Палилула, Јевремовац и Булбулдер
Прикупио, читао, понешто знао и прикупио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Таковска
Таковска улица је поред Рузвелтове, најважнија саобраћајница која спаја Дунавску падину, са Булеваром краља Александра. Улица је била подељена на два дела. У периоду од 1872. до 1895. део од данашњег Булевара Краља Александра до улице Краљице Марије, носио је назив Тимочка а од Краљице Марије до Цвијићеве улице звала се Цигљарска. Приликом трећег именовања београдских улица 1895. дат је назив Таковска улица по месту Таково где је донета одлука о подизању Другог српског устанка 23. априла 1815. Таковска улица данас представља границу између општина Стари град и Палилула. Идући од Скупштине лева страна је у општини Стари град а десна страна је у општини палилула.
На доњој фотографији господина Бориса Белингара, приказан је угао Косовске и Таковске и некадашњи улаз у Старо гробље на Ташмајдану. Снимак је начинио господин Јеремија Станојевић, почетком тридесетих година прошлог века.
Зграда на углу је срушена и сада се налази већ дуго година неусељена вишеспратница. Право је улаз у Старо гробље.

Руска црква- Храм Свете тројице, Улица Таковска број 4
Иза цркве Светог Марка, ка Таковској улици налази се Руска црква. Храм Свете тројице називају и Руска црква. Она је храм Руске православне цркве. Подигнут је по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе, који су након октобарске револуције побегли од комуниста из Русије. Углавном су то били припадници виших слојева друштва. Храм Свете Тројице изграђен је у златно доба изградње хришћанских верских објеката у Београду између два светска рата, када је изграђено око двадесет храмова, који су, укључујући и овај на сасвим специфичан начин, изменили и унапредили визуелну слику Београда.
Храм Свете Тројице је подигнут добровољним прилозима руске емиграције и београдског грађанства на простору источно од старе Цркве Светог Марка. У темеље храма су положили грумен земље донесен из Русије, а у цркви је и гроб руског генерала Врангела, вође царистичних снага против бољшевика.
Црква поседује богату ризницу икона и застава императорске Русије, међу којима се једно време налазиле и војне заставе Наполеона и Турака, које су биле ратни плен руске војске. Ове заставе су враћене у Русију.
У храму је сахрањен генерал Петар Николајевич Врангел, главнокомандујући руске белогардијске царске руске војске, флоте и авијације, познат и као „Црни барон“. Генерал Врангел је уз Дењикина и Колчака најчувенији бели непријатељ комунизма. Храм Свете Тројице својим конструктивним склопом и декоративном естетиком изведена је са одликама типичним за руско сакрално градитељство.
Живописна силуета храма, као и целокупно композиционо решење у простору подражава приступ пројектовања поштујући затечени амбијент и обликујући силуету падине иза Цркве Светог Марка. Израда фреско декорације је дело чувеног зографа, барона Николе Мајендорфе, који је често сарађивао са руским архитектама у великим градитељским подухватима у бившој Краљевини Југославије.
Сада бих и споменуо и официра Николу Рајовског, који се у време српско турских ратова, борио за слободу и независност Србије. Изврсни познавалац неколико страних језика, имућан, напустио је угодан живот и дошао да се бори за слободу Србије. Тај Рајевски је Алексеј Вронски, главни јунак Толстојеве Ане Карењине. „..После несреће Ане Карењине, Вронски није 6 недеља ни са ким говорио. Мати га никако није смела оставити самог…Сам нам је Бог послао овај српски рат. Само га је одлазак на ратиште могао спасти…“ Рајевски је показао изузетну храброст на моравском бојишту у борбама са Турцима, где је и погинуо у 36. години живота. Тело му је пренето у Београд, а одатле бродом „Делиград“, за Кијев па у Москву.
