Кнез Михаилова улица, Доњи део непарна страна до палате „Албанија“
Овај пети део Кнез Михаилове обухвата куће од Делијске чесме па до Руског цара. На овом месту пронађени су остаци некадашњег римског водовода.
Настављамо улицом и то десном страном ка Теразијама где се налазе следеће куће са непарним бројевима. Када су планери могли да дају Улици Париској и парне и непарне бројеве само на десној страни, онда и мени драги читаоци дозволите овакав „луксуз“.
Задужбина Николе Сапсића, Улица Кнез Михаилова, број 33
Задужбина Николе Спасића, једна од четири куће коју је тај чувени трговац имао у овој улици. Био је релативно несрећан што се тиче свог приватног живота. О њему сам говорио када сам описивао пасаж у броју 19 али нисам рекао да је имао три брака и ни из једног брака није имао деце. Иронија живота и огромног богатства. Видећете који су још богати људи тадашњег Београда били без потомства. Његова последња трећа жена Нака рођена Вујановић, сматра се да је утицала на њега да направи тај Задужбински фонд и један је од највећих српских добротвора.
Николи Спасићу, сан се остварио када је 1889. године купио прву кућу. Кућу је пројектовао Константин Јовановић и њу многи сматрају најбољим остварењем овог архитекте у стамбеној архитектури Београда. Зграда има приземље, два спрата и специфичан декоративни кров којим доминирају три кубета квадратне основе, богато је декорисана.
Када мало завиримо унутра видећемо велелепно украшен хол.
Знамо али да укратко поновим причу како је Никола Спасић кренуо као опанчар. Са својом првом женом су сву ноћ штављали кожу, која се вероватно непријатно осећала, кројили, сушили, правили обућу и опанке и како је то ишло добро, ширио се посао.
Ангажовао је тада у другој половини 19. века архитекту Константина Јовановића, који је пројектовао ову зграду. Доле у приземљу налазиле су се трговине, његове некад основне делатности и друге радње, а на првом спрату живео је са својом супругом. А горе на другом спрату су били станови који су издавани под кирију.
Веома је интересантно поглавље о њиховом животу, какве су односе имали са једном славном српкињом др. Драгом Љочић, али то је посебна тема и прича живота Николе Спасића и његове жене Наке рођене Вујановић.
Да видимо ко је била Др Драга Љочић. Рођена је у Шапцу крај Саве, 1855, а умрла у Београду, 1926. године. Била је прва српска лекарка и феминисткиња и сифражеткиња, односно, присталица једнакости права жена и мушкараца. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време. Међутим постоји и друга страна медаље, а то је да је била велика филантропкиња и заштитница деце. Искрено и енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу.
Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује.
Драга Љочић је једна од најинтересантнијих жена у модерној историји Србије. Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у свим ратовима које је Србија водила у 19. и у 20. веку, и на тај начин показала своје безгранично родољубље и лојалност отаџбини која јој није узвратила једнаким поштовањем и признавањем њеног професионалног рада.
Породица Љочић, првобитно Љочи или Љоти, пореклом је цинцарска, а у Шабац се око 1820. доселила из Госпеша близу Ресена. Драга је основну школу завршила у Шапцу, а Вишу женску у Београду. Пошто је завршила Лицеј, 1872. године, постала је прва Српкиња која је похађала циришки медицински факултет. Током студија, Драга Љочић се сусрела са руским студенткињама преко којих се упознала са идејама и учењима руских нихилиста, што је кључно утицало на формирање њених политичких ставова и дефинисало њен однос према феминизму. Када је 1876. почео српско-турски рат напустила је студије и придружила се српској војсци као болничарка. Након учешћа у борби на Шуматовцу одликована је чином поручника. По завршетку рата Драга Љочић се вратила у Цирих, где је 1879. дипломирала и тако постала прва српска лекарка.По повратку у Србију безуспешно је покушавала да нађе посао у државним институцијама. Упутила је и званичан допис Министарству унутрашњих дела, у коме је тражила да јој издају лиценцу за рад на основу дипломе са циришког универзитета. Неколико пута је одбијен захтев, а изговори за дискриминацију били су различити, а најапсурднији је тај да „ јој се не може удовољити на захтев јер жене не служе војску“, што је у њеном случају била потпуна бесмислица пошто је имала и чин поручника. Тек након личних ургенција краљице Наталије одређена је комисија којој је био задатак да потврди или оспори Драгину стручност. Комисија је, након темељног испитивања, веома повољно оценила стручне квалификације докторке Драге Љочић и тада јој је одобрено да отвори приватну лекарску праксу. У државној служби, међутим, није могла да добије равноправан статус са осталим колегама. Она се тек 1881. запослила, као лекарска помоћница, у државној болници у Београду. Вршила је дужност руководитељке Женског одељења Опште државне болнице, али са платом и правима лекарске помоћнице. Због невероватне пожртвованости и професионализма који је докторка Љочић показала за време трајања српско-бугарског рата из 1885. аванзовала је до секундарног лекара, али ни тада није постала равноправна са колегама. Њена нова плата је износила 2.000 динара годишње, док је њихова била 2.500, за њу нису биле предвиђене периодичне повишице, нити је могла новим постављањем остварити право на пензију.
