Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

mail: voja-sila@moj-beo-grad.com

Бањица

Бањица се налази на јужном делу града, део је Бањичког виса и општине Вождовац. Пре Другог светског рата било је мирно пољопривредно село са релативно малим бројем становника, које се налазило у широј околини Београда. Данас се овде налазе неки од значајнијих објеката као што су Војно-медицинска академија, Спортски центар Бањица, затим ФК Рад, Полицијска академија, новоизграђена црква светог Василија Острошког. Према писаним траговима, на територији данашње Бањице се налази преко хиљаду разноликих извора и огроман број термо-минералних вода, отуда и назив Бањица.

Бањица је праисторијско насеље. Запис из 1823. године говори да је Осман ага „има воденицу на потоку који се зове Бањица, на земљи кнежевачкој, те к воденици Осман ага је освоио 20 плугова земље кнежевачке и на овом потоку населио је село Бањицу са 8 кућа…“  Доцније, насеље се пресељава и изграђује на брду, као и Дедиње, најпре, као пољске кућице усред винограда и воћњака. Бањица добија на значају одкад Крагујевачки друм добија нову трасу.

Вила Штерић, Генерала Штурма број 4

Топчидерско брдо

Топчидерско брдо је насеље и брдо на општини Савски венац. Раније је то била засебна општина која се састојала од насеља Сењак и Дедиње, али је средином прошлог века насеље припојено општини Савски венац.

Сењак

На Дедињу и Сењаку је у протеклих година нестало много вредних кућа. Срушена је и вила Жанке Стокић, антологијско дело архитекте Душана Бабића, једног од оснивача модерног покрета код нас. То није добро, руше се вредности које су материјалне, духовне, архитектонске и историјске.

Сењак спада у новија београдска насеља. Септембра месеца 1857. године избио је пожар на Калемегдану, где је била мензулана и изгорела је велика количина сена. Како је ту стогована велика количина сена могла је да изгори и цела варош, али на сву срећу није дошло до пожара. Одлучено је да се убудуће сено држи далеко од вароши. Београдска општина је уступила своје празно земљиште на путу за Топчидер, почев од БИГЗ-а до подвожњака, сада петље. Све до пред крај 19. века, Београђани су ту садевли сено у бројне стогове. Тада је ту и никло мало насеље од неколико кућица. 1893. године је прорадио трамвај за Топчидер и ту му је била и станица. Уствари ту би се возачи и кондуктери мало одморили од предугачке вожње, јер је ту била половина пута. Да би објавили да се ту стаје узвикивали би: „Сењак“, јер су видели стогове сена покрај неколико кућерака. Тако су кондуктери трамваја постали кумови насеља. Ту на тој станици су силазили они који су ишли у винограде на Дедињу. Сада ту нема сена, али име Сењак је остало.

 

У  овом крају живела је и чувена глумица Народног позоришта Љубинка Бобић, коју је Бранислав Нушић звао Мала Боба, када је први пут срео у Скопљу. Тада је видео њен огроман глумачки потенцијал. Срели су се поново, али не у Скопљу већ Београду где је глумиште добило своју диву, своју ненадмашну Малу Бобу.

 

Вила Душана Томића, Улица Ужичка број 8
Вила Стевке Милићевић, Улица Ужичка број 54

Вила Рајх, Улица Сање Живановић број 2а

Вила Рајх, Улица Сање Живановић број 2а

Вила Рајх је у приватној својини. Подигнута 1931. године према пројекту истакнутог београдског архитекте Душана Бабића, у духу модерних архитектонских стремљења. Конципирана је као издужени паралелопипед, са две етаже са нивоа улице Сање Живановић и три етаже у дубини парцеле. Вештом комбинацијом конструкције масивних зидова и стубова на ободним ивицама, постигнут је ефекат лакоће и динамике. Доследно спровођење принципа отварања великих тераса према башти, у комбинацији са функционалистички примењеним геометријским принципом одузимања масе и увођења стубова, чини ову вилу једним од најистакнутијих примера београдске модерне архитектуре. Декоративни третман фасада указује на прикључење ар деко архитектонском покрету који се широм Европе одржао све до почетка Другог светског рата. Вила Рајх представља изузетан пример модерног архитектонског размишљања и значајно ауторско остварење Душана Бабића који спада у ред водећих српских архитеката тридесетих година 20. века.

Вила Олге Мос, Улица Толстојева број 29
Виле Лазић и Митровић, Улица Моилована Глишића број 4 и 4а
Вила у Улици Качанског број 16
Резиденција Амбасаде Јапана

Булеваром Војводе Мишића и данас возе трамваји 3, 12 и 13. Мало ко зна да је првобитна траса “дванаестице” ишла улицом Васе Пелагића ка Дедињу, а завршавала се код болнице “Др Драгиша Мишовић”. Линија је укинута пре Другог светског рата, након тешке несреће када се трамвај пун путника на Дедињу преврнуо због кривине која је имала спољни уместо унутрашњег нагиба.

