Предграђа: Богословија, Карабурма, Вишњичка бања, Роспи ћуприја и Ћалије
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Богословија
Црква је од београдске општине купила један плац, део ранијег имања “Бата Лака”, како би направила пансион за сиромашне студенте, који су раније становали приватно, у Дому краља Александра, или у задужбини епископа Никанора Ружичића на Косанчићевом венцу број 4. Дом је изграђен 1939. по пројекту архитекте Александра Дерока и Петра Анагностија руско српског архитекте.
Кад су, две деценије после оснивања Хиландара, првом архиепископу Српских земаља били потребни сарадници на њиви Господњој, Хиландар је већ био у стању да му их да као културно оспособљене ентузијасте дорасле великом задатку који је пред њих ставио велики Свети Сава. Само благодарећи по свему заиста солидној општој и богословској спреми васпитаника ове прве српске високе богословске школе, могли су „српски просветитељи и учитељи“ да у рекордном времену уведу Српски народ са његовим културним стваралаштвом у ред најцивилизованијих народа свога времена.
Од појаве Студенице до Манасије прошла су свега два века, сјајна два века културног стваралаштва, које је, у времену када је Византија патила и била у кризама, представљало бриљантну кулминацију византијске уметности, архитектуре и књижевности у српско-словенском издању и утемељило феномен Светосавља. Светосавље је трајно отворило духовне очи у српском народу и у њему похранило и дубоко укоренило најсветлије искупитељске, етичке, моралне и цивилизацијске вредности Хришћанства изражене у идеалима љубави, вере, слободе, правде и жртве, који су као светлост преношени с колена на колено кроз српско народно писмено и усмено предање.
Хиландар није остао усамљени центар српске богословске науке. Он се попут кошнице ројио и ускоро се јављају нови културно-просветни центри у Пећи, Манасији, Раваници и Рачи, у слободи и ропству. Живот Цркве је захтевао неговање богословске науке, јер су јој били потребни њени резултати. Из те потребе ничу школе после „Велике сеобе” Срба крајем 17. века и у земљама Аустријског царства, устројене према захтевима свога времена и условима живота.
Карловачка богословија ушла је у XX век као модерна висока богословска школа. Може се рећи да је 1920. године наследио и продужио њен рад Богословски факултет Београдског универзитета.
Београдска Велика школа, као највиша научно-просветна установа у Краљевини Србији, претворена је 1905. године у Универзитет. Закон о Београдском универзитету предвидео је поред осталих факултета и оснивање Богословског факултета, али због ратова који су ускоро наступили није било могуће одмах спровести тај Закон у дело. Одлука о отварању Православног богословског факултета на Универзитету остварена је тек 1920. године. То су омогућиле нове прилике. Ратовање је завршено, а у земљу су стигли многи Руси-избеглице, међу њима и неколико учених богослова и професора руских духовних академија (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски), који су ставили своје обимно знање и своје сјајне личности на располагање Српској Цркви и њеној просвети.
Иако се мисли да је ово „мушки“ факултет, прва жена је дипломирала на факултету 1935, а већ 1937. било је 30 студенткиња.
Прве бомбе Хитлерове авијације уништиле су 6. априла 1941. до темеља Народну библиотеку и Дом студената Богословског факултета који се налазио до ње. Факултет је ускоро насилно прогнан из своје зграде, при чему је прилично страдала библиотека. Настава се није могла редовно обављати и студенти су се расули на разне стране.
Из рата је Факултет изашао као права жртва рата. Вратио се у своју зграду са окрњеним наставничким колегијумом, са много ратних рана и са новим проблемима који су настали радикалном идеологизацијом државне власти на теоријским основама марксистичког историјског материјализма и пракси лењинистичког бољшевизма и совјетског стаљинизма. Бригу о Факултету преузела Црква. Тако је настао Богословски факултет Српске православне Цркве. Иако се овим потезом власти догодила велика промена, може се рећи да се живот и рад Факултету није пореметио у оној мери како се то можда могло очекивати. Број студената није опао. Напротив, академске 1952/53. године уписало се 240 студената, од чега 129 нових. Касније ће тај број да опада, затим да стагнира, да би опет почео да расте.
Прекопута Богословског факултета налази се Омладински стадион
Он је од самог отварања домаћи терен ОФК Београда, а такође га користе и остале секције ОСД Београд. На стадиону су поред фудбалских и атлетских такмичења одржани и многи музички концерти.
Званично је отворен 10. августа 1957. године, утакмицом Радничког и Спартака.
Премијерну утакмицу ОФК Београд, а тада се звао БСК је на свом стадиону одиграо 24. августа 1957. године, а гост је била Будућност из Подгорице. ОФК Београд је победио резултатом 3:1. Поред ОФК Београда стадион су у периоду након изградње доста користили и остали београдски клубови, Партизан, Црвена звезда и Раднички.
