Кнез Михаилова, Доњи део парни бројеви, до палате „Албанија“
Зграде које носе бројеве 22 и 20 су послератног периода и нису интересантне за нашу причу.
Кућа Косте Месаровића, Кнез Михаилова улица, број 18
Кућа трговца Косте Месаровића једна је од најинтересантнијих у Кнез Михаиловој улици зато што као јединствена целина зaузима парцелу између Кнез Михаилове 18 и Чика Љубине 7. На парцели су првобитно саграђене две зграде – једна двоспратана према Кнез Михаиловој, друга приземна према Чика Љубиној и повезане су дворишним крилима у којима су се својевремено налазиле санитарне просторије и просторије за послугу. Између главних зграда и бочних крила налази се двориште, пролаз који је део пречице од Васине улице ка Обилићевом венцу. То двориште, са терасама дуж бочних крила зграде са којих се улази у скромне станове, много пута је било најпогоднија сценографија за разне филмове и телевизијске серије.
На броју 18 налази се здање које је подигао Коста Месаровић, син богатог житарског трговца родом из Сремске Митровице, заједно с Михаилом Павловићем, познатијим као Ћир Мијајло, који је имао и кућу у броју 52.
Кућа породице Месаровић седиште трговачке компаније Месаровић-Павловић била је чувена. Као и већина ортака у Србији одвојили су се Месаровићи од Павловића.
Здање породице Месаровић према Кнез Михаиловој подигнуто је 1883. године, а пројектовао га је у духу академизма тада један од најпознатијих српских архитеката Александар Бугарски, који је, осим неколико кућа у Кнез Михиаловој, пројектаовао Стари двор и Народно позориште. Како су послови градње били поверени једном од најпознатијих архитеката, тако су и све друге интервенције, то јест доградње, а било их је више, повераване само најбољима. Године 1911. архитекта Милан Антоновић бива задужен за преправке приземља у Кнез Михаловој 18. Три године касније архитекта Данило Радисављевић стамбено приземље у Чика Љубиној преуређује у локале, а Драгиша Брашован 1926. године пројектује доградњу трећег и четвртог спрата у Чика Љубиној улици.
Занимљиво је да је 1921. године загребачка фирма „Сунко и Јункман“ направила пројекат за комплетну реконструкцију зграда у Кнез Михаиловој 18 и Чика Љубиној 7, са преуређењем дворишта у продајни простор под атрактивно решеном куполом од стакла. Не зна се зашто овај пројекат није реализован, иако су за ове радове биле прибављене све неопходне дозволе. И данас постоји пројекат за ову неизведену реконструкцију.
Интересантно је да је горе на последњем спрату једно пола године становао последњи Обреновић, краљ Александар, заједно са краљицом Драгом, док се нису вратили назад у Стари конак, односно Стари двор, док је трајала реконструкција.
Значи код Месаревића су једно пола године становали Обреновићи под кирију.
Овде на овоме броју у кући која је другачије изгледала, појавио се и живео у Београду неких двадесетих година прошлог века један јако необичан лик. Јерменин из Азербејџана Махмуд Сафикјурдли(ја), који је био трговац оријенталним теписима.
Дошао је и направио бум. Сва посланства, све богате београдске куће, су сем пиротских ћилима почеле да купују Кирманперсере, Табризе, Хереке, Кајзери и сву ону лепоту коју је он добрим трговачким везама донео из Средње Азије овде у Београд.
Имао је нос за оно шта ће се десити. Године 1941. продао је своје послове и сву некретнину овде у Београду, и преселио се у Њујорк.
Кружи прича да се Махмуд Сафикјурдлија, и даље у Њујорку бавио својим породичним бизнисом, продајом ћилима. Ето, тај интересантни Јерменин боравио је неких двадесетак година у овој кући.
Велики плац између Кнез Михаилове и Чика Љубине Коста Месаровић купио је 1880. године од велетрговца Николе Стефановића и на том плацу саградио две двоспратне куће које је касније доградио његов син Милутин.
На доњим сликама су зграде у бројевима 24,22,20,18,16 Кнез Михаилове улице, 1878. године, и изглед улице средином прошлог века.
Да опишемо укратко живот Косте Месаровића.