Колеџ Краља Александра, Улица Васе Пелагића број 33

Краљ Александар је одлучио да сагради колеџ по узору на Оксфорд и Кембриџ. Одабрао је Топчидерску звезду, где је био логор Прве пешадијске подофицирске школе. За неких две године требало је изградити 10.000 квм.
Архитекта Војин Петровић је градио Хипотекарну банку, Пољопривредни факултет у Земуну, Завод за трансфузију крви и своју кућу у Дечанској 7. Рок је пробијен за годину дана јер је Војин умро јер је поред пројекта радио и техничку документацију и био је надзор над радовима. У Колеџ је смештено 400 ђака, од чега 200 из добростојећих породица који су плаћали пун износ школарине а 200 су била надарена деца из сиромашних породица. Ђаци су имали поред тушева, каде и базен. Био је први базен у оквиру неке школе у Краљевини олимпијских размера. Данас је базен заливен бетоном и на том месту су смештена документа Атхива Југославије.
Е, сада ћу и ја мало о Чубури. Ми нисмо имали купатила и купали смо се у кориту и тата је цео дан ложио шпорет на угаљ да се угреју два лонца воде за нас четворо. Прво окупају нас децу и пошаљу у хладну собу, па тата трља мами леђа а после она њему…. Вода би се пљуснула у двориште и зими је било гадно јер се камено двориште заледи а госпођа Мица која је волела неку чашицу румића више а није смела да пије у кујни, крене у клозет али се оклизне и ето комшијске свађе. Није се говорило све док тате не одлуче да ће се убудуће ићи у јавно купатило у Мишарској улици код Цветног трга. Тамо је купање трајало 15 минута. Није постојао фен а и пешкири су били танки као кухињске крпе (нису постојали фротирски). Онако полу осушени би ишли једно 2 километра до Чубуре. Напред мајке, ми деца у средини а позади тате. Зими би пара из ушију само испаравала. Која је то била срећа. Тек 1966. године газда Саватије је дозволио да у вешерници поставимо казан на дрва и суботом да се купамо. Цео комшилук је долазио на купање од поднева до увече. Није се знало шта је боље купати се први у хладној вешерници или међу задњима у топлој вешерници али не угрејаној води. Не знам да ли је газда Саватије дозволио да се постави казан због милосрђа или свађа са тетка Мицом коју је чашица брзо хватала и брзо се свађала. Или још један детаљ. Нама је чесма била у дну дворишта као и пољски клозет. Четири породице су га одржавале уз сталне чарке и тако нама учитељица у 4 разреду основне школе рече да идемо да видимо станове које ће свако имати у 21. веку у социјалистичкој држави, где су купатило и клозет у стану. Целу ноћ нисам могао да заспим јер ми није било јасно како клозет у стану неће да смрди. Сутрадан, када одосмо у солитер у Јужном булевару, толико смо повлачили воду из казанчета да смо покидали ланче на казанчету. Ето, то је Београд мог детињства, додуше није био строги центар а није ни периферија. Данас се овај крај зове код Храма уместо Чубура и квадратни метар је најскупљи поред Београда на води.
Да се вратим колеџу. Краљ Александар је прављењем базена, тениског игралишта желео да створи српску елиту која ће играти тенис и пливати у затвореном базену олимпијских размера.
Недељом су ђаци Колеџа ишли на ручак у министарске и богаташке породице, да би научили правила понашања и редослед јела за послуживање.

