Улице Обилићев венац, Царице Милице и Иван Бегова – Савска падина
Да се мало подсетимо о историјском развоју овог блока улица и зграда.
Варош -капија је најстарији део Београда, настао на простору око Саборне цркве, назван по капији кроз коју се улазило у део вароши ограђен шанцем, на углу данашње Поп Лукине улице. Шанац се простирао од Великих степеница ка Косанчићевом венцу и даље ка данашњем ресторану Руски цар у Кнез Михаиловој улици. Капија је порушена 1862. године а из тог периода остали су сачувани Конак кнегиње Љубице и Конак кнеза Михаила. У српски део вароши улазило се преко Варош капије и Савске капије, а у турски део вароши улазило се кроз Стамбол, Видинску и Темишварску капију. На свим овим капијама налазиле су се турске страже који су надзирале сваког ко је улазио или излазио, и отварале су се у одређено време, ујутру по изласку сунца, а увече по заласку сунца и клањања Алаху. Када се изађе из Варош капије наиђе се на гробље које је доцније по Милошевој наредби измештено на Ташмајдан. Гробље се налазило, отприлике где је данас Бранкова улица. Да би што пре подигао крај око Варош капије изван шанца, Књаз Милош наређује 1828. године да се раскопа старо гробље које се ширило ка Зеленом вену и премести на Ташмајдан.
Константин Порфирогенит описује да се још у IX веку могу видети римске грађевине. Постојале су две главне улице: Cardo principale која је ишла од Каструма, преко Калемегдана, Васином улицом и завршавала у булевару краља Александра и Cardo decumans која је ишла попречно везујући савски са дунавским делом вароши. Ове две улице су се укрштале код Народне банке, где је био Форум. Ту су се налазили и базилика, амфитеатар и остале јавне грађевине. Код Саборне цркве се налазио Јупитеров храм, Палата команданта легије и јавно купатило „терме“. Приликом поделе Римског царства 395. године, Сингидунум и склоп целог лимеса, припада Источном царству Византији.
Око Варош-капије историјски је живело углавном српско становништво, и у доба када су београдском тврђавом владали Турци до 1862. и Аустријанци од 1717 до 1739. године. Назив „Варош-капија“ који је означавао тај део града више се не користи често у свакодневној комуникацији, мада се очувао међу становницима који ту живе дуже време. Варош-капија обухвата и област поред реке Саве у близини њеног ушћа у Дунав и пристаниште, али и део око Обилићевог венца и улице Маршала Бирјузова, бивше Космајске. Управо тај део, на потесу Обилићев венац, Косанчићев венац, Поп-Лукина, Космајска, Царице Милице, означава „Варош Капију“ у старом Београду.
Варош-капија, као део града, простире се на брду, које се спушта од Кнез – Михаилове улице према реци Сави. Део града са друге стране брда назива се Дорћол. С друге стране, границу Варош-капије представља данашња Бранкова улица, а део града испод Бранкове и моста, према реци, историјски се назива Сава-мала. Између ових улица налази се десетак мањих. У некима од њих су очувани примерци архитектуре из 19. века, као и калдрма на Косанчићевом венцу, Задарској, Сребрничкој и Фрушкогорској улици. Варош-капија има природну границу према Карађорђевој улици и београдском Пристаништу, коју чине стрме и обрасле падине које се спуштају од Париске улице, Косанчићевог венца и Фрушкогорске. На тим падинама налазе се и лагуми. Околно становништво је ове лагуме користило као стоваришта за робу у време док је граница била на Сави, а касније за скривање од бомбардовања током Другог светског рата. Низ падину се може сићи Малим степеницама које су у близини Бранковог моста, Великим степеницама које које полазе са видиковца наспрам куће Мике Аласа. Са стране која гледа према Теразијама, не постоји стриктна граница овог дела града, али би се она могла повући или улицом Царице Милице и Обилићевог венца, или нешто даље, у Сремској улици.
