Палилула, Хаџи Поповац и Професорска колонија

Хаџи Поповац
Ово предграђе налази се између Палилуле, Карабурме и Звездаре, а око Новог гробља и чувене хале „Пионир“ данашње „Александар Николић“.
Није се много развијало због земљишта које је захтевало велику нивелацију. Легенда каже да је име добијено по неком Цинцарину Поповцу, хаџији, који је од Турака купио земљиште, тада веома далеко од града у на њему се населио. Породица је имала интересантну историју везану како за себе тако и за настанак овог дела града. Порекло породице је из Скопља и почеци су од Нишког попа, који је као свештено лице ишао на Христов гроб, на хаџилук у Јерусалим. По тадашњим правилима добија се титула Хаџи, која би по нашки значила поклоник који је Исуса посетио са благословом Божјим, па је презимену додато Хаџи.
Син Нишког попа јесте Таса Татарин, лични и дипломатски курир на коњу у служби кнеза Милоша. Јашући на коњу преносио је поверљиве пошиљке до Цариграда и натраг. Одмарао се у мензуланама, местима налик данашњим поштама. По попису из 1840. уписан је ка Таса Татарин, а две године касније као Таса Хаџи Поповић. Био је један од оснивача прве женске школе.
Један интересантан податак. Доласком на власт кнеза Александра Карађорђевића успостављају се трајна презимена, односно породице морају да носе презимена по очевом имену. Тако је Тасин син Никола понео презиме по деди Никола Хаџи Поповић. Био је школован човек који је у то време завршио чак два факултета један у Београду а други у Паризу. Оженио је Катарину, сестру великог фотографа и хроничара града Анастаса Јовановића. Породица је поседовала огромно земљиште које је Булбулдерским потоком било одвојено од града. Било је толико велико да се у земљишним књигама водило као земљиште од 46 дана орања и садржало је њиве и винограде. Ништа није смело да се гради у близини гробља на удаљености од 1. километра. Када се закон променио Никола је испарцелисао и почео продају плацева за насељавање породица. Посед им је био чак до Копитарове градине и ћеркама је сазидао две куће у Хиландарској улици. Куће су срушене у току рата, а биле су, отприлике, на месту где је трафо станица на углу Хиландарске и Копитарове градине.
Улица Рузвелтова
Ова улица је једна од најпрометнијим и почиње од Вуковог споменика и завршава се код Новог гробља где се наставља у улицу Мије Ковачевића које иде ка Карабурми. Рузвелтову улицу су: од 1888. до 1896. називали Пут ка Новом гробљу; Од 1896. до 1946. назив је био Гробљанска; Од 1946. носи назив Рузвелтова по председнику САД Френклину Делано Рузвелту који је 1944. по четврти пут изабран за председника али није доживео победу савезника у Другом светском рату. Дакле, владао је САД од 1932. до 1945. године.
Ново гробље је гробље у Београду. Налази се у Рузвелтовој улици, а настало је 1886. године, као треће гробље у Београду за сахране по хришћанским обичајима.
Ново гробље је, на месту на којем се и данас налази, први пут убележено на плану Београда из 1884. године. На новом градском гробљу завршетак уређења био је 1886. године. Тако је Ново гробље постало и први плански регулисан простор те врсте у Београду. Почетак његовог функционисања означава велику прекретницу у савремном комуналном уређењу и животу града.
Године 1893, подигнута је гробљанска црква Светог Николе, задужбина Драгиње и Станојла Петровића, по пројекту Светозара Ивачковића. Иконостас цркве дело је Стевана и Полексије Тодоровић, а фреске Андреје Доменика.
Иако је формирано као српско православно гробље и у периоду између два светска рата, додељивањем посебних парцела, било је решено сахрањивање грађана осталих вероисповести – католика, протестаната, јевреја, муслимана. Такође, Русима који су дошли у Србију након Октобарске револуције додељене су посебне парцеле. Почетком 1930-их подигнута је и модерна мртвачница у неовизантијском стилу по пројекту архитекте Рајка Татића.
Први меморијални споменик на Новом гробљу је Српска костурница, изграђена 1907. године, у којој су са Старог ташмајданског гробља, код цркве Светог Марка, пренети посмртни остаци ратника из српско-турских ратова и српско-бугарског рата и налази се у близини цркве Светог Николе. Посебну знаменитост Новог гробља чине војничка гробља где су сахрањени погинули у балканским ратовима и Првом и Другом светском рату. Овде почивају припадници српске и савезничких армија, али и ратних противника Србије, па се као посебне целине издвајају француско, руско, италијанско, аустро-угарско, бугарско, немачко и енглеско војно гробље. Такође, овде су сахрањени београђани погинули у бомбардовањима Београда априла 1941. и априла 1944. године.
Две засебне целине на Новом гробљу представљају гробље бораца НОР-а, изграђено 1959. године по пројектима архитекта Богдана Богдановића и Светозара Личине, и Алеја заслужних грађана изграђена 1965. године по пројекту архитекте Светозара Личине.
У Алеји заслужних грађана су појединачне и скупне гробнице, у којима су сахрањени академици, књижевници, глумци, генерали, народни хероји и друге познате личности. У Алеји великана нема скулптура ни других уметничких дела.
У Алеји су сахрањени: сликари Петар Лубарда и Стојан Аралица, Петар Добровић, Паја Јовановић, Надежда Петровић…
Књижевници Данило Киш, Иво Андрић, Милош Црњански, Скендер Куленовић, Радоје Домановић, Ђура Јакшић, Петар Кочић, Лаза Лазаревић, Симо Матавуљ, Бранислав Нушић, Бранко Миљковић, Душко Радовић, Милан Ракић, Исидора Секулић, Стеван Сремац, Бора Станковић, Бранко Ћопић, Коста Христић, Милош Црњански….