Кућа Краља Петра, Улица Васе Пелагића број 40

Краљ Петар је умро у гвозденом војничком кревету, у соби која је имала само троквирни гардеробер, емајлирани лавор на троношцу, зидно огледало и на столу бокал са избледелом црвеном ружом, лустер, уметничку слику на зиду и сабљу. Изузетно скромно за ослободиоца који је Србима донео остварење вековног сна- да сви Срби живе под једним државним кровом. Уместо да прође кроз славолук, краљ Петар се вратио у Београд нечујно. На Солунском фронту доживео је мождани удар и опорављао се скоро годину по ослобођењу. Двор је био оштећен и порављао се а краљ Александар живео је у кући Крсмановића на Теразијама. За болесног и онемоћалог краља изабрана је вила на Ђорђевом брду која је измајмљена од тговца Ђорђа Павловића. Наук свима, треба штедети кад човек има, а када нема нема шта ни да штеди. Сву своји уштеђевину је дао својој ћерки Јелени која је са своје двоје деце једва извукла живу главу из Русије, док је њен муж кнез Иван Константинович Романов поделио судбину царске породице и стрељан у Сибиру. Краљ Петар Први је прошао животни пут од протераног кнежевића до слављеног краља. Ако се као главно мерило владарског успеха узме територијално ширење, можемо га поредити само са царом Душаном. Као емигрант био је и у Легији странаца. Синове Ђорђа и Александра школовао је по војним академијама о трошку тамошњих држава. Смрт књегиње Зорке, односно Љубице претворила га је у удовца до краја живота. Онај дворац у Бару у Тополици су изградили Зорка и Петар од њеног мираза. Вила је саграђена на рушевинама Селим бегове куле. И данас има остатака тих зидина. Широке терасе и пергола давале су каменој вили изглед луксузнији од изгледа владарског двора на Цетињу. Књегиња Зорка је са радошћу гледала српску и црногорску заставу како се вијоре испред барске резиденције. „Бићеш краљ“, умирући је говорила мужу, држећи за руку. Умрла је у 36. години, непосредно после порођаја са сином Андрејем, који је преминуо врло брзо после мајке.
После смрти ћерке, краљ Никола је зету наложио да напусти Црну Гору са све троје деце. Изгнани зет је краљу Николи продао Тополицу за 100.000 франака.
На власт у Србији довели су „црнорукци“ и он се неком добро одужио а неком не. Пуковник Петар Мишић, који је опколио двор у ноћи преврата добио је толику отпремнину од које је купио вилу у улици Кнеза Милоша број 3. Сину регенту Александру је у аманет оставио да га освети за сва понижења која је морао да трпи од црнорукаца.
Чика Пера је био популаран у народу, али је у Великом рату сва моћ била у рукама његовог сина регента Александра званог Сандро. После рата устанички Петар Мркоњић био је тек сенка некадашњег ратника и учитеља демократији српског народа.
Након смрти воштану маску краљ Петру у самртничкој постељи је узео вајар Ђока Јовановић, синовац Паје Јовановића, који је и портретисао краља по ступању на престо. У Општедржавној болници доктор Милован Миловановић балсамовао је краљево тело које је пренето у династичку крипту на Опленцу, где и данас почива. Петар Ослободилац је умро 1921, године, дакле, тачно пре једног века. Газда Ђорђе Павловић је добио 2.000.000 динара за кућу од 350 квм и плац 88 ари. Да би се занало да је кућа музеј , подигнута је монументална капија од кованог гвожђа. На славолуку капије словима као у Мирослављевом јеванђељу пише: Музеј Краља Петра I Великог Ослободиоца 1844-1903-1921
Убзо по отварању музеј је затворен а после Другог светског рата кућа музеј постала је школа. Преуређена је 1997. године у Центар за промоцију културе. У њему је пре 4 године и наш Боки, Борис Вуков имао промоцију својих књига које је написао у Америци.
Преносим из Политике од 16.08.2021. године, верујем за вас интересантно.
Краљ Петар питао је једном свог пријатеља куће, окорелог радикала Алексу Жујовића, на који би начин он као краљ требало да васпитава своје синове Ђорђа и Александра.
Алекса му је одговорио: „Одгајајте их и васпитавајте да постану часни, честити и правдољубиви људи.“ Када га је Краљ поново упитао жашто баш овим редом, Алекса му је образложио на следећи начин: „Да буду часни како се ником не би замерили, да буду честити што значи поштени и према себи и према другима и на крају да буду правдољубиви, како не би били властољубиви. Да будем прецизнији, да буду као што сте Ви- легалиста, патриота, скроман и толерантан.“

Музеј „25. мај”

Музеј „25. мај” је наменски грађен за музеј и поклон је града Београда Титу за седамдесети рођендан. Свечано је отворен 25. маја 1962. године. Творац идејног решења Музеја је архитекта Мика Јанковић. До 1982. у Музеју су се излагали, чували, обрађивали и изучавали поклони које је Јосип Броз добио у земљи и иностранству а његово основно обележје била је стална поставка збирке штафета. У овом музеју млади су одржавали бројне сусрете са уметницима и другим ствараоцима, организоване су тематске изложбе из фондова Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“, посетиоци су могли да гледају документарне филмове о животу и раду Јосипа Броза. Формирањем Меморијалног центра „Јосип Броз Тито“ − установе чији је задатак био да чува и негује успомену на Јосипа Броза и прикупља, обрађује, и излаже документа и предмете који су у вези са његовим животом и делом − Музеј „25. Мај“ добија улогу улазног и излазног објекта великог меморијалног комплекса. Од 1992. године се у овом галеријском простору одржавају тематске изложбе са материјалом из фондова Музеја историје Југославије и изложбе и уметничке манифестације које МИЈ организује у сарадњи са партнерима из земље и иностранства.

