Централни Врачар, Неимар
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail : voja-sila@moj-beo-grad.com
Котеж Неимар
Изградњом Славије и Чубуре наставило се даље проширивање града на побрђу где су се налазили воћњаци, виногради и њиве. Промућрни људи, налик на Шкота Макензија, покуповаше и испарцелисаше имања и подигоше куће за издавање и сопствено уживање. У једној од тих кућица и ја сам проживео своје детињство.
Неимар нема везе са фудбалером Нејмаром, пореклом из Бразила.
Морам да вам испричам једну причу из мог детињства везану за овај крај. Како смо становали под кирију у Улици Дубљанској, то су наше газде Боса и Саватије Минић причале овако мојим родитељима, а ја пошто нисам имао мобилни, интернет ни цртаће на тв, слушао сам из прикрајка њихове приче о људима и старом Београду. Газдарица Боса била је шеф вешераја, а газда Саватије шеф вртлара код Краљице Марије на двору на Дедињу. Када су њих двоје решили да се венчају Краљица и Краљ поклонили су им као свадбени дар по плац у Дубљанској и Граничарској улици да се скуће и да имају за издавање под кирију. Краљ и Краљица нису дали државне паре, већ из своје апанаже.
Незнам што вам ово рекох, али што би рекао легендарни глумац Лане Гутовић: „Не може да шкоди“
Улица Небојшина
Пење се са Неимара, из Јужног булевара и поред Народне библиотеке на Врачарском платоу, улива се у Булевар ослобођења.
Име је изведено из негације глагола бојати се – не бојати се. Од тога је направљена именица небојша која је у српском језику постала и често име. Ми смо овде увек имали неке који се нису бојали, па смо им у знак сећања оставили улицу са тим именом.
Иначе постоји прича да је улица калдрмисана калдрмом из Пожаревачке улице. Наиме у стара добра времена Београд је био готово исто толико запуштен као данас. Десило се да је Небојшина била у много горем стању од Пожаревачке, па су наши мудри преци, представници власти, довијајући се на разне начине пребацили калдрму из Пожаревачке у Небојшину. То је колико се зна била прва успешно урађена трансплантација калдрме у историји грађевинске медицине. Тада су обећали становницима Пожаревачке да калдрму могу по потреби и да им врате. То само показује да лудило није настало у време ваших живота, већ много раније. Можда је тада изнедрена чувена српска народна мудрост: Сеци уши, крпи дупе. Било како било, дародавац калдрме је пристао на трансплантацију исте у Небојшину, те су од тада те две улице постале улице побратими или посестриме виле.
За Небојшину улицу је интересантно и то да није једина са тим именом у Београду. Наиме у београдском зоо врту постоји и једна улица са истим именом.
Улица се ослања на Карађорђев парк и пролази поред Народне библиотеке. Некад је на месту где је сада споменик Карађорђу био и циркус „Адриа“ и циркус „Централ“, варијете „Орфеј“, а на почетку улице налазила се и посластичарница „Опатија“.
Најпознатији становник ове улице је Момо Капор.
Опет нешто од легеде овог града Моме Капора у Момо Капор – Хало, Београд: „ Београд није сав у Београду.
Много већи део Београда је у чежњи за Београдом, која га чини лепшим него што у ствари јесте.
Београд је у београдским кафанама по свету, у којима се окупљају „наши“…
„Скадарлија“ у Ричвуду (Њујорк). „Балкан“ у Сиднеју. „Четири брезе“ у Бриселу. „Дара“ у Паризу. „Ла ћоса“ у Каракасу. „Београд“ у Минхену. „Кинг Петар“ у Вашингтону…
Београд је у трешњи на дну коктела „Менхетен“, коју управо сише једна срећно удата осамљена Београђанака, што у римском „Кафе Греко“ резимира свој живот – да ли је све то заиста вредело толико труда: би ли боље живела да се удала за свог Микија и остала на Вождовцу?
Београд је био и у бриселском ресторану „Стара Србија“ поред Гранд плаца, када нас је власница Добрила, некадашња „црна дама српске поезије“ питала шта је са песником Бранком Миљковићем, а ми јој испричали како се претворио у споменик на Калемгдану! Запањила се! Како споменик, када је она том споменику штопала чарапе и кувала пасуљ када је био потпуно непознат?