Већина улица је данашње називе добила по јунацима и значајним личностима из српске историје или по топонимима, чиме су замењена старија „природна“ имена. Тако је Улица Фрушкогорска, названа по планини у Срему, уместо „Висока“ по томе што се са једног краја ове улице стрмим Малим степеницама силази према пристаништу и обелиску подигнутим у част прве конференције Покрета несврстаности у Београду 1961. године.
Српска варош налазила се око данашње Саборне цркве, дела града које је од памтивека припадало Србима, односно православним хришћанима и сматрало се народним добром, јер земљиште у том делу града никада није уступано другима и многобројни ратови нису могли одатле да потисну Србе.
Пред Први српски устанак, Београд је бројао 25-30.000 становника. Тек од средине 19. века присутна је тенденција постепеног трансформисања Београда од оријенталне вароши у модеран европски град. Тај преображај се одвијао кроз два процеса. Прво кроз изградњу објеката од тврдог материјала с применом савремених европских грађевинских техника и обликовањем објеката у духу романтизма и неокласицизма. Други процес се састојао у постепеној трансформацији из оријенталне вароши, коју су карактерисале уске и неправилне улице, у модерно конципирану урбану агломерацију с правилно одређеним ортогоналним системом улица.
Период између 1815. године и 1867. године можемо сматрати прелазним периодом у трансформацији Београда у европску метрополу. Два значајна догађаја коинцидирају, симболична предаја кључева града 1867. године, односно одлазак турске посаде, и предлог Емилијана Јосимовића за регулацију вароши у шанцу. Тај план је одредио основне смернице урбанистичког развоја, а нарочито се истиче његова замисао о повезивању Калемегдана с Теразијама, што у суштини, с каснијим изменама, представља данашњу Кнез Михаилову улицу, која је постала трговачки центар и једна од главних артерија урбане структуре града. Реализација тог пројекта трајала је наредних 10 година и није у целини следила Јосимовићеву замисао, али су главне смернице остале. Други битан сегмент је претварање некада пусте пољане Калемегдана у градски парк, окружен путном комуникацијом која тако повезује Савску и Дунавску падину.
Непознати аутор је описао Варош-капију и ја је преносим да би дочарао кафанице у овом делу града. „Онај крај од Саборне цркве па ка Савамали називао се Варош-капија по капији која је била на месту где је доцније била Валожићева књижара. Та је капија била на ономе шанцу који је опасивао целу варош. Све до бомбардовања 1862. године, ту су капију чували турски низами. Та је капија била од камена и дебелих греда те су јој се темељи налазили дуго затим, кадгод би се у том крају која кућа подизала. Има јој темеља и под кућом инжењера Савчића.
Варош -капија је била најживљи део Београда, јер ту је становало чисто српско становништво, док је на Дорћолу било измешано са Турцима, Цинцарима и Јеврејима. Тада је на Варош-капији постојало и српско гробље пре онога код Маркове цркве на Батал-џамији. То се гробље простирало од Варош-капије ка Зеленом венцу и тек је 1828. године измештено овамо на Ташмајдан.
Од 1820. године, Срби су почели да граде куће изван шанца и то поред Саве и иза гробља, данашња Бранкова улица. Поред постојећих солидно изграђених кућа, изграђене су у зграда старог хана, на чије место ће доћи књаз Михаилов двор који је касније претворен у хотел „Јелен“, угао Грачаничке и краља Петра, изграђен је и Војводин конак данас Вука Караџића и Топличиног венца, трећа зграда прекопута овог конака а четврта зграда је Београдски суд на месту Саборне цркве и Француске амбасаде.
Улица Обилићев венац
Обилићев венац покривао је некада простор од Топличиног венца до садашње улице Браће Југовића, а данас се простире до Трга републике. Данашњи назив ова улица добила је 1872. године, за време владавине краља Милана Обреновића.
