Палилула, Улице Краљице Марије, Мајора Илића, Генерала Лешјанина и Далматинска
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Палилула
Назив Палилула је настао по томе што је у вароши било забрањено пушење и било каква употреба дувана на улицама, због опасности од пожара, јер су куће биле већином дрвене и лако запаљиве. Они који нису могли без луле, да би је запалили, морали су да иду ван градских зидина. Једно од тих места где су одлазили била је и данашња Палилула. Постоји и друга верзија назива и запис књижевника из Пољске Романа Зморског који је Београд посетио половином 19. века и тада написао да је Палилула гробље с малом црквом, недалеко од Београда, а да је ту некада становао грнчар који је правио луле од печене глине, па како су њега звали Пали-лула, тако је читав крај назван по њему. Трећа верзија је да је тадашња пракса била да се деловима града надене име према занатима које се у њима обављају. Један од најраспрострањенијих заната био је грнчарски, а сировинска база – глина, вађена је из мајдана на простору Карабурме, Великог брда и Милића брда. Грнчарија се пекла у пећима које су се због облика и димњака називале луле, те се тај назив пренео на део територије града на којем су биле постављене.
Први формирани део Палилуле је био простор око Ташмајдана где су биле начичкане куће. Према неким изворима назив Палилула, као географски појам датира, такође, са почетка 19. века. На основу првог плана за регулацију београдских сокака и крајева 1840. на простору данашње Палилуле просечене су веома широке улице тако да није било страха од евентуалног пожара. Због страствених пушача с чибуцима и лулама који су у великом броју шетали тим крајем остао је назив Палилула.
У време аустријског освајања Београда 1717. Палилулу су населили Немци из Пфалца и ускоро је тај крај назван Карлштат. Доле ниже на Дорћолу се налазио двор принца Александра Виртембершког и управа вароши, али је после смене освајача у 18. веку, када су Турци поново освојили Београд, читав крај раселили. Планско насељавање Палилуле почело је по наредби кнеза Милоша пресељењем Савамалаца али и насељавањем придошлица из Лесковца, Ниша, Врања, Бујановца и осталих крајева источне Србије који су се бавили земљорадњом. Књаз Милош је желео да стане на пут проширењу турског Дорћола и да онемогући Турцима да користе земљу за испашу и вежбање војске.
У старој Палилули живели су Јова Илић са синовима, Лаза Лазаревић, Урош Предић, Милорад Шапчанин, Ђура Јакшић, Јанко Веселиновић, Милорад Гавриловић – многи по којима су касније београдске улице назване.
Палилула се простирала од Видин капије, сада где је црква Александра Невског па све до Гробљанске улице. Касније се шири. Булбулдер је представљао најлепши део Палилуле под воћњацима и баштама, у долини потока који је ка Дунаву протицао данашњом Цвијићевом улицом и улицом Димитрија Туцовића. Ту долину Турци су назвали Булбулдер што би се по нашки звао Славујева долина по чему је овак крај називан Славујевац или Славујев венац.
Палилула је била спахилук београдског везира, па су палилулци плаћали, преко субаша, десетак и друге дажбине и кулучили су у везировим баштама и воћњацима. За разлику од ње, Савамала је била спахилук књаза Милоша, а пре тога била је и спахилук Хаџи Саит ефендије, коме је Милош одузео уз везирову сагласност. И Милош је убирао од Савамалаца дажбине, Хаџи Саит ефендија је био финансијски саветник везира београдског. У његовом поседу налазили су се и Ада Циганлија, Макиш, Топчидер, Бањица, Врачар и Кнежевац, наравно поред Сава мале.
У Палилули, која такође припада староме Београду, бар ономе из доба кнеза-Милошевог, постојале су две врло старе кафане које су се налазиле готово на истоме тргу. Једна је на углу Видинске и Хилендарске улице, управо према кући старога Јове Илића, прекопута болнице, коју су поред наших мајстора градили и Швабе, налазила се кафана „Код седам Шваба“. Плехану таблу је нацртао и исписао песник и сликар Ђура Јакшић. Како су се ту храниле Швабе он их је нацртао као румене, буцмасте, са малим црним шеширићима на врх главе. Данас је ту висока зграда и била је култна кафана „Видин капија“ у којој сам проводио доста времена јер сам становао прекопута у Хиландарској улици.
