Улице Косанчићев и Топличин венац – Савска Падина
Три улице носе назив по легендарним јунацима Косовске битке: Ивану Косанчићу, Милошу Обилићу и Милану Топлици, а због свог закривљено лучног пружања вероватно су уместо „улица“ добиле назив „венац“.
Косанчићев венац
Косанчићев венац, простире се од Поп Лукине до Карађорђеве на Савској падини. Назван је по побратиму Милоша Обилића, јунаку Косовског боја, Косанчић Ивану. Сређивањем овод дела града добио се један привлачан кутак са предивним погледом на Саву, Дунав, Нови Београд и Земун.
Испод Косанчићевог венца из Карађорђеве улице, налази се улаз у овај тунел. Кажу, да води до Ташмајдана.
За даљи историјски развој Косанчићевог венца нарочито је значајан период након Хатишерифа из 1830. године, када овај део вароши постаје седиште државне власти, културног и верског живота Кнежевине Србије и када започиње његов интензиван архитектонско-урбанистички преображај. Поред Саборне цркве, током времена подизана су многа друга значајна здања као Конак кнегиње Љубице, Митрополија београдско -карловачка, Државна штампарија, Народна канцеларија и магистрат, Народна библиотека и друге зграде. Осим набројаних јавних и приватних здања значајних за историју Србије, очуван је и добар део оригиналне урбанистичке структуре простора Косанчићевог венца, као и неколико изванредних архитектонских остварења, тако да овај део града представља специфичан амбијент који у великој мери презентује историјски изглед старог Београда.
Реч је дакле о слојевитом простору, изразитих архитектонских, урбанистичких и историјских вредности, који је једно од најзначајнијих материјалних сведочанстава српске историје у периоду од краја 18. па до почетка 20. века па је због тога заштићен као културно добро од великог значаја.
Кућа Михаила Петровића Аласа, Косанчићев венац број 22
Кућа на Косанчићевом венцу подигнута је 1910. године за Михила Петровића, популарно званог Мика Алас, који је овде живео, радио и умро. Изграђена је на месту срушене куће његовог деде Новице Лазаревића, београдског проте, тако да је чувени математичар, научник и риболовац на овом месту провео готово читав свој живот и управо је у овој кући створио своја најзначајнија дела. Кућа је у Првом и Другом светском рату претрпела оштећења, па је била обнављана.
Кућа је асиметрична, десна страна је сасвим различита од леве стране. На левој страни влада уредна хармонија, а на десној страни је зато прави стилски дар-мар. У основној схеми била је то типична београдска стамбена једнопородична спратна кућа, с главним делом према улици и крилом у дворишту.
Главна фасада носила је мало другачији, свежији дух. Ово је време када мода увезене сецесије већ пролази и њено место заузима српска сецесија.
Премда академски конципирана с наглашеним хоризонталним појасевима, фасада има осликану пластичну декорацију и завршни забат, који представљају главни мотив. Изнад улазних врата је балкон, а изнад њега је кружно поље са шаховски поређаним црвеним и белим плочицама у чијем темену је женска глава, глава нимфе такозвани маскерон, из чије косе се развија флорални орнамент.
Флорални облици преузети су из тада у Европи актуелне сецесије. Геометријски орнамент шаховских поља има своје порекло у српско-византијској архитектури и асоцира на украсе моравских манастира. Кућа је важан и јединствен представник сецесијског стила у Србији са свим флоралним и природним елементима инспирисаним воденим светом: трска, локвањи, шарани. Уз декоративне елементе сецесије, такође, се налазе и елементи моравске школе – црвено беле плочице у облику шаховског поља, које представљају успешну симбиозу сецесије и модерног српско-византијског стила.
Мада припадају различитим временима, подручјима и стиловима, ови мотиви добили су јединствени третман којим је кућа Мике Аласа постала веома успело архитектонско остварење. Решење фасаде као да и данас открива топао и срдачан однос овог изузетног научника и осталих, сасвим обичних Београђана.
