Темишвар, али после пет година вратише га у Београд да га уреди, прошири и обнови. Новца је било доста из такозваног турског пореза а и папа Бенедикт 13 је папском булом, а то је наредба, увео нову таксу која је требала да претвори Београд у бедем хришћанства.
Никола де Мозер је направио план новог града и утврдио је саму варош а не само тврђаву Калемегдан.
Творац барокног утврђења Никола Доксат де Морес је 15 година градио Београд и за своје дело добио је чин генерала. У току извођења радова причало се да су извршени тешки преступи и проневере. Царски двор је наредио инспекцију да се утврди стање и квалитет радова. Шаљу главног инспектора да утврди чињенично стање. Главни инспектор напрасно умире а сумња је пала на барона Де Мореса да је крив за његову смрт, али није кажњен.
Београд је требало да буде немачки бастион у једној потпуно туђој земљи. Главни управник града принц Виртенберг умире, а затим и принц Еуген Савојски што доводи до нестабилности државе. То користе Турци и избија нови рат крајем 1737. године.
Прво треба одбранити Ниш и Доксат добија команду над нишким гарнизоном. Ниш нападају Турци са 60.000 војника а он се брани са 8.000 људи. Када је позван да преда Ниш, чини тако што излази из града са читавим својим гарнизоном и под пуном ратном опремом.
Због тога што је предао Ниш Турцима без одбране, у новом рату и како су Аустријанци рекли без потребе, је са својим официрима по доласку у Београд узет на одговорност и затворен у београдску тврђаву.
Осуђује се на смрт одсецањем главе. Многи утицајни људи су молили чак и цара Карла VI да га помилује али за џабе. Пре читања пресуде генерал Де Морес је ражалован.
Е, не може да се глава одсече за џабе. Сабљу коју је имао одузели су му и преломљену бацили под ноге. Све му је одузео тако што је од његове заоставштине 2/3 узето за покривање трошкова и за плаћање војног суда.
Нису хтели везаног да га спроведу на губилиште већ су га „наградили“ тако што су знали да ће као изузетно частан и моралан човек, прихвати смртну казну и да неће побећи из Београда. И стварно, после изрицања пресуде сео је у кочије одвезао се до своје куће изнад данашње улице цара Душана, коју је иначе он трасирао као главну улицу немачког кварта у Београду.
Пред егзекуцију дошао му је бискуп београдски да га исповеди последњи пут. Одбио га је јер је био протестант а бискуп је католик.
Јео је и пио као и обично, а ујутру се пробудио расположен. Златну дугмад са кошуље која су му остала као једино богаство, поклонио је посилном јер су му узели скоро сву имовину на име судских трошкова. У 7 сати ујутру, 18. октобра 1738. године, довезао се отвореним чезама до Александровске касарне, односно до њене главне капије.
480 пешака и 200 оклопника направили су квадрат у који је ушао. Џелат је четири пута по мало промашивао главу да би осуђеник што болније осетио долазак смрти. Када се овај превијао од болова, сабљом му је одсекао главу.
Кажу да су му задње речи биле – „О тврђаво, ја сам те изградио, а ти ми сад одузимаш живот.“ После обављене егзекуције, бароново тело стављено је у црни сандук и заједно са црном столицом на којој је извршена крвава пресуда, бачено је у Дунав. Негде нађох и податак да је сахрањен на месту извршења казне отприлике где се данас налази хотел Палас.
Шта рећи на Западу нема вечите славе, данас те кују у звезде а сутра те шаљу на небо. У Бечу се о њему никад није добро писало па не знам да ли се његова посмртна морална рехабилитација икада обавила.
Ово све испричах, да се види величина вароши Београда. И тако настаде спољна утврда града Београда и град постаде налик на градове које је Никола де Морес градио у Трансилванији, данашњој Румунији.