Кућа цвећа, Улица Ботићева

Кућа цвећа је назив за објекат у којем су сахрањени некадашњи доживотни председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије маршал Јосип Броз Тито и његова супруга Јованка. Кућа цвећа је део Музеја историје Југославије, који се налази у Ботићевој улици, на Дедињу и једна је од најпосећенијих туристичких места у Београду.
Објекат данас познат под називом „Кућа цвећа“ саграђен је 1975. године, као зимска башта за потребе тадашњег председника Југославије Јосипа Броза Тита и тада је називан „Цвећара“. Њен аутор био је архитекта Стјепан Краљ. Споља је обложена жутом фасадном циглом, а изнутра аранђеловачким белим венчацом. Поред централног дела у коме се налазила фонтана, около су биле просторије за рад и одмор – радна и спаваћа соба, салон, гостињска соба, библиотека и др. На супротној страни од улаза је откривена тераса са погледом на Београд.
Пошто се налазила у непосредној близини Титове резиденције у Ужичкој 15, он је у њој проводио доста времена током боравка у Београду, а посебно после дефинитивног разлаза са супругом Јованком, 1977. Када је почетком 1980. Тито, због здравствених проблема са ногом, отишао у болницу у Љубљану, изразио је жељу да у случају смрти буде сахрањен управо у овој зимској башти. Око места Титовог последњег почивалишта тада се доста полемисало, а многи су предлагали родни Кумровец, као и Долину хероја на Тјентишту, где је 1943. вођена битка на Сутјесци. Ипак одлучено је да се сахрани према сопственој жељи у Београду.
Када је 4. маја 1980. преминуо у својој 88. години, за свега неколико дана до сахране, која је обављена 8. маја, зимска башта је преуређена у његово последње почивалиште. Тада је из централног дела уклоњена фонтана и сазидана гробница, која личи на велику озидану подземну собу. Реконструкцијом зимске баште тада је руководио инжењер Драгомир Гавриловић, а све радове је извело војно-грађевинско предузеће „Бели поток“.
Сама Титова сахрана, којој је присуствовало 211 делегација из 128 земаља света била је веома компликована за извођење због простора на коме се налазила тадашња зимска башта. Пошто све делегације, због премалог простора, нису могле присуствовати самом спуштању Титових посмртних остатака у гроб, оне су се налазиле испред зимске баште на импровизованој трибини док су самом чину спуштања ковчега присуствовали само највиши функционери СФРЈ, СКЈ и ЈНА и чланови породице. Такође приликом сахране над гробом је уместо праве мермерне плоче, постављена тзв „мермерна маска“ односно дводелна плоча која је била само обложена мермером и била је доста лакша од праве. Ово је учињено јер је протокол сахране налагао да после спуштања ковчега, по два официра гурну ове мермерне плоче над гроб. Права мермерна плоча од белог венчачког мермера била је завидних димензија – висока 80 сантиметара, широка метар и по и дугачка два и по метра и тешка девет тона. Она је дан после сахране, уз помоћ специјалних дизалица постављена над Титовим гробом. Замена плоче над гробом после сахране, као и генерална проба сахране, која је изведена дан пред сахрану 7. маја, због провере техничких спремности изазвали су низ контроверзи, као и сумњу да је Тито уопште ту сахрањен.
Руководство СФРЈ и Савеза комуниста Југославије одлучило се да после Титове смрти своју политичку доктрину назове „И после Тита – Тито!“, па је стога било непримерено последње почивалиште Јосипа Броза Тита називати гробом или маузолејом, већ је установљен еуфемизам „Кућа цвећа“. Овај назив постао је опште прихваћен с обзиром да је Титов гроб био окружен великим цветним жбуновима и задржао се и после распада СФРЈ.
Одмах по Титовој сахрани, Кућа цвећа је постала место ходочашћа милиона Југословена, који су самостално или организовано преко предузећа, школа, факултета или других организација и удружења долазили да је посете. У жељи да се што боље прикаже лик и дело покојног председника 1982. године је основан Меморијални центар „Јосип Броз Тито“, у чији су састав, поред Куће цвећа ушли – Музеј „25. мај“, Резиденција (вила у Ужичкој 15), Билијарница, Ловачка кућа, Стари Музеј и Спомен збирка (вила „Мир“), као и оближњи Музеј „4. јули“. Овај меморијални центар постојао је до 1996. године, када је реорганизован у Музеј историје Југославије, јер му је придодат тада угашени Музеј револуције народа и народности Југославије.
Године 1997, након избора за председника Савезне Републике Југославије Слободан Милошевић је за своју нову резиденцију одабрао некадашњу Титову резиденцију у у Ужичкој 15 у чијој се непосредној близини налазила и Кућа цвећа. Тада је посред плаца некадашњег Меморијалног центра и парка подигнут зид који је одвојио резиденцију у Ужичкој 15, вилу „Мир“, Биљарницу и Ловачку кућу од Старог музеја, Куће цвећа и Музеја 25. мај, који су остали с друге стране зида.
Од оснивања Меморијалног центра, 1982. када су званично почеле да се бележе посете Кући цвећа па до 2012., то место је, према евиденцији коју воде надлежни у Музеју историје Југославије посетило више од 17 милиона људи.
Стална поставка у Кући цвећа данас се састоји од – спомен-собе у којој се посетиоци могу уписати у књигу жалости и изложбеног дела у коме се налазе локалне, републичке и савезне штафетне палице које је омладина Југославија носила поводом Титовог рођендана 25. маја, који је слављен као Дан младости. У поставци се налазе писане поруке које је Тито примио са штафетама, фотографије носилаца штафета као и свечаности поводом Дана младости, маршалске униформе и др.

Када је у љубљанској болници умро Јосип Броз Тито, заставе на Бекингхемској палати, Капитол Хилу, Кремљу, Јелисејским пољима, Хофбургу и широм света спуштене су на пола копља. Одржана је, први и последњи пут у историји седница Уједињених нација са само једном тачком дневног реда. Проглашени су су вишедневни национални дани жалости у више од 80 земаља света.
На сахрани је било 209 делегација из 128 земаља, 31 председник република, 4 краља, 6 принчева, 22 председника влада, 11 председнија националних парламената.
У Ватикану су један и једини пут у историји звонила звона, у катедралама и црквама служена су богослужења за помен душе.
Ово су неке од чињеница шта год се мислило о њему. И ове напред и ове доле наведене. Све је код њега било недоречено.

