Савамала, Улица Карађорђева од Мале пијаце до Савског трга
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио: Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Савамала има богату, а богме и бурну историју. Тешко је рећи шта је све протутњало кроз Карађорђеву улицу. Некада су њом пролазили трговци, амали су износили терет са претоварених лађа које су стизале на пристаниште, ту су се врзмали неизоставни боеми из различитих околних кафана… На крају, умало су ову улицу “дотукли” тешки теретни камиони, и трамваји чије је препознатљиво звоно стално одјекивало, а и данас многе подсећа на старовремске будилнике које смо стављали у стаклене чиније да гласније звоне.
Постоји прича да је књаз Милош дошавши по Спасовдану дану 1834. године на простор где је сада угао Немањине и Милошеве, рекао Цветку Рајовићу, о коме сам писао описујући Узун Миркову улицу и Педагошки музеј, рекао: „ Ћетко, чиниш волико, узми колац, иди право и стани ђе ти ја речем“. Цветко узе колац и пободе га у горњи крај. Онда рече кнезу Алекси Симићу: „ А ти узми овај други колац, и иди право од Ћетка, па стани ђе ти ја речем.“ И тако и би. Вучићу нареди да организује изградњу касарне. Тако је Књаз правио план и премер земљишта.
Вучина кућа, угао улица: Карађорђева број 61 и број 61а и Краљевића Марка
На горњим фотографијама приказане су: Вучина кућа на Сави из 1910. године, фотографија из шездесетих, љубазношћу Драгољуба Гајића Гаје и пре пар година.
Кућа трговца Ђорђа Вуча, раскрсница Карађорђеве и Краљевића Марка, пројекат арх.Димитрија Т.Лека. Саграђена је 1908. године као комерцијално стамбено угоститељски објекат у духу “арт нуво” стила који је успешно те прве деценије ХХ века парирао репрезентативном комшилуку, новосаграђеном здању Београдске задруге и хотелу “Бристол. Са сајта Црно-бели Београд преносим…..поглед на исту раскрсницу, из правца “Бристола”. Деценијама је “Технохемија” ту имала продавницу (фотографија је преузета љубазношћу Драгољуба Гајића Гаје).
Ђорђе Вучо имао је две велелепне грађевине познате као Вучина кућа на Сави и Вучина кућа на Теразијама која је познатија по имену Палата Атина. Ђорђе Вучо је имао и зграду у којој је отворен први Мекдоналдс ресторан у Београду, кућа на Славији, на почетку Делиградске, чији је пројекант, такође био архитекта Димитрије Т.Леко.
Низ зграда, Улица Карађорђева од броја 53 до броја 59
У залеђу Сквера, где се некад налазио Мали пијац, налазе се и објекти у Травничкој број 2 и број 4 намењени привреди почетком 20. века. Налазе се на парцели на којој је један од браће Крсмановић, 1911. године, по наводима у штампи, имао намеру да сазида нову четвороспратницу која је „требало да излази на три улице” и дефинитивно уобличи сквер, а који су у зони планиране нове изградње објекта културе намењеног креативним индустријама. Последња интервенција у Савамали пред избијање Првог светског рата било је уређење сквера испред Београдске задруге, према пројекту Београдске општинске архитекте Јелисавете Начић. Сквер је био део много већег пројекта за уређење Мале пијаце, који је обухватао и постављање фонтане, Савске нимфе, како ју је назвао аутор, вајар Ђорђе Јовановић. Како после Првог светског рата више ништа није било исто, овај пројекат није реализован. Ниједна од идеја започетих пре Првог светског рата није настављена после њега. Онако како је дочекао 1914. годину, Мали пијац је дочекао и нови
То су једноспратнице ондашњих трговаца, настале у последњој деценији 19. века, од којих је најзначајнија зграда браће Крсмановић у Карђорђевој бр. 59, изграђена око 1894. године према пројекту архитекта Гашпара Бекера и инжињер Милоша Савчића. Овај низ зграда, у мање или више девастираном стању, постоји и данас. То је низ зграда од Бранковог моста до улице Краљевића Марка.