На калемегданској пољани, поред некадашњег пристаништа, налази се славолук цара Карла VI у чије име је и Еуген Савојски освојио Београд. На том славолуку се налази и грб Србије као дела Аустријског краљевства: свињска глава прободена стрелом. Тада нам хришћани, Аустријанци, дадоше сам ће га Бог знати због чега, нови грб Србије: свињска глава прободена стрелом. Накарадно схватање.
Тај грб је и био на згради у кнез Михаиловој улици број 39 и у Светогорској улици на углу са Таковском улицом.
Пре тридесетак година, између 1985. и 1990. на овој пољани недељом од три поподне се одржавало“ Село посело“, коло вијорило и уместо свињског печења на пању, продавале су се пљескавице. Скоро цео Београд би се сјатио на „ђускање колца“. Ово испричах, да се зна и за ову врсту историје.
Извините, што запоставих спољну линију бедема али сам морао.
Још је добро очуван и барутни магацин увучен у стену горњег Калемегдана. Ту је и Римски бунар који је сада преграђен жицом али када сам био дете могло се силазити низ степенице, све док неки човек није бацио жену у бунар. Кула Небојша која није она права кула Небојша из Горњег града је дограђена и увећана у то доба.
Све ово читајте у линковима Калемегдан.
Изван шанца налазила су се варошка предграђа: Савамала,Теразије, Палилула и Врачар.
Настављамо, укратко, са историјом.
1739: Београдски мир, закључен између Аустрије и Турске, по коме град поново припада Турцима.
1804: Избија Први српски устанак против Турака.
1806: Српски устаници под вођством Карађорђа ослобађају београдску варош и Београд поново постаје главни град Србије.
О освајању Београда, 1806. године, поприлично знамо, али ћу ја описати и два догађаја.
Одмах по уласку у београдску варош, устаници су кренули да се свете за све турске зулуме, па је тако и Павле Поповић, касније члан Совјета, иако рањен, похитао кроз варош да што пре стигне до двора свог бившег господара, познатог крвника дахије Аганлије.
То је један од 4 злогласне дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед Ага.
Како је Павле видео пљачке, силовања и убиства, желео је да спасе шта се може јер му је Аганлија једном спасао живот а и имао је прелепу жену Рунушу. Мужа су јој убили 1804, године на Адакалу, устаници под воћством Миленка Стојковића.
Да ли због доброчинства или прелепе Рунуше, Павле дође до ње. Рунуша је страховала за своју судбину и како је Павле јако лупао на врата морала је да их отвори. Видевши Павла паде му у загрљај, да ли од страха или од жеље. Тако јој је сапасо живот. Шта је у међувремену било пуштам вам на машту. Вратио је доброчинство, доброчинством. Рунуша је била у цвету младости, раскошне лепоте, покрстила се и доби име Љубица и Павле је удаде за Стефана Живковића Нишлију богатог трговца.
Ово је период између 1820. и 1839. године, дакле пре неких 200 година.
Иако романтичан овај догађај је у сенци романтичне љубави Загле Ромеа и Баџе Јулије, наших Јулије и Ромеа. О овоме је писао Бранислав Нушић, а ја је препричавам.
Ђорђе Загла из Македоније долази и постаје устаник и буљук баша као храбар устаник. Али, како храбри први страдају тако и Загла би рањен. Баџа је била млада була, која је имала старог мужа и као све буле била је заробљена у кући са малим решеткастим прозорима и високом зиданом оградом, преко које нико није смео да пређе. Али и поред свега њихови погледи су се сретали и из пожудних погледа изродила се љубав силна и страсна. Погледима и осмесима су изјављивали љубав, али је ту љубав требало и реализовати.
Како?
Нису се смели састати, још мање су се могли споразумети, писати нису знали, неком трећем се поверити нису смели, а мобилни и друштвене мреже нису постојале. И Загли паде наум да своје кученце, које је необично волео, научи да иде у Баџину авлију тако што је у почетку бацао месо у њену авлију. Баџа би кученце, које је ушло код ње кроз капичик, помиловала и она га је дохрањивала, па је куче свакодневно долазило. Ништа не би сумњиво.