Био је син богатог житарског трговца из Сремске Митровице. Као млад дошао је у Београд. Када је 1864. године добио српско држављанство имао је 24 године. Био је школован трговац и желео да се бави тим послом. Коста Месаровић био је члан управе Народне банке Србије од њеног оснивања. Написао је књигу „Да ли сребрне или златне новчанице“ у којој је расправљао о тада важном питању трговине и економије. Био је народни посланик, али се није бавио политиком. У првом браку, са супругом Перком, имао је четворо деце: синове Николу и Милутина и кћери Љубицу и Катинку. Са другом женом је такође имао децу, али она нису дуго живела.
Коста Месаровић се разболео у пролеће 1886. године од упале плућа и отишао у Сан Ремо да се тамо лечи. Умро је убрзо по одласку на лечење. Живео је само 46 година.
Мића Месаровић, Костин праунук, један је од ретких наследника који живи у својој баштини.
Кнез Михаилова број 16
У згради у кнез Михаиловој број 16, била је чувена робна кућа „Електротехна“, фирме која је на жалост у транзицији пропала. О пореклу и власницима ове зграде која је имала два улаза један из кнез Михаилове а други улаз из Чика Љубине улице нисам сазнао.
Геза Кон, некада Кућа Браће Матића, па Књижара „Просвета Геца Кон”, Кнез Михаилова улица, број 12
Кућа браће Матића налази се на броју 12 и позната је по књижари „Геца Кон“. Овај чувени предратни београдски издавач на истом месту је почетком тридесетих отворио продавницу књига, а био је и власник више зграда на простору до Чика Љубине улице.
Није само Југословенска књига, као једна од култних места на која смо научили, страдала. У њој се налазила једна можда најчувенија београдска књижара тог времена – књижара “Геце Кон”-а. Па је онда била књижара”Просвета” па онда знате да је дуго био штрајк, па се исчекивало да ли ће остати, да ли неће остати и отићи под стечај.
Ако наставимо овим трендом, сем књижаре Српске академије наука и уметности и Лагуна књижаре, можда више ни једна књижара неће остати у Кнез Михаиловој, неће постојати више ни “Шумадија” ни “Нолит” ни “Савремена” ни “Југословенска књига”. Све је то власништво истог газде, коме књижаре ништа не значе, а значе му крпе и гаће.
Књижара Геца Кон стара је преко сто година и представља културно добро Београда.
Књижара, отворена 1901. године, понела је име свог оснивача, издавача, књижара и филантропа Гезе Кона, који је био најплоднији издавач књига у старој Југославији, објављујући око 200 наслова годишње. Стекао је толико богатство бавећи се овим послом, да је чак југословенској влади с времена на време изнајмљивао свој луксузни аутомобил, док се у његовој књижари могло наћи преко 15.000 различитих наслова.
Геца Кон је иначе био идејни творац едиције књига за децу „Плава птица“. На самом почетку XX века, 1901. године, основан је “Српски књижевни гласник”, што је један од кључних догађаја у историји српског издаваштва. Само три месеца после тога, у броју 34 отворена је “Књижарница Геце Кона за српску и страну књигу”. Локација саме књижаре мењана је више пута, али то је увек била ова улица. До 1910. године, она се налазила на две адресе: у колоритном окружењу хотела “Гранд”, књижаре Михајла Живковића, то је данас угао са Чика Љубином и јувелирнице “Антонијевић”, која се налазила у делу ка Обилићевом венцу, а чији су власници у то време називани краљевима драгуља. То су они Антонијевић који су били власници Руског цара и њих сам описивао у делу Руски цар.
Од читавог тог кварта до данас су сачувани једино “Руски цар” и Спасићев пасаж. Након 1910. године, књижара се сели на угао Сремске и Кнез Михаилове. На локацију коју данас заузима, књижара се преселила 1934. када је Геца Кон објединио своју књижару, књижару свог зета Фрање Баха и радњу за продају лабораторијског материјала из Кнез Михаилове број 8. Године 1934. настало је Издавачко предузеће “Геца Кон”.