Омладински стадион је данас арена за више грана спортова, или како се то у страним земљама званично каже – мулти функционални објекат. Такође, у досадашњој историји, на нашем стадиону, су одржани бројни музички концерти и сличне манифестације, а околне школе на њему често организују своја такмичења. Димензије травнате подлоге су 105 x 70 метара, а поред фудбалера, стадион свакодневно користе атлетска, џудо, бициклистичка, тениска и понекад рукометна и кошаркашка секција Омладинског спортског друштва Београд. Када је отворен, стадион је имао капацитет за око 28 000 гледалаца, а по Главном пројекту планирано је да буде места за тачно 23 820 гледалаца, но бележе се случајеви да је на стадиону било и преко тридесет хиљада гледалаца, који су на појединим мечевима чак пробили заштитну ограду и утакмице пратили уз терен, са атлетске стазе.
Преузето са Википедија
Улица Мије Ковачевића
Ова улица представља наставак Рузвелтове улице од Новог гробља до Вишњичке. У периоду од 1928. до 1930. носила је назив Гробљанска. Од 1930. до 1943. Адмирала Пика. Од 1943. до 1946. Косовски божури, а после рата по народном хероју Мији Ковачевићу.
Зграда Војногеографског института, Улица Мије Ковачевића број 5
Војногеографски институт је једна од најстаријих установа наше војске. Основан је 1876. године, као Друго (Географско) одељење Главног ђенералштаба Српске Војске. Одељење је прерасло у Географски институт, а затим у Војногеографски институт, прву војну установу која је понела назив “институт”. Налазио се у згради данасњег Војног Музеја на Калемегдану.
Прва карта која је настала као резултат рада установе је Карта Слива Јужне. У Краљевини Србији је извршио топографски премер државе у размеру 1:50.000, на основу којег је израђено 95 листова Ђенералштабне карте.
У периоду између два светска рата, ВГИ је створио јединствену геодетску основу на целој државној територији Краљевине Југославије и низ топографских карата ситније размере. У овом периоду, ВГИ постаје кадровски и материјално снажна установа која је са успехом задовољавала не само бројне војне и државне потребе, већ је била стално присутна у раду и пројектима Међународне геодетске и геофизичке уније, Међународне географске уније и других међународних стручних и научних организација. После Другог светског рата, ВГИ је наставио и завршио рад на основним геодетским мрежама, када се појавила потреба за новом зградом која је изграђа после 1950. године , према пројекту архитекте Милорада Мацуре, једног од најистакнутијих представника српске и београдске градитељске сцене послератног периода. У просторно-функционалном смислу јасно се издвајају две целине које су биле намењене двема корисничким институцијама. Северно крило у којем је смештена Штампарија оријентисано је према парку, док је јужно крило, намењено Војногеографском институту, постављено према улици Мије Ковачевића.
Зграда спада у најраније примере београдског градитељства на којима се препознаје напуштање соцреалистичких схватања и приближавање архитектонском речнику интернационалног стила. Изградња новог објекта за његове потребе у првим послератним година говори у прилог важности и значаја који је ова институција уживала у новоформираној држави. Пројектовање и реализација објекта представља најрепрезентативнији пример превазилажења архитектуре соцреализма у раним послератним годинама и први монументални објекат јавног карактера, конципиран у складу са прогресивним проевропским архитектонским начелима. По појединим елементима карактеристичним за његово пројектовање и реализацију ово дело представља пионирски рад у домаћој послератној продукцији – на њему је по први пут примењен систем са брисолејима и постигнуто јединство функционалних и естетских начела, остварена је доследна употреба модуларног система како у обликовању фасада, тако и у ентеријеру. У оквиру стваралачког опуса архитекте Милорада Мацуре, грађевина заузима истакнуто место и осликава аутора као личност прогресивних идеја и најсавременијих схватања, која су била истовремена са владајућим тенденцијама на европској градитељској сцени.
Од оснивања до данас институт није мењао своју основну делатност – сво време се бавио израдом карата за војне потребе. У својој дугој историји Војногеографски институт је имао веома важну улогу у развоју српске геодезије, картографије и фотограметрије. Реализовао је низ пројеката од државног значаја, као што је пројектовање и успостављање прве државне тригонометријске, нивелманске, гравиметријске и ГПС мреже. Један од најзначајнијих задатака института је први систематски топографски премер целокупне државне територије на основу којег су израђене бројне топографске карте.извор:београдсконаследје и сајт ВГИ
Кaрабурма или Каја бурум
Карабурма је насеље новијег датума. Каја на турском значи стена а бурум значи нос или рт. То је онај рт који се спушта ка Дунаву и селу Вишњица. Касније се реч Каја претвара у Кара и значи црна, уклета. Сматрана је за проклето место јер су извршаване смртне казне над обичним и политичким кривцима. Ту је узвршена смртна казна и над 17 на смрт осуђених атентатора на Кнеза Михаила. Кућице су зидане без икаквог реда и плана. До почетка Старе Карабурме ишао је и трамвај 8 од Народног позоришта.