Оволико велико богаство стекли су Милош Савчић и Александар Ацовић. О Милошу Савчићу писао сам у линки Краља Милана улица, а сада ћу нешто и о Александру Ацовићу. Када је грађевински инжењер Александар Ацовић, на имању свог таста, надалеко чувеног Милоша Савчића, градоначелника Београда и једног од богатијих људи у Европи, 1933. године, почео да подиже своју кућу, у Румунској 15, на Дедињском вису, вероватно је мислио да зида породичну вилу за супругу Јелицу и синове близанце Радисава и Милоша.
Испоставило се да је градио здање за историју, најпознатију резиденцију за понеког окупатора и “владаре” у Југославији и Србији у временима која ће наступити, пишу Вечерње новости.
Уклесавши пословицу “Кућа не почива на темељима него на жени”, на улазу у велики салон, као да је наслутио да ће се у њој исписавати “женске странице” историје друге и треће Југославије и да ће њоме управљати две најмоћније жене Јованка Броз и Мирјана Марковић.
Ко је био Александар Ацовић који је сазидао луксузну једноспратну зграду, која ће годинама представљати једно од најлепших здања у Београду и које је магично привлачило и немачке окупаторе и партизанске ослободиоце? Рођен је у селу Пружатовац, код Младеновца. Његов отац Радисав Ацовић био је државни службеник и уживао симпатије двора Карађорђевића. У Првом светском рату, као један од 1.300 каплара, прешао је Албанију и борио се на Солунском фронту. По ослобођењу завршио је Грађевински факултет и био на студијском усавршавању на Техничком факултету у Шарлотенбургу код Берлина. По повратку у Београд био је запослен у Министарству грађевине. Тада се жени Јелицом, ћерком споменутог Милоша Савчића, и прелази у његово грађевинско предузеће “Лабор”, које ће касније и водити.
Женидба ће му донети акције у неколико рудника у Србији, више банака, осигуравајућих друштава и имање у Румунској улици на Дедињу од 10.780 квадратних метара. Новосаграђена кућа и цело имање је укњижено на Ацовића и његову супругу Јелицу – “сваком по једна половина власничког права”. Две године касније Јелица умире. Јеличином смрћу прекида се дедињска идила ове породице, а почиње априлска инвазија немачких трупа. Већ првог дана напада, после налета непријатељских бомбардера, вила добија прве подстанаре. Ту се склања генерал Душан Симовић са готово комплетном владом због сигурног склоништа које је власник изградио непосредно пред почетак рата. Крајем априла у вилу се уселио Франц Нојхаузен, који је био окупациони цивилни командант Србије, односно генерални опуномоћеник за привреду на територији Војноуправног команданта Србије. Александра и његове синове Радисава и Милоша најпре пресељавају у просторије за послугу, а који месец касније их дефинитивно исељавају и дозвољавају им да понесу “меки пртљаг”, по неку књигу и слику. Нојхаузер се неће дуго задржати у вили. Вратиће се непосредно пред улазак партизанских и руских јединица у Београд и потрпати сав намештај у неколико камиона и однети за Немачку.

Нови подстанар  постаће  фелдмаршал  Александер  Лер. Његов надимак  је био  Саша. Рођен  је у  Турну  Северину  у  Румунији. Отац  му је био  Немац, а  мајка  Српкиња. Одлично  је  говорио  српски  језик, а  средњу  школу  је  завршио  у  Панчеву. Био је  командант  4. ваздухопловне  флоте  која  је  бомбардовала  Варшаву  и  Београд. Водио  је  офанзиве  на  Неретви  и  Сутјесци:  са  једне  стране  он,  са  друге  Јосип Броз Тито. Вила  господина  Ацовића  постаће  још  једна  њихова  додирна  тачка. Лер  је  командовао  групом  армија  Е  при  повлачењу  од  Грчке  кроз  Југославију. Партизани  су  га  заробили  у  мају  1945. Када је  Лер  стрељан, Тито је  већ  увелико  био  станар овог здања и  уживао  у  панорами  Београда.

Средином октобра 1944. године Осма црногорска бригада је заузела Дедиње. У вилу господина Ацовића уселио се оперативни штаб Прве армијске групације НОВ и ПОЈ, а из ње је Пеко Дапчевић руководио завршним борбама за ослобођење града. Тито стиже у ослобођени Београд и право одлази у најпривлачније здање на елитном брду. Александар Ацовић и његови синови добијају новог подстанара. Два дана касније у овој кући Пеко Дапчевић предаје рапорт врховном команданту. Тиме је на симболичан начин приказан пут којим се прошло од Ужичке републике до Федеративне Народне Републике Југославије. Остало је забележено сведочење Титовог синовца Бранка Броза: “Кућа у Ужичкој на брзину преуређена и припремљена за Тита.  Један део коњичког ескадрона смештен је у Ужичкој улици број 13. Ми пратиоци заузели смо просторије на спрату Титове куће у поткровљу. То је била велика просторија са седам кревета где смо сви имали довољно места. Одавде смо се врло лако спуштали у приземље куће на дежурство у непосредној Титовој близини. С нама су били и руски официри који су становали преко пута Ужичке број 17.”