Улица Карађорђева од Краљевића Марка до Коче Поповића, бивша Загребачка, непарна страна, а на доњој скици су исте зграде до Каменичке улице
Најстарији и највреднији објекти у Карађорђевој улици су:
Кућа Катарине Јовановић у броју 7; „Ђумрукана“, срушена у бомбардовању 1944. године; Кућа породице Жујовић из 1828. године, срушена 90-тих година 20. века у броју 27; Кућа Јакова Јакшића, подигнута 1832. године; Кућа браће Марковић из 1852. године; Зграда Београдске задруге из 1907. године у броју 48; Хотел „Бристол“ из 1912. године у броју 50; Кућа Љубомира Крсмановића из 1894. године у броју 59; Вучина кућа из 1908. године у броју 61-61а; Зграда парних млинова браће Поповић; Зграда задужбине Луке Ћеловића из 1930. године у броју 65; Зграда трговца Димитрија Бирташевића; Зграда трговца Алексе Поп Митића; Пилони моста Краља Александра из 1934. године; Парк Бристол
Хотел „Бристол“ раније „Босна“, „Параносов хан“, улица Карађорђева број 50
Где је данас хотел “Бристол”, некада је био чувени Параносов хан, у коме је одседао Васа Пелагић, а који је срушен 1899.године. На његовом месту никао је нови хотел. Слободан простор сквера на углу Карађорђеве и Травничке, налази се на локацији некадашњег хотела „Босна“. Хотел „Босна“, изграђен је 1860. године, а његов власник Риста Паранос га је после само петнаест година, 1875. године, усклађујући га са захтевима новог времена, видљивим услед брзог развоја Савамале, према пројекту архитекте Александра Бугарског, потпуно реконструисао. У овом хотелу је, 1895. године, отворена и одмах почела да ради београдска берза. Након изградње зграде Београдске задруге, хотел „Босна“ се, са својом архитектуром „прошлог времена“ и својом „дотрајалошћу“ у нови амбијенти више није уклапао. Трговци на Сави скупили су паре за откуп, откупили и 1909. године, срушили стари хотел.
Зграда представља један од првих великих модерних београдских хотела и антологијски је примерак савремене српске архитектуре. Стилска обрада зграде, изведена са сецесијским елементима и мотивима, представља зрелу фазу београдске сецесије.
Хотел „Бристол изграђен је између 1910. и 1912. године, по пројекту Николе Несторовића. Хотел се налази на парцели – блоку, оивиченој са све четири стране улицама. У тренутку изградње, по намени у складу са традицијом места, допринео је европском лику овог простора, чиме је трансформација Малог пијаца била у потпуности завршена.
Некада давно, Београђани су певали како је “Мали пијац потопила Сава”, а тада нису ни слутили да ће једном, стотинак година после, у овом неугледном делу вароши одседати највећи светски моћници и банкари. А баш тако је било.
Хотел “Бристол” један је од најстаријих у престоници. Ове 2021. године његови домаћини постављају 109. свећицу на рођенданску торту, поносни на своју историју, али и тужни на своју садашњост.
Тада је Савамала била престижна четврт, а хотел”Бристол” – центар монденског живота и дестинација на гласу у Краљевини Србији и Југославији. Много славних људи уписало је своје име у књигу гостију. А историја хотела тесно је повезана са многим историјским догађајима. У њему је министар Цинцар-Марковић примио вест о капитулацији Краљевине Југославије.
Оно што је најзанимљивије, јесте чињеница да су у хотелу “Бристол” боравиле и личности из светског џет-сета, попут Џона Рокфелера Јуниора. Он је био гост двадесетих година прошлог века и тамо му се толико допало, да је хотел препоручио и свом сину Дејвиду, па је овај ту одсео 1979. у време одржавања Светског заседања банкара. Кажу да је чувени магнат том приликом закупио читав спрат за становање у Београду на пар дана. Данас се његово име најчешће чује у контексту различитих групација које владају и „дрмају“ светом.
Прстижна соба у хотелу Бристол свакако је „Златни апартман“ са позлаћеним намештајем, огледалима… од 70 квадратних метара у коме је смештен намештај Јосипа Броза Тита.
Рокфелер и људи из његове пратње користили су “Златни апартман”. Та просторија спада у најлуксузније одаје хотела, које су опремљене намештајем у стилу Луја Шеснаестог. Намештај је некада припадао великом хедонисти, маршалу Југославије Титу, а откуд њему, тешко је рећи. Одавно је познато да је “највећи син наших народа и народности” и велики борац за права радничке класе, имао неумерен однос према ономе што је могло да учини његов живот луксузним, па се тако, међу тапацираним стилским столицама, табуреима и фотељама налази и китњасто огледало из 18. века.
