Палилула, Јевремовац и Булбулдер

Листајући часопис „ Задужбинар“, Универзитета у Београду, лист број 2, наилазим и на ову Задужбину.
„На северном, тупом углу раскрснице улица Таковске и Далматинске, подигнут је између два рата монументални улаз у Ботаничку башту „Јевремовац“, чија је основа, споља гледано, конкавна. На тако настали слободни простор испред капије гледају две клупе од вештачког камена. Преко пута, оштри угао Далматинске с Таковском био је некад такође одсечен да би се добила троугласта „зелена површина“ са дрвено-гвозденим клупама (пре извесног времена је на простору тог паркића подигнута пословно-стамбена зграда). Уз импозантно прочеље и северни портал Рударско-геолошког факултета (који је у време писања овог текста користио један ноћни клуб, чак са црвеним тепихом), даноноћно прометна раскрсница ипак делује готово као невелик трг који се на западу отвара у двориште чувене „Палилулске школе“, данашње Основне школе „Вук Караџић“. На каменим клупама се преко дана ретко ко може видети. Сећам се да су се ту, седамдесетих година 20. века, у послепоноћним сатима кад Таковска опусти, понекад могли видети гимназијалци и студенти пристојног изгледа, како до ситних сати жучно расправљају о тешким темама, а затим се зракасто разилазе одлазећи кући сваки са својим младим мислима. А ако се прође кроз ту велику и украшену капију Ботаничке баште „Јевремовац“, силази се низ северу благо нагнут врт чија је умерено велика површина од неколико хектара заклоњена високим растињем па се, осим зими, њен крај не може назрети погледом. Зато би, а и с обзиром на монументалност улазне капије, понеки посетилац могао да очекује и већи простор. Код самог улаза налази се биста Јосифа Панчића, оснивача београдске Ботаничке баште, који ипак није доживео да закорачи у врт на „Јевремовцу“. Бронзано попрсје дело је Николе Вукосављевића, а постављено је на масивни пиједестал 2003. Ниједно здање вредно пажње се међутим још не помаља. Чак je и очекивана стаклена башта с те стране потпуно скривена растињем. Свеједно, из сенки баште лети долази врло пријатна свежина, а како посетилац улази дубље у њу тако се бука Таковске утишава, а једна за другом јављају се птице својим зовом и песмом. Чак и ономе ко нема много маште, на ум пада овештала синтагма „Оаза мира у срцу Града“. Тешко је не сложити се с њеном применом на Ботаничку башту „Јевремовац“. Њу грађани знатног дела Палилуле доживљавају као свој фини, мали, мирни, чисти, ограђени, неговани и уљудни народни парк, у који долазе по своју дозу опуштања, спокојства, уживања и одмора. И заиста, по Генералном плану Београда, Ботаничка башта „Јевремовац“ припада скупу јавних површина за паркове и јавно зеленило. А дубоко скривено столетним сенкама, мирује и бронзано попрсје професора Недељка Кошанина, дугогодишњег управника Ботаничке баште „Јевремовац“, који је поставио највише стандарде њеном трајању. Панчић је једну, сасвим скромну, ботаничку башту затвореног типа посадио још 1853. у половини невеликог дворишта Лицеја, тада у згради Конака кнегиње Љубице у Богојављенској улици, и за ту сврху му је дозвољено да посече дуд који му је био на сметњи. Од тада се свим силама трудио да добије нови и већи простор за ту сврху. То му је успело тек 1874, када је, како је сам рекао, први био заградио једну ледину на Дорћолу, на површини од само 1,75 хектара, на државном власништву насталом после одласка београдских Турака . Било је то на јалији између Дунавске улице и самог Дунава, опасно близу његових ћудљивих вода, које су 1887. пробиле новоподигнут насип и нанеле велике штете Ботаничкој башти. Ипак је др Јосиф Панчић, као управник Српске краљевске ботаничке баште, добио прилику да почне да остварује два своја циља: (1) да олакша ученицима Ботанике приступ у све гране те науке и (2) да гајењем биљака из Србије поступно спрема и што брже доврши познавање отачанствене Флоре . Панчић је ту имао у виду Ботаничку башту у служби научно-стручног задатка израде Флоре као националног пописа биљака (Enumeratio Plantarum Serbicarum) . Нажалост, одмах по Панчићевој смрти Српска Краљевска ботаничка башта у Београду опет је два пута страдала од поплава. Оне су скоро у потпуности уништиле биљни фонд који је покојни Панчић био сакупио и неговао, а преостале биљке су 1889. премештене у двориште Велике школе у Капетан Мишином здању, да би одатле могле бити пресељене на ново, безбедније место. Сматра се да су те редовне поплаве изазвале или убрзале доношење одлуке за трајно решење простора за нову Башту, које се отворило у виду задужбине краља Милана по Јеврему Обреновићу.
