Кнез Михаилова улица
Ова „Кичма“ Београда одражава историјско место и улогу старог градског средишта одакле се Београд даље развијао. Општина Стари град настала је и понела данашњи назив 1957. године спајањем општина Стари град, Скадарлије и дела Теразија.
Са пропланка на коме се налази ова „кичма“ града протеже се десно, ужа Савска падина, а лево је дужа Дунавска падина са Зејреком и Дорћолом.
Кнез Михаилова представља срце Београда и једну од најлепших, ако не и најлепшу београдску улицу. Ово омиљено шеталиште је за Београд оно што су Кернтнер Штрасе за Беч, Ла Рамбла за Барселону, Ваци за Будимпешту, Строгет за Копенхаген, Арбат за Москву, Виа Корсо или Виа Венето за Рим.
Но, почнимо редом, по коме се овако и зове.
Кнез Михаилова је, као што је већ познато, добила име у част кнеза Михаила Обреновића, који је владао Србијом од 1839. до 1842. и од 1860. до 29.маја 1868. године када је убијен у Кошутњаку, а чији споменик краси плато на Тргу републике.
После одласка Турака из Београда 1867. почело је уклањање кривудавих сокака, па је тако 1870. настала Кнез Михаилова улица. Делила се у горњем делу на Калемегданску и у доњем делу на Војводску улицу и продужена је „чак“ до Теразија.
Било је неопходно уклањање Делијске чесме која се налазила у близини САНУ, шанца и зидина старог римског водовода како би улица била проширена и продужена до Теразија.
Улица је регулисана 1870. године, према плану првог српског урбанисте, Емилијана Јосимовића, који је и заслужан за данашњи изглед строгог центра града и његове околине.
Спомен обележје посвећено њему налази се на почетку Кнез Михаилове.
Хаједемо сада да кажемо и неку о Емилијану Јосимовићу и о његовом плану регулације града. Рођен 1823. године у месту Стара Молдава у Румунији, у српској породици. Имао је једног старијег брата и два млађа. Старији брат Јова се бавио трговином и сарађивао са Мишом Анастасијевићем који је помогао у Емилијановом школовању с обзиром да су он и његова браћа рано остали без оца. Студије филозофије и технике завршио је у Бечу до своје 22. године. У Сокобањи, је умро 1897. године.
Емилијан Јосимовић је цео свој радни век провео у просвети. Предавао је математику, механику и геодезију. Емилијан Јосимовић је написао прве високошколске уџбенике у Србији из тригонометрије, математике, механике, геометрије, нацртне геометрије и перспективе, као и уџбеник о грађанској архитектури и грађењу путева.
План, који је он сачинио, односио се на простор данашњег најужег центра града. То је време када су се велики грађевински радови спроводили и у другим европским градовима у Паризу и у Барселони. Први урбанистички план трасирао је неке од основних оса данашњег Београда – Кнез Михајлову, Цара Душана, Краља Петра. До тада су београдске улице углавном биле кривудаве.
Шанац је био спољно утврђење чија се линија може препознати у изломљеним трасама данашњег Косанчићевог, Топличиног и Обилићевог венца. Истичући недостатак зеленила и слободних простора за одмор, Јосимовић предлаже јавне паркове и то на месту Велике пијаце на Студентском тргу и на Калемегдану.
- године објављује и прву идеју о изградњи модерног водовода у Београду. Пошао је од тога да би централни резервоар требало поставити у највиши део вароши, у Горњем граду, где би парна машина доводила воду из Дунава, па би се онда она с врха брда, разводила у разне крајеве града. Ипак, за његове идеје није било новца, а ни подршке.
Тада су затрпани шанчеви, уклоњене варошке капије и напуштене и порушене џамије и исправљене кривудаве улице. Он је направио регулациони план Београда према коме су се улице претежно секле под правим углом, за разлику од дотадашњих бескрајно кривудавих турских сокака.
Да ли знате због чега су биле кривудаве и уске улице? То је због тога, да коњица не би могла праволинијски да јуриша и у јуришу да развије брзину, а касније, због артиљеријске паљбе, а и спречавања кошаве која је и моје време страховито дувала од Дунава.
Спровођењем његовог плана у дело, настала је Кнез Михаилова и ту су убрзо почели да се насељавају богати трговци и други утицајни људи.
Овде је занимљиво споменути да се, у време Римљана, на месту данашње Кнез Михаилове налазила главна улица Сингидунума. Кнез Михаилова се није пуно изменила од времена када су у њој никле репрезентативне зграде крајем 19. и почетком 20. века, које видимо и данас.
Садашњи блок, који чине улице Париска, Кнез Михаилова, Рајићева и Грачаничка, тада још увек није формиран, већ је део склопа ширег блока омеђен улицама Градско поље, Париска, Рајићева и Спасовачка.
