Кнез Михаилова, Горњи део парна страна до Делијске чесме
Шетњу кроз кнез Михаилову улицу би требало почети од почетних бројева зграда, али као што Париска улица има и парне и непарне бројеве на десној страни улице, тако ћу и ја почети од краја улице од највишег до најмањег броја, односно од Калемегдана.
Главна мензулана или пошта налазила се на почетку данашње Кнез Михаилове улице код Калемегдана. На Калемегдану била је испаша мензуланских коња.
Да мало скренем са теме, али ће вам верујем, бити интересантно.
За време Турака поштоноше су били Татари. Пут од Београда до Цариграда су прелазили за 7 до 10 дана. Књаз Милош је хтео да поштоноше буду Срби, па је тако татар Богдан, носећи царски ферман 1839. године, превалио пут од Цариграда до Београда за 3,5 дана. Татар Јованча Спасић преваљивао је овај пут за 5 дана, а татар Инџа за 4 дана.
Кнез Михаилова улица дугачка је 690 метара, њена ширина варира од 22 до 28 метара, а површина јој је 1,4 хектара. Здања на непарној страни, гледано од Калемегдана, носе бројеве 1 до броја 55, а на парној десној страни од 2 до броја 56.
Хотел “Српска круна”, Кнез Михаилова улица, број 56
Најлепша српска улица завршава се на броју 56, а то је зграда бившег хотела „Српска круна“, подигнута на земљишту породице Алексе Крсмановића. То су она браћа Крсмановићи који су имали куће у Карађорђевој улици и на Теразијама. Хотел је издаван у закуп, а после национализације постао је Библиотека града Београда.
Здање је подигнуто у 1869. години и једно од првих у тада тек основаној Кнез Михаиловој улици. И данас представља једини очувани угоститељски објекат у Београду из времена кад се Србија одвојила од турске управе. Зграда је саграђена као јавни објекат са основом која у средини има унутрашње двориште попут атријума. У своје доба био је најзначајнији хотел у Београду.
Стил садржи елементе романтизма, а фасаде су обликоване у духу строгог академизма, са доњом рустичном и горњом равном зоном. Сви прозорски отвори били су лучни до преправке 1927. године, када су прозори сутерена претворени у мале прозоре. Карактеристична је класицистичка обрада и симетричност фасада, с централни мотивом балкона који носе атланти, што је прилично редак случај у београдској архитектури друге половине XIX века.
Симетрија фасада већине објекта у Кнез Михаиловој и Париској је строга, а овде, из старих фотографија видљива је богата орнаментална декорација. Објекат спада у ретка сачувана репрезентативна здања с почетка друге половине XIX века.
Хотел је сазидан после догађаја на Чукур чесми. Када је последњи командант Београда, Риза паша видео назив „Српска круна“ који вређа осећај Турака на домаку саме тврђаве уложио је протестну ноту. Наравно да Књаз Михаило није ни одговорио на такве протесте.
Породица Павловић је била власник овог плаца, али се богатим Крсмановићима свидела локација, одмах поред Калемегдана. Породица Крсмановић је купила плац и саградила први европски хотел, хотел код “Српске круне”. Пошто сенаторима и господи Крсмановић, творцима Београдске берзе, није припадало да буду хотелијери, то су мађарском Јеврејину Јовану Вугеру изнајмили кућу, који је направио тај хотел по европским стандардима.
Овај хотел, био је најугледнији и најмодернији хотел тог времена. Занимљиво је да је првобитни власник, београдски трговац Милија Павловић, добио право да на ову зграду постави натпис Српска круна, након што је истоимена гостионица у Узун Мирковој улици затворена. Он је, наиме, узео натпис са те гостионице и само га поставио изнад своје зграде.
Касније је ту био смештен француски конзулат. У ноћи између 2. и 3. јуна 1862. године на иницијативу Илије Гарашанина и енглеског конзула, састали су се сви конзули страних сила и разговарали са Пашом о крвавим догађајима на Чукур чесми, што је за нашу историју и борбу за стицање независности изузетан догађај. У овом хотелу су за време друге владе Кнеза Михаила одржавани балови и концерти. За време српско турских ратова била је болница за рањенике.
- године дозидан је спрат и цело здање је преуређено. Зграду је од 1946. па до 1967. године користила Народна библиотека, чија је зграда уништена за време бомбардовања априла 1941. године, док она њена зграда на светосавском платоу 7o-тих година није направљена. Затим је ту била Академија за позориште, филм, радио и телевизију до 1975. године а затим годину дана и Филозофско-историјски факултет.