И данас тамо има старих самониклих стабала тих врста. Постоји мишљење да је, по савету или наговору свог личног лекара, славног ботаничара др Саве Петровића , краљ Милан Обреновић после абдикације фебруара 1889, за нову Ботаничку башту даровао „Јевремовац“ Великој школи. Једини услов је био да се сачува име, „зарад сећања на нашег славног претка Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете.“ Башта се Сави Петровићу наводно одужила венцем од свежег цвећа из својих леја, који је положила на његов ковчег, али то је могло бити цвеће само из старе Баште, јер су радови на новој почели тек годину дана после смрти др Петровића.
Ево како је краљ Милан писао писмо које гласи: Господину Министру Просвете и Црквених послова, Данас, на први рођен-дан по миропомазању мога сина, Његовог Величанства Нашега Краља Александра ӏ, нашао сам се побуђен дати држави на просветне цељи, и то за ботаничку башту, своју башту овде у Београду, у одељењу палилулском, преко пута палилулске касарне, под једним условом, да се ова нашта зове: „Јевремовац“, зарад сећања на нашега славног претка, мојега и мојега сина, Господара Јеврема Т. Обреновића, великог љубитеља народне просвете. Молим Вас, Господине Министре, да будете добри примити у име државе овај дар. Милан У Београду, 2. Августа 1889. Господар Јеврем, како су звали Јеврема Обреновића, заиста је био Миланов и Александров славни предак, и заиста је био љубитељ народне просвете и мецена. Он је био најмлађи рођени брат кнеза Милоша и једна је од најупадљивијих историјских фигура у Кнежевини Србији свог времена. Рођен је у пожешком селу Средња Добриња, као најмлађе дете из обострано другог брака Теодора Михаиловића и Вишње Урошевић. Презиме Обреновић је, као и рођена браћа, кнез Милош и господар Јован, преузео по угледу на своју полубраћу (синове из првог брака мајке Вишње). Умро је у изгнанству, у румунској Влашкој на свом имању Манасија у Јаломичком округу, где је сахрањен у цркви коју је сам подигао. Између осталог, господар Јеврем је био оборкнез шабачке, ваљевске и соколске нахије и у том периоду је управљао целом северозападном Србијом. После га је кнез Милош поставио за губернатора вароши и нахије београдске (градоначелника Београда), и на том положају је остао до 1836. Окупљао је књижевнике, ширио своју приватну библиотеку и збирку слика, и великим прилогом помогао да се 1832. оснује Народна библиотека, а новчано је подржавао и школовање младих људи у иностранству. Кад је добијен „Јевремовац“, имање површине 5 хектара и 2 ара, за првог управника постављен је Стеван Јакшић, а радови су почели 1890, одмах чим су се скупила почетна средства, и трајали су неколико година. Неки делови Баште су морали бити риголовани, неки нивелисани, а део је био риголован и прекопан уз уношење стајског ђубрета. Занимљиво је да је током прекопавања нађена римска некропола. Ботаничка башта „Јевремовац“ наставила је да се уређује и обогаћује, нарочито за време дугогодишњег управљања Недељка Кошанина. Оба Панчићева циља остваривала су се са све већим замахом захваљујући и другим Панчићевим ученицима и следбеницима, и тај се замах осећао и далеко изван Београда. Почетком 20. века слате су саднице и семе ретких биљака ради подизања посебних школских ботаничких башти уз гимназије у Пироту и Врању, а и за Општинску градину у Нишу. У току свог постојања, које се протегло већ кроз три века, Ботаничка башта је мењала много – и у циљевима, називу и изгледу, и у садржајима и приступима остваривању својих задатака.