Прву књигу Геца Кон је издао 1905. Била је то “Синтакса српског језика за средње школе” Јанка П. Лукића, уједно и једина књига коју је штампао те године. Наредне године је објавио девет књига, да би после 35 година издавачког рада имао објављених 2.766 књига. Издавачка делатност Геце Кона обухватала је најразноврснију издавачку продукцију, али су примат имале књиге из области науке и литературе. Геца Кон је објављивао дела како домаћих тако и страних аутора, али је примат давао домаћем стваралаштву.
У овој књижари, Геза Кон је имао посебан сто за писце и песнике, за све људе од пера. Само је Бранислав Нушић избегавао да буде за тим столом, јер се ту разговарало, шалило и беспосличарило, а он за то није имао времена. Уточиште је проналазио на једном мањем столу, одмах поред Гезе Кона, чији сто и дан данас стоји на свом месту. На тај начин, Издавачко предузеће “Просвета”, у чијем саставу се налази књижара, још увек чува успомену на Кона и Нушића.
Геца Кон је рођен 1873. у јеврејској породици у мађарском граду Чонграду. Породица Кон је убрзо по синовљевом рођењу прешла у Земун. Отац Бернард, рабин, и његова супруга Лујза послаће сина на школовање у трговачку школу како би се обучио у књижарској струци. Геца Кон је похађао гимназију у Новом саду, мада је школовање напустио пре времена. Године проведене у Новом саду пресудно су утицале на велику дечакову љубав према књизи. Након времена проведеног у новосадској гимназији, Геца Кон долази у Београд и проналази посао у познатој књижари и антикварници Фридриха Бреслауера. У тој књижари ће провести наредних неколико година. После тог периода, Геца Кон поново одлази у Нови Сад где ће наредних седам година радити код издавача и књижара Арсе Пајевића.
После тог времена Геца је пожелео да се врати у Београд и покрене самосталну књижарску делатност. У Београд стиже 1901, а следеће године се жени Бечлијком Елзом Вајс, са којом је имао две кћери. До 1924. живели су у Улици краља Петра 24. Те године, као већ богат човек, купује кућу у Добрачиној 30 и мануфактурну радњу у Кнез Михаиловој. У исто време Геза купује и два стана у Страхињића бана 37 и 37а, а 1916. протестује код окупационих аустроугарских власти указујући им на чињеницу из “Циришког цајтунга” да је динар раван швајцарском франку на циришкој берзи, док су га они девалвирали на пола круне. Аустроугарске власти су се тада сетиле да је Геза Кон 1915. објавио календар “Ратник” у коме је славио победу српске војске над аустроугарском, па је због тога провео три године у логору. Све то време књижара је била затворена и то је био једини прекид у његовом дугогодишњем раду.
Велики радник и борац по природи, након изласка из логора, Геза је са још више елана прионуо на рад, па су поново уследиле године успеха све до трагичног Другог светског рата када га је лист “Балкан”, лист крајње антисемитске пропаганде, напао у једном тексту 1937. као народног непријатеља.
Била је то најава страшног времена које је наилазило. Уочи бомбардовања Београда, предосећајући трагедију, Геза Кон се са породицом склонио у Врњачку Бању.
Убрзо је ту ухапшен и, по бројним сведочењима, пребачен у злогласни логор на Београдском сајмишту, где му се губи сваки траг. Било је то 1941. године.
Зграда „Југоекспорт“, Угао Улица Кнез Михаилова број 8 и Обилићев венац
Прекопута ове куће где се скреће ка бившем биоскопу Јадран и Тргу републике долазимо до послератне зграде која није интересантна за нашу причу, сем да су се на том ћошку увече састајали кошаркаши ОКК „Београда“ и „Радничког“, на челу са славним кошаркашем Радивојем Кораћем.
Ту је и била чувена продавница „Југоекспорт“ која је продавала најесклузивнију гардеробу.
Овде је почињала и завршавала се чувена „штрафта“. Увече од седам сати постајалa је шеталиште младих. Многи погледи у ходу претварали су се у љубави. Није се могло замислити да живиш у Београду а да не идеш на „штрафту“. То је било као да не живиш у Београду.