Погледајте како је изгледала блатњава и каљава улица без тротоара.
Од 1967. године je Библиотека града Београда. У подруму библиотеке, који се назива Римски подрум, налазе се остаци римског бедема и других структура из времена Сингидунума, који су ту пронађени након адаптације библиотеке. Доле после реконструкције налази се читаоница, односно амфитеатар, који нам говори о античкој прошлости Београда, о Сингидунуму.
Препричаћу вам и једну анегдоту која се десила августа 1896. године приликом преправке крова. Како често летњих месеци изненада наиђе олуја, сви мајстори побегоше са крова, али један стари мајстор по имену Чика Јоца није успео да се склони. Оркан је захватио цираду којом је био прекривен кров. Обмотала је чика Јоцу и олујни ветар понесе цираду са чика Јоцом преко Калемегдана и ушћа и спустио је клупко иза аустријске царинарнице на земунској страни Дунава. Царинарници су били пренеражени када су у клупку видели чика Јоцу који их је изненађен посматрао. Када им је испричао шта му се десило, испратили су га назад у Београд. Ето, видите, како су пре 160 година биле олује а ми говоримо о садашњим олујама и непогодама које су последица климатских промена.
Тржни центара „Рајићева, Кнез Михаилова број 54
Како је ово новијег датума нећу га описивати, већ ћу само рећи да се дуго година ту налазила окретница тролејбуса и аутобуса.
Зато ћу вам испричати једну причу како је требало да изгледа овај део.
Када сам радио у грађевинарству у пословној асоцијацији „ЈИНПРОС“, далеке 1983-1984. године, „Хилтон“ је пожело да после Мадрида и Инстанбула у Београду сагради трећи хотел у Европи. Желели су да први пут архитектонски споје старо и ново. Узели би кућу у броју 52, празан плац у броју 54, Библиотеку у броју 56, бивши стари хотел „Српски краљ“ у Париској улици и зграде у Узун Мирковој. Желели су да им се тераса простире до близу споменика Захвалности Француској. За узврат би прокопали тунел од Душанове до Карађорђеве и направили би пешачке зоне код Малих степеница, преко пута Француске амбасаде и из Узун Миркове ка Малом Калемегдану. Трамвајских шина не би било јер би трамваји ишли кроз поменути тунел. Како је још владало социјалистичко схватање друштвене својине, ова замисао се не оствари. Хилтон после тога направи хотел у Будимпешти на много мањим рушевинама старе цркве у Будиму и поче да гради по осталим престоницама Европе. Као и безброј пута пре тога пропустисмо шансу.
Кућа београдског трговца Кир Михаила Павловића, Кнез Михаилова број 52
Зграда у броју 52 подигнута је после 1878. године, непосредно након рушења последње „турске куће“, када је извршено дефинитивно просецање Кнез Михаилове улице, и представља стамбено-пословни објекат.
Пре ове зграде идући од Калемегдана, левом страном улице наилази се на Тржни центар. На слици горе види се дизалица коришћена приликом градње Тржног центра.
Ова овде плава кућа када је сређена, реконструисана и када је стављена ова дречаво плава боја, добила је првобитан изглед и враћена јој је њена првобитна боја фасаде. Сви смо долазили и са ниподаштавањем посматрали кућу, све док неко није нашао оригинал фотографију и показао да је дречаво плава била изворна из времена градње.
Припадала је београдском трговцу Кир Михаилу Павловићу. Звали су га кир од грчке речи кириос због великог угледа и богатства које је имао. Заслужан је за успостављање трговинских веза са Русијом. Био је уважена личност и симбол једне епохе. Помагао је сиромашне ђаке.
Прича која нас занима је да је кућа подигнута 1880. године и балкон носе два титана која овде видите, али она прича којом се ја данас бавим у овом мом разгледању, везана је опет за један мираз.
По прилично је слудео богату чаршију богати кир Михаило Павловић. Имао је три ћерке по имену Вука, Лепа и Зора. Објавио је да свакој даје по 5.000 дуката мираза. Када је то урадио Кир Павловић, морали су Крсмановићи и остали богаташи да га прате. Значи да им је избио новце из џепа. Био је први Београђанин који је својим трима ћеркама давао мираз по 5.000 дуката. Ако је за њих три дао 15.000 дуката, колико ли је тек хиљада дуката имао и колико му је остало?