Београд је и у Хамилтону (Канада), где нас један остарели коњички официр краљевске војске пита, дува ли још кошава три, седам или двадесет и један дан, а кошаве већ дуго ни за лек… Дојадило јој, изгледа, то што није успела да нас одува са овог брега, па сад цвили и завија тамо негде у руским степама.
Београд је у кућама оних што су били принуђени да га напусте, поневши са собом по неки његов делић, испресовани калемегдански цвет у хербаријуму, неку књигу, рецепт за мусаку од плавих патлиџана, надимке ишчезлих лепотица и лепотана, фотографију матураната Треће мушке гимназије (школска година 1956-57), мазни београдски акценат, који није успео да поквари чак ни енглески.
Ни стара Кнез-Михаилова, ољуштених фасада и пропалих тротоара са локвама, није више на Кнез-Михаиловој! Она је на стопалима остарелих шетача, који ни на једном светском булевару нису могли да ухвате корак некадашње „штрафете“.
Београд је на фотографијама покојних мајки, очева, бака и дедова, који у животу нису путовали даље од Земуна, а сада са слика благо посматрају њујоршку дневну собу по којој се размилео свет који чаврља на седам језика.
Београд је тамо где закиселимо само једну главицу купуса у лавабоу и од ње савијемо сарме, да се похвалимо Аустралијанцима или Аргентинцима, нашом храном.
Београд је у начину на који Београђани примају госте по свету; Београд је на иконама Светог Николе и Светог Јована, најчешћим београдским славама – иконама које су путовале до Канаде и Новог Зеланда; Београд је…
Београд није у Београду.
Београд је у свим оним Београђанима, који још увек не могу или не смеју да се врате.
Али, ни ја више нисам овде, већ негде другде, одакле очајнички покушавам да се вратим самом себи…
Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.
Београд је у идеји која оплођава свет где год да се пренесе његов дух. Он је у неком вицу, у случајном гесту, у урођеној лежерности са којом се примају победе и порази, тамо где је јединица за мерење стила – шарм.
Београд је у Прагу на Вацлавским намјестима, где се Чеси буне против глупости, насиља и лажи, честрдесет година после Београда.
Дух Београда се расуо по Варшави, Будимпешти и Софији, као далеки ехо онога што је Београд извео још четрдесет и осме.
Београд је у именима малих Швајцараца, Француза и Швеђана, Немаца и Американаца, чије су мајке Београђанке.
Београд је у кажипрсту кад окрећемо 011.
Београд је у изразу „без везе“, ма на ком се континенту изговорио.
Београд је расут на све четири стране света.
Чезнем да једног дана сви ови Београди буду на окупу.“
Улица Ранкеова
Спаја Небојшину са Браничевском и наставља се на Дубљанску улицу.
Име је добила по Леополду фон Ранкеу немачком историчару. Био је професор историје у Берлину, а сматра се и утемељивачем научне историографије и традиционалне Немачке историјске школе.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Стоматолошки факултет. Као 12. годишњак у Амфитеатру факултета гледао сам преносе Олимпијаде и Риму, а то је било у лето 1960. године. ТВ је имао екран 52 цм и замислите колико смо могли да видимо, али је за нас то било чудо невиђено. Иначе са експерименталним тв програмом се почело 1958. године. У овом дворишту је лети радила биоскопска башта а ми, клинци, смо прескакали зид из Небојшине улице и сакривали се иза платна. Мука је била када нас сноп светлости пројектора осветли а редари нас открију. Временом су навикли на нас па су нас пуштали без карата али уз услов да од куће понесемо шамлице на којима би седели. Пре Другог светског рата у овој згради је била Француска школа.
На овом факултету је студирала и сада ради као предавач наша ћерка Катарина.
У часопису „Задужбинар“ лист број 2 пише о Фондацији мр фарм. Љубице Циге Војтех Драгићевић и инж. ек. Николе Драгићевића основане 1993. године. Дародавци су поклонили 25.000 немачких марака старе девизне штедње, ради додељивања две новчане награде најбољим студентима Фармацеутског и Економског факултета. По Закону о регулисању јавног дуга СРЈ по основу девизне штедње грађана, новчана средства Фондације претворена су у обвезнице Републике Србије, са роком доспећа 31. маја 2016. године, чиме је Фондација практично онемогућена да испуњава циљеве због којих је основана. Одбор је донео одлуку да се девизна средства пребаце у Банку Интеса, с којом је постигнут договор о орочавању приспелог износа од 14.900 евра, да би се средства користила према намени. Легат Данице и Ивана Феофилактова основан је 1993. године чини стан у Ранкеовој улици 12. Циљ Легата је задовољавање општих потреба Универзитета у Београду.