Владимир Дедијер, такође, бележи: “Посебна јединица НОБ одвојена је још у току борби за Београд, како би пронашла одговарајућу резиденцију за врховног команданта!” Милован Ђилас сведочи мало другачије: “Ова резиденција била је унапред одређена и жељена управо као и комплекс Белог двора.” Потом се јављају нове верзије и легенде о наводној посети Јосипа Броза кући Александра Ацовића у пролеће 1941. године, када Броз стиже из Загреба у Београд са документима на име инжењера Петровића и одседа у комшилуку код Рибникара. По тој легенди он је у пратњи Јаре Рибникар ушао у своју будућу резиденцију и “дивио се панорами Београда коју је пружала тераса куће и овај призор никад није заборавио”. Отуд, ваљда, Ђиласова тврдња да је избор овог здања за Брозово боравиште много раније планиран.

Тито овде остаје у новембру и децембру, док су трајали радови на поправци Белог двора у коме борави до половине 1946. године, односно до смрти његове љубавнице и пратиље Даворјанке Пауновић Зденке. Тада вила господина Ацовића постаје званична резиденција врховног команданта и доживотног председника Југославије. Крај рата Ацовићи дочекују у Београду. Отац Александар лишен је комплетне имовине. Већ почетком 1946. године “VII Суд у Београду доноси решење, којим се половина куће и имања инж. Александра Ацовића ставља под секвестар, односно конфискује”. Статус резиденције у Ужичкој 15 требало је дефинитивно регулисати. Специјални емисари посећују браћу Милоша и Радисава Ацовића дајући им понуду за куповину њихове половине зграде и имања у Ужичкој 15. Наравно, то је била понуда која не може да се одбије и закључени су уговори” по којима су Милош А. Ацовић и Радисав А. Ацовић продали своје идеалне четвртине права власништва над кућом и земљиштем у Ужичкој 15 – Федеративној Народној Републици Југославији”. Инжењер Александар Ацовић се запошљава у једном од грађевинских предузећа. Остало је забележено да је био један од руководилаца на изградњи хидроелектране Кокин Брод. Умро је 1957. године у Београду. Синови Радисав и Милош дипломирали су на Грађевинском факултету у Београду. Крајем педесетих година дефинитивно су се настанили у Швајцарској – Милош у Нојшателу, а Радисав у Женеви. Од 1960. до 1972. у Ужичкој 15 стално се рушило, дограђивало, градило… и над земљом и под земљом. Прва дама наших народа и народности Јованка Броз готово сваке године износила је списак нових жеља. За резиденцију и објекте око резиденције у том периоду потрошена је баснословна количина”друштвених средстава”, а томе данас никаквог трага нема.

У дворац који су Јованка и Тито подигли уселио се 1997.године Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије, и његова супруга др Мирјана Марковић. Две године касније НАТО је, 22. априла 1999. године , око четири сата ујутро, са два пројектила погодио зграду у Ужичкој 15. Те ноћи, срећом, Милошевић није спавао у вили. Неколико дана пре ракетирања све вредне ствари су из резиденције, камионима, превезене на сигурно место. Некадашњи Златни салон Јованке Броз и Мире Марковић био је украшен стилским намештајем, сликама, позлаћеним уметнинама и црним клавиром. Бомба, која је упала кроз кров у салон и експлодирала, спржила је фарбу и тапете са зидова, покидала махагони и фурнир са намештаја и читав салон претворила у пепео и прах. “Преживели ” су само три стилска сточића, две фотеље и клавир, који је остао без ногу, али његове дирке и данас производе тон.

Kurir.rs/Novosti/Ivan Миладиновић

Проклетство Улице Ужичке

 

Ужичка је већ деценијама симбол моћи, богатства и утицаја, међутим, три приче из ове улице говоре о њеном необјашњивом проклетству, или је оно заправо речито објашњено самим догађајима.

“Видим, на тротоару контејнер за ђубре. Над њим нагнута млада жена у уфлеканој хаљини, која памти и боља времена. Нешто гледа. Некоме нешто говори. Видим, из контејнера излази тамнопута девојчица дуге коврџаве косе. Она личи на Ботичелијевог анђела. Израња из ђубрета као мала Венера из шкољке и мутне морске пене коју је избљувао град. Девојчица каже мајци: ‘Нема…’ Има ли краће и страшније речи у нашем језику од тог вечног ‘нема’? Та реч предуго траје. Мајка каже: ‘Погледај још мало…’ и дете поново ишчезава у ђубрету…У том тренутку, некоме, ко зна због чега, застаје залогај у грлу.”

Почетак, крај и све између у Ужичкој улици стаје у ових неколико редова Моме Капора. Част изузецима, ако их има.