Било би јако лепо када би неко проучио колико је било богатство неких 20 до 30 породица и да се то ревалоризује у садашње време. Постали би свесни да је богати Београд II половине 19. века и почетком 20. века, био бар по богатству са осталим моћним људима Европе из чак моћнијих престоница и држава. У то време се тачно знало ко је шта и колико имао од имовине, а не ко данас где се богатство „крије као змија ноге“.
Сада ћу вам испричати нешто што ће заинтригирати вашу машту.
Када сам живео у Турској и за време Курбан бајрама када се кољу овнови и јагањци питао сам како да неко коље једног а неко 2-3 овна. Речено ми је да свако ко има имовину изражену кроз количину злата, а основна мера је један колограм, коље по једног овна. Ако има имовину изражену кроз 2-3 килограма злата, коље 2-3 овна. Дакле, имовина и углед се показују и када се узима тај за ортака у послу, или када жени сина, или удаје ћерку. Код нас је обрнуто а ви просудите како је то код нас.
У продужетку улице ове зграде наставља целину суседног блока, и чине их објекти под бројем 46, 48, 50 и тиме доприносе амбијенталној вредности целог потеза. Као и зграда хотела „Српска круна“, ове зграде формирају чело блока и имају три слободне фасаде.
Грађанске куће, Кнез Михаилова улица бројеви 46, 48 и 50
Савршено очуван спојени блок зграда карактеристичан за архитектуру и урбанизам Београда тих година 19. века. Ове куће стамбене намене су изграђене истовременео и спадају међу прве зграде изграђене у ново-пројектовановој улици по плану Емилијана Јосимовића из 1867. Данас су ове зграде значајан део трговачког центра у Кнез Михајловој и споменик из доба његовог настајања у доба конструкције старе вароши. Све три куће имају јединствену обраду, изведену на стилском прелазу из романтизма ка ренесанси.
Блок чине кућа породице Кики у броју 50, изграђена 1870. године, Хрисанте Кумануди „Кристина механа“ у броју 48, саграђена 1869. године и кућа Вељка Савића у броју 46, саграђена 1869. године.
Задужбина “Кики”, Кнез Михаилова улица, број 50
Када станете испред ове куће види се да пише: “НИКОЛА И ЕВГЕНИЈА КИКИ БЕОГРАДСКОЈ ТРГОВАЧКОЈ ОМЛАДИНИ”. Породица Кики орођена са Куманудима и Антулама, била је сигурно једна од најбогатијих цинцарских породица у Београду. Цинцари, Јевреји, Грци, Албанци су се србизирали, примили су наша имена, веру, славе и обичаје, а иста судбина је задесила и Србе који су из Трста отишли у Одесу који су се русофицирали, због исте православне вере. Кики су српска породица цинцарског порекла. Некада је било, као и данас код Американаца, ти си Србин: цинцарског, јеврејског, црногорског, немачког…порекла, а сада свако истиче одакле је а избегава да каже да је Србин.
Овде у овој кући налазило се једно време белгијско и британско посланство. Пошто Кикијеви нису имали деце, сада ћу Вам рећи шта су тестаментом оставили српском народу, а најважнија ствар је зграда у кпојој се налази Болница за пластичну хирургију у Звечанској бр. 9, која је наменски саграђена као болница, и тамо се налазе бисте Евгеније и Николе Кикија.
На сликама горе, дајем изглед куће која је претрпела промене да би се уклопила у јединствену целину све три куће. Виде се промене на фасади у приземљу и на спрату, где су улази у приземљу претворени у лучне, а на спрату је дограђен балкон, да би била иста форма све три куће.
У приземљу те зграде налази се и чувена пицерија”Снежана” основана 1958. године у Београду. Некада је то био први млечни ресторан у граду.
Тако је „Снежана“ ресторан који се налази у епицентру градског збивања. Сви ми који смо овде долазили, још када смо били ђаци основне школе, волимо и данас да свратимо и сетимо се давних дана који су прохујали, а ми нисмо желели да нам старост тако брзо дође. Шта ћете, жеље су једно а сурова стварност је друго.
Од увек, ово је место окупљања младих, где се после шетње „штрафтом“ на коме су се „ђанили“ момци и девојке, договарало где ће се ићи на игранку, слушала музика Битлса, Стонса… са транзистора а касније касетофона на батерије са антеном од метра дужине, носио џинс, први шушкавци, најлон и перлон кошуље..