Сада дођосмо до разраде љубавног плана. Загла je знао говор и значење цвећа који је и свака Туркиња знала. Тако би Загла изабрао цвет или плод који би казивао његову мисао, везао би у крпицу, окачио о куче и оно би однело Баџи. Она би у истој крпици послала цвет који је казивао одговор.
Прво је послао струк каранфила а то на речнику турског Харема значи: „Знај да си у мом срцу“. Она би му послала као одговор струк нане који је казивао: „Одавно мислим на тебе“.
Затим јој пошаље стручак босиљка што значи: Ти си моја и само моја“.
Она му одговори струком невена: “ И ти си само мој драгане“.
Заглино кученце подмићено даровима носи и преноси овај љубавни разговор из Заглиног дворишта у Баџину башту. Како, почетна љубав доби дубљу садржину и чежњу, Загла јој једног дана замота у крпче комадић креча од куће који казује: „Ил ме љуби ил ме се окани, пусти ме код тебе“. Она му посла прамен косе што је значило: Узми ме на своје груди и бежимо. Твоја сам“.
После извесног времена Баџа му посла поруку у зрну пасуља која значи: „Бајгирџе, бујур бизе бу гиџе“ што по нашки значи: „ Изволи к мени ноћас“.
И тако су се од те ноћи споразумевали усмено и лежерно у постељи. Додуше нису морали много ни да говоре.
И како свака романса има крај тако и ова, јер дође 1813. година и слом устанка. О Загли се зна да је умро у Београду 1847. године у дубокој старости а о Баџи се не зна где је скончала овоземаљски живот.
1813: По слому Првог српског устанка, Турци поново заузимају Београд.
1815: Милош Обреновић започео Други српски устанак.
1841: Београд постаје престоница Кнежевине Србије за време прве владавине Михаила Обреновића.
По попису од 1859.године Београд је бројао 18.890 житеља. У то време варош је била опкољена широким шанцем пуним стражара и топова са пролазом кроз четири утврђене капије.
1867: Паша Али Риза, предаје Београд кнезу Михаилу јер га је изгубио на војном и дипломатском пољу. Турска је војно прилично слаба, а Милош и Михаило то користе.
1882: Србија постаје краљевина, а Београд њена престоница.
1903: Мајски преврат. После убиства краља Александра Обреновића на престо Србије долази краљ Петар I Карађорђевић Ослободиоц.
1914: Први светски рат: Аустријанци бомбардују и заузимају Београд, али га Срби исте године ослобађају.
1915: Немачке и аустријске трупе под командом фелдмаршала Макензена заузимају Београд.
1918: Срби и делови савезничке војске ослобађају Београд. Београд постаје престоница Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
1929: Краљ Александар Карађорђевић укида Устав и заводи лични режим.
1941: 27. марта велике демонстрације против приступања Југославије Тројном пакту, иза чега следи војни удар предвођен про-британски опредељеним ваздухопловним официрима. Немци бомбардују Београд 6. априла, а окупирају га 12. априла.
Како је изгледало бомбардовање од стране нацистичке Немачке?
Нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију 6. априла 1941. године. Авиони су најпре бомбардовали Београд, потом и Краљево, Ниш и друге градове. Напад који је почео без објаве рата означио је почетак Другог светског рата у Краљевини Југославији.
Прве бомбе пале су на Београд у 6.30 сати. Истог дана, градње бомбардован још четири пута, а из авиона је пуцано и на колоне избеглица, док су напуштале град.
Београд је бомбардован и 11. и 12. априла. Напади су трајали и ноћу, а на град је изручено 440 тона смртоносног товара.
Тачан број жртава никада није прецизно утврђен. На списку погинулих у Београду, који је тада имао 370.000 становника, води се 2.274 грађанина, док неке процене говоре о око четири хиљаде страдалих.