Новине су објавиле 1925. године да је Драга Љочић – Милошевић тада имала 70 година живота и 46 година “врло плодне социјалне делатности”.
Током балканских ратова, радила је у Амбуланти за грађанство и сиротињу и у болници Николе Спасића. Драга Љочић је у историји српске медицине запамћена као велика добротворка и као особа која често бесплатно лечила децу, нарочито девојчице, пошто је имала увид у здравствено стање ученица у женским школама. Она је заједно са доктором Лазом Лазаревићем бесплатно лечила девојчице из Женске радничке школе.
На Другом редовном Главном скупу Српског народног женског савеза, марта 1911, Драга Љочић је заједно са Јеленом Спасић обавестила окупљене да социјалисткиње припремају петицију којом ће тражити опште право гласа, једнако за мушкарце и жене. Предложиле су и позвале чланице Савеза да се придруже потписивању ове петиције. Може се са сигурношћу закључити да је овај, иако у крајњој реализацији неуспешан подухват, један од најзначајнијих догађаја у историји жена у Србији 19. века.
Драга Љочић је била удата за Рашу Милошевића, једног од оснивача Народне радикалне странке. Живот са њим је био пун неизвесности, па је тако због активности у Тимочкој буни, био ухапшен и осуђен на смрт у време њеног порођаја. Та казна је преиначена и он је услед политичких промена пуштен из затвора три године након пресуде. Имали су пет кћерки. Драга Љочић је својом храброшћу, борбом, професионалним залагањем дала пример и кћерки Радмили, која је, иако потпуно свесна какав је живот лекарке у Србији, одлучила да следи мајку и да у Цириху заврши студије медицине.
Зграда Француског института, угао Змај Јовине број 11 и Кнез Михаилове број 31
Преко пута зграде Прогрес-а налази се модерна петоспратна угаона грађевина француског осигуравајућег друштва Л’Унион, изграђена 1938. године, у којој је данас смештен Француски културни центар. Грађена је наменски за потребе француског осигуравајућег друштва Л “Унион” и овде са стране се и дан-данас налази неколико станова, где службеници Француског културног центра и један број службеника Француске амбасаде станују.
Кнез Михаилова на углу са Змај Јовином, фотографија Јеремије Станојевића из 1930. године. У радњи „Код трубе“ могле су се купити играчке од јефтиних до најскупљих, дечја колица, бициклићи на два и три точка… На место ове куће сазидана је касније палата осигуравајућег друштва L’Union.
Палата “ПРОГРЕС”, угао улице Кнез Михаилове број 29 и Змај Јовине
Преко пута Зграде Прометне банке налази се галерија Прогрес, која је изграђена 1994. године, односно палата Прогрес, која се сматра за једно од успелих решења инкорпорираних овде у архитектонско ткиво Кнез Михаилове и центра Београда.
Зграду је пројектовао архитекта Миодраг Мирковић.
Пре тога ту је била угаона приземна кућа која је припадала јако богатом Београђанину Јовану Марковићу Шапчанину. У наше време налазила се галерија дубровачке фирме “Себастиан” а горе у поткровљу се налазило неколико галерија. Пуно је нас неке комадиће из Себастиана: да ли вазе, да ли пепељаре, свећњаке или тако неке ситнице, знало да купује на поклон. Било је што данас кажу млади ин куповати у Себастијану. И пре него што је срушена, имала је једну тако прљаво плаво-сиву фасаду. Сада пословна зграда “Прогрес”а.
