Кнез Михаилова, Доњи део парни бројеви, до Змај Јовине улице
За време владавине Кнеза Михаила, простор од ове раскрснице па до Делијске чесме, био је празан плац, касније зван „башта кнеза Александра“. На крају овог плаца на овом месту била је кућа звана „Књажева кућа“.
Зграда хотела „Росија“, угао Кнез Михаилове број 38 и Вука Караџића број 6
Прекопута ове куће налази се зграда Николе Спасића и видите како је ова зграда изгледала пре градње зграде Николе Спасића и Палате Лаховари у броју 40 док није надограђена
Зграда хотела Русија – некада је изгледала овако, до ње је Палата Лаховари
Сада је позната као зграда “РУДНАП”-а, некада је била зграда хотела „Русија“. Власници су били такође чувени београдски богаташи, породица Барловци.
На горњој слици која је „новијег датума“, види се саграђена Палата Лаховари, али када је надограђена.
Зграда многих Института, бивше СДК, сада Ерсте банка, угао кнез Михаилова број 36 и Вука Караџића
У овој згради су од увек биле смаштене банке, институти.. Нисам успео да сазнам никаквих података о њој, па молим читаоце ако нешто знају да ме обавесте.
Кућа Љубице Авакумовић, Кнез Михаилова улица, број 34
Преко пута палате САНУ, на овом броју, налази се веома лепа зграда Љубице Авакумовић, једне од ћерки Јована Авакумовића, који је једно време био и председник Краљевске владе, човека који је два пута да успео да буде председник владе, и то за време владавине две династије: Обреновића и Карађорђевића. Из ове породице је и Јованов сестрић, Павле Денић, кога су звали ујкино дете. Учио је у Паризу за „инџињера“, па је био и министар спољних послова, јер нико није боље од њега говорио француски језик.
Још једна прича о београдском миразу. Између 1922 и 1923. године, ангажована су двојица славних Руса, Роман Верховски и архитекта Лукомски, да ураде ову зграду која је саграђена само за ренту за мираз Љубици.
Неколико деценија XIX века у Београду је важила прича следеће садржине: Обреновићи владају Србијом, Карађорђевићи претендују да владају Србијом, а Баба-Дудићи управљају Србијом.
Да видимо ко су Баба-Дудићи? Сматра се да је око 1800-те године са Косова највероватније из Приштине, у Београд дошла стара приштинска кафеџика, која је овде отворила кафану, по имену Баба-Дуда Карабиберовић.
Баба -Дуда Карабиберовић имала је женску чељад, коју је у првој генерацији све добро поудавала за високе државне чиновнике. Па је онда наступила друга генерација и на нету можете да видите списак од пар десетина посланика, генерала, председника судова, начелника округа, министара, председника владе, и сви су се збирно звали Баба-Дудићи, јер као пашенози и зетови су припадали тој групи Баба-Дудића. Држали су се између себе, дакле били су како се код нас каже домазети.. Значи од Баба-Дуде Карабиберовић до ове сецесионистичке зграде за ренту, као мираз Љубици Авакумовић.
Ту се о Авакумовићима не завршава прича. Постоји још један интересантан детаљ. Љубица је имала сестру Даницу, која отишла негде у непознато из Београда у „бели“ свет. Прошле су деценије, и етиопски цар Хајле Селасије, који је био Титов пријатељ долази у посету у Београд. Цар академику Павлу Савићу даје дукат приликом посете институту у Винчи, јер је мислио да је он један од конобара јер је носио лептир-машну, по протокулу и церемонијалу који је владао.
У тој свити етиопског цара појављује се стара дворска дама удата за угледног велепоседника етиопског друштва – по имену Даница Авакумовић. Значи, Љубичина сестра је завршила на двору цара Хајла Селасија. Просто невероватна прича.
Не знам да ли још Туристички савез бира најлепшу и најцветнију терасу, али знам да је ова тераса годинама проглашаванја за најлепшу. Слапови висећих мушкатли су се спуштали низ ову терасу из дивних пластичних жардињера.