На овом простору налазила се Александрова или Виретембергова касарна, која је заузимала велики простор између Обилићевог венца, Кнез Михаилове и Змај Јовине улице. Испред касарне налазио се велики трг. Касарна је имала приземље и два спрата. На крајевима је имала по један павиљон, три дворишта и четири главна улаза. Имала је за то време незамисливих 312 прозора.
Обилићев венац несумњиво спада у ред старих и вредних градских споменичких целина града. Најуже повезан са Кнез Михаиловом улицом, Косанчићевим венцем и Београдском тврђавом чини, у суштини, једино материјално сведочанство континуираног трајања града, од његових најстаријих римских времена до данас.
Већ у античко доба, подручје улице је услед специфичне конфигурације терена за комуникациону трасу користило највишу коту, односно гребен од кога се спуштају благе падине према обали реке Саве. Географски положај гребена је према томе у каснијим историјским периодима био основни чинилац обликовања и намене Обилићевог венца. Засигурно је улица била зацртана још у време Римљана када се у Кнез Михаиловој улици већ налазио центар насеља Сингидунум.
Под најездом Варвара подручје Обилићевог венца бива опустошено. Агонија пропадања улице се наставила током целог средњег века и нестаје са урбанистичке мапе тадашњег Београда и претвара се у зелену пољану. Улица ће оживети у XV веку у време владавине Деспота Стефана Лазаревића и то, пре свега, услед поновног успостављања трасе некадашње via cardo односно данашње Кнез Михаилове улице преко које се стизало до насеља на платоу Горњег града.
Оживљавање Обилићевог венца ће на тренутак бити прекинуто 1456. године Турском опсадом Београда, када ће на његовом подручју бити постављени шатори турских трупа, а иза њих, ка Врачару, и логор султана Мехмеда II. Шест и по деценија касније ће Османско царство под вођством Сулејман Величанственог преко опустелих пољана на Обилићевом венцу коначно и освојити Београд 29. августа 1521. године.
Од лета 1521. г. започиње поново насељавање подручја улице која ће доживети процват у време Бајрам бега. Током његове владавине образована је такозвана ”Горња чаршија” која се простирала с обе стране средишње позиционираног турског гробља, на простору између данашњих Кнез Михаилове и Браће Југовића улица. Генерално говорећи, у време Турака, на овом опустелом подручју је изникла стамбено-пословна четврт ”оријенталног” типа са баштама, механом, Каравансарајем, болницом, чесмом и џамијом.
Овај изглед је од пре пола века, док је уместо Руског цара, био експрес ресторан „Загреб“.
Ипак за релативно краткотрајне аустријске владавине 1717-1739, Обилићев венац ће урбанистичком реконструкцијом стећи свој основни и препознатљиви правац који ће се задржати од 1867. године до данашњих дана.
Изграђивање и архитектонско обликовање улице у то периоду карактерише подизање углавном једноспратних стамбених кућа у академском стилу са баштама и доњим спратовима који су, са парне стране улице, досезали до улице Маршала Бирјузова.
Носиоци изградње стамбених кућа у овој улици су, пре свега, богати трговци или високи државни службеници. Претежно су српског порекла, али и неколико цинцарских и јеврејских породица. Доминантне зграде подигнуте су до 1940. године. Те зграде овој улици дају један посебан печат, као сведочанство европеизације Београда.
Зграда ПРИЗАД, некада седиште ОЗНЕ и УДБЕ, сада ТАЊУГ, Обилићев венац, број 2
Објекат је сазидан по пројекту архитекте Богдана Несторовића победио је на конкурсу спроведеном 1937. године, са наменом да служи као административна зграда ПРИЗАД-а, Привилеговано извозно акционарско друштво. Здање се по карактеристикама сврстава у антологијске примере касног модернизма међуратне архитектуре Београда и смештено је на парцели између три улице: Царице Милице, Обилићевог и Топличиног венца.
Таква локација је заслужна за засецање кружне основе и карактеристичан изглед објекта. Од 60-тих година двадесетог века овде је смештено седиште Телеграфске агенције Нове Југославије ТАНЈУГ.