Пре стотину година међу Београђанима се говорило: На Косанчићевом венцу број 22 живи пола српске науке. Данас, се међутим поред куће пролази готово без осврта. Као да су сви заборавили и кућу и њене, некада чувене станаре. Ипак, једно гласно изговорено име довољно је да пробуди интересовање наших суграђана, а можда и оних светских путника који сасвим случајно пролазе овом улицом.
Пројекат нове куће, у време ширег осавремењивања Косанчићевог венца, израдио је архитекта Петар Бајаловић, тада доцент на Београдском универзитету. По завршеној техничкој високој школи у Карлсруеу, овај немачки ђак вратио се у Србију, где је реализовао низ значајних пројеката: кућу Леоне Панајот у Француској улици у Београду, кућу Мике Аласа на Косанчићевом венцу, изложбени павиљон Краљевине Србије на међународној изложби у Риму, конак манастира Каленић, дозиђивање Музичке школе Станковић и зграде Друштва Светог Саве у Душановој улици, Коларчеву задужбину, конак манастира Љубостиња, Правни факултет … .
Мада се нашла на почетку пројектантске каријере архитекте Бајаловића, кућа Мике Аласа и тада је откривала умешност свог аутора. И архитекта и математичар су кафански људи и у кафани су пројектовали ову зграду. Нису били само боеми. Били су виолинисти и свирали су у кафани Бумскелер, у Зетској улици, број 2 у Скадарлији.
Мика Алас је у знатној мери утицао на архитектуру свог новог дома. Његов начин живота и склоности одредили су одређена просторна и ликовна решења куће. Подрум је грађен са планом да служи већим делом као винарски подрум у који је Мика Алас смештао вино из свог винограда на Топчидерском брду. На подесту степеништа улазног ходника некада су се налазиле нише с фигурама Наполеона и Паскала које је овај француски ђак изузетно ценио. Балкон који гледа на ушће Саве у Дунав из радне собе такође је била жеља великог математичара, као и шарани у дрворезу улазних врата.
Мика Алас једно је од најзначајнијих имена српске математичке науке. Рођен је на Косанчићевом венцу 6. маја 1868. године. Ђак Прве београдске гимназије и свршени студент Природно-математичког одсека Филозофског факултета Велике школе у Београду. Даље студије је наставио у Паризу. Докторирао је на Сорбони математику 1894. године. Исте године вратио се у Београд где је постао професор за математичку групу предмета. Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас.
Као научни радник и професор Михаило Петровић деловао је до своје смрти. Доктор математичких наука, истраживач, теоретичар и наставни радник, крајем 19. века увео је у наставу математике научно-истраживачки метод потиснувши тиме дотадашњи предавачко-уџбенички начин. Под његовим утицајем формиран је читав низ научних радника на математичком пољу.
Био је иницијатор покретања посебног математичког часописа, а сам је написао око 300 научних радова. Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1899. године када је имао само 31. годину. Био је и члан више страних академија наука, у Прагу, Букурешту, Варшави и Кракову, као и члан више научних друштава.
Мика Алас је био и велики проналазач: конструисао је хидроинтегратор и с њим освојио медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године. Бавио се криптографијом а његови шифарски системи коришћени су у војсци све до Другог светског рата. Конструисао је зупчаник преносник, претечу данашњим аутоматским мењачима у аутомобилима.
Један од најчувенијих Београђана био је и страствени путник и пасионирани и стручни риболовац. Године 1882. постао је рибарски шегрт, 1888. рибарски калфа, а 1895. положио је испит за рибарског мајстора. Обишао је Северни и Јужни пол, написао више занимљивих путописа и много чланака о рибама и рибарству. Дела која је оставио за собом су роман Јегуље, Ђердапски риболови у прошлости и садашњости, Кроз поларну област, У царству гусара, Са океанским рибарима, По забаченим острвима. Учествовао је доношењу првог „Закона о слатководном риболову“ на језерима и рекама Србије 1898. године, као и у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, и заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустроугарском. На међународној изложби у Торину 1911. добио је златну медаљу за изложене експонате из рибарства.