Ми смо на Чубури садили оне обичне мушкатле и уместо жардињера користили смо старе ноше, лаворе, лонце и шерпе са црвеним туфнама на плавој подлози на којима су остала избледела слова: Успомена из Врњачке Бање.
Опет користим коментар „Бранкин кутак“ са сајта „Црно бели Београд“:“ Кнез Михаилова улица, снимљена са палате „Зора“, у правцу Калемегдана из прве половине 20. века. Са десне стране види се део лепог хотела „Гранд“ чије су фотографије релативно ретке, а који је срушен због изградње зграде Филозофског факултета. Лево, до зграде САНУ видимо зграду Дома Српског народног инвалидског фонда Свети Ђорђе која је у то време већ била у власништву Фонда Николе Спасића, па ће у току реновирања, 1926. изнад улаза добити и Спасићеву бисту, дело вајара Ђорђа Јовановића… „Гранд „ је имао „тежину“ и као прва сецесијска архитектонска грађевина, са луксузним ентеријером, но, изгледа да то тадашњим урбанистима није било много важно. Пио се чај са румом.“
Палата „Зора“, угао Чика Љубине број 19 и Кнез Михаилове број 32
Овде где се данас налази Шпански културни центар Сервантес, налазила се ова зграда али измењене фасаде. Грађена је у стилу сецесије. Била је репрезентативна зграда једне од најчувенијих цинцарских породица у Београду, породице Поповић која је србизирана, односно која је узела српско држављанство и обичаје као и већина цинцарских породица.
Поповићи долазе из Егејске Македоније, исто као и Кумануди, као и Антуле, као и земунске Карамате…. Значи ти наши београдски Цинцари углавном су пореклом из Егејске Македоније. Породица Поповић се већ 7 до 8 генерација налази у Београду, и били су једни од најбогатијих београдских фамилија пре Другог светског рата.
Времешнијим Београђанима ово здање познато је као Палата „Зора“, која је због свог положаја и лепоте била веома чест мотив београдских разгледница. Подигнута је 1904. године на месту једне старије једноспратне зграде браће Константина и Николе З. Поповића. Пројекте за њу направио је архитекта Милан Антоновић, а градили су је предузимачи Мита и Риста Спасић. Зграда је првобитно имала приземље, два спрата и високи кров. Палата „Зора“ се први пут у новинама помиње управо 1904. године у једном новинском огласу у којем се тадашњи Беогрђани обавештавају да ће се стовариште једне фабрике налазити у Кнез Михаиловој 32, преко пута „Гранд хотела“, чији је пројектант такође био Милан Антоновић. И према једном обавештењу „Трговинског гласника“ види се да се редакција овог гласила од 1. маја 1904. године налази на првом спрату куће браће Поповић у Кнез Михаиловој 32.
Да кажем нешто и историји ове породице. Поп Захарије имао је сина Захарија који је продавао сатове. Кренуо је из њиховог села Екатериона близу Солуна где је купио јефтине сатове за продају. Трговао је тако што је своју робу носио на табли окачену око врата и путовао по селима и варошицама. Идући од места до места стигао је и до Ниша. И ако је био Цинцар, женидбом у Нишу узима српско презиме Поповић и отвара прву радњу јер је ојачао и није у реду да продаје сатове накачене на таблу, коју је носио око врата. Презиме Поповић потиче од дединог поповског занимања.
Захарије се још више обогатио и прелази са синовима Константином, Николом и Ђорђем у Београд. Радња се звала Браћа Поповић К. Н и З. Због чега нема имена Ђ(орђа)? Како је Ђорђе био лош трговац, вратили су га у Ниш да води имање које је остало од оца. Радња постаде добра на гласу па су поред сатова испоручивали и продавали дијаманте који су се уграђивали у ордење и у златне сатове. Постали су лиферанти краљу, министрима и београдској елити. Такав углед захтевао је и угледну кућу. Браћа су имала познату јувелирско-златарску радњу која је од 1880. до 1905. године била водећа у београдској чаршији.