Архитектонско обликовање није завршено и видљив је празан плац на којем ће касније бити саграђене обе куће Марка Стојановића и објекат у Париској број 16.
Темељна реконструкција Кнез Михаилове улице изведена је 1987. године по пројекту архитекте Бранислава Јовина. Радови су започети 11. маја, а улица је за пешаке званично отворена 20. октобра исте године.
До реконструкције чувена београдка штрафта имала је коловоз и тротоаре, а њена обнова се сматра највећим захватом у заштити старог градског језгра. Тада је Кнез Михаилова у сваком погледу постала искључиво пешачка зона. Поред улице, реконстрисане су и поправљене бројне фасаде на зградама које уживају статус културно-историјског наслеђа Београда.
Како смо народ који више воли „пикантерије“, него историју, то морам мало да „зачиним“.
Дође на ред и да испричамо и о судбини брачног живота књегиње Јулије и кнеза Михаила и уводим у причу „пикантерије“ о књегињи Јулији.
Јулија Хуњади је стигла овде у јахаћим панталонама, што је био смак света за тадашње наше старамајке, које су још носиле токе, чакшире, нануле уместо ципела. Била је једна од првих дама која је довела професоре страних језика и наставнике музике у Београд, па су угледније београдске старамајке по угледу на њу, почеле да облаче своју женску чељад, а богме и да их школују и музички образују, по „западњачки“.
Књегиња Јулија и кнез Михаило, упознали су се на бечком двору. Јулија је била ћерка дворског коморника, грофа Ференца Хуњадија, који је имао звучну титулу али је банкротирао. Била је директни потомак Јаноша Хуњадија, или Сибињанин Јанка, чувеног војсковође, који је 1456. године у бици за Београд, до ногу потукао турску војску султана Мехмеда Освајача, оца Сулејамана Величанственог. Спасао је цео Запад од освајања Турака.
Ћерка Јулија, била је повремена љубавница цара Фрање Јосифа, или како је мој покојни деда Живорад, абаџија из Љига говорио „служила му је за послужење.“ О томе нема доказа и Јулија, можда јесте или можда није била Фрањина наложница.
Није била толико лепа колико је имала стила и дворских манира, што је привукло младог српског кнеза који је ван престола, али је због очевог богатсва био на цени као потенцијални младожења. Књаз Милош је из Србије отишао са пола милиона златних дуката готовине. Михаило је имао нарав саткану од тананог сентимента. У односу на оца који се тешко заљубљивао и још теже падао под утицај жена, а имао их је безброј, Михаило је нежна природа и неискусан у опхођењу са женама.
Лако је на бечком двору упао у љубавну замку. Иако није на власти бечки двор рачуна на њега и веридба и венчање су обављени у руској капели у Бечу 1853. године. Недуго по венчању на престо се враћа Милош Обреновић. После 2 године владавине Милош умире 1860. године и Јулија Хуњади, бивша љубавница Фрање Јосифа, постаје књегиња. Михаило ће то сазнати, као и наравно сваки преварени муж, тек на крају о интимном животу своје невесте. Кнежевски пар је био радо позиван на дворове широм Европе. Поред осталих посета ишли су и у аудијенцију код енглеске краљице Викторије и француског цара Наполеона III.
Е, сада долази расплет.
Јулија, младо „курвиче“ не може да рађа или како се тада говорило била је „бездететна“, али има и љубавника војводу Аренберга кога воли и који је остао у Бечу. Размажена млада мађарска аристократкиња, навикнута на велелепне палате Будима, Беча и Париза, непријатно је изненађена изгледом Београда који је, заправо, турска касаба. Још више је разочарао кнежевски конак, који је био „на крају Београда“, између садашњег старог и новог двора. Михаилова палата у Бечу је неупоредиво лепша од ове.
При првом сусрету књаз Милош, иначе, одличан познавалац жена, женског тела и женске ћуди, јадао се проти Сими: „Остаће ми мој јединац Михаило без потомака. Шокица је јалова, брате рођени, јалова као суви дрен… Кућа ће ми се затворити због ње. Славска свећа ће се угасити…“
У кратком брачном животу, Јулија се врло брзо заситила и Београда и Србије, а и свог меланхоличног мужа.
И Михаило је већ био у вези са својом рођаком Катарином, ћерком Анке „Помодарке“ Константиновић, унуке „рођеног стрица“ Јеврема и Томаније Обреновић.
Да би прикрила своју „швалерацију“, јада се: Помислите, како мора бити жени којој муж у очи каже да је несрећан због њен“. Жели слободан и раскошан живот даме у високом друштву. Не жели више да следи идеале мужа о просвећеном апсолутизму.
Да би била слободна, а не најурена из Београда треба јој план који ће јој омогућити лагодан живот у Бечу ако добије одличну апанажу.