Када сам био гимназијалац ишли смо на матине игранке од 15 или 15,30 до 19 или 19,30 сати у Кафе Теразије, Градски подрум, Мажестик… Игранке у вечерњим сатима су биле резервисане за студенте и трајале су најдуже до 23 сата. Тек 1967. године отворила се прва дискотека „Код Лазе Шећера“ у Светогорској улици и кренуло се дискотекама. Кафићи још нису постојали. Биле су само кафане, ресторани и бифеи. Први бистро, претеча кафића био је „Цветић“ на Цветном тргу.
Кућа Персиде Миленковић, Угао Улица Кнез Михаилова број 6 и Обилићев венац
Пре рата је овде на углу била је спратна кућа госпође Персиде Миленковић која је срушена у бомбардовању, а пре изградње те куће видимо изглед од пре скоро два века. Ова зграда је била једна од најлепших и на месту где је башта кафане нема палате Реунион.
Персида је била велика српска ктиторка и задужбинарка. Удала се се за београдског трговца, рентијера и добротвора Ристу Миленковића.
Заслужна је за подизање манастира Ваведење, који налази се на Сењаку и изграђен је 1935. године. Према легенди она је уснула сан да баш на том месту треба изградити цркву што је и учинила. Такође, са својим мужем Ристом подигла је зграду Математичке гимназије у Београду, као и зграду у Змај Јовиној улици број 5 у Београду саграђеној 1928. према пројекту архитекте Глигорија Вукчевића. Даровала је и земљиште за изградњу сиротишта. У Табановачкој улици изнад Аутокоманде, 1939. године је изградила сиротињски дом, зграду са 16 хигијенских станова. Захваљујући свом великом доприносу и добротворном раду, једна улица на Сењаку понела је њено име.
Преминула је 1943. године у Београду и сахрањена је у манастиру Ваведење. Зграда је саграђена у стилу сецесије и била је једна од лепших зграда у том делу улице.
Дом штампе, Кнез Михаилова улица број 6 и број 4
На овим бројевима налази се зграда „Дома штампе“, односно Културног центра Београда који је изграђен после 1945. За време рата цео овај крај сем палате Албанија је порушен у бомбардовању.
У тој згради је у моје време била продавница „Синефото“ и „Народна радиност“. На 4 спрату је култни Клуб новинара, у коме се пио битер изузетно омиљено пиће девојака моје генерације, а ми „фрајери“ „шток“. Ако си хтео да фасцинираш девојку, одведи је тамо који је био нешто као данас Бетон хала, где увек можеш видети по неког глумца, писца, манекенку, стјуардесу…
Палата „Албанија“, угао улица Кнез Михаилова број 2 и 4 и Коларчева број 12
На парној страни улице налази се један од симбола престонице, палата „Албанија“, са 13надземних и 4 подземна спрата и укупне површине 8.000 квадратних метара. Она је била једна од некретнина у власништву Трговачког фонда, који је имао 3.200 оснивача и улагача. Палата Албанија, је у време градње од 1938. до 1939. године, са својих 13 спратова и укупно 53 метра висине, представљала највишу грађевину у Београду и на читавом Балкану.
Теорије завера су нам, изгледа, генетски код. Зграда је била под скелама и увелико одмакла у градњи, када су почеле да колају фантастичне приче, које су утеривале становницима околних кућа страх у кости. Једна од прича је да џиновска конструкција лагано тоне. Новине су писале да се ова огромна грађевина подиже на мочварном, несигурном терену. При копању темеља дубине од 12 метара, која је за то време била фантастично дубока јер је у њу могла стати четвороспратница, наишло се на слој тресетног састава и на разне фосиле, међу којим и на фосиле мамута. Како је цео овај крај подводан, морала се поставити дренажа. Кроз мрежу цеви, снажне моторне пумпе црпиле су и избацивале воду, начинивши малу речицу. Али једног јутра цео подрум је био под водом јер је прсла главна водоводна цев. Када се квар отклонио ниво земљишта око зграде почео је неприметно да се спушта, услед слегања земљишта после силног натапања водом. Људи су се плашили да пролазе јер су мислили да ће потонути заједно са зградом. Но није се догодило. Чак ни бомба која је пала на њу није јој могла ништа. Ова зграда добила је име по кафани „Албанија“ из 1860. године која се некада налазила на њеном месту, а у коју је радо свраћао и Бранислав Нушић.