Доле у приземљу налази се скулптура Бога Меркура, дело је Оље Ивањицки. Када сам обишао ову зграду која је закључана, кроз излог сам видео ову скулптуру. Штета што није осветљена и видљивија.
Задужбина Николе Спасића- Спасићев пролаз, Пасаж између Кнез Михаилове 19 и Обилићевог венца 17
Трговац Никола Спасић завештао је у добротворне сврхе низ својих зграда у Београду, а четири се налазе у Кнез Михаиловој улици. Најлепшим и највреднијим завештањем сматра се комплекс зграда око „Спасићевог пролаза“, који спаја Кнез Михаилову сa Обилићевим венцем.
У првој деценији 20. века овај овде део познат је као Спасићев пролаз. Један од најбогатијих људи тада у Београду, Никола Спасић, имао је неколико кућа овде у Кнез Михаиловој и свој Задужбински фонд. Њих сам описао у претходна три линка. Кажу, да је његов Задужбински фонд имао већу вредност од Нобеловог фонда.
Једна госпођа, која је историчар уметности по образовању, радила је једно предавање о овом пролазу и има оригинал фотографије како је то изгледало. Некако сам успео да набавим ту фотографију коју видите. У питању је касна сецесија, са стакленим кровом и са тим украсима карактеристичним за сецесију.
Нажалост, тај пролаз Николе Спасића данас изгледа управо овако како изгледа. Али постоје оригинални планови и фотографије како је изгледао у првим деценијама XX века.
Овај некада велелепан, а сада оронуо пролаз којим се улази у ТЦ „Миллениум“, а који уједно спаја Кнез Михаилову улицу и Обилићев венац, део је већег комплекса рађеног по нацрту архитекте Николе Несторовића, кojи je пројектовао зграде у Карађорђевој улици: Геозавод, Хотел Бристол…, а по налогу Николе Спасића, једног од највећих наших задужбинара.
Кућу и плац у Кнез Михаиловој 19 Никола Спасић је купио од београдског занатлије Марка Лазаревића. Ово једноспратно здање имало је двориште које је излазило на Обилићев венац, а изграђено је око 1875. године по пројекту Александра Бугарског. Пројекат доградње урадио је Никола Несторовић око 1910. године, а 1913. је на овом комплексу подигнута нова зграда која је имала партер и два спрата, излазила на Обилићев венац и са делом према Кнез Михаиловј била повезана бочним крилима.
Пасаж је имао капије и био покривен стакленом куполом. У реконструкцији пасажа деведесетих година протеклог века дограђена су бочна крила зграде, а за пословни простор који је добијен испод пода пасажа прокопано је и постављено степениште на средини.
Као и већина великих српских задужбинара и Спасић је потекао из сиромашне породице. Родио се 1838. године у Београду у који је његов деда пристигао почетком 19. века бежећи од Турака са југа Србије. Тај југ Србије Спасић је веома волео и родном крају својих предака посветио је касније велики део своје имовине. Тежак живот, испуњен немаштином пратио је, како његовог деду, тако и његовог оца, абаџију. Никола је учио два заната – мумџијски или воскарски и лицедерски.
У Србији, мог детињства свака варош је имала једног занатлију: воскара и лицидера. Тако је и Љиг имао Жицу воскара који је правио дивна лицидерска срца и медењаке. Мени и данас није јасно како иду заједно туга и сласт: свећа и лицидерско срце.
Најпре је радио у бакалској радњи свог стрица, а потом у кожарској радњи познатог трговца Радована Барловца. После тога се вратио у очеву радњу и почео да штеди како би отворио своју.
Првим зарађеним новцем је 1865. године у Васиној улици отворио своју кожарску радњу, али је од почетка сањао о Кнез Михаиловој. Почео је као кожар и израђивао је опанке, прво у Васиној, па у Кнез Михаиловој улици, а трговао је и кожом и платном. Вредним, поштеним и преданим радом стекао је огроман капитал. Део тог капитала дао је за изградњу болница, цркава и ….. Никола Спасић био je велики радник скромних животних прохтева. Сву своју имовину завештао је своме народу – да се од њених прихода подигну болнице и унапређује народна привреда. Спасић је свој тестамент начинио 1912. године, умро је четири године касније, а децембра 1922. краљ Александар је указом одобрио оснивање задужбине.