Улица Гастона Гравијеа
Спаја Ранкеову улицу и Улицу интернационалних бригада.
Име је добила по француском географу и етнологу Гастону Гравијеу. Био је професор на Сорбони и велики поштовалац српске културе и историје. 1909. је постављен за лектора француског језика на Београдском универзитету. Писао је много о нама а једно од познатијих дела му је „О Србима и Албанцима“ које је објављено у Паризу 1911. године. Они који говоре о српско албанским односима од времена Тита и Слобе, нека прочитају ово дело.
По почетку Првог светског рата Гравије се прикључио својој војсци и погинуо на западном фронту.
Овде се налази Одељење Дечје протетике стоматолошког факултета.
Улица Интернационалних бригада
Паралелна је са Хаџи-Милентијевом улицом и иде од Јанка Веселиновића до Небојшине, пресецајући при томе улице Петра Кочића и Браничевску.
Име је добила по бригадама састављеним од добровољаца широм света које су учествовале у Шпанском грађанском рату на страни републиканаца. Наравно да такав један светски кермес није могао да прође без наших људи. Где има џумбуса има и Срба. Део Срба, који су у то време били под стресом због посла, промаје или тешког дана се запутио у Шпанију на лечење. Тамо су, са истомишљеницима из остатка света, спроводили групну терапију која се састојала од клања са Франковим фашистима. Основне ћелије групне терапије су биле бригаде, које су због свог међународног карактера добиле назив интернационалне. Нешто слично као и интерконтиненталне балистичке ракете, само што ове немају улицу. И тако, не само да смо добили улицу са овим именом, већ смо у Карађорђевом парку подигли и споменик који нас подсећа на ове жестоке момке.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази хотел Кристал, католичка црква Блажене деве Марије и споменик културе, Кућа архитекте Милана Злоковића.
Кућа Милана Злоковића, Медитеранео стил, Интернационалних бригада број 67
Кућа је подигнута за своје потребе и по сопственом пројекту саградио је архитекта Милан Злоковић. Пројекат ове куће представља антиципацију модернистичког покрета у српској архитектури између два рата. Као један од оснивача Групе архитеката модерног правца, ГАМП, приближавање модернистичком схватању архитектуре остварено је применом тзв. „слободног плана“. Карактеристичан детаљ у спољној обради представљају лучни отвори на фронту приземне зоне и рељефи у пољима између прозора спрата.
Пројектовао је безброј зграда у граду а најзначајније су: Универзитетска дечја клиника, Зграда “Фијат – Југоауто”, виле “Прендић” и “Штерић”, зграда Јосипа Шојата у Улици краља Милутина…
Рођен у Трсту, у српској поморској породици пореклом из Боке Которске, Милан Злоковић, је после отпочетих студија у Грацу, дипломирао архитектуру у Београду а усавршавао се у Паризу. Иза себе је оставио 170 пројеката, за које је освојио шездесетак награда и откупа на конкурсима. Његов најплоднији стваралачи период био је између два светска рата, када му је изведено 40 зграда – приватних кућа и вила, пословних и јавних здања. Са архитектама Браниславом Којићем, Душаном Бабићем и Јаном Дубовијем, 1928. године оснива Групу архитеката модерног правца- ГАМП. Имао је пресудан утицај на продор нових идеја у тада конзервативну српску средину.
Сопствену породичну кућу на Котеж-Неимару архитекта Милан Злоковић је пројектовао и саградио 1927. године. Уместо уобичајеног академског начина истицања архитектуре угаоног објекта, драматични угао Злоковићеве куће постигнут је укрштањем два тродимензионална система композиције волумена. Оригиналним, модерним решењем куће архитекта Злоковић је створио нови, модеран идентитет околног урбаног простора. Архитекта Милан Злоковић једна је од маркантних фигура српске архитектуре XX века. У кући се чува богата заоставштина која омогућава расветљавање његове свестране личности.
Улица Хаџи Мелентијева
Полази од Небојшине улице, сече Браничевску, Петра Кочића, Јанка Веселиновића и улива се у Максима Горког.