На вратима је фирма, на којој је насликано седам Сваба како су храбро атаковали на једнога зеца.
Илићева деца, Драгутин, Милутин, Војислав и Жарко, до те кафане су чинили свој први пробни лет, када су излетали из очева гнезда. Војислав је и доцније увек радо навраћао у ту кафану и, кад год би коме заказивао састанак, најрадије би то било код “Седам Шваба”. Многу и многу песму своју Војсилав је написао ту пред кафаном, под малим, лиснатим багремима.
На другој страни овога трга, тамо где Таковска улица силази испод старе касарне, налазила се такође врло стара београдска кафана којој су најчешћи гости нижи чинови из касарне. Та кафаница носила је име “Код крчмарице Маре” и чувена је била у своје време са многих туча које су се ту дешавале између плаховитих Палилулаца и младих каплара.
Кнез Милош је 1873. саградио касарну у Палилули где се Другог светског рата налазила краљева гарда а за време друге владавине одредио је место за изградњу болнице која је завршена 1868. и то је прва варошка болница која постоји и данас на углу Џорџа Вашингтона и Палмотићеве.
Чувени доктор и књижевник Лаза К.Лазаревић је преко пута Варошке болнице изнајмио кућу Хаџи Николића, и у њој отворио прву геронтолошку установу у Европи.
О њему сам писао и у линку Хиландарска улица и Докторова кућа, а овде ћу нешто рећи о његовом приварном животу. Преносим вам по слободном избору њему из књиге Ненада Новака Стефановића: „Водич кроз љубавну историју Београда“
Лазин отац је умро када је имао 9 година. Бригу о породици преузела је мајка која је била како се каже „жена хајдук“. Када је због учешћа у демонстрацијама иугубио државну стипендију и остао без новца, жалио се мајцу која му је дала савет: „У јато се врати голубе“. Вратио се у јато, преко дана у болници а после дружење по кафанама и салонима. Становао је код академика и управника Народног позоришта Милорада Поповића Шапчанина и жене му Милке. У тој кући се окупљао уметнички крем града. Зет му је прилично допринео да Лаза израсте у великог писца и касније и академик. Оженио је ћерку поштеног политичара Николе Христића. Звала се Полексија. Једне вечери позову га Христићи на вечеру и Лаза пољуби Полексију када га је испраћала из куће. То је био знак веридбе. Како му је мајка покварила љубавну везу са Аном, а ми то знамо из приповетке „Швабица“, то се и са Полексијом тајно венчао. Седам година му је требало да купи кућу у Хиландарској која је имала црвено бело шах поље као из српске средњовековне историје. Улаз у кућу је по обичајима тог времена са стране преко трема. Двориште је ишло чак до Улице деспота Стефана. Полексија је била „каћиперка“ и имала је навику да се „отреса“ на сентименталног Лазу. Никако није могла да га разуме због чега тако ревносно ради са „људима с ума сишавшим“. Брак им је био пун трзавица, свађа, породичног дар-мара. Сан о топлом дому се окренуо наопачке. Умро је млад у 40. години. Колико год да је на пословном плану све било „потаман“, колико год да му је 9 приповедака донело више славе него 80 научних радова, толико у браку није нашао срећу ни љубав. Да је имао жену која га је више волела и подржавала, ко зна колико би још успеха постигао, „јер неки људи без љубави супруге утуле, као суви фитиљ без воштаног омотача.“ И овде се потврђује прича мог деде Живорада, абаџије из Љига, да човек треба само два пута у животу да буде паметан, када бира брачног друга и занимање. Лаза је био само једном паметан у бирању занимања. Полексија је живела 72 године. Кућу у Хиландарској је продала.