Гесло Николе Спасића је било: “Не мораш све потрошити што данас зарадиш. Остави нешто и на страну. Нека се нађе злу не требало. Нико не зна шта носи дан а шта ноћ.”
Та имовина која после његове смрти 1916. постаје имовина српског народа, имала је у то време вредност готово као Нобелова фондација.
Зграда браће Митровић, Кнез Михаилова улица број 9
Ова овде зграда јако интересантна саграђена је 1929. године. Власници свих осталих кућа су били богати трговци, а ово власништво су највероватније добили миразом браћа Митровићи, од којих је један био професор Правног факултета, тако да ето појављује се и један просветар међу овом богатом господом. Скулптуре споља и изнутра радили су славни вајари Арамбашић и Петар Палавичини. То су две фигуре дечака са воћем, које су симбол благостања.
Кафана „Руски цар“ је једна од најзначајнијих грађевина коју срећемо у Кнез Михаиловој улици. Ова зграда рађена је по пројекту на којем је, радио архитекта Драгиша Брашован. Пројектовао је зграду БИГЗ, Музеј Николе Тесле и безброј других грађевина. Здрада је подигнута између 1922. и 1926. године.
На раскршћу Кнез-Михаилове и оне улице која са Обилићевог венца води ка Позоришту, налазио се и пре, и сад се налази “Руски цар”. На удару улица, које су међу најважнијим артеријама Београда, у центру који је увек жив, кафана је одувек била стециште целог Београда. Некада, пре рата, ту је бивао састанак свих београдских гурмана. Данас, се у место некадашње трошне кафане налази лепа, модерна и угледна палата. “Руски цар” спада у кафане где се састаје најотменији Београд.
Позната кафана код “Руског цара”, чији су власници била Браћа Антонијевић, купили су плац крајем 19. века, на један изузетан начин. Браћа Антонијевићи су стигли као прва генерација у Београд и једноставно овај стари трговачки крем гледао је мало са висине на њих. Били су јако вредни, били су сајџије и златари, врло брзо су постали представници чувене куће “Лонжин” за овај део Европе и шта се тада десило …
Један од згодних Антонијевића Милутин, један од богатих наследника чувене београдске јувелирнице “Браћа С. Антонијевић”, заљубио на први поглед или на први динар у прилично ружњикаву ћерку Николе Нике Крсмановића. Крсмановићи су били ужаснути том опцијом, да се једна”принцеза грађанског друштва” Крсмановићка уда за једног новог човека, и као у Зони Замфировој десио се скандал. Почела је да кружи по Београду прича да је она трудна. Да би се чаршијске приче зауставиле, Ника Крсмановић пристаје да своју ћерку да једном од браће Антонијевића, и као мираз даје овај плац Антонијевићу, али са једном клаузулом да не може да га отуђи и да не може да гради било шта што он неће благословити.
Дана 24. новембра 1890. године Макса Антонијевић Милутинов отац исплатио је 104.000 динара у злату Ники Крсмановићу, значи откупо је Милутинов мираз. Неколико деценија после тога ангажовано је пар славних архитеката, међу којима и Драгишу Брашована, и подигнута је ова зграда.
То би била једна од „мираз“ прича”Руског цара” овде у Кнез Михаиловој. Хронике града нису забележиле да ли је то био сретан брак. Нисам дошао до трача о томе какав је био овај брак из рачуна.
Градња је започета 1922. да би на извесно време била прекинута, а завршена је 1926. године. Пројекат изградње урадио је београдски архитекта Пера Поповић, који је био у тиму архитектонског бироа “Архитект”, под руководством Драгише Брашована. Палата је имала медаљоне, ту се налазио и грб руске царске породице, налазио се у рељефу лик Николаја Романова, и зато је названа код “Руског цара”.
Зграда је саграђена на месту где се својевремено налазила зграда са истоименим дућаном ова зграда и обликована је у духу академизма са елементима бечке сецесије. Имала је парно грејање, са шест апартмана на сваком од спратова, канцеларијама и рестораном у приземљу, који је наследио име “Руски цар”. Зграда је грађена по свим тада важећим стандардима, и доле у сутерену имала од бетона урађене помоћне просторије, које су Београђани за време бомбардовања користили као склоништа. Антонијевићи су приземље издали мађару Људевиту Рацу, који је ту држао отмени ресторан и кафану
Горе су били станови који су издавани под кирију, јер у Кнез Михаиловој је било правило да те доње зоне служе за трговине или за радње оним чиме су се бавили власници. Ако је зграда била једноспратна, пола тога је служило за становање у луксузним становима саме породице, а друга половина је служила за издавање скупих станова пре свега адвокатима, зубарима, и оним људима који су могли себи да дозволе да на оваквој локацији изнајме себи пословни простор.