Улица Таковска број 5
На месту садашње зграде у Таковској број 5 налазила се породична приземна кућа из 1892. године. У некадашњој кући живео је сликар Светислав Страла. Нова зграда још неусељена подигнута је 2010.године по пројекту архитекте Михајла Митровића, ликовно дело на фасади уградио је вајар и сликар Милош Шобајић. На новој згради уграђени су рељефи. Вила је изграђена 1925. године по пројекту архитекте Матије Блеха за професора Београдског универзитета Душана С. Томића и његову супругу Вукосаву Томић Марјановић прве жене доктора наука Србије.




Зграда Радио телевизије Београда, улица Таковска број 12
Пречица између Ташмајданског парка и Таковске улице којом сви радо пролазе просторно припада комплексу зграда Радио телевизије Београд, Дечјег културног центра и Малог позоришта „Душко Радовић”.
Овај комплекс зграда је пројектовао један од највећих архитеката модернизма Иван Антић између 1963. и 1967. године уносећи асоцијативне елементе народне архитектуре у модеран амбијент.
Готово је немогуће да док покушавате да стигнете до канцеларије главног уредника програма, не завирите у програмски архив, депо, студио монтаже или евентуално одустанете од те посете и збришете до ресторана на последњем спрату и уживате у сјајном погледу.
Сада ћу вам описати рекламирање телевизије. Други Јесењи сајам у Београду организован је 1938. године и привукао је велики број посетилаца. Нестрпљење пред овај сајам било је велико, пре свега захваљујући штампаним новинама које су најавиле нови изум који ће публика у Београду имати прилике да види по први пут у животу. Ново чудо технологије стизало је у престоницу Краљевине Југославије, а новине су најавиле: Стигла је телевизија, више нико неће моћи да лаже! Народ је мислио да све што се на телевизији каже, истина је.

Најављивало се да ће ово чудо променити свет и нису много погрешили. У августовском издању листа Време писало је: Из Холандије једна велика фирма доноси гигантску станицу за телевизију. То је први пут да апарати за телевизију буду приказани у Југославији. Апарати су већ стигли у Београд. За време трајања Сајма, Београђани ће у неколико кабина моћи да прате рад пријемника и отпремника.
У исто време, припреме за премијерни телевизијски пренос биле су у току. Кола са справама за емитовање, као и машине монтиране око њих, налазиле су се у павиљону холандске фирме Филипс, надалеко од зграде у којој се приређивао Сајам. Одмах до павиљона био је смештен мали студио из кога је текао пренос за велики павиљон.
У малом студиу налазио се микрогон, позадина од тканине браон боје и апарат сличан филмској камери. У великом павиљону пубилка је могла да прати забавни програм.
Спектакуларни долазак телевизије на Филипсов штанд није могао да прође без пробе. Глумица Блаженка Каталинич и оперски певач Жарко Цвејић и чланови београдског радија, обучени у народну ношњу, имали су пробно емитовање. Пробу и главни спектакл испратио је и тадашњи директор Сајма, Милосав Васиљевић. Приче на коначном отварању телевизије низале су се једна за другом. Наступали су глумци, репортери Каталинич и Цвејић, а на крају је урађен и пренос једног филма из Беча и приказ венецијанске панораме.
Ипак , приказивање првог телевизора остаће најупамћенији по чуђену, подсмеху, пошалицама и кометарима Београђана. Ондашња технологија захтевала је да студио буде осветљен жућкастим светлом, што је чинило да сви присутни веома лоше изгледају.