Унутра и данас стоји једна фотографија где се фирмописац Драгољуб Димитријевић сликао испред своје радње. Виде се натписи за званичне институције, као што је Институт за порађање и женске болести, па „куферџијско-ташнерска радња“, па зубни лекар, па „Завод за прање и глачање белог рубља“.
На слици видимо трговца и занатлију који задовољно стоји изнад дућана и гледа у рекламе које направио својеручно. Неке професије су изчилиле, а неке су, опет, добиле другачију форму. Тако је Перка Лазаревић била бабица коју су будући очеви звали да дође када крене порођај. Мој омиљени познаник, писац, бесмртни Момо Капор спомиње да је, отприлике, на овом месту био Пеливанов хан, турско одмориште са одличним пилавом са овчетином, баклавама и сутлијашом а као врхунац уживања је служење бесплатног дувана.
Кућа браће Крстића, па Хрисанте Кумануди „Кристина механа”, Кнез Михаилова улица, број 48
И ова кућа је саграђена 1869. године као административно-трговачка зграда. Кућу су браћа Крстић морали тек саграђену да продају за 1.000 дуката да би вратили дуг апотекару Јовану Ђурићу, који је имао кућу у броју 39.
Кућу је купила Хрисаната Кумануди. Крстина механа, налази се одмах десно у односу на задужбину “Кики” и била је и хотел и кафана, и Варошки суд. Ту су и просторије некада једне од најпопуларније странке 90. година прошлог века, С(рпски)П(окрет)О(бнове), Вука Драшковића.
Судбина је одредила да у њој буду страна представништва. У њој су се налазиле Француско-српска банка, белгијски и енглески конзулат, а данас је у њој Гете институт. Ова грађевина служила је и као седиште Народне банке Србије, пре него што је пресељена у сопствену зграду у краља Петра улицу.
Кућа Вељка Савића, улица Кнез Михаилова број 46
Кућа у броју 46, саграђена је 1869. године. Данас се у њој налазе Кућа легата и кафана Коларац. Основна делатност Куће легата је прикупљање, проучавање, обрада, заштита и презентација легата града Београда. Кући легата поверени су на чување и старање непокретни легати Вељка и Маре Петровић, Петра Лубарде и Риста Стијовића и покретни легати Олге Јеврић, Миленка Шербана, Милене Јефтић Ничеве Костић, Недељка Гвозденовића и Љубице Цуце Сокић. Значај ових легата презентује се кроз богате и разнородне изложбене делатности у намери да кад се за то створе услови сви легати представе кроз сталну поставку.
Легат вајара и академика Олге Јеврић један је од првих легата поклоњених овој институцији и састоји се од 47 скулптура из периода од 1951. до 2001. Збирка обухвата репрезентативне скулптуре великог и средњег формата које представљају преглед њеног богатог стваралаштва.
Породица Миленка Шербана, супруга Соња и ћерка Нада даривале су збирку која се састоји из три целине: сликарска и сценографска дела Миленка Шербана, слике и скулптуре његових савременика, као и колекција примењене уметности.
Непокретни легат књижевника, академика и вишегодишњег управника Народног музеја, Вељка Петровића, састоји се од ликовнe збиркe из 19. и прве половине 20. века, богатe библиотекe од око 3000 књига, затим богате преписке и докумената, намештаја и предмета примењене уметности, фотографија, медаља и одликовања.
Милена Јефтић Ничева Костић сликар, костимограф и сценограф, поклонила је легат који представља репрезентативну целину од 35 дела који нас воде кроз различите циклусе и дисциплине сликаркиног стваралаштва.
Легат Недељка Гвозденовића се састоји од 562 уметникова дела која представљају увид у комплетан ток његовог стваралаштва. Сликар и академик Недељко Гвозденовић један је од идејних твораца оснивања Куће легата као засебне установе културе која ће се бавити чувањем заоставштина поклоњених граду Београду.
Заједно са Гвозденовићем, идеју о оснивању Куће легата заступала је и Љубица Цуца Сокић и један сегмент свог рада, укупно 27 слика, завештала је овој установи.
Вајар Ристо Стијовић, поклонио је Граду Београду уметничка дела и кућу у којој је живео и стварао. Поклонио је 124 скулптуре, цртеже, скице, библиотеку и неколико радова других уметника, као и свој алат.
Легат Петра Лубарде поклонила је Граду Београду уметникова супруга Вера Лубарда, чине га слике, цртежи, намештај и лични уметникови предмети.