Град је претрпео непроцењиву материјалну штету. Потпуно је разорено 714 зграда, теже оштећено 1.888 зграда, а делимично оштећено 6.829, међу њима и зграда Старог двора, чија је купола срушена. Гађане су густо насељене четврти, болнице, Учитељски дом, Каленић пијаца, железничка станица, Главна пошта, земунски аеродром. У порти Вазнесењске цркве побијено је и рањено неколико стотина цивила, а више стотина грађана страдало је када је директно погођено градско склониште у Карађорђевом парку. Потпуно је уништено здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу, подигнуто 1832. године. Била је то једина национална библиотека која је намерно нападнута и уништена током Другог светског рата. У пожару после бомбардовања нестао је цео фонд са 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности.
О томе ћете читати у наредним мојим поглављима или линковима.
1944: Американци и остали савезници бомбардују окупирани Београд за време Ускрса априла месеца. Октобра 20.ог, Београд ослободила Народноослободилачка војска Југославије уз помоћ руске Црвене армије.
1945: Укинута монархија и проглашена република под вођством Комунистичке партије и Јосипа Броза Тита.
1945 – 1991: Просперитетни период у историји Београда као главног града социјалистичке Југославије. Београд се развија у модерни европски град од скоро два милиона становника.
1961: је одржана Прва конференција несврстаних земаља. Иво Андрић је добио Нобелову награду за књижевност. Пас Лајка је облетела око Земљине кугле.
1992: Социјалистичка Југославија се распада и проглашена је Савезна Република Југославија, која се састоји од Србије и Црне Горе. У месецу мају Савет безбедности Уједињених нација уводи економске санкције према СР Југославији.
1993: Највећа хиперинфлација у историји човечанства довела многе Београђане на ивицу опстанка.
1994: 24. јануара, деда Аврам, уводи динар и зауставља највећу стопу инфлације у историји. 7 динара износи 1 немачкa марака, а касније евро замењује многе европске валуте и 1 € = 1,955783 ДМ.
1996 – 1997: Велики грађански и студентски протести због не признавања резултата локалних избора. Прва демократска градска власт у Београду. Први градоначелник постаје Зоран Ђинђић.
1999: НАТО алијанса 78 дана, бомбардује СР Југославију, укључујући и циљеве у центру Београда. О овоме читајте у линку Немањина улица.
2000 – 2001: После избора и грађанских протеста, Србија се ослобађа владавине Слободана Милошевића. Србија је добила прву демократску владу.
2003: Убијен је председник Владе Србије, др Зоран Ђинђић. СР Југославија се трансформише и мења име у “Заједница Србија и Црна Гора”. Београд је сада главни град Србије.
2006: Црна Гора постаје независна држава и Београд је сада главни град Републике Србије.
Од 2000-те: Улажу се велики напори да се модернизује град и превазиђју проблеми из прошлости, са јединственом жељом и циљем да се уђе у Европску Унију у коју ми желимо али они не желе. Једнострана љубав која почиње код великог броја људи да се хлади.
Ево да опишем у пар речи и Грб Београда.
Земљиште које се налази у дну грба обојено је црвеном бојом и представља симбол крви, вечног страдања и патње нашег града, али и народа. Реке и зидине обојене су белом бојом, а небо је плаве боје, као симбол наде и вере у бољу будућност.
Београд је у својој вековној историји, до данас, био свега 210 година, само наш.
Како је на прелепом положају, није чудо што су га увек желели, а бојим се, желеће га и у будућности.
Једно појашњење.
Како сам поприлично слика скенирао из књига: „Историја Београда“, издање „Просвета“ 1974. од стране аутора САНУ- Одељење историјских наука и гоподина Маринка Пауновића: “ Београд кроз векове“, из 1971. године, као и из књига „Историја Београда“, издање САНУ, Одељење историјских наука, „Просвета“, 1974. године, дакле, из прошлог 20. века, то се све фотографије у укупном мом писанију односе на период од пре два века.