Рекордан улов је имао 1913. када је уловио сома од 124 килограма и дужине око 2 метра. То је било на дан Светог Филимона, славу његовог оркестра. Кафана „Јасенице“ на Јалији, домаку Дунава била је позната по рибљим специјалитетима.
Мика Алас је 1903. године уловио ајвариту јесетру од 200 килограма. Сазнавши за то, велики љубитељ рибе Лазар Пачу, министар финансија, који је извукао Србију из Царинског рата са Аустијом, пожели да за џабе вечера са целом Владом Србије, после седнице Владе.
Вечера је прошла у изванредној атмосфери а Мика је свирао са својим оркестром. Са једне стране трпезе су били аласи и ловци а са друге стране министри.
Ето, такви су били и Мика Алас, а и наша народна власт.
Испред куће, с друге стране улице, поставље на је биста Мике Аласа, рад вајара Александра Зарина из 1969. године. Фото :Београдске вести/А.М
Мика Алас је свирао виолину и 1896. основао је свирачко друштво под називом „Суз“.
Омиљена му је била кафана „Чешка круна“, па је газда мислио да је незапослени свирач ћемана, виолине и понуди му да са својом дружином свира за 25 динара од 5 увече до 7 сати изјутра. Мика је учио музику од Цигана на Чубури па је је био популаран свирач у „Чешкој круни“, све док једне ноћи не изби туча међу гостима.
Још једна анегдота из времена преговора о закључењу железничке конвенције. Замолише Мику да им направи чувену рибљу чорбу и свира са својим оркестром. Наравно да је прихватио из патриотских побуда. Мика је и свирао, а и правио чорбу са својим помоћником, али је крај рецепта само чувао за себе јер је то био његов чувен специјалитет. Када је рибља чорба била скувана, сви су је појели у сласт.
Међутим, Мике нигде није било. Тајну је тек сутра испричао својим најближим пријатељима како му се десио невероватан малер. Када је завршавао чорбу, са крова кафанице, две мачке које су се јуриле, упадоше у казан и скоро скуване некако их извади из казана. То је на њега тако шокантно деловало, да је побегао.
Нико није ништа приметио и ником није ништа фалило, напротив сви су хвалили Микину чорбу.
Милутин Мииланковић, његов друг и пријатељ је овако описао у жељи да научи Мику Аласа да плива.
„Наш Мика Алас, како су га сви звали, неустрашив рибар који је свој живот провео на Сави и Дунаву, и морском лађом, а између оба пола Земљина, прокрстарио Атлантски и Индијски океан, није умео да плива и зато се једанаест пута давио у Сави и Дунаву, и увек се једва спасао. Зато га позвах да ми дође у Даљ да га научим пливању, а он се радо одазва мом позиву. У Даљу је било све припремљено за Микин курс пливања: леп нов чамац, саграђен у Вуковару, пливао је, ланцем привезан уз обалу, испод наше баште. Њиме сам са братом Богданом свакодневно крстарио по Дунаву, купао се у његовим таласима и сунчао се на његовим спрудовима. На такав један леп чист спруд, који се благим нагибом спуштао у реку, одведох свога ђака да га научим вештини пливања. Мика уђе храбро у воду, али само до колена, ја клекнух у воду, испружих леву руку и рекох му да легне преко ње. Он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, побеже главом без обзира. Сав мој труд да га вратим у реку остаде безуспешан. Обрукасмо се обојица: ја, као учитељ; а он, као ђак“.
Поред Михаила Петровића у кући је становала и његова сестра Мара са супругом Живојином Перићем, такође француским ђаком, значајним београдским правником и активним политичарем. Професор Правног факултета у Београду, Хашке академије за међународно право, предавач у Лиону, Паризу и Бриселу, Живојин Перић био је и до краја свог живота остао велики заступник европских интеграција. Један од лидера Српске напредне странке, убеђени легалиста и пацифиста, мада у опозицији против краља Александра Обреновића, након преврата јавно је иступао против завереника оптужујући их за убиство. Против њих је подносио судску пријаву за дело убиства сваке године, све до 1930, када је Кривични законик увео апсолутну застарелост. Поред тога, писао је чланке у којима је нападао радикале због њихове улоге у преврату и погубних последица које су из тога произашле по углед народа и државе у западним земљама.