Извор: Википедија.рс
Хајде мало да вам испричам и неки трач тадашњег Београда који се дешавао у овој кући.
На спрату је стан под кирију изнајмио велики „швалераш“ и „љубитељ жена” краљ Милан Обреновић. Служио му је као „сладак“ стан у коме ће живети његова будућа љубавница Артемиза Христићева. Била је снаја Филипа Христића, званог Игуман јер је био претеча шефа кабинета књаза Милоша. Није имао породичне среће коју му је пореметио краљ Милан „гужвајући постељу“ са његовом снајом Артемизом. Син његов, а њен муж Милан умро је од стида.
Милан је негде на неком пријему упознао младу снаху тадашњег посланика, Филипа Христића, Србије у Цариграду, Артемизу Христићеву. Она је била Гркиња, јаке црне косе, раскошних облина, мало маслинасте пути. Била је права ватрена Гркиња, заносног и заводљивог изгледа … и он је волео такве типове жена. Да би јој се приближио, њеног мужа је довео за свог личног секретара, а жену му у кревет.
Можете мислити од толико ордонанаса, он се сетио младога Христића, али уствари желео је да довуче Артемизу да му буде што ближе. Афера је брзо пукла. У малом Београду било је немогуће било шта сакрити, а камоли „швалерацију“. Ни данас се не могу сакрити такве ствари.
И сместио је овде да станује. Кажу да је у по бела дана са дворском свитом знао да стигне овде, да га фијакер са грбом чека, да борави горе, да се после извесног времена врати видно расположен назад у Стари Двор, и све то наочиглед београдске чаршије.
Краљ Милан је са Артемизом Христић, рођеној Јоанидес, женом Милана Христића, добио сина Ђорђа Христића Обреновића усвојеника грофа Зичија.
Та афера је просто кумовала распаду и „зачинила“ већ ужасни брак између Наталије и Милана.
Краљу Милану краљица Наталија је признавала интелигенцију која је била прожета лукавошћу. Његов политички и лични слом, сматра Милан Стоимировић, дошао због размирица у браку. Обоје су се ломили, док једно друго и брак нису сломили. Милан је натерао београдског митрополита да потпише развод, Наталија је отишла, али се тад десио један интересантан детаљ. Грађанство Београда је волело и ценило краљицу Наталију и хтели су Артемизу да протерају из Србије. Београдски студенти сачекају Артемизу и са звонима пропрате је доле на пристаниште на Сави, сместе је у брод, одакле је отишла у Цариград и никада се више није вратила у Србију.
Али била је трудна. Пар месеци после тога, Милану, који није вернички настојен, паде на ум да иде на поклоњење на Христов гроб у Јерусалим.
Краљ је био коцкар, лаком на пару. Волео је жене а и оне су богме њега волеле. Много је волео позориште, коње, трке, псе… Кажу да су га неки руски агенти отровали у Бечу. Неки историчари кажу да је био слаб владалац, да су биле афере, али је била и модернизација државе, градња железнице. На крају живота остао је сам са верним собаром и оданим псом.
Можете мислити краљ Милан и хаџилук?
Основни и најважнији разлог је био да прође кроз Цариград и да борави у Цариграду у време када се Артемиза породила.
После ове афере је краљ Милан је абдицирао 1889. године.
Јурио да не кажем шта све по Европи, имао пристојну апанажу, стално му било мало новаца, кажу да је био и присан са Черчиловом мајком….тако да се та сторија овде у Београду завршила. Злобници кажу да је то био разлог што нас Винстон Черчил није волео. О причи сукоба Винстона Черчила, коме је Воја Танкосић лупио шамар, прочитејте у описивању Официрског дома.
Али несретна Наталија, која је сахранила и мужа 1901. године и сина 1903. године и постала наследница имовине Обреновића, није заборавила тај чин београдских студената. Касније је својим тестаментом Београдском Универзитету оставила највећи приватни шумски посед у Србији, око 7.000 хектара шума. Београдски Универзитет је тек пре пар година, почео да се бави том проблематиком враћања у свој посед.
Велико наследство краљице Наталије, није нико из Србије могао да наследи и докаже, тако да је после 100 година од њене смрти постало власништво Француске државе, јер је живела у Бијарицу, а није било легитимних наследника лозе Обреновића.