Намерно шаље писма љубавнику преко дворске писарнице. Управник двора Анастас Јовановић дуго се двоумио да ли да кнезу покаже Јулијина писма која је слала љубавнику у Беч. И једног дана оставио је писмо на кнежевом писаћем столу. Када је отворио писмо, плафон му се завртео изнад главе. Препознао је Јулијин китњасти калиграфски рукопис коме се увек дивио сматрајући га изразом отмености и урођене љупкости.
Схватио је да је ухваћен у клопку. Било му је јасно да је то срачунато радила, да би остварила оно што јој је и требало. Иако је писмо љубавнику било написано у веома обазривом тону где је говорила о њено разводу, Кнез, који је био по природи ћутљив, хладан и затворен, осећао се увређен, повређен и преварен.
Добила је богату годишњу апанажу од 5.500 дуката, палату у Бечу на поклон и летњиковац „Иванка“.
Хајде, да мало скокнемо и опишемо дворац „Иванка“ који се налази 14 километара од Братиславе у Словачкој. Кнез Михаило је купио уз очеву помоћ 1856. године од наследника грофа Граскаловића. Књаз Милош је схватао меланхоличну и романтичну синовљеву душу и после пожара купио је овај дворац и издашно помогао реконструкцију. Желео је да му ту син нађе мир, срећу и задовољство.
Ето, што ти је судбина. Дворац наслеђује Јулија и у њему се наслађује. Она све ово доби, а он доби метак у срце. Ево, још мало и о ћудима судбине. Сурови Милош је умро у постељи, а питоми и бојажљиви Михаило пао је од куршума убица.
О даљем емотивном животу кнеза Михаила читајте у следећем поглављу: Кнез Михаилова улица – Доњи део.
А шта би са Јулијом? Потписала је и уговор о „раздвајању од стола и постеље“ и отишла у Беч где се тек 7, 8 или 9 година после убиства Михаила удала за љубавника војводу Аренберга. Не зна се шта је толико дуго држало као удовицу.
Богата живела је у изобиљу и надживела је оба мужа а несрећног Михаила чак 51 годину. Ево мало и брачно удовичких обичаја, тог времена.
Туркиња жали 120 дана, док се не види да ли носи туђе дете. Српкиња је жалила мужа најмање 4 године, али кад нађе прилику скраћује рок и удаје се.
После Михаиловог убиства у Кошутњаку 29. маја 1868. године нађен је и његов дневник. У дневнику је описао стање своје душе која је треперела у агонији. Био је повређени и изневерени муж и љубавник. Тада је и написао песму „Што се боре мисли моје“ а музику је написао Корнелије Станковић. Многи су мислили да је песма посвећена Катарини Константиновић.
У прилог ове „чудне“ љубави наводим следећи чланак: Ана Атанасковић је дивно у чланку: БЕОГРАД ЈЕ ЉУБАВ: ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ написала а ја морам да вам га пренесем:
„Испод Теразија постоји сплет подземних пролаза од којих један води ка Балканској улици. У њему је жути зид на коме је великим светлозеленим словима исписано Што се боре мисли моје! … Неко је то већ на свој начин почео, исписавши зеленим словима почетак свима нам драге староградске песме. Неко је, болујући, борећи се, бринући се, изразио раздор својих мисли и тако том посивелом месту дао комадић својих размишљања. Надам се да тај неко зна да је песму написао кнез Михаило Обреновић…..
Бити или не, борити се или не, рећи или не. Увек да! Да те љубим, ах, једина, целом свету казаћу – признао је син великог Милоша, то изузетно биће прозирних очију и племените спољашњости, разгрћући унутрашње ћутање….. Зато је ова песма из 19. века опстала, јер је снажно лепа. Неки кажу да “ауторство није до краја утврђено”, али неке чињенице (др Страњковић их наводи у књизи “Михаило и Јулија”), предање и ми остали верујемо да ју је написао кнез Михаило. Прво музичко уобличавање јој је дао бечки “компониста” и први клавирски педагог у нас, Алојз Калауз а другу….такође “компониста” Корнелије Станковић. Најранији податак о извођењу ове песме споменут је у листу Даница 1860. године када су се спојили Београд и Беч – Корнелије Станковић је на концерту у Бечу изводио ову мелодију а часопис је те године још једном обавестио јавност да је “на словенској беседи у Бечу хор певао песму кнеза Михаила, стављену у музику од нашег Корнелија Станковића”. Што се боре мисли моје, искуство ми ћутат’ вели. Драги наш префињени кнеже, ти који си од Турака коначно добио кључеве Београда, ти који си носио еполете од сна да ће се Србија (како је и било) за тили час претворити у модерну државу, разумемо те! Знамо како је тешко носити бреме заљубљености, полета, заноса и то у сапетим околностима судбине! Знамо и ми сада, као што су знали и млади људи тог доба и оберучке прихватили твоју песму, “учествјући у кнежевом болу”….. али у себи певушим песму која ме асоцира на старе кафане, каранфил, креденац, порцелан – на лепоту наше грађанске историје.