Константин је учио часовничарски занат код доброг мајстора, а најранији писани траг о постојању његове радње је један оглас у „Српским новинама“ из 1869. године. До 1880. године Константин је купио у Београду више кућа и плацева, што се закључује по огласима у новинама о њиховом издавању. Констнтинов брат Никола такође је научио часовничарски занат. Учио га је код свог брата и био му незамењив у њиховом заједничком раду. Најмлађи брат Ђорђе је такође научио часовничарски занат, али је само неколико година радио у заједничкој радњи са браћом. Отворио је своју радњу која је брзо пропала, а браћа су му после тога дала да управља млином и имањима у Нишу, дакле није био за овај бизнис.
Посао се ширио и њихова радња је напредовала. Снабдевали су и краљевски двор скупоценим накитом и другим предметима израђеним од племенитих метала и драгог камења. Поповићима се веровало да продају праве драгоцености, јер су је они зналачки бирали и куповли у иностранству.
Константин и Никола Поповић су у својој радњи добро зарађивали, а зараду су улгали у некретнине. Тако је купљено неколико имања у Душановој улици до кафане „Златибор“, које се протезало све до Скендербегове улице. Затим, купљена су имања са кућама између Улице Краљевића Марка, Савамалске и Једренске улице, као и велико имање у Мајданској улици на Топчидерском брду, где је засађен виноград од најбољих лоза и подигнут воћњак. На том имању озидана је и вила. Поповићи су купили и Шоповићево парно куптило са млином у Босанској, данашњој Гаврила Принципа улици. Тај плац је излазио на Карађорђеву и обухватао један део Каменичке улице. У власништву браће Поповић нашао се и велики плац између Космајске улице, Обилићевог венца и Малих степеница и још дуги низ имања и кућа у Беогрду, Нишу и Нишкој Бањи. Они су дуго били први и највећи власници кућа и имања у Београду.
У куповини непокретности пратила су их браћа Ђорђевић, гвожђарски трговци и циглари, па су их у једном моменту у томе и престигли. Али, Поповићи су куће и имања куповали готовим новцем, док су се Ђорђевићи задуживали. Видите како се одређивао рејтинг неке породице.
Констнин и Никола Поповић купили су кућу на размеђи Кнез Михаилове и Чика Љубине улице да би ту преместили своју радњу, надајући се да ће на овом добром месту оживети посао који је био у опадању због множења сличних радњи и велике конкуренције. Међутим, до поновног процвата посла није дошло и радња браће Поповић ликвидирана је 1908. године.
Кућа Константина и Николе Поповића 1930. године, по њиховом банкроту прелази у власништво француског осигуравајућег друштва „Национал“, које те године тражи преправку мансарде и унутрашњости зграде.
Планове за преправку мансарде урадио је пројектни биро „Феникс“, односно архитекта Јанко Шафарик, а планове за преправку спратова архитекта Александар Јанковић. Овим преправкама није битно мењан изглед зграде, осим што је на месту сата у картушу на фасади постављен прозор. Седам година касније, на згради су дозидани трећи и четврти спрат, а цела фасада је модернизована по плановима Мише Манојловића и Исака Азриела. Здање је првобитно било обликовано у стилу академизма, али са елементима сецесије. Због свог положаја зграда је имала три видљиве фасаде. Приземље зграде било је намењено трговини. По свим елементима фасадне декорације било је видљиво прожимање два поменута стила у архитектури. Преправкама крајем четврте деценије прошлог века Палата „Зора“ готово потпуно губи своју декоративну пластику.
У палати „Зора“, 1908. године рађа се Николин унук Константин Коча, чувени комуниста и државник. Презирао је капиталистичку породицу и традицију, тако да је све национализовао не само својој породици, већ и већем делу Београда. Срби имају особину да цене човека по изгледу. Карактер им није важан, немају времена да се „бакћу тим ситницама које живот значе“. Тако смо ми Срби обожавали Кочу Поповића и жалили када је сишао са власти. Али видећете да ли је баш тако?