Можете ли да замислите Београд лепши од Париза, Берлина или Лондона?
Белгијанац француског порекла Албан Шамбон је очигледно могао да га замисли када је пре 100 година направио први проевропски план Вароши Београда: водоскок на Теразијама, Тријумфалну капија на Славији и споменик слободе испред Скупштине града који су само неке од сјајних идеја, које су могле сасвим да измене лице Београда.
План улепшавања Београда рођен је почетком 20. века када је ондашња власт Краљевине Србије ангажовала белгијског архитекту Албана Шамбона да осмисли неке важне градске делове. Идеја је била предочена 1913. године, а Први светски рат је умногоме спречио њено извођење, па ни до данас није до краја јасно шта се заиста догодило са замислима овог архитекте. Тим пре што је Шамбон био врло угледан аритекта у Европи оног доба.
Остало је забележено да је поред данашње Призренске улице, од Теразија наниже, према његовим замислима требало да буде створен сасвим другачији амбијент.
Од Теразијске терасе и под њом Белгијанац је замислио низ мањих тргова све до Улице краљице Наталије. Простор би био улепшан висећим вртовима и каскадним барокним фонтанама. На тај начин би била решена енигма ове падине која траје деценијама.
Проблем воде би се решио не из водовода већ из подземних бунара. Теразијска тераса би била између хотела „Москва“ и „Балкан“, са водоскоцима из подводних и подземних бунара којих има на безброј у овом делу града.
У центру Теразија би био споменик Победнику, који се налази на Калемегдану, а иза где је Робна кућа, налазио би се српски Пантенон.
Теразијска тераса је један од најатрактивнијих делова Савског амфитеатра. Концепт овог простора развијан је деценијама кроз различите конкурсе и идејнах решења, али се још увек није пронашло целовито решење. За уређење овог ексклузивног јавног простора расписивано је осам конкурса, а једино је реализован пројекат са конкурса из 1991. године, према којем је саграђен стамбено-пословни комплекс у Балканској број 2.
„Чак је и он мислио о Теразијама. И у то време је тврдио да им недостају саобраћајнице које би их на тај начин повезивале. И Шамбон је мислио да од теразијске терасе треба да се направе каскадни слапови, по узору на висеће вртове, који би се у ритмичној целини спуштали ка Сави“, сматра архитекта Богуновић.
На месту палате „Албанија“ требала је да буде зграда Поште а иза је Народни музеј
Али, већ исте године избио је Први балкански рат, годину дана касније Други, за затим и Први светски рат. Планови белгијског стручњака су стављени са стране.
Данас, међу урбанистима влада подељено мишљење. Док једни кажу да би Београд био сређенији град са репрезентативним трговима и грађевинама, други мисле да би, и поред свих комуналних проблема које има, баш тако изгубио на свом препознатљивом шарму.
Много деценија након Шамбонових идеја оне и даље муче београдске архитекте и урбанисте.
Основ свих планова и конкурса је идеја коју је 1929. године осмислио један од најчувенијих српских и југословенских архитеката Никола Добровић. Према његовом пројекту Теразијска тераса замишљена је као плато са вртовима, базенима и фонтанама, оивичен са две зграде у Балканској и Призренској улици.
Добровић је предложио је изградњу две степенасте зграде по ободу постојећег парка, у Балканској и Призренској улици. По његовом пројекту требало је да зграде буду високе девет спратова. Решење постојећег парка представљало је посебан пројекат.
Од тада па до данас траје прича о уређењу овог простора.
Године 1991. расписан је Међународни урбанистичко-архитектонски конкурс са циљем да се регулише Теразијска тераса, односно блок зграда измеду Балканске, Призренске и улице Народног фронта. И тадашњим конкурсом је предвиђена изградња две зграде а по ободу парка, једна у Призренској улици број 1 и друга у Балканској број 2, између којих би се подигао нови парк примерен централној зони престонице.