Улица краљице Марије
Улица је добила први назив 1872. и звала се Ратарска улица, после селидбе Савамалаца на Видински пут да би се бавили земљорадњом по одлуци Кнеза Милоша. Од 1930. до 1946. носила је назив Краљице Марије, супруге краља Александра Карађорђевића. Од 1946. добија назив 27. марта по дану када су избиле демонстрације 1941. после потписивања Пакта о не нападању са фашистичким силама у Другом светском рату. Сада поново носи стари назив.
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о њој пише а ја слободно интерпретирам. Краљица је живела само 61 годину. Носила је надимак Мињон по својој кроткој нарави, уравнотеженом карактеру и без интрига. Била је љубимица свих, мила, Мињон. „Надимак дугује и својој очараности опером“ Мињон и делом Леа де Либа које је са изузетним познавањем пратила. „Њен Сандро говорио је да она делује тако одмарајуће. Њено и Сандрово венчање у Саборној цркви, 8 јуна 1922, било је више но празник у Београду. Невеста у белој свиленој венчаници опточена златом, а младожења ратник и државник, у савршеном генералској униформи. Краљев кум био је војвода од Јорка, син британског краља, а церемонијал мајстор био је Бранислав Нушић.“ Председник Вучитрна са Косова предао им је као свадбени поклон два овна са позлаћеним роговима на које су биле окачене позлаћене стаклене јабуке. „Уз то, даривао је стадо од стотину овнова, који су имали привезано огледалце са златним рамом“ Чланови друштва „Соко“ су на Теразијама направили живу пирамиду од 8 спратова. Без помпе је помагала обичан свет и уметнике и говорила је: „Није важно ко даје, него коме се даје“. Имала је стила и уживала је у брзој вожњи аутом и била је одличан ловац.
Једно од најспектуралнијих венчања било је између краља Александра и краљице Марије.
Када се завршио Први светски рат, након чега је створена и Краљевина СХС, Александар Карађорђевић био је краљ са 34 године, али није имао краљицу. Питање његове женидбе убрзо је постало озбиљно државно питање.
Како венчање монарха никада није само његова лична ствар, у избор супруге за југословенског краља укључио се и политички врх новостворене државе. Главно питање било је да ли краљица треба да буде “из народа” или је боље изабрати неку принцезу или књегињу са европских дворова.
Због до тада устаљеног обичаја, да се владари лозе Карађорђевића жене Српкињама, закључено је да би боље било да се краљ Александар ожени странкињом, како би оплеменио династију, али и подигао међународни углед краљевине.
Избор је пао на румунску принцезу Марију, иначе једну од најлепших и најобразованијих принцеза тадашње Европе. Марија је била друга ћерка румунског краља Фердинанда Хоенцолерна и румунске краљице Марије, принцезе од Велике Британије и Ирске. Била је чувеног племићког рода, потомак руске царске породице и британског краљевства. Бака по мајци била јој је велика кнегиња Марија Александровна, сестра руског цара Александра III, а деда по мајци јој је био Алфред, војвода од Единбурга, други син британске краљице Викторије.
Како се звала исто као и њена мајка, Марија је добила назив Мињон – према неким тврдњама зато што је била слатка као мињон, према другим по јунакињи омиљене опере коју је њена мајка слушала непосредно пре њеног рођења. Мињон је израсла у једну од најлепших европских принцеза, која је, према свом социјалном положају, школована у најпрестижнијим европским школама, међу којима је свакако била и „Хилфилд школа“ резервисана за чланове краљевских породица. Ту је свакако било право место и за праунуку краљице Викторије. Осим румунског говорила је течно енглески, немачки и француски језик.
А живот је лепој и на румунском двору омиљеној Мињон наменио и младожењу за кога су поједине европске новине писале да је боља прилика него у своје време сам Наполеон. Човек њеног живота био је Александар Карађорђевић, члан чувене династије Карађорђевић, син кнеза Петра Карађорђевића и Зорке, најстарије ћерке црногорског владара Николе Петровића. Оставши без мајке када је имао две године, Александар је са оцем, сестром Јеленом и братом Ђорђем живео је на Цетињу, преко пута дворца свога деде.