До краја сајма, телевизор видело је 200.000 људи. Београђани су размишљали револуционарно тада и неки од коментара били су: „Шта мислиш кад се ова телевизија толико усаврши да треба само да притиснеш једно дугме, па да видиш кога год хоћеш, ма где он био?“
„Замисли кад ово чудо достигне такав степен усавршености! Зар то неће моћи да преполови моћи човекове?! И нигде не можеш да се сакријеш, никога да слажеш. Одмах те и чује и види. Да, у будућности ће људима заиста бити тешко да лажу и да се скривају. Сва је срећа што можда неће имати ни потребе за то!“
Извор : Београд уживо Извор : 011info.com
Кућа Филипа Филиповића, Улица Таковска број 37
Филип Филиповић био је наш познати револуционар и оснивач Социјалистичке радничке партије Југославије. По занимању био је професор математике а револуционарном радничком покрету придружио се крајем 19. века, под утицајем својих пријатеља Димитрија Туцовића и Светозара Марковића. Као члан Радничког друштва и Клуба социјалиста великошколаца стекао је социјалистичко образовање и искуство у револуционарној борби. Касније је био и члан Руске социјалдемократске радничке партије, учествовао је у разним марксистичким кружооцима, радничким демонстрацијама и Првој руској револуцији 1905. Касније је држао многе функције у Комунистичкој партији Југославије, укључујући и секретара извршног одбора и централног партијског одбора. Интензивно је промовисао идеје социјализма, више пута је хапшен и прогањан да би 1920. био одабран за председника општине Београда што, међутим, није никада постао јер је одбио да положи заклетву на верност краљу Александру.
Његова кућа, у којој је живео и радио од 1912. је заштићена као споменик културе. Саграђена је између 19. и 20. века и припада типу двојних кућа које су некада грађене на периферији града.
Тешко би и неки форензичар одгонетнуо шта је било исписано овим запуштеним неонским натписом, но, захваљујући господину Дејану Голубовићу, знамо да је у питању ресторан “Морава”, угао Таковске и Џорџа Вашингтона, далеке 1981. године.
Основна школа „Вук Караџић“ улица Таковска број 41
Једна од најстаријих основних школа у Србији, основана 1838., под именом Палилулска које је држала до 1931. када је преименована у свој данашњи назив. Главна школска зграда изграђена је 1894. док је „мала школа“ сазидана 1905. средствима великог добротвора Николе Спасића. Нова школа је саграђена 1956. а велика фискултурна сала 1963. године.
Између осталих, познати ђаци ове школе били су песници Милутин Бојић и Војислав Илић, као и професори Милан Бартош, Рашко Димитријевић и Александар Деспић.

Тешко би и неки форензичар одгонетнуо шта је било исписано овим запуштеним неонским натписом, но, захваљујући господину Дејану Голубовићу, знамо да је у питању ресторан “Морава”, угао Таковске и Џорџа Вашингтона, далеке 1981. године.
Основна школа „Вук Караџић“ улица Таковска број 41
Једна од најстаријих основних школа у Србији, основана 1838., под именом Палилулска које је држала до 1931. када је преименована у свој данашњи назив. Главна школска зграда изграђена је 1894. док је „мала школа“ сазидана 1905. средствима великог добротвора Николе Спасића. Нова школа је саграђена 1956. а велика фискултурна сала 1963. године.
Између осталих, познати ђаци ове школе били су песници Милутин Бојић и Војислав Илић, као и професори Милан Бартош, Рашко Димитријевић и Александар Деспић.

Кафана „Таково“, Угао улица Војводе Добрњца и Таковске
Oве кафане се сећам и по мени срушена је око 1970. године. Била је једна од познатијих Палилулскиг кафана. Већина познатих песника који су ишли у суседну основну школу су проводили време у њој.
Сада су ту налази комплекс великих вишеспратница.

Листајући часопис „ Задужбинар“, Универзитета у Београду, лист број 2, наилазим и на ову Задужбину.