Христићи су морали због велике срамоте, јада и чемера, да се иселе из своје куће која је била код кафане „Три листа дувана“ и пређу у своју вилу на виноградима на Топчидерско брдо. Шта се десило … Христићи су чекали свој тренутак. Миланов син краљ Александар је чекао, кад му је отац умро, да га из Беча врати и сахрани у Београду, али је цар Фрања Јосиф сазнао од неког грофа који је био Миланов пријатељ, да му је Милан рекао пред смрт ..да ни мртав у Србију неће… Игром судбине цар је преко младог дипломате српског посланства Христића послао вест у Београд да неће дати да Милан буде сахрањен у Србији, већ је уз сву царску помпу и церемонију сахрањен у манастиру Крушедол. Дакле, вест за коју је сазнао Александар Обреновић саопштио је један од чланова породице Христић, који је ето неколико година после тога колико толико спрао белег и жиг са своје породице.
У броју 44 је била мала трошна кућа која је срушена и подигнута је нова робна кућа, сва у стаклу.
Прва Хрватска штедионица, данас Музеј “Цептер”, Кнез Михаилова број 42
У Кнез Михаиловој број 42 подигнута је палата Прве хрватске штедионице, по нацртима архитекте Диониса Сунка, аутора знаменитог загребачког хотела “Еспланада”. Ово здање због лепоте своје фасаде, али и унутрашњости, остало је не превазиђено до данас.
Налази се поред зграде -„Руднап“а, на углу Кнез Михаилове и Улице 1.300 каплара.
Да видимо ко су 1.300 каплара у чији спомен је ова улица и добила име. То је било 1.300 недошколованих официра који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици, 1914. године.
Ова грађевина је значајна јер је, 19.септембра 1924. године, из једне од њених просторија емитован први радио програм у Југославији, што је означило зачетак Радио Београда. Први пренос је емитован 19. септембра исте године са аријом из опере „Тоска“.“
За изградњу скулптуре и фасаде опет је била задужена фирма Сунко и Јунгман. Компанија “Цептер” ту је сместила своју галерију.
Са сајта „Црно бели Београд“, преузео сам „Бранкин кутак“, где је ова фотографија овако описана: „Елегантна београдска дама и њен пас позирају на углу Ускочке и Кнез Михаилове улице, 1924. године. У позадини се види тек довршена зграда Прве хрватске штедионице (данас „Музеј Зептер“) коју је пројектовао чувени архитекта Дионис Сунко у сарадњи са инжењером Јунгманом.“
На фасади су обележја кукастог крста и масона. О томе сам причао у посебном одељку овог мог писанија.
И њу краси скулпторска композиција која веома личи на ону са зграде Занатског дома: мајстор и шегрт. Разлика је само у узрасту овог другог: у Кнез Михаиловој улици он је млађи, готово дете, и симболизује масона који је тек ступио у организацију. Потковица у његовој руци симбол је среће што се нашао у окриљу добре и моћне браће.
За ову зграду везане су и две приче о злату, невезане за пословање Штедионице. Приликом копања темеља, наиме, пронађен је ћуп са римским златницима. Постоји запис да их је било 15, али нема записа каква је била њихова даља судбина. Приликом једног од каснијих реновирања, у тајној просторији иза једног зида који су срушили, радници су пронашли златне полуге…
Да ло знате да смо ми једини народ на свету који симултано, без икаквих проблема, чита истовремено и ћирилицу и латиницу. Чак и сви Руси не знају и латиницу и ћирилицу, док код нас дете већ од другог разреда основне школе без проблема чита оба писма.
Данас је зграда у власништву господина Јанковић Цептера. Налази се ту и једна интересантна поставка изложбе српскога сликарства XIX и XX века, и у сваком случају вреди је обићи.
Зграда Монопола или старог Филозофског факултета, Кнез Михаилова број 40
Ову зграду стари Београђани памте као палату Лаховари. Ово је прва двоспратна зграда изграђена у овој улици.
А зашто се зове палата Лаховари?
Власница ове зграде била је Симка Обреновић-Лаховари. Она је ванбрачно дете Анке Обреновић удате Константиновић, која се са својим зетом удовцем „прошвалерисала“, још за живота своје рођене сестре. Анка Обреновић је ћерка господар Јеврема и госпође Томаније Обреновић.