Зграда бивших фирми „Југоелектро“ и „Југомонтана“, Улица Обилићев венац број 4
У згради где су били, бивши „Југоелектро“ и „Југомонтана“ била је од 1941. године Специјална полиција. Овде су затварани, мучени и убијани многи родољуби и патриоте.
Кућа Анатолија Ивановића, Улица Обилићев венац број 5
Кућа Стеве Јовановића Ресавца, Улица Обилићев венац број 16
Типичан пример сецесије је породична кућа Стеве Јовановића Ресавца. Пројектант је архитекта Бранислав Маринковић и грађена је у стилу сецесије.
Кућа породице Јоцић, Улица Обилићев венац број 18
Јоцићи су ову кућу подигли 1893. године, а порушена је 1993. за потребе изградње ТЦ “CITY“.
Кућа Радосављевића, Улица Обилићев венац број 20
Улица Обилићев венац број 22
Кућа у броју 22, је власништво Мијаила Мише В. Симића. До 1945. године ова кућа је носила број 28.
Обе зграде су изграђене од 1939. до 1940. године, према плановима архитекте Бранислава Маринковића, рођеног 1904. а умрлог 1981. године.
Ову породичну кућу изградио је у академском стилу Мијаило Симић 1860. године, а која ће бити реконструисана и проширена 1875. до улице Маршала Бирјузова, која је имала стари назив “Космајска улица”, да би коначно била порушена 1938. године ради изградње стамбено-пословне зграде Мише В. Симића.
У периоду од 1923. до 1931. године познати југословенски и хрватски сликар Марино Тартаља, трајније је живео са супругом и сином, код породице Симић. На Обилићевом венцу се 1933. године родила и Маринова кћи Владимира Тартаља-Келемен.
Улица Обилићев венац број 24
Кућа је била власништво Браће Србић.
Као и кућа у броју 22 изграђена је у периоду од 1939. до 1940. године, према плановима архитекте Бранислава Маринковића.
Сопственик једне од првих изграђених породичних кућа у улици био је Крста М. Томановић, београдски гвожђарски велетрговац, која се налазила на броју 30, данас број 24. Плац и кућу у стилу академизма, подигнуту од 1858. до 1860. године, продали су његови наследници Станковић-Гребенац браћи, инжењерима Ђорђу и Александру Србић из Савамале, који ће на том месту 1940. године завршити стамбено-пословну зграду.
Кућа Оливије Б. Мигрић, рођене Панђела, Улица Обилићев венац број 26
Хотел „Мажестик“, Улица Обилићев венац, број 28
Хотел је изграђен у периоду од 1937. до 1940. године, по пројекту његовог сопственика, архитекте Милана С. Минића.
Хотел улази у ред успелијих грађевина у стилу модерне представника ГАМП-а.
Апсолутно је невероватна прича брачног пара Минић – двоје архитеката, Милана и Јелене Минић, мужа и жене, који су били власници тог хотела, сами га пројектовали: од зграде, комплетних детаља унутра, сервиса, есцајга, украса. Горе на врху је хотел имао зимску башту са покретним кровом. Таквих хотела кажу да тога тренутка није било у Београду. Читава прича подсећа помало можда на Гаудија. Цео хотел са свим ентеријером и екстеријером био је урађен у стилу арт-декоа. Милан Минић је био јако богати Београђанин, врло негованог и рафинираног образовања. Школовао се у белом свету између осталог, сликарство је учио код чувеног Марка Мурата, и он је све те лепе ствари покупио током свог школовања. Изузетно образован, таква му је била и жена Јелена. Сав свој капитал уложили су у хотел Мажестик.