Када је краљ одлучио да се жени имао је 37 година, а већање ко ће бити његова краљица завршено је избором румунске принцезе. У фебруару 1922. године, у пратњи председника краљевске владе Николе Пашића, Александар на позив румунског краља одлази на Карпате, у раскошни летњи дворац Пелеш у Синаји да испроси невесту, чије је лепо лице, плаве очи и складну грађу већ видео на фотографији добијеној од оданих сарадника. Сведочанстава кажу да су Александар и Марија изашли у шетњу, из које се принцеза вратила са вереничким прстеном. Свадба је била заказана већ за јун исте године.
Иако је реч била о уговореном браку, прича каже да је принцеза пристала на удају чим су јој показали фотографије краља Александра и одмах је почела да учи српски језик, тако да је до тренутка поласка за Београд већ владала основама и могла да се споразумева.
Када је све било уговорено, београдски званичници су се почели са припремама венчања и уређењем града. Организација је поверена Браниславу Нушићу, тада управнику Уметничког одсека Министарства просвете, а како је свадба заказана у релативно кратком року, било је потребно све спремити за долазак великог броја страних званица.
Београд се месецима припремао за дочек будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар је по младу и њене родитеље, низ Дунав до Оршаве, послао своју јахту. Пристајање брода у луку у Београду поздравили су топови са Калемегдана 101. плотуном, а своју изабраницу, таста и ташту дочекао је младожења.
Краљ је новом лимузином вереницу одвео у дворске одаје, а венчање је било заказано за сутрадан.
Народ је даровима желео да искаже добродошлицу будућем младеначком пару. Поред занимљивог поклона као што је стадо од стотину овнова из вучитрнског краја, градили су се и наменски објекти који би подсећали на тај дан: у Београду студентски дом, у Сомбору болница… Нушић је за добродошлицу осмислио јахту „Загреб“, сву окићену цвећем, на којој је 200 девојака у народним ношњама из разних крајева краљевине песмом дочекало краљицу.
Младенце је у Саборној цркви у Београду венчао патријарх српски Димитрије. Венчани кум био је енглески краљ Џорџ Пети, кога је замењивао његов син, принц Алберт. Народ је краљици клицао песму „Краљевој вереници“, коју је Станислав Бинички компоновао специјално за ту прилику. Ако је судити по причама, будућа краљица Марја побрала је симпатије српског народа оног тренутка када је са балкона Старог двора, након што је први пут дошла у своју нову домовину, окупљене поздравила на српском рекавши “Ја вам од срца благодарим!”. Лепу принцезу стотине хиљада Београђана и званица, испратило је овацијама, које су се наставиле и сутрадан. На венчању у Саборној цркви, на патријархово питање узима ли Александра за мужа, Марија је на српском рекла “Хоћу! Да !”.
То су биље њене прве речи изговорене на српском језику, које су тад и заувек одушевиле српски народ.
Као да су тад видели све што ће обележити живот ове велике жене. Била је посвећена супруга, домаћица, краљица која је знала све обавезе које њена титула носи. На баловима и разним гозбама, бележи Војислава Латковић, носила је једноставне тоалете најбољих француских креатора, а свесна да је њена нова домовина тек изашла из тешког рата негодовала је на скупоцене поклоне које је добијала од мужа и сматрала да је боље да се улажу у хуманитарне сврхе.
На краљевску свадбу у Београду своје изасланике послале су многе државе. Представнике су послали чак и Персија и далеки Јапан, а допутовао је и гост из Аустрије, са којом је до пре четири године Србија ратовала. Више од 20.000 људи сјатило се у Београду 24 часа уочи свадбе.
Само је Бугарима долазак био забрањен. Сећање на злочине које је над Србима починила бугарска војска током Првог светског рата било је још увек сувише свеже и очигледно јаче од дипломатске етикеције. После свечаног ручка, тек венчани пар присуствовао је војној паради, а организована је и пријатељска фудбалска утакмица репрезентација Југославије и Румуније. Исте вечери, у свечано окићеном возу, краљевски пар је отпутовао на медени месец у Словенију, на Блед.