Дедиње и Ужичка улица као топоним по коме се препознаје овај део града, дуго су синоними моћи. Некада је овај део Топчидерског брда био нешто друго. „Оно брдо које се, међу падином Мокрог Луга и долином Топчидерске реке, најлакше спушта ка Сави, зове се Дедија или Дедина. Било је и једно мање брдашце које се звало Мала Дедија, па је то брдашце раскопано кад се градио пут у Топчидер. Тако се име Мала Дедија изгубило, а остало само име Дедија или Дедина.”

На другом месту стоји да “топоним Дедиње највероватније потиче од назива ‘деде’ који се давао шеиху, страрешини или чувару текије. На овом брду, како показује турски попис из 1560, била је једна од београдских текија (муслимански манастир где су живели дервиши), имала је своје винограде.”

Некада је ту био турски верски објекат а данас су ту храмови у којима обитују углавном најистакнутији свештеници најновије религије у Срба, религије стицања. Пре њих су ту улицу коју назваше Ужичком населили “другови” који су дошли након Другог великог рата и из својих кућа истерали господу која је ту дошла након Првог великог рата. Господа је куће стекла, док су другови отимали силом. Другове је било јако тешко отерати са Дедиња, чак и када су били развлашћени. Једино је Ђилас (Милован, оп. аутора, да не буде забуне) отишао добровољно кад је зглајзнуо. Сви други су остали укопани чвршће него на Сремском фронту. Господа су знала а другови нису знали, или их није била брига, за чудни усуд станара Румунске, а потоње Ужичке улице на Дедињу. Нико се ту главе није много наносио и није усрећио. Чудне смрти, болести, затирање читавих породица вире из историје скоро сваког кућног броја у овој улици. Отето – проклето, каже народ. Кроз неколико примера све се сликовито да видети.

Ко су данас власници парцела у Ужичкој улици по кућним бројевима:

1 – Карађорђевић Јелисавета, 639 метара квадратних, Карађорђевић Барбара Елеонор Марија

4 – Комненовић Милош, Стојаковић Марко

5 – Жикић Драгослав, Живковић Бобан

6 – Цвијић Зоран, Комненовић Милош, Ненадовић Симонида, Тадић Милан

7 – Ђокић Весна

9 – Екстра-Пет д.о.о., Вода Врњци а.д. Врњачка бања

10 – Вујовић Пера

17 – Илић Љубиша, Релдор трејдинг лимитид, Максимовић Михаило, Илић Ана

20 – Породична стамбена зграда – Мишковић Карић Ивана, 319 метара квадратних

21 – Ницовић Вања, Радмила, Ирена

24 – Маринковић Бојан, 1.221 метар квадратни

26 – Богдановић Слободан, Филиповић Стојанка, Стојичевић Маја, Богуновић Слободан, Стојичевић Слободан, Новаковић Ана, Стојановић Даница

34 – Породична стамбена зграда, 127 квадрата – Марковић Мирјана, Милошевић Марија, спор за утврђивање права на непокретности 2006, забрана отуђења или оптерећења непокретности 2009, првостепена одлука није правоснажна 21. 7. 2017.

35 – Породична стамбена зграда 577 квадрата – Триворст лимитид (Лимитид Никозија, Кипар), две помоћне зграде 107 и 37 квадрата – Карић Небојша, објекти изграђени без дозволе

36 – Породична стамбена зграда, 329 квадрата – Мишковић Мирослав, забрана отуђења или оптерећења непокретности 2013.

37 – Ковачевић Радмила, Благојевић Мерима, Благојевић Драгомир, Лазић Даница, Благојевић Лукачев Милена

39 – Јуцел д.о.о., 158 квадрата, Јуцел д.о.о., 37 квадрата – објекат изграђен без одобрења за градњу, власник није утврђен, Јуцел д.о.о., 111 квадрата

40 – Ружица Ђинђић

41 – Милановић Јованка, Вуксановић Душан, 53 квадрата, плус два објекта изграђена без дозволе, Миљковић Бранко, Комерцијална банка

43 – Зекић Љиљана, Милисављевић Миле, Кеббати Јолан

47 – Поповић Милка, Поповић Ђорђе

 

Улица Ужичка број 11, 13 и 15

 

Вила у Ужичкој 15, пре Другог светског рата, била је дом познате породице Ацовић. Наиме, луксузну кућу на свом плацу од 10.780 квадрата, у тадашњој Румунској улици, 1934. године саградио је грађевински инжењер Александар Ацовић. Када је на улазу уклесао: “Кућа не почива на темељима него на жени”, сигурно није ни слутио да ће у њој део историје исписати управо две жене, Јованка Броз и Мира Марковић. Власникова супруга Јелица, ћерка богатог инжењера и индустријалца Милоша Савчића, преминула је само две године након што је кућа изграђена. Ипак, до данас је опстала скулптура из 1921. године која сведочи о Јелени Савчић, иако се за њену бисту често говорило да припада бившој Титовој љубавници Даворјанки Пауновић.