У њеној близини је била и „кафилерија“, то јест место на коме су убијани пси луталице и које су шинтери хватали по граду. У кафилерији су их убијали, драли и кожу прерађивали и правили фине рукавице. Када сам и ја био дете сећам се кафилерије и шинтера који су јурили хватали псе луталице. Изградњом моста овај крај добија на значају.
Вишњичака бања
Иза Карабурме идући поред Дунава долази се до Вишњичке бање. Када смо већ код бања да мало поменем и најзначајније бање у Србији. Имућнији Срби су имали своје амаме а по граду су били амами за народ зидане у камену. Кнез Милош је имао скоро у свакој од својих резиденција „амамлук“. После свог прогонства посећивао је скоро све бање Европе. По другом доласку на власт фаворизује Сокобању, која је захваљујући њему била на добром гласу где се деценијам лечила елита Србије. Многи су одлазили и поред лечења и на добро јело и пиће. Кажу да је неки Јоца Милићевић, трговац, могао да поједе 15 великих сарми а као прилог је ишла сланина и кувано суво месо. Попије притом бокал од две оке комињака (лозе, комовице), а заслади се са десетак крофни и на крају попије још један бокал комињака. У то време није се знало за холестерол и хроно исхрану. Нисам нашао податак колико дуго је живео и да ли је имао гихт.
Кнез Александар Карађорђевић је лансирао Рибарску и Брестовачку бању. За Нишку и Матарушку бању се није знало. Матаруге долази од шиптарске речи Мата Рунга што значи Добар пут. За разлику од њих Врањска бања је била цењена. Посећивали су је београдски Јевреји, а намесник Јован Ристић је доношен на носилима, а враћао се на својим ногама.
Врњачку бању је открио неки поп, чији се коњ излечио у једној каљузи, па се и поп окупао у тој каљузи и излечио се. Врњци су тако од почетка 20. века постали једна од најпосећенијих бања.
Смрдан бања или Ковиљача је постала позната захваљујући конзулу Куртовићу, оснивачу Кола јахача.
У свакој бањи свако је могао је да неког упозна, да се нагледа лепих жена, тоалета и шешира, да се наслуша музике, да се нашета по парку са лејама пуним цвећа и да се одмори од београдске жеге.
Арађеловац је нудио те погодности и био је омиљено одмаралиште кнеза Михаила, којига је лансирао, па му је и био подигнут споменик у парку поред „Старог здања“. Данас нема споменика, али постоји платан који кнез Михаило засадио 1867. године. Испод платана стоји натпис о овоме.
Паланачки кисељак и његове чувене погачице, мешене са киселом водом, били су изузетно цењени. Паланачка кисела вода довожена је у Београд у бурадима. Близу Смедеревске Паланке у селу Церовац, а на месту које се звало Некудим било је извора кисељака. Легенда каже да су деспот Ђурађ Бранковић и жена му Јерина ту имали летњи двор у коме су примали Француза Де ла Брокијера.
Младеновачки Селтерс је по својој лековитости јединствен у свету. Тек у 20. веку је постао бања. Ту су боравили патријарх Димитрије и филолог и државник Љуба Стојановић.
Роспи или Ороспи ћуприја
Ниже од Карабурме била је и чувена Роспи ћуприја, мостић а легенда каже да га је подигла нека блудница у знак покајања за своје грехове. Роспи на турском језику значи блудница.
Карабурма је обухватала и Роспи ћуприју, које је формирано око једне камене ћуприје на Миријевском потоку иза Каја бурме. Роспи или Ороспи ћуприја је назив персисјког порекла,и погрдног је значења за насеље подигнуто поред воденице близу моста. Воденицу је купио Милисав Здавковић Ресавац крајем 19. века. Данас су Роспи ћуприја и Карабурма једно насеље са великим бројем вишеспратница изграђених од 1960. године на овамо.
Ћалије
Ћалије су насеље које се налази на падини Звездаре, изнад нове Карабурме. Постало је од некадашњих сеоских кућица грађених од сиромашних досељеника на путу ка селу Миријеву, иначе старом селу. Назив је турског порекла и значи тама, магла где је заиста, често магла и сунце брзо залази иза Звездаре.