Београд су у 19. веку сачињавале претежно приземне и неке једноспратне грађевине, док су утицаји са запада тек почињали да се осећају, као и свест о стварању националног стила у архитектури. Тако је настала и кафана „Албанија”, која се састојала од подрума, приземља и једног спрата.
Средином тридесетих година 20. века, приликом инспекцијског прегледа, остао је записан извештај у коме је изражен општи утисак о њеном запуштеном стању, као и закључак да се она поправком неће моћи довести у ред.
Глибава маса од блата, органских материја и разних течности прекривале су под кафане. Кухиња је била тескобна, ниска, мрачна и несигурна против пожара, док се на једном прозору налазио ћевапџијски роштиљ, а у подруму су носећи зидови били од ломљеног камена са блатом.
На доњој фотографији је изглед, овог дела улице снимљен између два светска рата. Десно је кафана Албанија, а иза ње спратна кућа Персиде Миленковић.
И поред лошег стања у коме се кафана налазила, она је представљала омиљено стециште Београђана, већина је свраћала због друштва, па им није сметао њен лош спољашњи, а ни унутрашњи излед. По много чему необична, кафана “Албанија” углавном је описивана као место „најнижег реда“, са јефтином храном и шароликом публиком. О томе каква је то кафана била Миленко Тодоровић у књизи “Београд кога више нема” пише како „у тој кафани ништа није било вредно помена. Столови расклиматани, столњака нигде, шанк стар и дотрајао, посуђе изанђало, патос премазан уљем, како су говорили олајем.
Срушена 1936, уступила је место истоименој палати. Београђани су тешко примили рушење неугледне, али познате кафане, почели су да пристижу у вечерњим часовима и све до поноћи се пило и веселило. Потекла је и покоја суза.“ И овде се види колико тешко прихватамо новотарије.
Чувени комедиограф Бранислав Нушић написао је 1929. године за кафану „Албанија“ и следеће речи:„Почев од теразијског чвора, десном улицом која спаја Теразије и Позоришни трг (Коларчева улица), настаје низ кафана, од којих су многе већ раније изумрле. Постоји и данас, као траг старог Београда и постојаће како изгледа вековима, кафана „Албанија“, ругло Београда, али елдорадо свих закупаца те кафане. Не постоји кафана са мање режије а више промета; нити постоји кафана коју посећује тако разнолика и тако мешовита публика.“ Стара, по описима тако неугледна кафана, сачувана је на многим фотографијама.
То је била угаона зграда која је имала приземље, спрат и високи кров. Угао зграде био је засечен и на тој површини се налазио улаз и један прозор. Кафана је срушена одмах после поноћи 17. октобра 1936. године.
Баранислав Нушић даље приповеда: „Мада је општина још пре тога укинула воду и струју, све до тренутка када су ватрогасци почели да скидају прозоре, у кафани су се послуживали гости. Цео догађај је пратио велики број Београђана, који су се враћали са вечерњих биоскопских представа. На имању „Албаније“, осим ове кафане налазили су се и други закупци: кафаница „Мала касина“, ракиџијница, дуванџиница, часовничарска, галантеријска и друге радње, које су срушене истог, или неколико дана касније, а око педесетак људи је тада остало без посла. Одмах до “Албаније” постоји још један остатак старога Београда, такође једна кафаница из најстаријих дана наше престонице, “Мала касина”.“
Земљиште на коме се некада налазила “Албанија”, површине 575 м2 продато је за тадашњих баснословних 8.000.000 југословенских краљевских динара Хипотекарној банци Трговачког фонда. То је била огромна сума ако се зна да је векна хлеба коштала 1 динар. Наведена сума била је исплаћена директним наследницима: породици Симић и осталим наследницима власника овог плаца Крсте Томановића који је стекао плац 1860. године. Био је Херцеговац из села Шоњско поред Требиња. Као трговац бавио се гвожђарском трговином и прављењем казана за војску. Вишак новца је трошио за куповину плацева у ширем делу Београда, па и овај плац.
Ево једне пикантерије.