Кнез Михаило је био најмлађи љубљени син кнеза Милоша и кнегиње Љубице Обреновић. Када му је умро старији брат Милан, доведен је из Букурешта да преузме српски трон са кога га је, пак, касније свргао Тома Вучић-Перишић. Са оцем, повукао се из Србије и са оданим људима је боравио у Банату, Бечу и путовао по Европи. Његова рафинирана природа никада није захтевала да се насилно враћа на власт. Био је човек који је желео да воли, дели, да се заљуби, те је заиста као принц из бајке (занимљиво је да је Вук Стефановић Караџић бајку “Чардак ни на небу ни на земљи” записао по кнежевим сећањима из детињства када су га чувале дадиље). Најмлађи краљевић, тражио је себи сапутницу. Нашао је мађарску грофицу Јулију Хуњади. После смрти свог грандиозног оца поново је владао Србијом, али је, за разлику од њега, у Кошутњаку умро насилном смрћу коју су испланирали завереници. Завера ни дан данас није до краја рашчивијана.
За нас који верујемо да је једна романтична владарска душа у песми признала своје тајне, непознато је тачно којој жени је кнез Михаило песмом рекао: Први поглед ока твога, сјајном сунцу подобан, пленио је срце моје, учинио робом га. Има неколико тврдњи, претпоставки , теорија. Пошто је имао страствену и вечно младалачку природу, могла би се приписати можда свакој са којом је имао дубљи однос, јер је због сваке искрено патио и ломио се.
Још у најранијој младости упустио се у везу са шеснаестогодишњом Маријом Беркхауз, ћерком лекара из Рогашке Слатине. Добили су ванбрачног сина Вилхелма кога је кнез довео у Србији да га одгаја сликар Стева Тодоровић. Дечак је променио име у Велимир и постао велики добротвор. Други лом, и то брачни и непремостиви, десио се Михаилу са грофицом Јулијом Хуњади, коју је узео за жену. Кнеза је опхрвала туга када је схватио да га она не воли и да има љубавника (кнез Аренберг), да је према њему постала хладна као север и да су можда у праву били отац и народ, предосећајући да ће она хтети да оде. Деветогодишњи брак се раскинуо мирним речима, додуше, али личну борбу кнеза Михаила и кнегиње Јулије само можемо да претпоставимо. Велики је јад када се не уклапаш, не љубиш, не гинеш, кад се дајеш а не желиш, кад се дајеш а не враћа ти се. Мучна туга, тужно мучење….
Овде прекидам причу Ане Атанасковић: БЕОГРАД ЈЕ ЉУБАВ: ШТО СЕ БОРЕ МИСЛИ МОЈЕ и настављам је у следећем линку- поглавњу: Кнез Михаилова улица- Доњи део.
Шетњу кроз кнез Михаилову улицу би требало почети од почетних бројева зграда, али као што Париска улица има и парне и непарне бројеве на десној страни улице, тако ћу и ја почети од краја улице од највишег до најмањег броја, односно од Калемегдана.
Главна мензулана или пошта налазила се на почетку данашње Кнез Михаилове улице код Калемегдана. На Калемегдану била је испаша мензуланских коња.
Да мало скренем са теме, али ће вам верујем, бити интересантно.
За време Турака поштоноше су били Татари. Пут од Београда до Цариграда су прелазили за 7 до 10 дана. Књаз Милош је хтео да поштоноше буду Срби, па је тако татар Богдан, носећи царски ферман 1839. године, превалио пут од Цариграда до Београда за 3,5 дана. Татар Јованча Спасић преваљивао је овај пут за 5 дана, а татар Инџа за 4 дана.
Кнез Михаилова улица дугачка је 690 метара, њена ширина варира од 22 до 28 метара, а површина јој је 1,4 хектара. Здања на непарној страни, гледано од Калемегдана, носе бројеве 1 до броја 55, а на парној десној страни од 2 до броја 56.
Хотел “Српска круна”, Кнез Михаилова број 56
Најлепша српска улица завршава се на броју 56, а то је зграда бившег хотела „Српска круна“, подигнута на земљишту породице Алексе Крсмановића. То су она браћа Крсмановићи који су имали куће у Карађорђевој улици и на Теразијама. Хотел је издаван у закуп, а после национализације постао је Библиотека града Београда.