Име је добила по Хаџи-Мелентију Стевановићу. Мелентије, или како га у последње време крстише Милентије, је био архимандрит и обновитељ манастира Рача у Подрињу. Писменост је стекао у манастиру Троноша, где је још као дете упознао Вука Караџића. Ишао је на ходочашће у Свету земљу и стекао грамат хаџије. Избегао је Сечу кнезова и био један од организатора Првог српског устанка у Рачанском крају. Сахрањен је у порти манастира Рача.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Дечји вртић Бели зека, католичка црква Узнесења Блажене Дјевице Марије и ОШ „Светозар Марковић“ у којој сам завршио основну школу.
Улица Ламартинова
Полази од Улице Петра Кочића, сече Браничевску и улази у Небојшину улицу.
Име је добила по Алфонсу де Ламартину француском књижевнику и политичару. Радио је за француску дипломатију, а једно време је био и министар иностраних послова. Предвидео је уједињење јужнословенских народа.
У парку недалеко од улице се налази и споменик посвећен овом славном Французу.
У улици се на броју 10 налази и споменик културе Кућа Момира Коруновића, а у броју 20 живели су наши најпознатији хармоникашки пар Радојка и Тине Живковић. Као дете сам висио на огради њихове куће и слушао њихове чаробне композиције и гледао масу певача који си им долазили у кућу, јер у моје време није постојала телевизија, па је уз концерте народне музике ово био једини начин да видимо музичке легенде.
Улица Моравска
Спаја улице Интернационалних бригада и Хаџи Милентијеву.
Име је добила по истом природном феномену по коме су названи и Моравско коло, као и Морава са и без филтера. То је наша река Морава, која је опевана у преко 100 народних песама.
Од значајнијих објеката у њој се налази Амбасада Конга, земље која је име добила по реци баш као и ова улица.
Улица Корнелија Станковића
Улица повезује Браничевску и Улицу Ђорђа Вајферта.
Корнелије Станковић је био чувени српски композитор, пијаниста и хоровођа. Данас се једна од престижних београдских средњих музичких школа назива по њему. Многи су га уврстили међу сто најзнаменитијих Срба.
У овој улици се на броју 16 налази и споменик културе Кућа Флашар.
Улица Ђорђа Вајферта
Повезује Небојшину са Улицом Корнелија Станковића на Неимару.
Ђорђе Вајферт, рођен у Панчеву, био је српски индустријалац немачког порекла. Школовао се у Минхену где га је отац, који је имао малу пивару, послао да се поближе упозна са производњом пива. По повратку Ђорђе је проширио посао и постао власник највеће пиваре на Балкану. Био је велики добротвор и дародавац. У Српско-турским ратовима је учествовао као добровољац у српској коњици, за шта је и одликован. Био је и гувернер Народне банке. Данас новчаницу од хиљаду динара краси његов лик. Кажу да је рекао: Јесам Немац, ал’ сам већи Србин од свих вас заједно!!!
Наравно, без обзира на све заслуге које је имао, наш непорочни народ га највише памти, поштује и слави зато што нам је у врелим летњим данима обезбеђивао ‘ладно пиво. Данас за новчаницу са његовим ликом може да се купи око девет пива, такође са његовим ликом.
Из књиге Ненада Новака Стефановића: „Водич кроз љубавну историју Београда“, препричаћу вам причу о њему. „Брак са Георгом или по нашки Ђорђем Вајфертом, Немици Марији Гиснер почео је онако како једна просечна Немица у 19. веку замишља свој брак из снова. Као свадбени поклон добили су фабрику и то фабрику пива. Вајферт пиво је на Светској изложби у Паризу добило две златне медаље. Али како и богати плачу и она је плакала видећи мужа како се коцка. Да не би било да га грди што се коцка већ што се вади, уложише паре у велику кућу у кругу фабрике. После њега ће то учинити и Влада Илић, чија вила се налази у кругу некадашње фабрике текстила, па затим фабрике лифтова „Дака“.