Кућа је тако са својим станарима, великим научницима свога времена, представљала стециште домаћег и страног научног света. Овде су се састајали високи интелектуалци из земље и иностранства, чије су се идеје и залагања рефлектовали на различите аспекте даље историје. Истовремено, ова кућа представљала је пример блискости и позитивног односа људи високог друштвеног положаја према сасвим обичном свету.
Кућа данас у себи обједињује више вредности, али најзначајнија је чињеница да она представља меморијал као кућа живота, рада и стварања једне од најпопуларнијих личности старог Београда. Мика Алас је умро је 8. јуна 1943. године у свом дому на Косанчићевом венцу. Од када је кућа под заштитом државе рађене су две рестаурације. Прва рестаурација куће рађена је 1968, поводом 100 година од рођења Михаила Петровића. Друга рестаурација завршена је почетком 2018. године. Дом Мике Аласа проглашен је за споменик културе.
Улица Добрице Ћосића, бивша Задарска
Улица Добрице Ћосића једна је од старијих градских улица у Београду. Протеже се правцем од Топличиног венца и Улице Поп Лукине до Косанчићевог венца дужином од око 100 m.
Ова улица је два пута током историје мењала име. Звала се Златарска улица од 1872. до 1896. године, а затим Задарска од 1896. до 2019. године.
Улица Добрице Ћосића је кривудава улица у заштићеној амбијенталној средини. Овај део града проглашен је за културно добро од великог значаја. Дуго је носила име по граду Задру, који је у време краја деветнаестог века био важан центар српског народа, а данас је бастион велико хрватског национализма и шовинизма.
У знак захвалности, тадашњи српски владари улицу су назвали Задарска. Дух старог времена је сачуван у краткој кривудавој улици поплочаној турском калдрмом. Почетком 2019. године улица је добила име по српском књижевнику Добрици Ћосићу.
Кућа Бранислава и Данице Којић, Улица Добрице Ћосића, број 6
Ова кућа је породична кућа архитектонског пара Којић, Бранислава и Данице. Сама зграда је нежних и заобљених контура које прате кривину саме Улице Добрице Ћосића. Кућа је подигнута 1926. године као архитектонско ремек дело које је један од првих примера експресионизма у српској архитектури. Ентеријер је осмислила Даница Којић. Бранислав је био задужен за екстеријер, а Даница за ентеријер.
Поред ове куће, пројектовали су и кућу у Призренској улици број 7, коју сам описивао.
Улица Сребреничка
Улица носи своје старо име од постанка. Крштење околних улица на Косанчићевом венцу именима далматинских и источнобосанских градова у време настанка Југославије било је разумљиво.
На Косанчићевом венцу снимани су и култни филмови: Маратонци трче почасни круг и Андерграунд. Верујем, драги читаоци, да сте скоро сви гледали ове филмове.
Легендарни домаћи фим Маратонци трче почасни круг сниман је већим делом у Београду, а постоје многе занимљиве чињенице које многи љубитељи овог филма не знају. Филм је сниман на разним локацијама у Београду и Панчеву.
Култне сцене су снимане у кући породице Топаловић која се налази на Косанчићевом венцу, на углу Задарске и Сребреничке улице. Нажалост у веома је лошем стању, а од 1945. године у призмељу куће живи породица Јеринић која има статус заштићених станара. 1998. године ова кућа је добила нову власницу чија је идеја била да се здање сруши и сазида нов стамбени објекат. Станари и власница и даље имају спор пред судом, па судбина куће још увек није одређена.
Неки делови ових улица, послужили су као сцена за снимање познатих српских филмова, међу којима су „Маратонци трче почасни круг“, „Underground“ где је сцена била постављена на рушевинама Народне библиотеке на Косанчићевом венцу, па сцена „окречите Београд“ из филма „Балкански шпијун“ у Фрушкогорској. Овај део града је често био тема инспирације сликара и књижевника. Између осталог, радња романа „Пријатељи“ Слободана Селенића одиграва се у кући на Косанчићевом венцу број 7.