Здање је подигнуто у 1869. години и једно од првих у тада тек основаној Кнез Михаиловој улици. И данас представља једини очувани угоститељски објекат у Београду из времена кад се Србија одвојила од турске управе. Зграда је саграђена као јавни објекат са основом која у средини има унутрашње двориште попут атријума. У своје доба био је најзначајнији хотел у Београду. Стил садржи елементе романтизма, а фасаде су обликоване у духу строгог академизма, са доњом рустичном и горњом равном зоном. Сви прозорски отвори били су лучни до преправке 1927. године, када су прозори сутерена претворени у мале прозоре. Карактеристична је класицистичка обрада и симетричност фасада, с централни мотивом балкона који носе атланти, што је прилично редак случај у београдској архитектури друге половине XIX века.
Симетрија фасада већине објекта у Кнез Михаиловој и Париској је строга, а овде, из старих фотографија видљива је богата орнаментална декорација. Објекат спада у ретка сачувана репрезентативна здања с почетка друге половине XIX века.
Хотел је сазидан после догађаја на Чукур чесми. Када је последњи командант Београда, Риза паша видео назив „Српска круна“ који вређа осећај Турака на домаку саме тврђаве уложио је протестну ноту. Наравно да Књаз Михаило није ни одговорио на такве протесте.
Породица Павловић је била власник овог плаца, али се богатим Крсмановићима свидела локација, одмах поред Калемегдана. Породица Крсмановић је купила плац и саградила први европски хотел у Београду, хотел код “Српске круне”. Пошто сенаторима и господи Крсмановић, творцима Београдске берзе, није припадало да буду хотелијери, то су мађарском Јеврејину Јовану Вугеру изнајмили кућу, који је направио тај хотел по европским стандардима,
Овај хотел, био је најугледнији и најмодернији хотел тог времена. Занимљиво је да је првобитни власник, београдски трговац Милија Павловић, добио право да на ову зграду постави натпис Српска круна, након што је истоимена гостионица у Узун Мирковој улици затворена. Он је, наиме, узео натпис са те гостионице и само га поставио изнад своје зграде.
Касније је ту био смештен француски конзулат. У ноћи између 2. и 3. јуна 1862. године на иницијативу Илије Гарашанина и енглеског конзула, састали су се сви конзули страних сила и разговарали са Пашом о крвавим догађајима на Чукур чесми, што је за нашу историју и борбу за стицање независности изузетан догађај. У овом хотелу су за време друге владе Кнеза Михаила одржавани балови и концерти. За време српско турских ратова била је болница за рањенике.
Погледајте како је изгледала блатњава и каљава улица.
L
Препричаћу вам и једну анегдоту која се десила августа 1896. године приликом преправке крова. Како често летњих месеци изненада наиђе олуја, сви мајстори побегоше са крова, али један стари мајстор по имену Чика Јоца није успео да се склони. Оркан је захватио цираду којом је био прекривен кров. Обмотала је чика Јоцу и олујни ветар понесе цираду са чика Јоцом преко Калемегдана и ушћа и спустио је клупко иза аустријске царинарнице на земунској страни Дунава. Царинарници су били пренеражени када су у клупку видели чика Јоцу који их је изненађен посматрао. Када им је испричао шта му се десило, испратили су га назад у Београд. Ето, видите, како су пре 160 година биле олује а ми говоримо о садашњим олујама и непогодама које су последица климатских промена.
- године дозидан је спрат и цело здање је преуређено. Зграду је од 1946. па до 1967. године користила Народна библиотека, чија је зграда уништена за време бомбардовања априла 1941. године, док она њена зграда на светосавском платоу 7o-тих година није направљена. Затим је ту била Академија за позориште, филм, радио и телевизију до 1975. године а затим годину дана и Филозофско-историјски факултет.
Од 1967. године je Библиотека града Београда. У подруму библиотеке, који се назива Римски подрум, налазе се остаци римског бедема и других структура из времена Сингидунума, који су ту пронађени након адаптације библиотеке. Доле после реконструкције налази се читаоница, односно амфитеатар, који нам говори о античкој прошлости Београда, о Сингидунуму.
Тржни центара „Рајићева, Кнез Михаилова број 54
Како је ово новијег датума нећу га описивати, већ ћу само рећи да се дуго година ту налазила окретница тролејбуса и аутобуса.
Зато ћу вам испричати једну причу како је требало да изгледа овај део.
Када сам радио у грађевинарству у пословној асоцијацији „ЈИНПРОС“, далеке 1983-1984. године, „Хилтон“ је пожело да после Мадрида и Инстанбула у Београду сагради хотел. Желели су да први пут архитектонски споје старо и ново. Узели би кућу у броју 52, празан плац у броју 54, Библиотеку у броју 56, бивши стари хотел „Српски краљ“ у Париској улици и зграде у Узун Мирковој. Желели су да им се тераса простире до близу споменика Захвалности Француској. За узврат би прокопали тунел од Душанове до Карађорђеве и направили би пешачке зоне код Малих степеница, прекопута Француске амбасаде и из Узун Миркове ка Малом Калемегдану. Трамвајских шина не би било јер би трамваји ишли кроз поменути тунел. Како је још владало социјалистичко схватање друштвене својине, ова замисао се не оствари. Хилтон после тога направи хотел у Будимпешти на много мањим рушевинама старе цркве и поче да гради по осталим престоницама Европе. Као и безброј пута пре тога пропустисмо шансу.