„На северном, тупом углу раскрснице улица Таковске и Далматинске, подигнут је између два рата монументални улаз у Ботаничку башту „Јевремовац“, чија је основа, споља гледано, конкавна. На тако настали слободни простор испред капије гледају две клупе од вештачког камена. Преко пута, оштри угао Далматинске с Таковском био је некад такође одсечен да би се добила троугласта „зелена површина“ са дрвено-гвозденим клупама (пре извесног времена је на простору тог паркића подигнута пословно-стамбена зграда). Уз импозантно прочеље и северни портал Рударско-геолошког факултета (који је у време писања овог текста користио један ноћни клуб, чак са црвеним тепихом), даноноћно прометна раскрсница ипак делује готово као невелик трг који се на западу отвара у двориште чувене „Палилулске школе“, данашње Основне школе „Вук Караџић“. На каменим клупама се преко дана ретко ко може видети. Сећам се да су се ту, седамдесетих година 20. века, у послепоноћним сатима кад Таковска опусти, понекад могли видети гимназијалци и студенти пристојног изгледа, како до ситних сати жучно расправљају о тешким темама, а затим се зракасто разилазе одлазећи кући сваки са својим младим мислима. А ако се прође кроз ту велику и украшену капију Ботаничке баште „Јевремовац“, силази се низ северу благо нагнут врт чија је умерено велика површина од неколико хектара заклоњена високим растињем па се, осим зими, њен крај не може назрети погледом. Зато би, а и с обзиром на монументалност улазне капије, понеки посетилац могао да очекује и већи простор. Код самог улаза налази се биста Јосифа Панчића, оснивача београдске Ботаничке баште, који ипак није доживео да закорачи у врт на „Јевремовцу“. Бронзано попрсје дело је Николе Вукосављевића, а постављено је на масивни пиједестал 2003. Ниједно здање вредно пажње се међутим још не помаља. Чак je и очекивана стаклена башта с те стране потпуно скривена растињем. Свеједно, из сенки баште лети долази врло пријатна свежина, а како посетилац улази дубље у њу тако се бука Таковске утишава, а једна за другом јављају се птице својим зовом и песмом. Чак и ономе ко нема много маште, на ум пада овештала синтагма „Оаза мира у срцу Града“. Тешко је не сложити се с њеном применом на Ботаничку башту „Јевремовац“. Њу грађани знатног дела Палилуле доживљавају као свој фини, мали, мирни, чисти, ограђени, неговани и уљудни народни парк, у који долазе по своју дозу опуштања, спокојства, уживања и одмора. И заиста, по Генералном плану Београда, Ботаничка башта „Јевремовац“ припада скупу јавних површина за паркове и јавно зеленило. А дубоко скривено столетним сенкама, мирује и бронзано попрсје професора Недељка Кошанина, дугогодишњег управника Ботаничке баште „Јевремовац“, који је поставио највише стандарде њеном трајању. Панчић је једну, сасвим скромну, ботаничку башту затвореног типа посадио још 1853. у половини невеликог дворишта Лицеја, тада у згради Конака кнегиње Љубице у Богојављенској улици, и за ту сврху му је дозвољено да посече дуд који му је био на сметњи. Од тада се свим силама трудио да добије нови и већи простор за ту сврху. То му је успело тек 1874, када је, како је сам рекао, први био заградио једну ледину на Дорћолу, на површини од само 1,75 хектара, на државном власништву насталом после одласка београдских Турака . Било је то на јалији између Дунавске улице и самог Дунава, опасно близу његових ћудљивих вода, које су 1887. пробиле новоподигнут насип и нанеле велике штете Ботаничкој башти. Ипак је др Јосиф Панчић, као управник Српске краљевске ботаничке баште, добио прилику да почне да остварује два своја циља: (1) да олакша ученицима Ботанике приступ у све гране те науке и (2) да гајењем биљака из Србије поступно спрема и што брже доврши познавање отачанствене Флоре . Панчић је ту имао у виду Ботаничку башту у служби научно-стручног задатка израде Флоре као националног пописа биљака (Enumeratio Plantarum Serbicarum) . Нажалост, одмах по Панчићевој смрти Српска Краљевска ботаничка башта у Београду опет је два пута страдала од поплава. Оне су скоро у потпуности уништиле биљни фонд који је покојни Панчић био сакупио и неговао, а преостале биљке су 1889. премештене у двориште Велике школе у Капетан Мишином здању, да би одатле могле бити пресељене на ново, безбедније место. Сматра се да су те редовне поплаве изазвале или убрзале доношење одлуке за трајно решење простора за нову Башту, које се отворило у виду задужбине краља Милана по Јеврему Обреновићу.