Вероника Вјера Бакотић, била је медитерански цвет у сивилу Београда. Само необична, само своја девојка могла је да се заљуби на први поглед и на први сусрет, у трамвају број 3 који је возио на савско купалиште, у момка. Тај момак имао је необичан стил удварања: „Да ли сте чули за Ајнштајна?“ Била је можда једна од ретких девојака које су у то време знале ко је Ајнштајн. Знала је, јер је била ћерка Луја Бакотића, посланика Југославије у Ватикану, угледног Србина из Далмације, католика из Дубровника, и после Караџића и Даничића, другог преводиоца Светог писма у Срба и маркизе Аделе Гравизи ди Пјетра Перозе. Причала је и освајала Кочу студента филозофије у Паризу на Сорбони: о Риму, Микеланђеловим делима, Сикстинској капели у Ватикану, где је у разгледање водио очев саветник писац Иво Андрић који је радио у нашој Амбасади у Риму.
Вјера и Коча су свакодневно писали писма страсних заклетви на вечиту љубав и верност. Коча је у Паризу а она Београду. Обоје су студенти. Коча завршава студије на Сорбони и укључује се у надреалистички покрет Париза и Београда. У Франкфурту видевши надолазећи фашизам опредељује се за комунизам. Враћа се у Београди и убрзо га хапсе. Веоника га лудо воли и обилази га у затвору на Ади Циганлији. По изласку из затвора Коча одлази у грађански рат у Шпанију, а пре тога је одслужио војни рок у школи резервних официра. Био је артиљерац. Венчавају се у Новом Саду јер су обоје презирали црквени брак, а тамо је био дозвољен грађански брак. Живели су под кирију у стану Кочиног стрица на дну Каменичке улице.
Коча је мрзео породицу која је била још увек имућна, а и породица се плашила њега јер им је навлачио полицију и штетио је имиџу породице. Одлази у Шпанију и учесник је шпанског грађанског рата. По доласку у Београд, полиција хапси и њега и Вјеру. Партија их оптужује да су издали Александра Ранковића и искључују га из Партије.
Милован Ђилас је у њему видео страно тело у Партији где нема места за децу буржуја, већ језгро КПЈ треба да чине радничка и сељачка деца. Када је поново дошао на власт, целог живота морао да доказује правоверност комунисте. Када је кренуо у партизане није повео Вјеру. Проценио је да би му сметала. Оставља је код своје сестре Маре на Сењаку, чији потомци и данас живе. Мара је убрзо избацује на улицу, јер је комуниста. Умире јој отац Лујо Бакотић. Хапсе је, муче је и одаје Кочину мајку и брата. Сустижу је несрећа за несрећом. Из затвора их избавља деда- стриц Коча звани Пескар, Кочин стриц. Надимак Пескар добио је јер је за време Првог светског рата мешао брашно са песком и продавао га војсци и тако увећавао своје богатство.
Вероника Вјера Бакотић се у затвору под присилом одриче брака са Кочом и брак је поништен. У августу 1944, године, извлачи се из Београда и стиже до Коче. Налазе се у брдима изнад Лесковца. Пре 4 године је био избачени члан Пртије, а сада је легенда генеpал поручник, командант штаба партизанских снага за Србију.
Главни је за ослобађање Србије, која се мора ослободити без обзира на жртве.
Наређује 1944. године савезницима бомбардовање српских градова, између осталих и Лесковца. Тражи да бомбардовање буде изричито 6. септембра, али знате ли због чега? Тог дана је рођендан краља Петра Другог и жели да Србија зна да долази ново време и раскид са капитализмом. Погинуло је преко 2.000 цивила, а само до 100 непријатељских војника. Циљ оправдава средство. После рата, био је начелник Генералштаба, министар спољних послова и потпредседник државе, други човек после Тита. Поднео је оставку оног тренутка када је сазнао да је у првом арапско-изреалском рату, 1967. године, Јосип Броз Тито одлучио да подржи Арапе и када смо прекинули дипломатске односе са Израелом.