После другог светског рата хотел “Мажестик” је било популарно место где су се скупљали Брозови генерали. Између осталог забележено је да је Милован Ђилас, док је још био генерал, док није склоњен са власти, волео да борави у хотелу “Мажестик”
Од увек је Београд волео и сладио се чаршијским причама, кулоарским разговорима, а насупрот од „Мажестика“ код “Руског цара” почели су се скупљати остаци предратне београдске буржоазије. На 100-ак метара удаљености боравила су два идеолошка супротстављена друштва, једни који су славили а други који су жалили. Ови из Мажестика су мотрили на ове који су долазили у Руски цар.
Остала је једна легенда која се десила у хотелу “Мажестик” да је једном приликом после Другог светског рата, хрватски књижевник Крлежа који је искључиво овде одседао када је долазио у Београд, срео Милована Ђиласа који му је наводно рекао: “О господине Крлежа, чему имамо да захвалимо да Вас за време рата нисмо видели у нашим редовима, мислећи на књижевнике Ивана Горана Ковачића, Владимира Назора, Отокара Кершованија и… који су пришли партизанском покрету.” А стари господин који је спадао међу највеће хрватске националисте одговорио му је: “Друже Ђилас, мени је за време рата било свеједно од чијег ћу ножа да страдам.” Мислећи при том и на усташки и на партизански нож.
Доле у подруму и данас постоји ноћни бар који је међу првима у граду имао стриптиз програм. Није за јавну причу, али сам радећи у њему као послуга провео много незаборавних ноћи и имао безброј доживљаја.
Кућа породице Нотарош, Улица Обилићев венац број 17
Кућа породице Нотарош била је саграђена око 1908. године и порушена средином 60-их XX века ради изградње вишеспратнице за потребе социјалистичке фирме “Југопапир”.
Кућа Младена Обрадовића, Улица Обилићев венац број 19
Зграда је подигнута према плановима архитекте Леона Талвија око 1925. године, у неокласицистичком маниру с примесама арт декоа.
Кућа породице Митровић, Улица Обилићев венац број 25
Кућа Јована и Велизара Митровића, срушена је 1935. г. ради изградње стамбено-пословне зграде за потребе Велизара Митровића.
Кућа породице Нинчић, Улица Обилићев венац број 27
На непарној страни улице, живели су Нинчићи, Арон и син Момчило Нинчић, реномирани министар спољних послова Краљевине Југославије. Њихова породична кућа из 70-их година XIX века, порушена је 1922. године, а ради изградње стамбене зграде породице Момчила Нинчића.
Иако се званично, зграда породице Антонијевић води као кућа у Кнез Михаиловој улици, историјски је ресторан “Руски цар”, нераскидиво везан за Обилићев венац. Истоимена кафана се наиме помиње још од 1875. године, а била је изграђена на идентичном потезу на коме се вековима налазио оријентални „Каравансарај”. Нова зграда ресторана подигнута је између 1922. и 1925. године према плановима архитекте Петра Поповића.
Антонијевићи су били сопственици плаца и куће из 70′-их година 19. века у којој се налазила и стара Кафана “Руски Цар”. Након изградње њихове вишеспратнице 1929. године смештен је нови, и тада најексклузивни ресторан у Београду под истим називом “Руски цар”. О њима сам писао описујући Кнез Михаилову улицу.
Кућа браће Радојловић, Улица Обилићев венац број 32
Браћа П. Радојловић, Ђорђе П. Радојловић и остала браћа, били су сопственици плаца и стамбено-пословне куће изграђене 1897. године, на месту које је, 1936. године, подигнута њихова вишеспратна зграда за потребе прве и једине модерне робне куће у Краљевини СХС под називом “TA-TA”. Након другог светског рата, робна кућа је национализавана Радојловићима и преименована у “НАМА” — ”Народни магазин” односно “Робне куће Београд”. О њима сам писао описујући Кнез Михаилову улицу.
Улица Иван бегова
Улица је названа по Ивану Црнојевићу, рођеном ? а умрлом 1490. године. Био је господар Зете.
Зграда ГАНП-а – Групе архитеката новог правца је и ова зграда