Те давне 1892. по пројекту Јована К. Ристића саградише ову кућу скромног луксуза са бакарном кулом на врху. Вилу је од града одвајао Мокролушки поток. Поток је данас покривен асфалтом ауто пута. Када је Вајферт подизао ову вилу био је банкрот. Није то било коцкање у калдионици већ по брдима и долинама Србије где је истраживао рудне жиле. Велики профит од пива је улагао и у јалови рудник Жрново на Авали, на Мирчу, Руднику, Подвису…На реци Пек је направио машине за испирање златоносног песка. У Костолцу је отворио подземну експоатацију угља. Коначно је банкротирао и кућа је под хипотеком. Продаје акције фабрике пива да би исплатио издате менице. У последњем дељењу заиграо је руски рулет. Само божје провиђење му је омогућило добијање кредита за истраживање старог римског рудника у Бору. Открио је бакарно златну жилу и француски улагачи му исплатише 1.000.000 златних франака. Повратио је стару славу и постао је гувернер НБ Србије, великимајстор Масонске ложе, добротвор чији се дарови не могу пописати. Као знак захвалности својој жени Марији Гиснер, тражио је од Савета гувернера да њен портрет буде истакнут у соби гувернера све док је Народне банке Србије. И данас се међу портретима гувернера налази и портрет Марије Гиснер.
Улица је дуго носила назив Огњена Прице по професору математике, револуционару и народном хероју Југославије.
Од значајнијих објеката у овој улици се налази Амбасада Гане.
Улица Бокељска
Уличица извире из Небојшине улице и завршава се код Булевара ослобођења. Име је добила по, што би Шантић рек’о, нашој милој Боки, невјести Јадрана. Дакле није у питању Бока Јуниорс, најбољи тим Аргентине, него Бококоторски залив, најлепши залив на Јадранском мору и једини фјорд јужније од Норвешке. У ствари названа је по Бокељима, становницима Боке, а то име смо дали да би читаве године могли да се присећамо где смо били на мору и да увек, услед традиционалне љубазности домаћина из Боке, говоримо: „Ово ми је био последњи пут“. А идуће године опет исто. Правац Бока.
Ђе сте премили моји Беогађани? Фала ви што сте опет дошли, да вас поизувамо и часно и поштено одвојимо од вашијех евара. О’ ли чут’ ону јуначку “Црногорци и НАТО лупише санкције Русији и јебаше мајку српскијем туристима”. Пјева о чојству и јунаштву, по чему смо најпрвији на цијели свијет.
Улица Јанка Веселиновића
Одваја се од Улице Ђорђа Вајферта и пресецајући Хаџи Милентијеву улази у Улицу Максима Горког.
Име је добила по чувеном српском писцу Јанку Веселиновићу који је рођен је у Салашу Црнобарском. Завршио је Шабачку гимназију, а затим редом учио богословију, учитељску школу, од чега, због неуредног живота, ништа није завршио. Јанку, сину проте Милоша је једноставно тако било суђено. Радио је углавном као учитељ. Издавао је, уређивао и писао за више листова. Последње године свог живота је провео у Београду бавећи се старим књижевничким хобијем – боемисањем. Због неуредног живота и непреболне љубавне ране за Велом Нигриновом, која у близини има улицу, добио је турбекулозу од које је и умро.
На његовој сахрани се тог 14. јуна, дана када је Мачва плакала, од свог пријатеља опростио и један од највећих песника ових простора Антон Густав Матош речима:
“Теби, драги мој чича Јанко, била лака груда прадедовска између зеленог Цера и плавих вода Дрине и Саве! У овом модрану доброг неба, у тим забранима, вајатима и селима, одасвуд ме греје твој племенити поглед. Јанко Веселиновићу из Глоговца, села питомога! Како мора да те жали твоја Мачва, кад те не могу прежалити ја, самотни путник, којем си дао парче хлеба и парче душе!”
А, остаће упамћене и јетке речи нашег великог сатиричара Радоја Домановића што их изрече на Јанковом погребу:
“Србијо. мајку ти… Све што вредно имађаше ти посахрањива!”
Сахрани су присуствовали и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић који су стигли у то време чак из Мостара.
Поред обимног дела у коме се трудио да што верније опише живот у родној Мачви, највише је остао упамћен по роману Хајдук Станко. Интересантно је да је овај роман посветио нашем славном научнику Николи Тесли.
Улица Петра Кочића
Наставља се на Чубурску и пресецајући Интернационалних бригада и Хаџи Милентијеву улази у Улицу Ђорђа Вајферта.
Име је добила по чувеном српском писцу из Босне и Херцеговине Петру Кочићу. Био је песник, писац и политичар. Покретач је листа Отаџбина који је излазио у Бањалуци. Био је посланик аустроугарског Босанског сабора. Често је хапшен и прогањан. Најпознатије дело му је „Јазавац пред судом“.
Улица се ослања на Парк Јелене Шантић, поред моје основне школе “Светозар Марковић“ у коме сам провео незаборавне ђачке дане.