Београд тада има између 35 и 40 хиљада становника, и можете мислити како је то изгледало овде по кућама, по Кнез Михаиловој, причајући шта је урадила једна Обреновићка, Анка „помодарка“, фракла Анка, Илиркиња из Србије, дама са камелијама. Све су јој то надимци, по којима је била позната. Из тог родоскрвљења у патријархалној Србији, она је са својим зетом Јанаћком Германијем, добила ванбрачно дете Симку, којој је дала име по преминулој сестри. И ако је зет хтео да призна дете и да је ожени није прихватила али је тражила од њега да детету, малој Симки омогући првокласно школовање и апанажу у иностранству. Међутим, та велика дама Београда, почетком 19. века патријархална стара дама, Томанија Обреновић, иначе родом из западне Србије, ћерка је чувеног Анта Богићевића, ваљевског војводе из богате фамилије, узела је то своје унуче. Једно време је била код њих, па се онда школовала у Швајцарској, па се вратила у Београд, и на крају је отишла на велике поседе Обреновића у Влашкој и Молдавији. Те, за данас накарадне обичаје а некада нормалне обичаје, прузели смо и од Турака и од Аустроугара.
Ако ни по чему другоме, српске владарске династије по броју скандала и прича које су их пратиле, нису каскале за европским парњацима. У тами кафана и чађавих механа, препричаване су приче из “поузданих извора” о дешавањима на двору и ноћним авантурама владара и њихових дама.
А из паукове мрежи ових препричавања и сплеткарања, увек је вешто бежала дама необичне лепоте и још необичнијег имена – Симка Обреновић Лаховари. У време пре Симкиног рођења, Београдом је тутњао притајени рат за превласт између две јетрве, моћне жене: кнегиње Љубице, супруге кнеза Милоша и Томаније, супруге његовог брата Јеврема. Пиони у игри су били њихова деца, Михаило и Анка, чији ће се чудни однос трагично завршити. А Анка је била, рекло би се, права Обреновићка која је волела авантуре и сплетке, посебно оне авантуре које би уследиле после последњег звона ноћних чувара. Волела је музику и књижевност, бавила се трговином и шпекулацијама. Зато и не чуди да је, како је тада чаршија причала, у своју мрежу уплела супруга своје покојне сестре, богатог банкара и бродовласника Јанићија Германа. Из ове скандалозне везе, 1858. године рођена је девојчица која је понела име Анкине покојне сестре и Јанићијеве супруге, Симона, или како су је звали, Симка. Скандал је пратио скандал.
За разлику од старије сестре Катарине, која је била Анкина љубимица и нова учесница у бици за кнежево срце, Симка није била вољено дете. Иако је отац Јанићије нудио да је призна и да јој своје презиме, Анка је то одбијала и задовољила се само новчаном надокнадом за њено издржавање. Да ли је у питању био интерес, увређеност, понос или нешто четврто, данас је тешко сазнати, али овај потез трајно је обележио Симку именом које ће чаршија испод гласа увек везивати за њу – копиле. Анка је ускоро нашла практично решење за ову непланирану сметњу, пославши малу Симку у строги интернат у Немачкој.
Случај је хтео да интриге њене мајке пођу по злу, па су тако 29.маја 1868. године у шетњи Кошутњаком смртно рањени Михаило и Симкина мајка Анка, а тешке повреде су задобиле сестра Катарина, тада већ незванична кнежева вереница од својих 16 лета и баба Томанија. Када је сахрањена на сандуку су биле камелије. Убрзо Томанија позива Симку кући, надајући се да ће девојка, која је атрактивни изглед наследила од мајке, постати савршени залог у некој од аристократских брачних трампи. Срећом, Симка карактер и понашање није наследила од Обреновића, тако да после једног непријатног покушаја удварања од стране Милана Богићевића, рођака по мајчиној линији, бежи у очев спахилук у Румунији. Овај исхитрени бег вас сигурно не би чудио када бисте знали да је разлог њеног душевног немира био то што је Милан био син Томанијиног брата Милоша, па самим тим и блиски Симкин рођак. А био је и 18 година старији. Причало се и да је у љубавном троуглу учествовао још један Милан, али овај пут Обреновић, будући краљ Србије и њен брат од ујака. Још једном, Симка се ни крива ни дужна нашла на тапету београдске чаршије.