Приликом сусрета са Вероником у брдима изнад Лесковца био је хладан и одбојан, љубав је избледела и никад је више није видео. Видите, колико има сличности са Титом који је при сусрету са женом Хертом Хас са којом је имао сина Мишу, био окрутан и окренуо се љубавници Даворијанки Зденки Пауновић, сестри од тетке Мире Марковић, жене Слободана Милошевића, комунисте трагичне судбине и напаћеног живота. Мирина мајка Вера Милетић је своје идеале дала Партији, а она је одбацила и прогласила издајником.
Коча невенчано живи са Лепом Перовић, првоборцем, са којом се зближио у затвору на Ади Циганлији. Њена сестра Брана је била удата за Благоја Нешковића, у то време првог човека Србије, који је својим извештајем о држању Вјере Бакотић у затвору оцрнио је. Погледајте и на кратко само Нешковићеву историју. Благоје Нешковић био је крив за хапшење Мустафе Голубића, Вере Милетић, Мирине мајке, провале у паријски одбор Београда и многo других нечасних радњи. По смењивању са функције, у његову вилу у Ужичкој 36, усељава се Коча са Лепом која је сестра Благојеве жене. Две сестре се смењују у вили на Дедињу, и престају да говоре.
Да видимо каква је даља судбина Веронике Бакотић. После рата радила је као преводилац у Танјугу, па је била и предавач на Факултету за италијански и француски језик.
Удаје се за Марка Мијушковића, који 1949. одлази на Голи Оток. Знала је да јој Коча неће помоћи и одлази код Ђиласа са молбом да јој ослободи мужа. Сажалио се на њену судбину која је била као и пре рата тешка и помаже јој и ослобађа јој мужа.
Е, запамтите како се на примеру честите Веронике и непредвидљивог Коче, одражава она народна пословица: „ Мора се само два пута у животу бити паметан. Када се бира занимање и брачни друг“. Да је Коча изабрао занимање правника како су желели његови родитељи а не политику, а Вероника другог мужа њеног социјалног положаја и породичног васпитања и да се нису спојили, било би им, можда, много боље у одвојеним животима?
После II светског рата све што је било споља од сецесије је ољуштено и добила је овакав изглед какав је добила и како данас изгледа. Постала власништво Американаца у којој је у моје време био Амерички културни центар. Родитељи, комунисти су ту куповали својој деци прве плоче и прве књиге, крајем 5o-их и почетком 6o-тих година. То је време почетка отварања према Западу Брозове Југославије.
После оних несретних догађаја на Косову, Амерички културни центар је девастиран од једне групе наших људи. Американци су се одселили, и једно време зврјала је празна. И онда се онако испод жита пронео глас да неко од ових нових наших богаташа који је кренуо да купује метре по метре некретнина у овом крају, да је бацио око на ову палату Зора. Један број јавних личности и културних институција побунио се против такве идеје, и омогућено је краљевини Шпанији да узме ову зграду, која је отворила Шпански културни центар, чија је културна мисија промовисање шпанског језика и културе земаља шпанског говорног подручја.
Тада на отварању Шпанског културног центра био је овде садашњи краљ Шпаније, а тада шпански престолонаследник, принц од Астурија Фелипе и његова жена принцеза Летиција, садашња шпанска краљица.
Пословно трговачки центар, Кнез Михаилова број 30
Ово је једно од модернијих здања које описујем. Саграђено је око 1998. године. Успело решење, архитекте Спасоја Крунића, бившег градоначелника Београда за време владавине СПО и Вука Драшковића. Ова зграда пословно-трговачког центра, саграђена је на месту где су ваљда сви студенти филозофског, филолошког и природно математичких факултета залазили, јер је ту у приземној кући била књижара „Савремене администрације“ и посластичарница „Меџед“. Да ли се сећате Спасоја Крунића градоначелника Београда, истакнутог члана СПО, странке Вука Драшковића? Странка је отишла у заборав, а богатство Драшковића и његових је остало.