Пред Прву београдску конференцију несврстаних 1961. године, некадашња бечка кафана „Русики цар“ постала је експрес ресторан “Загреб”. Ту смо на оним пластичним, јефтиним тацнама, да узмемо пасуљ, пуњене паприке или мусаку или нешто слично да једемо. То је био први експрес ресторан у граду. Као што данас млади иду у Мек Доналдс тако смо и ми ишли у експрес ресторан на ручак или вечеру. Значи од Руског цара, Антонијевића, господске предратне кафане, до пластичних тацни, али на срећу тај пут није трајао дуго. Испод кафане налазила се друга сала – “Варијете”, са другачијим програмом.
За “Руски цар” везани су још неки историјски датуми. У локалу пивнице, у старој згради која се налазила на овом месту, у децембру 1880. године, основана је моћна сталешка институција – Београдска трговачка омладина, познатија као претеча средњих економских и трговачких школа. За време великих народних демонстрација 1937. године против потписивања Конкордата са Ватиканом, којим је требало да буде уређен положај католичке цркве у Краљевини Југославији, грађани су у великој сали “Руског цара” ломили делове мобилијара како би се одбранили од напада полиције. Током демонстрација, да би се зауставили напади коњичке жандармерије, разбијане су мермерне плоче са столова и тим одломљеним деловима гађане су ноге коња. У јавности је остала и забележена и полемика између угоститеља и Завода за заштиту споменика културе Београда, који се годинама жустро супростављао надограђивању зграде, као и постављању огромне летње баште испред ресторана која је затварала простор ка Обилићевом венцу. По мени је та башта давала неки шмек а сада ми делује некако огољено. Но о укусима не вреди расправљати.
Занимљиво је напоменути да су се баш на месту где ће се стотинак година касније изградити Руски цар налазили турски бедеми са топовима. Приликом ослобађања Београда у Првом српском устанку, Милосав Чамџија, један од Карађорђевих устаника, заклео се да ће бити један од првих који ће ући у Београд. Када је то и успео, узјахао је један топ код будућег Руског цара и кренуо да пева на сав глас: „Хеј браћо Срби, крила соколова; к мени, к мени, ја сам на ендеку!“ Ова песма је осоколила и охрабрила устанике на јуриш, и Београд је ускоро освојен.
Уз саму линију ‘бастиона’, тачније речено, преко пута кафане Руски цар, а на углу где се данас налази зидни улични сат “INSA” и парфимерија у приземљу, уздизала се најимпозантнија зграда тадашњег Београда — “Касарна Карла Александра Виртембершког,” тада прокламованог Гувернера, новоуспостављене, од Савојског, “Краљевине Србије” у периоду од 1718. до 1739. године. Касарна се простирала од Обилићевог венца до Змај Јовине улице, с једне, и Васине улице с друге стране. Изграђена у типичном “позном” барокном стилу, са богатом декоративном пластиком те 312 прозора и три дворишта за егзерцир, ова својеврсна “Палата-Касарна”, представљала је годинама, заједно са Капијом Карла VI на доњем Калемегдану, “најисточнији” примерак барокног стила на тлу Европе.
На слици са сајта „Црно бели Београд“, коју је приложио господин Борис Белингар, приказана је некадашња кафана „Руски цар“, која је била у приземној кући. Осим изузетне локације, кафана је још у 19. веку била позната по богатој понуди немачких и чешких пива. Фотографија је преузета из збирке господина Милоша Јуришића.
Робну кућу породица Радојловић саградила је 1935. године на свом земљишту. Када је почела градња велелепног здања, нико није слутио да ће је задесити тако страшна судбина. Зграда је замишљена као прва модерна, европска робна кућа на Балкану. Саграђена је на девет ари земљишта које су поседовали Радојловићи. У робној кући „Та-Та“, како се тада звала, одевале су се најпознатије београдске даме. Роба је била врхунског квалитета и стизала је у излоге само неколико дана након модних ревија у Паризу. Постојало је посебно спортско одељење, уведена је и прва каталошка продаја… Говорило се јуче у Паризу, сутра у „ТаТа“.