И данас тамо има старих самониклих стабала тих врста. Постоји мишљење да је, по савету или наговору свог личног лекара, славног ботаничара др Саве Петровића , краљ Милан Обреновић после абдикације фебруара 1889, за нову Ботаничку башту даровао „Јевремовац“ Великој школи. Једини услов је био да се сачува име, „зарад сећања на нашег славног претка Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете.“ Башта се Сави Петровићу наводно одужила венцем од свежег цвећа из својих леја, који је положила на његов ковчег, али то је могло бити цвеће само из старе Баште, јер су радови на новој почели тек годину дана после смрти др Петровића.
Ево како је краљ Милан писао писмо које гласи: Господину Министру Просвете и Црквених послова, Данас, на први рођен-дан по миропомазању мога сина, Његовог Величанства Нашега Краља Александра ӏ, нашао сам се побуђен дати држави на просветне цељи, и то за ботаничку башту, своју башту овде у Београду, у одељењу палилулском, преко пута палилулске касарне, под једним условом, да се ова нашта зове: „Јевремовац“, зарад сећања на нашега славног претка, мојега и мојега сина, Господара Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете. Молим Вас, Господине Министре, да будете добри примити у име државе овај дар. Милан У Београду, 2. Августа 1889. Господар Јеврем, како су звали Јеврема Обреновића, заиста је био Миланов и Александров славни предак, и заиста је био љубитељ народне просвете и мецена. Он је био најмлађи рођени брат кнеза Милоша и једна је од најупадљивијих историјских фигура у Кнежевини Србији свог времена. Рођен је у пожешком селу Средња Добриња, као најмлађе дете из обострано другог брака Теодора Михаиловића и Вишње Урошевић. Презиме Обреновић је, као и рођена браћа, кнез Милош и господар Јован, преузео по угледу на своју полубраћу (синове из првог брака мајке Вишње). Умро је у изгнанству, у румунској Влашкој на свом имању Манасија у Јаломичком округу, где је сахрањен у цркви коју је сам подигао. Између осталог, господар Јеврем је био оборкнез шабачке, ваљевске и соколске нахије и у том периоду је управљао целом северозападном Србијом. После га је кнез Милош поставио за губернатора вароши и нахије београдске (градоначелника Београда), и на том положају је остао до 1836. Окупљао је књижевнике, ширио своју приватну библиотеку и збирку слика, и великим прилогом помогао да се 1832. оснује Народна библиотека, а новчано је подржавао и школовање младих људи у иностранству. Кад је добијен „Јевремовац“, имање површине 5 хектара и 2 ара, за првог управника постављен је Стеван Јакшић, а радови су почели 1890, одмах чим су се скупила почетна средства, и трајали су неколико година. Неки делови Баште су морали бити риголовани, неки нивелисани, а део је био риголован и прекопан уз уношење стајског ђубрета. Занимљиво је да је током прекопавања нађена римска некропола. Ботаничка башта „Јевремовац“ наставила је да се уређује и обогаћује, нарочито за време дугогодишњег управљања Недељка Кошанина. Оба Панчићева циља остваривала су се са све већим замахом захваљујући и другим Панчићевим ученицима и следбеницима, и тај се замах осећао и далеко изван Београда. Почетком 20. века слате су саднице и семе ретких биљака ради подизања посебних школских ботаничких башти уз гимназије у Пироту и Врању, а и за Општинску градину у Нишу. У току свог постојања, које се протегло већ кроз три века, Ботаничка башта је мењала много – и у циљевима, називу и изгледу, и у садржајима и приступима остваривању својих задатака.