Краљица Марија и краљ Александар ускоро су постали узор за све европске краљевске парове. Живели су складно и повучено. Краљици Марији није требало много да својом елеганцијом и префињеношћу купи срца дама Београда, али волеле су је и обичне жене, грађанке подједнако као и сељанке. Она им је враћала отварајући школе, болнице, обданишта и поклањајући новац добротворним удружењима. Била је велики покровитељ Кола српских сестара, а вредним, сиромашним ђацима помагала је да наставе школовање.
Све је водило томе да се оствари и као узорна мајка. Брачна бајка краља и краљице постала је богатија за принчеве Петра, Томислава и Андреја. Краљица је постала чувена и по томе што није прихватала дворску дојиљу, него је сама хранила своју децу. Посебно похвално о њеном мајчинству писао је Милан Јовановић Батут, први декан Медицинског факултета: „Клањам се величанству Твог материнског осећаја. За мене је оно много узвишенији олтар него и најсјајнији престо владалачки.”
“Била је то љубав на први поглед, што се не би очекивало, а с временом је та љубав и расла”, бележи Кристина Оксенберг Карађорђевић у књизи “Краљевска династија – Повратак кући породице Карађорђевић”.
Краљу је остала верна заувек, а народу узор жене, мајке. Таква је била краљица Марија Карађорђевић звана Мињон. Српске обичаје је много поштовала, трудила се све да их научи. Волела је цркву и богослужења, престала је да се служи француским језиком да би боље научила српски. Била је вична и сликању и вајању. Вредно је радила у свом атељеу, посећивала је изложбе у павиљону “Цвијета Зузорић”.
Над складним животом краљевског пара, о коме су причале друге племићке куће, тамна сенка надвила се када је краљ у подрумској “соби за шапутање” краљицу обавестио о покушају атентата у Загребу и о сазнањима о новом нападу у Француској, у коју се спремао да пође.
Срећу краљице Марије помутила су два догађаја. Први од њих, догодио се 9. октобра 1934. године када је у атентату у Марсеју убијен краљ Александар, приликом званичне посете Француској, у Марсељу испред Палате Бурзе, у 16 часова и 20 минута. Краљ је из близине погођен три пута, када је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту.
Краљицу, која је према договору кренула у Париз да се нађе са супругом, вест је дочекала на станици у Безансону. „Краљица је склопила очи и уздахнула. Није плакала. После лаке несвестице и узетих капљица за смирење, одлучно је рекла: ’Умро је на дужности, а то је смрт које је Он достојан’”, пише у извештају који је француској влади поднео перфект лионске полиције који је у возу „Симплон експрес”, на релацији Дубровник–Лион, краљици Марији саопштио да је на њеног супруга извршен атентат.
Краљ је, по својој жељи, сахрањен у доњој крипти Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, поред мајке, кнегиње Зорке, а не поред Карађорђа и оца Петра Првог у горњој капели. Краљица је достојанствено и немо подносила своју бол поставши са 34 године удовица са три сина, од којих је најстарији имао 11 и требало је да постане краљ. Црнину је носила две године и за то време потпуно се окренула образовању својих синова и добротворном раду. У годинама које су уследиле она је преузела бригу о Друштву Црвеног крста, потписала Повељу о правима детета и даровала на десетине хуманитарних организација. Својим личним средствима помогла је зидање Дечје клинике у Тиршовој улици и Института за онкологију.
На престо је ступио Његово величанство краљ Петар Други, који је тад имо 11 година, те је уместо њега владало трочлано намесништво.
Други догађај који је неповратно изменио краљичин живот био је почетак Другог светског рата и њен одлазак из Југославије 1941. године. Тада је заувек напустила Југославију.
У серији Краљ Петар I гледали смо епизоду у којој је Александар постао краљ, али занимљива је прича о Марији, румунској принцези Марији Хоенцолерн била је довољна једна шетња да освоји српског краља Александра I, једна реченица изговорена са балкона Старог двора да заувек одушеви цео српски народ.