Кућа београдског трговца Кир Михаила Павловића, Кнез Михаилова број 52
Зграда у Кнез Михаиловој 52 подигнута је после 1878. године, непосредно након рушења последње „турске куће“, када је извршено дефинитивно просецање Кнез Михаилове улице, и представља стамбено-пословни објекат.
Пре ове зграде идући од Калемегдана, левом страном улице наилази се на Тржни центар. На слици горе види се дизалица коришћена приликом градње Тржног центра.
Ова овде плава кућа када је сређена, реконструисана и када је стављена ова дречаво плава боја, добила је првобитан изглед и враћена јој је њена првобитна боја фасаде. Сви смо долазили и са ниподаштавањем посматрали кућу, све док неко није нашао оригинал фотографију и показао да је дречаво плава била од времена градње.
Припадала је београдском трговцу Кир Михаилу Павловићу. Звали су га кир од грчке речи кириос због великог угледа и богатства које је имао.
Прича која нас занима је да је кућа подигнута 188o. године, и балкон носе два титана која овде видите, али она прича којом се ја данас бавим у овом мом разгледању, везана је опет за један мираз.
По прилично је слудео богату чаршију богати кир Михаило Павловић. Имао је три ћерке по имену Вука, Лепа и Зора. Објавио је да свакој даје по 5.000 дуката мираза. Када је то урадио Кир Павловић, морали су Крсмановићи и остали да га прате. Значи да им је избио новце из џепа. Био је први Београђанин који је својим трима ћеркама давао мираз по 5.000 дуката. Ако је за њих три дао 15.000 дуката, колико ли је тек хиљада дуката имао и колико му је остало?
Било би јако лепо када би неко проучио колико је било богатство неких 20 до 30 породица и да се то ревалоризује у садашње време. Постали би свесни да је богати Београд II половине 19. века и почетком 20. века, био бар по богатству са осталим моћним људима Европе из чак моћнијих престоница и држава. У то време се тачно знало ко је шта и колико имао од имовине, а не ко данас где се богатство „крије као змија ноге“.
Сада ћу вам испричати нешто што ће заинтригирати вашу машту.
Када сам живео у Турској и за време Курбан бајрама када се кољу овнови и јагањци питао сам како да неко коље једног а неко 2-3 овна. Речено ми је да свако ко има имовину изражену кроз количину злата, а основна мера је један колограм, коље по једног овна. Ако има имовину изражену кроз 2-3 килограма злата, коље 2-3 овна. Дакле, имовина и углед се показују и када се узима тај за ортака у послу, или када жени сина, или удаје ћерку. Код нас је обрнуто а ви просудите како је то код нас.
Идући десном страном улице, гледано од Калемегдана налазе се куће:
Кућа београдског адвоката Марка Стојановића, Кнез Михаилова број 55 и број 53
Поред Грчке краљице налази се кућа Марка Стојановића. У овој згради данас се налази Факултет ликовне уметности и његова галерија. Зграду је око 1885. године пројектовао архитекта Константин Јовановић, син чувеног српског фотографа Анастаса Јовановића. Наручилац пројекта био је угледни београдски адвокат и вицегувернер Народне банке Србије Марко Стојановић.
Па богат свет су и адвокати, колико год да крију своје богатство. Марко Стојановић је архитекту Константина Јовановића ангажовао да пројектује ово здање. Ко је Марко Стојановић испричаћу вам, јер поред ове је био власник и кућа у Париској улици број 16, дакле, читавог блока предивних зграда. Треба напоменути да својим изгледом овај блок зграда из правца Калемегдана чини урбану целину наспрам парка као против теже. Као и велики део зграда у Кнез Михаиловој улици, објекат је осмишљен за пословно-стамбену намену.
Приземље је намењено пословним активностима, док се на спрату налазио раскошан стан. Основа је тротрактна и прилагођена димензијама блока. Фронт зграде према Кнез Михаиловој улици захвата читаву ширину блока. Рустично обрађено приземље одвојено је профилисаним венцем од зоне првог спрата, на чијим се мирним површинама налази равномеран низ правоугаоних прозора с троугластим тимпанонима. Карактеристични су балкони на угловима који су од богато обрађене ограде од кованог гвожђа. Над кровним венцем је атика са балустрадом или по нашки купола или кубе.