У време своје посете 1897. Каниц је затекао биљногеографску поставку у кернеровском стилу и запазио да се међу ретким биљкама из Србије налази, између осталих и, већ тада славна, „Ramondia Nataliae” са Суве планине. Програм заштите и развоја из 1996, помиње преко 300 врста зељастих биљака, а Водич из 2005. појединачно наводи 285 врста само жбунова и дрвећа, за које се сматра да их има око 300 врста и нижих таксона, што аутохтоних, што страних, а да јединки укупно има око 150.030. Обогаћивање разноврсности обављало се између осталог и поклонима разних шумарских расадника из Србије, Црне Горе и Хрватске, као и даровима приватних колекционара. И све до данас, Ботаничка башта „Јевремовац“ обнавља свој биљни фонд уз помоћ домаћих и страних донација. Стаклене баште „Велика стаклара“, како је зову у Ботаничкој башти „Јевремовац“, или Стаклени павиљон саграђена је 1892, а њена гвоздена конструкција купљена је од дрезденске фирме Моцентин. Наручилац стакленика није познат. По једној слободној претпоставци, то би могао да буде краљ Милан (у абдикацији). Када би се то потврдило, његове задужбинарске везе са Ботаничком баштом би се удвостручиле. Ту и такву стаклену башту, коју назива Palmenhaus, нацртао је Каниц 1897. Стаклена башта имала је првенствено намену одржавања биљака током зиме, али није била погодна и за клијање семена и вегетативно размножавање биљака. Тек много касније за ту сврху подигнута је посебна мала стаклена башта, тзв. „Множара“. Током бомбардовања у Другом светском рату, велика стаклена башта је претрпела озбиљне штете. После рата је поново застакљена, али је тек 1975. гвоздена конструкција обновљена и префарбана уз помоћ Републичке заједнице образовања. Мала стаклара је погођена бомбом у Другом светском рату, а после рата само је делимично обновљена. Убрзо је напуштена, и почела је да се руши и обраста коровом и павитином. Ограда и капије Прва ограда Ботаничке баште „Јевремовац“ била је тараба од дасака средњача и протезала се дуж улица Далматинске, Таковске, Војводе Добрњца и Кнез Милетине (29. новембра, а данас Деспота Стефана), а према западу је одвајала Башту од приватних имања. Међутим, та је ограда брзо трулила, па су се тим проблемом бавили сви први управници, а сваке године је по неки део тарабе бивао замењен. Коначно је 1925. дрвена тараба почела поступно да се замењује зиданим парапетом и стубовима који носе филарете од кованог гвожђа. И то је трајало годинама због спорог прилива новца са Универзитета. Са западне стране, према приватним плацевима, ограда је била само озидана, без фер-форжеа. На јужном углу баште ограда има главни улаз, са декоративном симетричном пластиком у виду рељефних лављих глава, урни у нишама и вазама на малим кулама, док се на врховима великих кула виде два пара пута који између себе имају по корпу изобиља. Из Улице војводе Добрњца направљен је неукрашен колски улаз. У послератно време, пошто је 1956. уклоњена скупоцена ограда око Скупштине Југославије, под паролом да од народа ништа не треба да се ограђује, било је захтева да се поруши и ограда око Ботаничке баште „Јевремовац“. Срећом, тадашња управа успела је да ограду одбрани. Другом захтеву, међутим, управа Баште није успела да се одупре. Наиме, 1965. затражено је да се на североисточном углу од Ботаничке баште „Јевремовац“ узме неколико ари за нову зграду Урбанистичког завода Београда, чиме је, макар незнатно, нарушена воља задужбинара. Као компензацију, Урбанистички завод је асфалтирао стазе у Башти и о свом трошку померио ограду око „одгриженог“ ћошка баште. На том месту, на углу Палмотићеве и тадашње Улице 29. новембра, никла је 1970. бруталистичка зграда Урбанистичког завода, која се и данас непријатно надноси над највише крошње биљног блага Ботаничке баште „Јевремовац“. Ограда је од тада почела да пропада, да пуца и да се слеже. Године 1898. доселио се у Ботаничку башту Ботанички завод Филозофског факултета. То је отворило питање подизања одговарајућих наставно-научних зграда. Завод се и данас налази у Башти, под именом Институт за ботанику Биолошког факултета. У Ботаничкој башти „Јевремовац“, између Управне зграде и Великог стакленика, постоји и једно подземно противваздушно склониште изграђено у очи или током Другог светског рата од бетона и цигле. Има два улаза и један резервни излаз.