У црнини, с велом преко главе, Марија је обављала своје хуманитарне мисије, покушавала да заштити сина Петра, на кога су се устремили претенденти на престо. У Лондону је често боравила да би била што ближе Томиславу и Андреју, који су се тамо школовали. Све је било на њој. Касније је и оболела, па због лошег здравља остаје у Енглеској, где је затиче Други светски рат. Са синовима шаље помоћ војсци и пострадалом народу Југославије, пакете са одећом, обућом, храном преко Црвеног крста адресира под псеудонимом Марија К. Ђорђевић. Ни тад није напустила свој народ. И када јој се живот драстично променио, када је са синовима Томиславом и Андрејем, живела у малој сеоској кући на имању „Стари млин” крај Лондона, свесна тога да им је нова власт одузела све, обављајући кућне послове, Марија није заборављала ко је. Славила је породичну крсну славу, Светог Андреју Првозваог, поштовала све православне празнике, редовно постила велике постове. Умрла је у 61. години , а опело јој је служено у храму Светог Саве у Лондону, који је она подигла. Сахрањена је у Виндзору, близу гроба своје прабаке, енглеске краљице Викторије. Маријина жеља испуњена је 29. априла 2013. године, када су њени земни остаци стигли у Србију и када је са сином, краљем Петром Другим и снајом, краљицом Александром, уз највише државне почасти сахрањена у маузолеју краљевске династије на Опленцу, где почива и њен муж. Тако је краљица заувек остала са народом који ју је безмерно волео, који је у њој, према речима владике Николаја Велимировића нашао све оно за чиме је жудео: идеалну владарку, добру супругу, пожртвовану мајку, вредну домаћицу, достојанствену краљицу.
Улица Мајора Илића
Михаило Илић или мајор Илић је један од Јаворских јунака, српски официр, војни писац, научник и преводилац. Говорио је немачки, руски и француски језик и био члан Српског ученог друштва. Његова дела служила су као уџбеници за војне школе. Погинуо је у борбама на Јанковом врху, на Јавору, код Ивањице, у Првом српско-турском рату. Његов гроб се налази на Новом гробљу у Београду.
По завршетку основне школе, упркос лошем материјалном стању, да би деца наставила школовање, њихови родитељи су продали кућу у Јагодини и преселили се у Београд. Уписао је Прву београдску гимназију. Као син сиромашних родитеља, у школи коју су углавном похађала деца имућних родитеља, Михало се уозбиљио и посветио књизи.
По завршетку петог разреда гимназије, због лоше материјалне ситуације, а живећи у доба великог националног препорода, када су многи образовани младићи маштали о војном позиву и само неколико месеци после Преображенске скупштине, уписао се у Артиљеријску школу, касније названој Војна академија, и постао питомац шесте класе. Наставници Артиљеријске школе били су најобразованији српски официри.
Студирао је у веома бурно време, када су се заоштравали односи са Турцима. После догађаја на Чукур чесми дошло је до крвавих обрачуна. Његов отац је у овим сукобима међу првима тешко рањен, а од задобијених рана је умро. После очеве погибије, Михаило је постао глава породице и морао да издржава мајку и болесног брата.
По завршетку школовања, распоређиван је на различите дужности.
У оквиру припрема за Први српско-турски рат, највећа пажња посвећена је оспособљавају војске за рат. Он је био задужен и за припрему плана о развоју почетних операција. Међутим, већ после дванаестодневног ратовања постало је јасно да српска војска није имала много успеха.
Основни разлог лежао је у чињеници да је Србија била слабија од Турске, по оружју, бројности и обучености војске. Осим тога, српска војска није имала исуства, нити је навикла на дисциплину, није била увежбана за брзе маршеве, маневре, ни јурише, није знала како да се заштити од непријатеља, а заузету територију лако је напуштала. Оскудевало се са официрима, јер су они школовани били углавном распоређени по штабовима, док руски официри, добровољци, нису довољно познавали језик, ни терен, па су чинили тактичке грешке. У Србију су долазили добровољци, највише из Русије, где је јавно мњење било веома расположено да помогне српском народу. Међутим док су две братске државе Србија и Црна Гора водиле рат против Османског царства, цареви Аустро-угарске и Русије, састајали су и и разговарали о исходу овог ратног сукоба на Балкану и договарали о томе како би се поделиле територије, када се рат заврши.