У време своје посете 1897. Каниц је затекао биљногеографску поставку у кернеровском стилу и запазио да се међу ретким биљкама из Србије налази, између осталих и, већ тада славна, „Ramondia Nataliae” са Суве планине. Програм заштите и развоја из 1996, помиње преко 300 врста зељастих биљака, а Водич из 2005. појединачно наводи 285 врста само жбунова и дрвећа, за које се сматра да их има око 300 врста и нижих таксона, што аутохтоних, што страних, а да јединки укупно има око 150.030. Обогаћивање разноврсности обављало се између осталог и поклонима разних шумарских расадника из Србије, Црне Горе и Хрватске, као и даровима приватних колекционара. И све до данас, Ботаничка башта „Јевремовац“ обнавља свој биљни фонд уз помоћ домаћих и страних донација. Стаклене баште „Велика стаклара“, како је зову у Ботаничкој башти „Јевремовац“, или Стаклени павиљон саграђена је 1892, а њена гвоздена конструкција купљена је од дрезденске фирме Моцентин. Наручилац стакленика није познат. По једној слободној претпоставци, то би могао да буде краљ Милан (у абдикацији). Када би се то потврдило, његове задужбинарске везе са Ботаничком баштом би се удвостручиле. Ту и такву стаклену башту, коју назива Palmenhaus, нацртао је Каниц 1897. Стаклена башта имала је првенствено намену одржавања биљака током зиме, али није била погодна и за клијање семена и вегетативно размножавање биљака. Тек много касније за ту сврху подигнута је посебна мала стаклена башта, тзв. „Множара“. Током бомбардовања у Другом светском рату, велика стаклена башта је претрпела озбиљне штете. После рата је поново застакљена, али је тек 1975. гвоздена конструкција обновљена и префарбана уз помоћ Републичке заједнице образовања. Мала стаклара је погођена бомбом у Другом светском рату, а после рата само је делимично обновљена. Убрзо је напуштена, и почела је да се руши и обраста коровом и павитином. Ограда и капије Прва ограда Ботаничке баште „Јевремовац“ била је тараба од дасака средњача и протезала се дуж улица Далматинске, Таковске, Војводе Добрњца и Кнез Милетине (29. новембра, а данас Деспота Стефана), а према западу је одвајала Башту од приватних имања. Међутим, та је ограда брзо трулила, па су се тим проблемом бавили сви први управници, а сваке године је по неки део тарабе бивао замењен. Коначно је 1925. дрвена тараба почела поступно да се замењује зиданим парапетом и стубовима који носе филарете од кованог гвожђа. И то је трајало годинама због спорог прилива новца са Универзитета. Са западне стране, према приватним плацевима, ограда је била само озидана, без фер-форжеа. На јужном углу баште ограда има главни улаз, са декоративном симетричном пластиком у виду рељефних лављих глава, урни у нишама и вазама на малим кулама, док се на врховима великих кула виде два пара пута који између себе имају по корпу изобиља. Из Улице војводе Добрњца направљен је неукрашен колски улаз. У послератно време, пошто је 1956. уклоњена скупоцена ограда око Скупштине Југославије, под паролом да од народа ништа не треба да се ограђује, било је захтева да се поруши и ограда око Ботаничке баште „Јевремовац“. Срећом, тадашња управа успела је да ограду одбрани. Другом захтеву, међутим, управа Баште није успела да се одупре. Наиме, 1965. затражено је да се на североисточном углу од Ботаничке баште „Јевремовац“ узме неколико ари за нову зграду Урбанистичког завода Београда, чиме је, макар незнатно, нарушена воља задужбинара. Као компензацију, Урбанистички завод је асфалтирао стазе у Башти и о свом трошку померио ограду око „одгриженог“ ћошка баште. На том месту, на углу Палмотићеве и тадашње Улице 29. новембра, никла је 1970. бруталистичка зграда Урбанистичког завода, која се и данас непријатно надноси над највише крошње биљног блага Ботаничке баште „Јевремовац“. Ограда је од тада почела да пропада, да пуца и да се слеже. Године 1898. доселио се у Ботаничку башту Ботанички завод Филозофског факултета. То је отворило питање подизања одговарајућих наставно-научних зграда. Завод се и данас налази у Башти, под именом Институт за ботанику Биолошког факултета. У Ботаничкој башти „Јевремовац“, између Управне зграде и Великог стакленика, постоји и једно подземно противваздушно склониште изграђено у очи или током Другог светског рата од бетона и цигле. Има два улаза и један резервни излаз.
По пројекту пејзажних архитеката Вере и Михаила Грбића, у Ботаничкој башти „Јевремовац“ 18. маја 2004, уз помоћ једне јапанске фирме, отворен је минијатурни Јапански врт, као колекција далекоисточне флоре. Има чајну кућицу, мостић преко потока, језерца и стазе.
Револуционарни занос комуниста одмах је по ослобођењу у Другом светском рату променио скоро сва имена и називе који су подсећали на свргнуту монархију, а поготово није враћао оне називе из давних времена Обреновића. Негативан однос комуниста према задужбинама уопште, није пружао прилике за враћање назива „Јевремовцу“. У оба та историјска периода корисници поклоњеног добра били су престали да испуњавају једини услов задужбинара, али имање нису вратили. Краљ Милан је „Јевремовац“ изричито и искључиво наменио за Ботаничку башту. Ни за шта друго. Уступање макар и малих површина за друге намене, као што је зидање Урбанистичког завода или покушај подизања факултетских здања, тешко да може да се помири с неприкосновеном вољом задужбинара. Не може се прихватити оправдавање о горућим потребама Биолошког факултета или изговор o занемариво малим површинама које је заузео Завод. Најопаснија је она ерозија која иде малим корацима.