Кућа Билија Питона је такође у Београду. Налази се на Топчидеру, од метеоролошке станице наниже ка Раковици. Сцена у којој Бора Тодоровић води Секу Саблић да „вежбају за филм“ је снимљена на језеру Трешња, на Авалском путу, недалеко од Београда. Још једна чувена сцена и дијалог: „Види тата, па то је господин Рајковић, а шта му је? Сад му није ништа, убио си га к’о зеца“, снимљена је Кошутњаку, тачније у Пионирској улици.
Један део филма сниман је у Панчеву, рачунајући и почетну сцену филма, где се види зграда некадашње кафане Крагујевац. Сцена обрачуна Топаловића и Билија Питона снимљена је у улици Ђуре Јакшића у Панчеву. Недалеко одатле налази се трг на којем Бора Тодоровић објављује да поново ради биоскоп.
Верује се да је инспирација за лик Ђенке којег у филму тумачи Бора Тодоровић био предратни чувени сниматељ Коста Новаковић. Његов студио налазио се у Курсулиној улици на Врачару, а био је стручњак за еротски филм. Његово најпознатије остварање датира је Грешница без греха из 1930. године. О њему и филму прочитајте више у београдској причи: ПРВИ ЕРОТСКИ ФИЛМ ПРЕМИЈЕРНО ПРИКАЗАН У БЕОГРАДУ. извор : kafenisanje.rs
L
Прва улица којом је провозан аутомобил била је Немањина, узбрдо од Железничке станице. Наставили су улицом Кнеза Милоша, одакле су продужили до крајњег одредишта, Топчидера. Возио је фабрички шофер, док су Божа, Срета и њихови пријатељи заузели преостала места.
Београђани су се окупили да испрате тај догађај, а одмах након стартовања возила, гласан звук мотора натерао је неке у бег. Понеки пролазници су се прекрстити слутећи да је у питању нешто нечастиво, а већ сутрадан се кроз Београд препричавала вест: “Прође аждаја кроз наше село, светле јој очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут“.
Први проблем на који су наишли шофер Костић и власник Божа јесте набавка бензина. Као што можете претпоставити, бензинске пумпе нису постојале, а почетком 20. века у Србији бензин је могао да се купи само у апотекама и то у малим, скупим флашама. За потребе аутомобила, први београдски шофер свакодневно је обилазио апотеке и куповао бензин. Само три године након што је Божа увезао први аутомобил у Србију, био је приморан да прогласи банкрот. Историчари кажу да је он покушавао на све начине да задржи свој високи статус, али да у томе није успео.
Београдом кружи анегдота из доба Божиног банкрота. Кажу да се аутомобилом заглавио на узбрдици у улици Кнеза Милоша, испред Лондона, на раскрсници са улицом Краља Милана. Тада је наишао Стеван Сремац и грађанима рекао: Помозите несрећном Божи да помери своју једину непокретну имовину!
У Београду су се након 1903. године низали аутомобили, а са „појачаним“ саобраћајем на улицама настала је потреба да се уведу саобраћајна правила. Први саобраћајни знак у Београду био је на Авалском друму, а на њему је писало држи десно!
Први шофер Србије, Срета Костић, наставио је да се бави овом професијом и променио је више газда. У периоду од 1911. до 1915. године био је и лични шофер Петра Карађорђевића. Аутомобил који је исписао нову страницу у историји Србије и Београда је мењао власнике, а траг му се губи негде у Скопљу.
Народна библиотека Србије, улица Косанчићев венац број 12
Народна библиотека Србије основана је 1832. године. Први светски рат донео је несрећу и страдање и Народној библиотеци. У бомбардовању је страдао део фонда, а остатак је пресељен на више места у Београду. Почетком Првог светског рата један део вреднијих, посебно старих рукописних књига, евакуисан је и спакован у воз. Током 1914. и 1915. године, библиотека је била бомбардована, а у том периоду чак је три пута евакуисана. Тада је уништен део књижног фонда, али је значајан број књига спасен управо измештањем широм земље. Најдрагоценији делови фонда пребачени су у Ниш и Косовску Митровицу, али су пали у руке окупатора и пренети у Софију. После рата овај део је враћен у Београд, али нестало је доста књига, новина и 56 старих рукописа, међу којима су и неки из 13. века. Неколико њих је пронађено у Немачкој и откупљени су тек 1972. године.