На Јавору, где се некад налазила српско-турска граница, на узвишици изнад бивше царинарнице, налази се споменик мајору Илићу, подигнут 1907. године. Поред споменика је и гробље српских војника изгинулих на Калипољу близу Сјенице.
Улица Генерала Лешјанина
Мала уличица између улица Стевана Сремца и Таковске, носи назив по Милојку Лешјанину, генералу и начелнику Главног генералног штаба Војске Краљевине Србије.
Улица се звала Генерала Лешјанина, до 1946. године, Бошка Вребалова, до 2004. године, који је био лекар и народни херој.
Улица Далматинска
Кућа Невене Заборски, Улица Далматинска број 79
У периоду модерне између два светска рата, српска архитектура се развијала кроз више паралелних праваца: закаснела сецесија, фолклоризам српско-византијског стила, микс неокласицизма и академизма. Међутим , појавом ГАМП-а, односно групе архитеката модерног правца, усталиће се најновији доминантни грађевински тренд функционалности и естетика минимализма једног Ота Вагнера или Адолфа Лоса.
Тако су настале неке од институција попут Палате “Албанија”, Дома Армије, зграде Тањуга, Пароброда, Прве и Пете београдске гимназије, Етнографског музеја и Аеро-клуба, Павиљона “Цвијета Зузорић” и Патријаршије, Југословенске удружене и Аграрне банке, хотела “Мажестик”, “Праг” и “Београд”, Радио Београда и Позоришта на Теразијама, Игумановљеве палате, зграде”Борбе”, УНС-а или Удружења инжењера и архитеката, цркве на Црвеном крсту и Битеф театра, Старог сајмишта и зграде команде РВ и ПВО у Земуну, термоцентрале “Снага и светлост” и БИГЗ-а, болница”Тиршова” и “Свети Сава”, ауто-салона Фиат и Опел, старог МУП-а и Астрономске опсерваторије на Звездари.
Или појединачних стамбено-пословних зграда попут Солида, Лектреса, кућа Здравка Ђурића или Невене Заборски, свих других референтних, широј јавности непознатих репера са Дорћола, Обилићевог и Топличиног венца, са простора од Улице кнеза Милоша до Главне железничке станице, залеђине између поменутог Радио Београда и Скупштине, гравитације Врачара око Булевара и Његошеве улице, кућа и вила на Неимару, у Професорској колонији, на Топчидерском брду и Сењаку.
Кућа Невене Заборски која је прогласена спомеником културе. Саграђена је према пројекту архитекте Милана Злоковића, као тип породичне куће са једним станом, са дневним боравком у приземљу и спаваћим собама на спрату. У спољном обликовању, улична фасада је симетрична и третирана је као глатко зидно платно у једној равни из кога су исечени отвори. Сликарски третман фасаде наглашен је и широким оквиром. Декоративни елементи сведени су на два плитка јонска пиластра, који успостављају ритам прозорских отвора и истучу вертикалност читаве композиције, и на орнаментални рељеф постављен на самом врху у осовини куће. Декоративни третман фасаде указује на прикључење „ар деко“ архитектонском покрету који се широм Европе одржао све до почетка Другог светског рата. Кућа Невене Заборски заузима значајно место међу бројним стамбеним објектима које је аутор реализовао у Београду. Указује на отварање београдске градитељске сцене модерним идејама тог доба и афирмисаним савременицима и на тај начин презентује рану фазу развоја Злоковићевог и београдског модернизма. Истовремено, заузима и значајно место у оквиру опуса једног од највећих аутора српског модернизма, Милана Злоковића.
Извор:wикипедија
Улица Ђушина, Стара Палилула
Ова мала улица је смештена између улица Краљице Марије и Цвијићеве, недалеко од Ботаничке баште. Позната је по Рударско геолошком факултету.
Име је добила по Ђуши Вулићевићу, војводи из Првог српског устанка. Погинуо је 1805. године у Смедереву.