Рокфелер је био најгламурознији из читаве свите гостију који су овде оставили трага. Али овде памте и светског првака у шаху Гарија Каспарова, затим чланове британске краљевске породице, дипломате, официре из Либије. А када је реч о некадашњем ноћном животу Београда, може се рећи да је он без “Бристола” био практично незамислив. Ту је почео своју каријеру Предраг Гојковић Цуне. Мери Цетинић је почетком осамдесетих певала на дочеку Нове године. Хотел”Бристол” био је омиљено место Моме Капора.
– Тај апартман се дуго не издаје. Кроз њега је прошао велики број елитних гостију, али пре више од десет година у њему је боравио један руски рвач и – поломио ногу столице. Више је коштала рестаурација драгоценог комада намештаја, него целокупни закуп и боравак робусног атлете! Истина, овај апартман смо отварали за највише дипломатске представнике, на пример када је рађен интервју са амбасадором Јапана – кажу у хотелу “Бристол” уз напомену да се у овом, луксузном простору повремено снимају спотови и едиторијали за модне часописе.
До пре неких 20. година, као што је некада био, културни свет, новинари, писци, боема, долазио је овде. До тада ентеријер хотела углавном је остао исти као и у време када су се овде одржавали предратни балови, када је у “Бристол” долазила интелектуална елита, а београдске даме имале “отворене четворе очи” у намери да ухвате неки нови трач.
Времена су се променила, дошло је неко ново доба, а центар друштвених збивања преселио се у друге делове престонице, друга места су постала “ин”, неки нови клинци возе се бесним лимузинама, уместо фијакерима. Када дођу дубоки ноћни сати и накратко, пред зору, умине бука камиона и трамваја, одавде кажу да је лако призвати слику старих фијакера и коња чији лагани кас доводи госте са дугим капутима, цилиндрима и белим шаловима.
На Савамали влада носталгија за некадашњим златним временима, али то никоме не треба замерити.
Парк Бристол
Парк је подигао, као јавни парк – башту у европском стилу, уз дозволу градских власти, на свом земљишту и о свом трошку, Лука Ћеловић у првој деценији XX века. Првобитно, парк се простирао од хотела „Бристол“, до Главне Железничке станице у Београду. Данашња димензија парка последица је изградње приступне саобраћајнице Старом савском мосту, изграђена за време Другог Светског рата и изградње и проширења Аутобуске станице Београд 1984. године.
Данашња површина парка је око 12.240 m2. Као посебна вредност овог парка издваја се Крст са Мале пијаце, из 1862. године, као један од најстаријих споменика у Београду. Године 1909. године уклоњен је Крст са Мале пијаце, јер се у идеје о новом граду није могао уклопити, а оно у чију част је подигнут било је већ одавно освојено. Овај крст данас се налази у парку Бристол, као једини аутентично сачуван споменик победи из тог времена.
Једини траг у Београду који упућује на Луку Ћеловића је име парка који се налази испред зграде Економског факултета у Београду.
Уз велики лични труд добио је од Београдске општине дозволу да на свом имању подигне велики, леп, прави европски парк. Тај парк је подигнут у Карађорђевој улици према Железничкој станици. Још увек у Београду живи сећање његових становника, који су рођени у Савамали између 1910. и 1920. године, на усамљеног старог господина који сваког јутра обилази парк надгледајући свог баштована како негује и креше украсно растиње и прелепе руже донете из ко зна које земље, а које су се тим дечацима чиниле високе као дрвеће. Очеви су тим дечацима говорили да је то Лука Ћеловић, да му приђу, поздраве и пољубе руку што је био обичај тог времена, што је усамљеног старца увек радовало.
Парк Луке Ћеловића, првобитно под називом Парк код Економског факултета, изграђен је на месту Савске основне школе, срушене у Другом светском рату. Позициониран преко пута Аутобуске станице Београд, од свог настанка имао динамичну и не баш светлу друштвену историју. Током шездесетих и седамдестих година прошлог века био је стециште уличне проституције и звали смо га „Пицин парк“, а од 2015 до 2017. године у њему су, као у кампу, боравили мигранти са Блиског истока. Нацртом урбанистичког плана који предвиђа тунелску везу између Савске и Дунавске падине, престаће да постоји.