.
Народна библиотека је, иначе, наша најстарија културна институција. Била је смештена уз саму порту Саборне цркве. Библиотека је у Првом светском ратуи остала и без својих просторија. Кућа српске књиге која је од свог оснивања стално мењала пребивалиште. Како је након Првог светског рата библиотека остала без својих просторија 1920. године одлучено је да се она усели у зграду на Косанчићевом венцу број 12, у којој се претходно налазио један од пословних објеката познатог индустријалца и филантропа Милана Вапе. Тада је откупљена бивша “Картонажа Милана Вапе“.
Оњему сам писао у линку Улица Војводе Мишића, па можете прочитати много занимљивог из његовог живота.
Велелепно здање отворене је за јавност 1925. године. Реалност рата и чињеница да би Хитлерова Немачка могла да ускоро нападне Југославију постојала је у свести званичника Београда и Народне библиотеке још од 1939. године. Још се тада први пут појавио план за евакуацију највреднијих драгоцености са Косанчићевог венца, али транспорт никада није кренуо.
Локација на коју је требало сместити дела из Народне библиотеке стално је мењана, а након пуча 27. марта 1941. године, коначно је договорено да фонд буде измештен до 10. априла.
Библиотечки фонд је спакован у 150 сандука, рукописи одвојени у 38 сандука, а стара периодика у 22 сандука.
А онда је поново дошло до преокрета! Одједном, 3. априла уследила је наредба министра просвете Милоша Трифуновића да се одустане од евакуације не само Народне библиотеке већ установа културе уопште јер војска не може да приушти да издвоји “ниједна кола, ниједан вагон”.
Након тога, једино што су запослени у библиотеци могли да ураде, било је да драгоцености склоне у подрум.
У шестоаприлском бомбардовању изгорела је до темеља, а пожар је прогутао 350.000 књига, 500.000 свезака, многе значајне документе, повеље и збирке, средњовековне рукописе… који су данима били спаковани у сандуцима и у подруму чекали евакуацију.
После 6. априла показало се да подрум није био довољан да заштити културно благо Србије. У налету немачких бомбардера, 6. априла 1941, зграда Народне библиотеке је погођена и изгорела до темеља. У пламену Другог светског рата, за само неколико дана, Србија је изгубила непроцењиво културно благо, сакупљано и чувано вековима. Остала без готово целокупног памћења народа сабраног у књиге. Зграда је погођена “тек” у трећем ваздушном нападу, око 15 сати и 30 минута. Ватра је дуго тињала, али како у хаосу који је настао нико није био ту да је угаси, једном када се распламсала, прогутала је све.
Пожар после бомбардовања трајао је неколико дана, а у општој паници и метежу, зграду библиотеке нико није гасио. Последње су у подруму изгореле вредне и рукописне књиге које су данима пре 6. априла ту биле спаковане у сандуцима и чекале евакуацију. Наиме, већ после потписивања Тројног пакта, очекујући ратно стање, био је спреман план измештања националног књижевног блага.
Потпуно је уништено здање Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу. Била је то у свету једина национална библиотека која је намерно нападнута и уништена током Другог светског рата.
Уништен је књижевни фонд од око 500.000 свезака, као и збирка од 1.424 ћирилична рукописа и средњовековне повеље који су датирале из периода од 12. до 17. века. Изгорела је картографска и графичка збирка од 1.500 бројева, збирке од 4.000 наслова часописа и 1.800 наслова новина, значајна и недовољно проучена збирка турских докумената о Србији, инкунабуле и старе штампане књиге, новине, периодика и целокупна преписка важних личности из културе и политичке историје Србије и Југославије…. Како су изгорели и каталози никада заправо није тачно утврђено тачно какво је све благо нестало тог 6. априла 1941. године.