Када је почео рат 1941. године, браћа Радојловић су затворила робну кућу. Као српски војници заробљени су и одведени у логор у Сарајеву. Милорад је успео да побегне, сачувао је главу и бринуо о породици. Ђорђе је, међутим, крај рата дочекао у логору у Дортмунду. Када се вратио из заробљеништва 1945. године није знао ко су четници, а ко партизани. Ухапсила га је тајна полиција испред његове куће у Симиној улици и никада се више није вратио кући.
Али као што је већина власника у Београду доживела злу судбину тако је породица Радојловић настрадала. Након што је Ђорђе Радојловић убијен, а робна кућа у Кнез Михајловој отета, његов брат Милорад је избегавао да се креће чаршијом и у ту зграду више никада није ни крочио. Умро је у соби у својој кући, која је им је дата на подстанарско коришћење, без права на лечење и без здравствене књижице. После рата у њиховој робној кући отворен је народни магацин познат као „Нама“. Од „ТаТа“ остала је „НаМа“ (Народни Магазин).
Од национализације 1958. године до данас користе је Робне куће „Београд“, и ако су у стечају још се сматрају власницима. У робну кућу „Београд“ наследници су могли да уђу само као купци неке од понуђених роба, али су то избегавали. Желе да тамо уђу онакако како право налаже, као власници.
На доњим сликама је приказан овај кварт од Сремске улице до Обилићевог венца, са леве стране почетком 20. века.
„Центротекстил“ и “Оптика” а.д., Улица Кнез Михаилова, број 1 и број 3
Дана 27. 02.2016. године предузеће “Оптика” АД у стечајном поступку пред Трговинским судом у Београду, због огромног стечајног дуга према повериоцима оде под стечај. Нови лого који је на врата Оптике ставила Делта, када ју је купила 2oo8. године. Дана 09.08.2016. године нова новцијата никла је поново “Оптика”, АД Београд. Основана је далеке, 1954. године и на истом овом месту, отворила је поново своја врата. Али од некадашњих запослених ту нема ни трага, ни гласа. Газда исти, а особље ново – све је то у нашој земљи нормално. Прелепо реновирана радња, чисто да не верујете.
Горе на спратовима била је култна спољнотрговинска фирма „Центротекстил“. Уз „Југоекспорт“ била је најрепрезентативнија модна кућа.
Седамдесетих година прошлог века имали су најчувенијег модног креатора Александра Јоксимовића који је својим модним ревијама одушевљавао Париз, Рим, Милано и друге светске модне метрополе, својим колекцијама инспирисани средњевековном српском модом. Његове модне колекције „Симонида“, „Јерина“ и остале, инспирисане српском средњевековном модом, одушевљавале су свет и најлепше репрезентовале нашу државу и средњевековну одећу.
Модна конфекција „Симонида“, славног београдског модног креатора Александра Јоксимовића, кога су звали „Југословенски диор“, инспирисана мотивима средњовековне моде, српског сликарства и народним ношњама, одржана је у Галерији фресака 1967. године. Био је и оснивач „Националног салона“ и први уредник модног листа за жене „Базар“
У овој згради сам 1974. године полагао приправнички стаж радећи у спољној трговини. Сви ми који смо били приправници спољнотрговинских кућа полагали смо приправнички стаж, који је био озбиљнији него полагање тежег испита на Економском факултету. Проправнички стаж је трајао годину дана и после си био млађи, па старији, па самостални референт. Тек потом си могао да постанеш шеф одсека, па пословнице, па ООУР-а.
Није као данас…
Изглед овог дела улице пре Другог светског рата. На слици је сачињена фотомонтажа дела Кнез Михаилове, бројеви 3 и 5 где су трамвајске шине и десно мала кућа у броју 8, а на слици на врху су куће између два рата, са леве и десне стране.
Ово место је и данас срце старог Београда. Са десне стране је палата „Руски цар“, браће Антонијевић, а са леве стране је палата Персиде Миленковић која је срушена у априлском бомбардовању 1941. године. Палара „Реунион“ подигнута је знатно касније, пред Други светски рат. Данас је ту зграда на којој се још налази зидни сат „ИНСА“, бивше фабрике сатова из Земуна.
Није било куће која није имала будилник „ИНСА“. Да би јаче звонио, стављали смо га у стаклену чинију.