По пројекту пејзажних архитеката Вере и Михаила Грбића, у Ботаничкој башти „Јевремовац“ 18. маја 2004, уз помоћ једне јапанске фирме, отворен је минијатурни Јапански врт, као колекција далекоисточне флоре. Има чајну кућицу, мостић преко потока, језерца и стазе.
Револуционарни занос комуниста одмах је по ослобођењу у Другом светском рату променио скоро сва имена и називе који су подсећали на свргнуту монархију, а поготово није враћао оне називе из давних времена Обреновића. Негативан однос комуниста према задужбинама уопште, није пружао прилике за враћање назива „Јевремовцу“. У оба та историјска периода корисници поклоњеног добра били су престали да испуњавају једини услов задужбинара, али имање нису вратили. Краљ Милан је „Јевремовац“ изричито и искључиво наменио за Ботаничку башту. Ни за шта друго. Уступање макар и малих површина за друге намене, као што је зидање Урбанистичког завода или покушај подизања факултетских здања, тешко да може да се помири с неприкосновеном вољом задужбинара. Не може се прихватити оправдавање о горућим потребама Биолошког факултета или изговор o занемариво малим површинама које је заузео Завод. Најопаснија је она ерозија која иде малим корацима.


Интересантна чињеница – иако је Ботаничка башта окружена прометним саобраћајницама, разлика у температури ваздуха између баше и околних улица за време летњег периода износи и до 10 степени.
Преко пута Ботаничке баште, на углу Таковске и Добрњчеве улице била је кафана „Последњи грош“, а на углу Добрњчеве и Деспота Стефана била је кафана „Сунце“ где је сада кафана „Блед“. У њој су обитовали касаи- месари и била је касапска берза од времена када је подигнута Кланица бивши БИМ Славија, која, нажалост, више не постоји. Иза „Сунца“ биле су некадашње краљеве штале и коњушнице и шупе за фијакере.

Ова зграда се налазила у Улици Таковској између Далматинске и Драже Павловића, а преко пута Ботаничке баште. Доле на углу скоро век постоји пекара.
Булбулдер
Београдско насеље Булбулдер налази се у западном делу Звездаре и често га погрешно изговарају Булбудер. Простире се између улица Димитрија Туцовића, према југу и Светог Николе према северу и Новог гробља на истоку. Најбољи палилулски повртњаци, воћњаци и цветне баште, где се теферичило били су у долини потока који се спуштао ка Дунаву од Лаудоновог шанца и протицао данашњим улицама Димитрија Туцовића и Цвијићевом. Преко овог потока подигнут је 1882. године вијадукт, према Новом гробљу, када се 1886. почело са сахрањивањем.
Насеље носи име Булбулдер састављено од две турске речи – бüлбüл и дере. Бüлбüл значи славуј, а дере долина. Тако је ово у буквалном преводу Славујева долина. Када се узме у обзир да се ово насеље наслања на Славујев венац и парк Славујев поток, јасно је да је део једне велике целине. У питању је део града, који је, као што им и име каже био познат по великом броју славуја.
Некада је кроз улицу Димитрија Туцовића и Цвијићевом (даље према Дунаву) текао Славујев поток. Историчари кажу да је био један од најлепших потока и зелена оаза Београда, са воћњацима. Како је Булбулдер био омиљено излетиште Турака, а кажу да је прављен теферич и за жене из везировог харема јер је ту било „ с мора смокава и од Мостара града грожђа“ добио је и ово потетично име Славујев Венац. Урбанизацијом овог дела града, Славујев поток је уведен у подземну кишну канализацију и остао је само парк на Звездари који носи то име.
Булбулдер на турском значи Славујев поток, а Карабурма се звала Каја- бурма што значи прстен, стена а била је и губилиште па је за Турке значила тријумф власти а за рају Голготу и мучилиште.