Бочна страна фасаде која гледа на Париску улицу, односно парк Калемегдан, раскошно је обрађена истоветно као и фронт према Кнез Михаиловој, с разликом у обради приземља, где се уместо широких правоугаоних постављен је низ полукружних отвора. Спрат је складно направљен низом правоугаоних прозорских отвора који су идентичних са онима на фасади у Кнез Михаиловој улици. Прозори су овде раздвојени јонским пиластрима, док на бочним ризалитима двојни пиластри окружују прозоре.
Раскошна фасада и ентеријер који су посетиоцу одузимали дах чинили су овај објекат једним од најбољих престоничких кућа.
У приземљу су били смештени дућани, а на спрату је живео Стојановић. Kyћa није дуго свом власнику служила за становање. Убрзо након изградње зграда је променила намену па је једно време у њој био смештен Аустроугарски конзулат, а већ дужи низ година ту је смештен Факултет ликовних уметности. Својим првим стамбеним објектом у Србији Коста Јовановић је демонстрирао изванредно познавање академизма и сви елементи које је на њему применио остаће карактеристични за целокупан његов опус.
Зграда је имала, а и данас има, изузетан положај – налази се на крају репрезентативне градске улице. Главна фасада гледа на Кнез-Михаилову, а бочне су оријентисане према Калемегдану, Париској улици и према Рајићевој улици.
И монументална фасада и раскошан ентеријер сврставају ову зграду међу најбоља остварења београдске стамбене архитектуре. За Марка Стојановићa је архитекта Константин Јовановић пројектовао још једну, мању кyћy за становање – у Париској улици број 15. Та кућа пројектована је 1899, а подигнута наредне, 1900. године. Она је обликована по угледу на кућу Косте Миленковића у Змај-Јовиној улици и значајна је за формирање амбијента у овом изузетно значајном делу Београда.
На слици доле видите како су биле елегантне београдске даме и беогрдска господа.
Легенда каже да је био адвокат који је волео ћирилицу. После завршене основне школе Марко Стојановић долази у Београд где уписује Гимназију, а потом и правни одсек Лицеја. Како новца за школовање није имао, Стојановић је морао да ради. Прво је служио у кући код чувеног војводе Узун-Мирка, да би потом послуживао код Косте Протића, краљевског намесника. Вредно учећи, завршио је школе, а потом ушао у адвокатске воде у којима је брзо изградио своје име. Стојановић је као адвокат врло брзо постао познат захваљујући својој љубави према ћирилици. Наиме, био је први човек у Београду који је посебно наручио да се направи писаћа машина са ћириличним словима. Када је, по први пут, предао акта искуцана на овој машини, суд беше у недоумици да ли да их заприми или не. Инсистирајући на томе да је ћирилица српско писмо, Марко Стојановић заправо беше родоначелник њеног увођења у институције.
Вредан и упоран, Стојановић је стекао велико поштовање и углед, па је 1884. године био један од људи који су основали Народну банку. Заправо, у два наврата, Марко Стојановић био је вицегувернер. Шта више, током ратних година Стојановић је показао сву своју умешност успевши да сачува имовину Народне банке од окупатора.
Права љубав Марка Стојановића ипак била је фотографија којом се неизлечиво заразио деведесетих година 19. века. Љубав према фотографији највероватније је покупио од уметника Анастаса Јовановића, свог великог пријатеља. Hије био једини међу познатим јавним личностима које су се огледале у овој делатности. Са више фотографија учествовао је 1901. године на првој аматерској фото изложби у Србији. Његов фотографски опус представља драгоцено сведочанство о личностима и животу Београда крајем 19. и почетком 20. века.
А није се Стојановић препуштао заносу. Напротив, био је човек реалиста и тога се држао и у својој уметности. Београд је фотографисао за свој ћеф. Фотографисао је краљеве и кнежеве, министре и друге виђене људе. Својим објективом забележио је венчање краља Александра Обреновића и Драге Машин. У потпису фотографије Стојановић је забележио: “Краљца Драга са белим сунцобраном”. Међу његовим радовима је и фотографија краља Милана како, на отварању изложбе вајара Ђорђа Јовановића, фотографише генерала Магдаленића.
Марко Стојановић је Београду и Србији за живота пружио свој рад, а након смрти, оставио им је свој импресивни објекат у Кнез Михаиловој улици 53-55. Овај за вицегувернера је пројектовао архитекта Константин Јовановић, син Анастаса Јовановића.
Ево једне интересантне приче.
Видели смо да је кнез Михаило довео за свог ађутанта, будућег кнеза Александра, сина Карађорђевог, дакле, желео је да помири две династије. То исто је желео и Марко Стојановић постављањем споменика који ће их помирити.