Када смо већ код „лаких жена“ да споменем и црвене фењере а пре тога мисао великог Конфучија у погледу мишљења о мушкарцу и жени и њиховим партнерима. За мушкарца се каже да је „швалер-љубавник“ а за жену да је „курва-лака женска“. Конфучије је овако филозофски протумачио жену и мушкарца: „Ако једну браву отварају три различита кључа, онда је то лоша брава. Међутим, ако један кључ отвара 10 различитих брава, онда је то одличан кључ“.
Па када већ причамо о овој „шкакљивој“ теми ред је да споменем и „Црвене фењере“. Они који су хтели да прођу јефтиније, “продавачице љубави” тражили су где и данас – испод Зеленог Венца и близу такозваног “Пициног парка” код Економског факултета.
Историја проституције у Београду. Када су црвени фењери горели престоницом, а посао био легалан.
Какав ли је то само призор био?
Сваке недеље, уторком и петком група девојака под пуном вечерњом опремом, са много шминке, коврџаним или испегланим пунђама, под пратњом жандара шета улицама Београда не обазирући се на погрдне повике и добацивања узорних жена. Оне су проститутке и иду на редовни лекарски преглед.
Први писани записи о проституцији датирају из времена 4.000 година пре Христа (не каже се џабе да је то “занат најстарији”). Најстарија јавна кућа код које су сачувани подаци била је у граду Уруку у Сумерији.
Србија по овом питању вероватно није заостајала за светом. Ствар је у томе што код нас нису остали никакави писани трагови из тог доба. Ипак, ако се зна колико су често овим крајевима пролазиле војске, онда ни “пратиље логора” нису биле страна појава на овим просторима.
Иако су се касније, почетком 20. века, осамостаљивале и својим занатом зарађивале више, ниједна од њих није оставила траг у литератури, међу уметницима, баш као ни њихове муштерије иако се верује да је међу њима било и најзнаменитијих Срба тог доба.
Први писани трагови о проституцији у Београду потичу из 19. века. “Црвени фењери” најпре су се упалили у непосредном суседству престоног града, у Земуну у Улици Рибарској. Кад су се преселили у Београд засветлели су на Дорћолу у Видинској и у Улици Цара Душана, а затим и у другим варошким квартовима. Бордела или по „нашки“ бурдеља је највише било у Савамали. Данашња галерија “Манакова кућа” била је једна од првих београдских харема и познато легло куртизана, а из полицијских извештаја о рацијама се види да је проститутки било и на Врачару и у Теразијском кварту.
Став државе према проституцији у Србији није се мењао вековима – она је била илегална, а девојке које су се њоме бавиле биле су кажњаване и протериване. Ипак, “занат најстарији” ништа није могло искоренити.
Само што је у Паризу и Бечу имао романтичарски, скоро мистични ореол, а куртазине су сматране музама уметника, а у Србији се везивао за извештаје о епидемијама трипера, гонореје и сифилиса.
Средином 19. века, власти су покушале да нешто промене легализујући појаву. Из тог периода потиче и поменута фешта са почетка овог текста јер су проститутке биле дужне да два пута недељно одлазе на лекарске прегледе.
Министар “внутрених дела” је 10. децембра 1871. године, под бројем 10072, по Књажевини разаслао распис “јавни рад блуда и блудионица”. Тада је у Београду почео да ради први бордел (куплерај) убрзо у народу прозван “завод за љубав”.
Писало се и о ексклузивним куртизанама које су из аустрогарских земаља долазиле на двонедељно гостовање у Београд.
Црвене фењере, бар званично, погасио је генерал Живковић 1929. у време Шестојануарске диктатуре, а захтеви јавности за поновну легализацију како би се избегло ширење заразних болести које су 1935. у Београду изазвеле страшну епидемију трипера и гонореје од којих су, заражена заједничким рубљем и санитаријама, обољевала чак и деца, до данас није добио позитиван одговор.
Хотел „Битољ“, Улица Карађорђева број 97
Преписујем коментар господина Бориса Белингара са сајта „Црно бели Београд“, „… хотел „Битољ“ налазио се …тачно преко пута Железничке станице.. сазидан је у XIX веку и на узаном простору до улице имао је пар столова да кажемо баштицу…није одиграо неку улогу у друштвеном, а још мање у историјском животу Београда…не спомиње се чак ни по некој халабуци или тучи, што би било за очекивати, с обзиром на крај…почетком новог миленијума ова стара зграда је срушена а хотел већ давно пре тога није радио… како је по свој прилици мирно и без белега живео, тако је и отишао..“.