Заувек су нестали споменици наше духовности попут “Типика светог Саве Јерусалимског” из 1319. у преводу архиепископа Никодима, призренско “Четворојеванђеље” на пергаменту са српским рецензијама, “Октоих” из 12. и 13. века, “Александриде” из 14. и 15. века са минијатурама на којима је био први приказ пирата… . Нажалост, никада тачно није утврђено колико се и какво благо чувало у Народној библиотеци, јер су у згради изгорели и каталози. Са згаришта није извучена ниједна цела књига.
Како мали број људи зна праву истину и злочинички догађај бомбардовањња то ћу се потрудити да га на основу нађених СРНА података реконстуишем.
Нацистичка Немачка напала је Краљевину Југославију 1941. године. Авиони су најпре бомбардовали Београд, потом и Краљево, Ниш и друге градове. Напад који је почео без објаве рата означио је почетак Другог светског рата у Краљевини Југославији. Прве бомбе пале су на Београд у 6.30 сати. Истог дана, градње бомбардован још четири пута, а из авиона је пуцано и на колоне избеглица, док су напуштале град. Београд је бомбардован и 11. и 12. априла. Напади су трајали и ноћу, а на град је изручено 440 тона смртоносног товара. Тачан број жртава никада није прецизно утврђен. На списку погинулих у Београду, који је тада имао 370.000 становника, води се 2.274 грађанина, док неке процене говоре о око 10.000 повређених Београђана. Град је претрпео непроцењиву материјалну штету. Потпуно је разорено 714 зграда, теже оштећено 1.888 зграда, а делимично оштећено 6.829, међу њима и зграда Старог двора, чија је купол срушена. Гађане су густо насељене четврти, болнице, Учитељски дом, Каленић пијаца, Железничка станица, Главна пошта, Земунски аеродром.
У порти Вазнесењске цркве побијено је и рањено неколико стотина цивила, а више стотина грађана страдало је када је директно погођено градско склониште у Карађорђевом парку.
Поуздано се зна само да са згаришта није извучена ниједна цела књига, а спасене су само оне које у том тренутку које, из најразличитијих разлога, нису биле у згради. Иронијом судбине, последње су страдале највредније књиге… управо оне склоњене у подрум у коме никада нису дочекале евакуацију.
Нестали су сви инвентари и каталози, а из старе збирке рукописа сачуван је само један рукопис који је у том тренутку био ван библиотеке.
После рата, у априлу 1946. године добија зграду бившег хотела”Српска круна”. Министарство просвете Србије доноси одлуку да се све реткости рејонских библиотека уступе Народној библиотеци. Посебном одлуком додељене су јој Дворска библиотека, Библиотека Сената, део Библиотеке Народне скупштине и Библиотека Друштва Светог Саве, а откупљене су и многе приватне библиотеке. Следеће године, 20. априла 1947. године, почела је редовно да ради и своја врата отворила читаоцима.
Поводом 150-годишњице Првог српског устанка Извршно веће Србије донело је одлуку да се изгради нова зграда НБС. Камен темељац за зграду коју је пројектовао Иво Куртовић, постављен је 20. октобра 1965, а 6. априла 1973. године, Библиотека је свечано отворила врата своје нове зграде, у којој је и данас.
Топличин венац
Топличин венац простире се од Варош-капије до Обилићевог венца, између улица Цара Лазара, Вука Караџића, Чубрине, Маршала Бирјузова, Царице Милице и Змај Јованове.
Топличин венац је, као и Косанчићев, добио назив по косовском јунаку, такође побратиму Милоша Обилића и Косанчић Ивана, Милану Топлици. Позната је личност из народних песама косовског циклуса. Предање каже да је био и вереник Косовке девојке. Погинуо је у боју на Косову, а позната слика Уроша Предића приказује га као рањеника коме Косовка девојка пружа помоћ појењем из крчага.
Зграда угао Улица Топличин венац број 9 и Царице Милице