Може се рећи да је тек у Букурешту Симки живот почео да се осмехује. Они који су је познавали, записали су да је била својеглава, независна и смела. А управо таква жена запала је за око румунском правнику, политичару, аристократи, реформатору, Александру Лаховарију. Симка Обреновић се удаје за румунског племића, доктора права, творца модерног устава у Румуна, и оног румунског политичара који је кумовао да се са престола уклони узурпатор Јон Куза, и да се доведе немачка породица која је примила православну веру, Коинцолер и Синмарингерн, која је и владала Румунијом, до краја II светског рата. “Велики Лаховари” и седамнаестогодишња Симка убрзо су упловили су брачне воде и постали најмоћнији пар румунског двора. Брачну срећу употпуниће и четворо деце: два сина и две ћерке. И док је Лаховари збацивао једну и постављао другу династију, бавио се реформисањем кривичног права, путовао по Европи као министар спољних послова и борио се за правни статус Румуније, Симка је владала румунским друштвеним животом. Била је дворска дама и блиска пријатељице краљице Елизабете од Вида и учествовала у постављању правила новог монденског друштва Букурешта. Њен ћерка, такође названа Симона-Симка, биће дружбеница следеће румунске краљице, Марије мајке наше краљице Марије Карађорђевић. Симка старија увек је истицала своје порекло из породице Обреновић и пленила харизмом, поштењем, интелигенцијом, ауторитетом. Била је незванични вођа свих виђенијих жена Румуније. Поред Румуније, брачни пар Лаховари био је радо виђен на дворовима Париза, Беча и Берлина, а у новинама су остали и записи о томе како су пружали свесрдну политичку подршку и Симкиним рођацима у Србији, посебно краљу Милану.
Министар правосуђа Александар Лаховари, Обреновићевски зет, поклекао је молбама своје жене Симке, која је желела у свом Београду да има нешто своје. Саградила је ову кућу на имању свога деде, господар Јеврема, за своје потребе. После Првог балканског рата направила је болницу за рањенике, где се од неких рањеника заразила, и умрла. Кажу да никада у њој није становала. Врло необична фигура српске грађанске сцене, и врло необична Обреновићка Симка Обреновић Лаховари.
Ову брачну идилу породице Лаховари би понекад квариле приче о скандалима старије сестре Катарине, која је и после рањавања у Кошутњаку водила буран живот испуњен кокетирањем, непромишљеним браковима и младим љубавницима. Катарину су звали Црни дијамант јер је њена лепота имала опојну привлачност, а и носила је у себи и чар и коб.
Строго васпитана Симка, увек је болећиво помагала Катарину, а Лаховари, увидевши ову њену племениту црту, давао јој новац за издржавање сестре. Шушкало се, додуше, и да је Александар толико био опчињен својом супругом, да је и њој самој праштао повремене излете. О истинитости ових трачева не можемо да судимо, али говоре о њеном утицају и статусу који је интригирао знатижељнике, посебно што је до њеног великог животног успеха водио пут посут одбацивањем, неприхватањем и оговарањем од самог рођења. И тада и сада, успех је био нешто што се тешко праштало једној жени.
Иако се више није враћала у Београд, Симка је ипак оставила траг у историји Београда. Од мајке је наследила имање са кућом у данашњој Кнез Михаиловој улици, на коме је 1870. године подигнута прва двоспратница у овој улици. Пројекат Палате “Лаховари”, израдио је будимпештански ђак, архитекта Александар Бугарски, који је поред овог здања иза себе оставио 125 других београдских кућа.
Сама палата осликавала је карактер како Бугарског, тако и саме Симке. Озбиљна, сведена и достојанствена фасада, била је одјек жене која није била склона кинђурењу и паради и која је, пошавши из мале Србије и новостворене Румуније, пронашла свој пут до салона високе европске аристократије. Занимљиво је и то да Симка никада није крочила у Палату “Лаховари”. Београд и Београђани, очигледно су оставили превише дубоке ране на њеној души.
Палата ће у наредним деценијама бити привремена болница, затим зграда Управе монопола и седиште Филозофског и Филолошког факултета. Надоградњом из 1920. године, постаће и прва четвороспратница у Кнез-Михаиловој улици, а последња рестаурација уследиће 1986. године. Овим пројектом архитекте Михаила Митровића, у ентеријер улазног хола уграђена су три портрета – Стојана Новаковића, Љубомира Стојановића и Ђуре Даничића.
Симона Симка Герман-Обреновић-Лаховари, умрла је 1915. године од колере, којом се заразила негујући рањенике. Палату за живота није хтела да уступи никоме из породице Обреновић. Уместо тога, ово здање у Кнез Михаиловој 40, тестаментом је завештала држави Србији.
У овој згради, тренутно, налази се галерија „Сингидунум“.