Како стоји у изводу из тадашњег Регулационог плана, решење градског парка би требало ускладити са решењем трга, уз максимално очување постојећег квалитетног растиња, а простор парка формирати као репрезентативни градски простор. Последњи до сада конкурс за идејно решење овог трга одржан је 2007. године.
Никола Добровић је радио идејни концепт на основу геодетског плана из 1909. године. По његовом решењу, са Теразија је према Сави требало да се спушта каскадна фонтана. То је, истовремено, и прво решење које је предвиђало урбанистичку синтезу центра града и падине према реци, што ће у каснијим деценијама бити један од највећих изазова за генерације урбаниста.
Концепт је радио на основу геодетског плана из 1909. године. По његовом решењу, са Теразија је према Сави требало да се спушта каскадна фонтана. То је, истовремено, и прво решење које је предвиђало урбанистичку синтезу центра града и падине према реци, што ће у каснијим деценијама бити један од највећих изазова за генерације урбаниста. Шамбон је, заправо, покренуо причу о Теразијској тераси која ни до данас није добила свој срећни епилог. Иначе, на месту данашње палате Албанија он је предлагао изградњу главне поште.
На простору Ташмајданског парка било је предвиђено да буду смештене зграде министарстава, разне управне зграде као и музеј.
Ипак, да су Шамбонови планови остварени, најразличитије у односу на оно што познајемо изгледао би део око данашње Скупштине града. Испред Старог двора требало је да буде подигнут споменик Слободи на великом коринтском стубу. Шамбон је предложио и ефектно уређење паркова око дворова.
„ Желео је да простор, који се простире до Народне скупштине буде повезан побочним улицама, које би проширио. То је такозвани попречни продор, који Београду одувек недостаје“ сматра архитекта Богуновић.
Иако сјајан, овај план никада није остварен због тога што је убрзо избио Први светски рат. Сто година касније остаје нам да понекад жалимо због тога или да чекамо неке нове младе атхитекте са новим, сличним, сјајним идејама.
Албан Шамбон је предлагао да се некадашња Рејонска улица, данашњи Јужни булевар претвори у широки кружни булевар који би одвајао тадашњи грађевински део града од остатка градске зоне. Ова идеја је преживела у плановима до наших дана јер је Јужни булевар део будућег Унутрашњег магистралног прстена који спаја Бежанију и Нови Београд преко Моста на Ади и системом тунела са Панчевачким мостом, али никако ти планови да почну да се остварују.
Грађењем нових зграда задњих година, мислим да се од ове идеје одустало и Јужни булевар, ће дуго година остати какав и данас изгледа. Једино ако се не прокопа тунел испод целог Јужног булевара. Мало више од улице Грчића Миленка требало је да се прокопа тунел све до Цвијићеве улице. Такође, је требало да се тунелом повежу и Устаничка улица са Јужним булеваром.
Такође је чувени архитекта Драгиша Брашован је у сарадњи са архитектом Трећег рајха, Вернером Мархом, 1941. године израдио пројекат реконструкције Београдске тврђаве у делу од Куле Небојша, дуж савске обале према Чукарици, а за потребе изградње олимпијског стадиона.
То је било пре потписивања Тројног пакта. Ко зна можда су желели да нам обећају и Олимпијаду само да будемо добри. Сва њихова обећања су нам, итекако, позната.
На слици горе је приказан Савски амфитеатар, у коме су распоређени монументални објекти са наглашеним аркадним луковима, као главним мотивом који је заступљен од тријумфалне капије до трема зграде лучких магацина. Одличан пројекат, и ако је у духу тоталитарног монументализма, али помало и неочекиван није никада заживео јер нити смо, нити ћемо икада добити Олимпијаду.
Најближи добијању Оплимпијаде били смо 1992. године. Тада нам уведоше санкције и Олимпијаду, Хуан Самарас из Олимпијског комитета, излобира за Барселону.
Олимпијски стадион требало је да буде изграђен у Ушћу, Саве у Дунав.