Једна генерација ствара и кући се а следећа троши па је његов унук Буда Стефановић био париски денди, изузетне лепоте, прави мачо фрајер и радо позиван у монденске кругове Париза. Урбана легенда каже да је био познат као љубавник мис Марџори Сотби, која је била ћерка власника једне од најпознатијих аукцијских кућа из Лондона. И ако је била удата виђала се са нашим Будом по џет-сет местима широм света. Имали смо ми још таквих „мачо фрајера“ у Паризу и свету. Милош Милошевић, Стевица Марковић су кажу били љубавници и Натали и Ален Делона и Митеранове жене, а пре тога је краљ Милан „мувао“ Черчилову мајку.
Историја градње палате „Албанија“ почела је када је Градско веће донело одлуку да поруши, као дотрајале и нехигијенске, зграде у Кнез Михаиловој 2 и 4, као кућу у Коларчевој 12. Затим је, 14. јануара 1938. године, Хипотекарна банка трговачког фонда расписала конкурс за израду идејног пројекта будуће палате. Један од конкурсних услова био је да „будућа зграда треба да представља монументалан грађевински објекат с обзиром на облик, вредност и прометну живост самога места“.
Градња трајала је до 20. октобра 1939. године. Зграда је грађена у стилу српског модернизма: без орнаментална фасада, слободна основа, вертикална наглашеност, равно завршена пета фасада, али поседује и извесне декоративне и функционалне специфичности у стилу ар декоа.
Када је копан подрум палате Албанија, на дубини од 12 метара пронађене су кости мамута и то зуб и ребра. Поред њих нађен је и део људске лобање. Још трају расправе да ли су то кости неандерталца или хомосапијенса који су се пре неких 40 до 50 милиона година сусрели на овим просторима. Живели су у хордама у ташмајданској пећини. Замислите какву причу и сензацију би Арапи у Дубаију од овог направили, када су направили од рибарског брода мало пре 1964. године историју и музеј.
Верујем да би и ми од ових ископина направили научну причу да је колевка цивилизације код нас и да су се овде спарили неандерталац и хомо-сапиенс, само да смо сачували кости.
Основа грађевине развијена је у складу са њеном позицијом на углу улица. Монументални габарит са конвексним угаоним решењем куле од 11 спратова и нижим крилима, ослоњен је на својеврсни постамент са конкавним угаоним делом кога чине нивои приземља и мезанина.
У хармонично укомпоновану фасаду унете су одређене иновације попут у стварању ефекта армирано-бетонске конструкције. Надстрешнице су органски повезане са мезанином која поред декоративне има и функционалну улогу, што даје декоративни ефекат својствен архитектури ар декоа.
На овој слици види се изграђен „Дом штампе“ и зграда у Коларчевој улици.
Посебну вредност палате чине конструктивни систем од високо квалитетног материјала и оплата фасаде, првобитно обложена зеленкастим италијанским мермером „ћиполином“, а након рата плавичасто-сивим мермером.
Ту где су у палеолиту водили битку мамут и човек, удариће „савезничка“ америчка авио бомба. Палата је 1944. године била погођена бомбом тешком пола тоне приликом савезничког бомбардовања у Другом светском рату. У њој се тада налазио главни штаб Организације Тот. Подрум је претворен у противавионско склониште за високе немачке функционере. Том приликом у склоништу су изгинули сви Немци, али је армирано-бетонска конструкција издржала и није претрпела веће оштећење.
Палата „Албанија“ је први облакодер у Београду. Објекат је завршен по пројектима Миладина Прљевића и конструктора статичара инжењера Ђорђа Лазаревића, који је израчунао такву зграду у облику кавеза да јој и полутонска „савезничка“ америчка бомба није могла ништа. Био је и статичар моста Газела.
Дана 20. октобра 1944. године, на згради је истакнута југословенска застава са петокраком као знак да су Народноослободилачка војска Југославије и Црвена армија ослободиле Београд од немачких окупационих снага.
Палата „Албанија“, у време подизања сматрана је једним од најуспелијих архитектонских, урбанистичких и скулпторалних решења у градитељској пракси Београда, која је одмах по изградњи стекла признање стручне јавности. После рата је била седиште Беобанке.