Милош Обреновић и Карађорђе Петровић заједно су представљени само на једном споменику, оном за који је заслужан управо Марко Стојановић. Ако нисте чули за овај споменик то је зато што је изазвао бројне спорове и никада није изложен како је планирано, већ је завршио у згради Патријаршије, далеко од очију јавности. У ствари, Стојановић је 1904. године, поводом обележавања 100 година од Првог српског устанка, ангажовао Ђорђа Јовановића вајара и наручио споменик “Помирење” на коме ће Милош и Карађорђе бити заједно . Иза свега је стајала жеља да споменик “једном за свагда измири присталице обеју династија”. Израду споменика Стојановић је платио својим и новцем из заоставштине краља Александра Обреновића, који је убијен годину дана раније. Композиција скулптуре приказивала је Карађорђа са пиштољима као симбол 1804, док је Милош имао слику Мухамеда око врата као симбол 1830. године. Преко груди двојица вођа су повезана заставом као симболом народа за чију су слободу изгарали.
Стојановић је споменик поставио испред своје куће, на месту где се сада налази споменик Милану Ракићу. Међутим власти су биле другачијег мишљења и било је и градских оца присталица династије Карђорђевић и који су Двору поднели тужбе са именима и вајара и Стојановића.
Срушили су споменик и адвокат га је унео у своје двориште. Уместо да помири, споменик је распламсао страсти симпатизера сукобљених династија. Марко Стојановић није дочекао разрешење овог случаја. Преминуо је 1923. године. Сукоби око споменика су се наставили, а након 1945. године када је кућа национализована постало је јасно да ће завршити на отпаду. Пронашао га је и откупио патријарх Герман. Направљено је дрвено постоље и постављен је на главном улазу у Патријаршију испод фреске Стефана Немање. Ту се налази и данас. Ту фотографију вам приказујем сада.
Кафана “Грчка краљица”, Кнез Михаилова улица, број 51
Од свог настанка 1835. до пре неку деценију имала је функцију угоститељског објекта. Зграда је подигнута као хан Деспота Стефановића, а од 1860. је кафана у власништву цинцарске породице Јована Куманудија, изузетно поштованог тадашњег гувернера главне банке, а после први београдски хотел „Грчка краљица“. Породица Кумануди је била врло моћна у бизнису и политици.
“Грчка краљица” је једини хотелски објекат из 19. века у Београду који је од свог постанка до пре неку деценију служила угоститељству. Након Другог светског рата бива преименован је у „Плави Јадран“. Налазио се на углу Рајићеве и Кнез Михаилове. Он је истовремено најстарија сачувана зграда у Кнез Михаиловој улици. Некада је била хан са унутрашњим двориштем, касније приземље са једним спратом. Улаз у хотел био је из Рајићеве улице.
Не зна се тачно име пројектанта. Овај хотел је увек био хотел другог реда, веома удобан, са електричним осветљењем, првокласном кујном српском. Углавном су у „Грчкој краљици“ одседали трговци, а у његов ресторан-кафану долазили трговци из београдске чаршије на добру хтану и пиће. Сваког јутра пред „Грчком краљицом“ окупљали су се продавци переца, кокица, бозе.
У моје време најбољи кестен пире је служен у овој кафани. Међу првим ресторанима је имао пар столова испред ресторана, са карираним црвено белим шаршафима и плеханим жутим пепељарама. Ту је седела београдска господа која је кренула у шетњу или се враћала из шетње са Калемегдана, ту није било пијаних, није било великих цехова, али просто било је једно монденсkо београдско место.
Први београдски хотел – „Грчка краљица“, је већ дуго затворен због спорне приватизације и препуштен немару.
Кућа Милана Павловића, угао Кнез Михаилове број 49 и Краља Петра број 23
Ова овде кућа на углу је кућа Милана Павловића. На прочељу згарде пише да је створено и српско осигуравајуће друштво Србије. Кућа је саграђена 1906. године. Над већ постојећим једноспратним објектом истог власника, подигнут је и други спрат и у потпуности је реконструисана фасада. Пројекат је урадио архитекта Милан Антоновић у тада владајућем академском маниру. Симетричност градње фасаде је напуштено, јер је ужи део ка Кнез Михаиловој улици а дужи део зграде је у Краља Петра улици и на прелому зграде на углу су уместо прозора направљене нише у које су смештени бројни сецесијски мотиви као и дуж целе фасаде.
Да ли знате збо чега су многе куће „на лакат“ у Кнез Михаиловој, на Теразијама, у Краља Милана и другим главним београдским улицама, краће, а у „споредним“ улицама су дуже. То је због тога што су плацеви у „главним“ улицама били вишеструко скупљи од плацева у „споредним“ улицама.
Још од римских времена, пре далеких 2000 година, раскрсница је била на овом месту. То је раскрсница две најпознатије улице у граду: Кнез Михаилове и Краља Петра, бивша Дубровачка улица. Овде је била смештена римска легија. Око војног насеља формирало се цивилно насеље.