Кућа др. Ћире Пантића, Кнез Михаилова улица, број 28
На углу Змај Јовине и кнез Михаилове улице налазе се две интересантне зграде. Преко пута Прометне банке Београд, саграђена је зграда сличног решења али само са кубетом, у стилу нео барока. Богати доктор Ћира Панић је саградио ову овде кућу на плацу који је купио као своју кућу за становање, а и за издавање стамбеног простора. Дакле, ово је трговачко- стамбени објекат који је изграђен 1929. године, према пројекту архитекте Александра Јанковића у духу академизма. Фасаду карактерише разуђена пластика, балкони са балустрадама, поластри, стубови, на две етаже, венци са вазама.
Зграда Прометне банке Баоград, угао Кнез Михаилове број 26 и Змај Јовине број 12
Зграда Прометне банке у Београду се налази на углу Кнез Михаилове и Змај Јовине. У приземљу су биле трговачке радње, на првом спрату су биле просторије Прометне банке, а на другом Осигуравајућег друштва „Србија“. Прометна банка се налазила и радила све до свог гашења, 1949. године. После рата је у њој био Економски институт а сада је Банкарска академија.
По својим архитектонским особеностима зграда припада стилу сецесије. У грађењу су коришћени челик и бетон, уз употребу опеке, а зидна платна су носећи елементи. Угаони положај зграде акцентован је великом куполом и скулптурама над кровним венцем.
Ево како је до пре неколико година изгледала ова зграда са својом чувеном књижаром “Шумадија” у приземљу а на првом спрату је био изложбено-продајни салон канцеларијске опреме и писаћих машина. Након затварања “Шумадије” то је била радња “Дизел” за продају гардеробе, а након тога је “Зекстра” која се преселила из Кнез Михаилове број 3. И уместо елитне књижаре “Шумадија” у Кнез Михаиловој улици број 26, која је основана 1946. године у Београду, ево где се преселила”Зекстра” да би издала свој локал.
Зграда Прометне банке, једна је од грађевина инжењера Милоша Савчића, који је једно време био градоначелник Београда, и један од најбогатијих људи у Европи. Поред тога, овај човек заслужан је за развој Дедиња, јер је био један од првих који је кренуо да парцелише земљу и гради куће у овом данас престижном делу града.
Бела фасада двоспратне зграде, са кубетом на врху, била је некада Прометна банка је основана почетком 1896. године на иницијативу групе београдских привредника, а Милош Савчић је за члана управе изабран четири године касније. За потпредседника банке изабран је 1903, а за председника 1919. године. На том месту Савчић је остао до краја живота. Прометна банка је била најпре смештена у једноспратници која се налазила у Ускочкој улици. Пошто је у једном моменту ова зграда постала претесна, Банка је купила земљиште у Кнез Михаиловој број 26.
Палата Прометне банке изграђена је у времену од 1912. до 1914. године по пројекту архитекте Данила Владисављевића. Његов сарадник на овом пројекту био је Милош Савчић. Зграда је у архитектонском погледу веома успешна комбинација класичног стила и декорације у стилу сецесије. Доминантна карактеристика зграде је угаоно кубе на врху које је радио познати мајстор Коста Илић, који је правио кубе и на згради некадашње Официрске задруге на углу Масарикове и Улице Ресавска, бивша Генерала Жданова. У приземљу палате налазили су се локали, на првом спрату су биле смештене просторије банке, а осим ње, у згради су се налазиле и просторије Осигуравајућег друштва “Србија”. Прво српско друштво за сигурање дошло је 1905. године под управу Прометне банке.
Прометна банка је била инвеститор и власник многих великих привредних објеката, као што је била Српска фабрика за израду машина и вагона у Крушевцу, прва парна стругара у Београду и Србији, Фабрика лима и плеха у Земуну и друге. Она је покренула развој бродарства у Србији како би омогућила експлоатацију песка и шљунка, као и неке друге привредне гране. Прометна банка је до 1938. године у сва своја предузећа уложила преко 50.000.000 динара, док је њен резервни фонд износио око 40.000.000 динара.