Након мајчине смрти, њени малолетни синови Радисав и Милош Ацовић постали су власници половине породичног имања. Они су са оцем ратне дане током априла 1941. године провели у свом дому. Међутим, убрзо су добили наређење да се преселе у просторије за послугу, јер је у њихову кућу ушао цивилни немачки командант Србије Франц Нојхаузер. Неколико месеци касније, Немци су потпуно иселили Ацовиће са имања. Саопштено им је да понесу само књиге, тепихе и слике. Тада се у кућу уселио фелдмаршал Александер Лер, командант југоистока, који је касније читав њихов намештај однео са собом у Немачку. Александар Ацовић умро је 1957. године у Београду, без своје имовине. Синови Радисав и Милош неколико пута су напуштали Југославију, да би се крајем педесетих година коначно одселили у Швајцарску. Породична кућа Ацовића, са припојеним парцелама на бројевима 11 и 13, прећутно је после рата постала доживотна Титова резиденција. Кућу у Ужичкој 15 покојни власник је “поклонио свом маршалу”, како је гласила званична верзија комунистичких моћника.

Броз се у вилу уселио 23. октобра 1944. године, када је Румунска улица променила назив у Ужичка, симболизујући пут којим се прошло од Ужичке републике до Федеративне Народне Републике Југославије. Након што је држава 1947. укњижила своје право власништва на половину земљишта Александра Ацовића, убрзо су и његови синови за своје половине добили понуду која се, разумљиво, не одбија. Према наводима историчара Србољуба Петровића, Радисава и Милоша су у јануару 1948. посетили “посебни емисари у кожним капутима”, када је уговор о продаји склопљен “на обострано задовољство”. Те године је са бочне стране куће дозидан Титов радни кабинет, а по инструкцијама Јованке Броз преуређивање резиденције се наставило све до почетка седамдесетих година. Срушена је вила бившег власника Савчића у Ужичкој 13, како би се та парцела спојила са преостале две, на бројевима 11 и 15.

Јованка је захтевала да се објекти граде под земљом, па је тако наводно настао и тајни тунел испод резиденције у Ужичкој 15, који је вилу спајао са околним државним кућама на Дедињу. Првобитна зграда коначно је нестала 1972. године, када су изграђене билијарница, цвећара и ловачка кућа за складиштење трофеја. Занимљива је прича о познатој вили “Мир”, која је у близини резиденције саграђена за приватне потребе маршала, иако он у њу никада није ушао. Идеја о вили дошла је од људи из Титовог окружења, како би се скренула пажња са разлаза брачног пара Броз. Иако се нису званично развели, када је Тито 1977. отишао на Бели двор, Јованка је остала да живи сама у резиденцији. Јосип Броз је сахрањен у кругу парка на готово једнакој удаљености од бивше резиденције и виле “Мир”. Три месеца након његове смрти, тајна служба је конфисковала имовину Јованке Броз. Тада су је присилно преселили на Булевар мира 75, где је стављена у кућни притвор. Тек после 30 година, маршалова удовица добила је лична документа. Живела је повучено до 2013. када је преминула.

Бивша резиденција Брозових постала је музеј у оквиру Меморијалног центра “Јосип Броз Тито”, али 1997. добија нове становнике. Наиме, у вилу се уселио Слободан Милошевић, председник СРЈ, и његова супруга Мирјана Марковић. Они су задржали комплетан Титов радни кабинет, клавир и неколико слика Крсте Хегедушића и Влаха Буковца. Међу њима је чувена слика наге жене која у руци држи велики нож са кога капље крв, а налазила се у спаваћој соби брачног пара Броз. Након две године, 1999. резиденција је погођена са два НАТО пројектила током бомбардовања. Нису обавили посао, Милошевићи су те вечери спавали у својој кући у Толстојевој 33.

После напада брачни пар се преселио у вилу „Мир”, где је Милошевић и ухапшен 2001. и изручен Хашком трибуналу. Тамо је и умро, док му је супруга Мирјана веома брзо после тога емигрирала у Русију, где је и умрла.

 

Међу имовином о чијем ће враћању одлучивати Агенција за реституцију јесу и некретнине чувеног индустријалца, инжењера, предратног министра грађевине и градоначелника Београда, својевремено једног од најбогатијих људи Европе – Милоша Савчића. На списку који броји на десетине некретнина налазе се и плац и вила у Ужичкој 15, где је, између осталог, данас Кућа цвећа, са гробовима Јосипа Броза Тита и Јованке Броз.

– Тито је бацио око на ту кућу још средином тридесетих година прошлог века, када је долазио на илегалне састанке са Кочом Поповићем, Мошом Пијадом и осталима, у Рибникареву кућу на крају тадашње Румунске, данашње Ужичке улице – каже Савчићев праунук Владимир Лешић, иначе председник Удружења “Српска лига”, које окупља старе власнике. – Наша вила била је прекопута куће Стојана Протића, деде Милана Ст. Протића. Тетка је из дворишта чула Тита када је рекао Јари Рибникар, док су шетали руку под руку и зауставили се код Протићеве виле: “Видите ову кућу преко пута. Ту ћу живети”.

Савчићеви су први припадници српске елите који су се населили на Дедињу. Милан Савчић купио је плац међу виноградима и сазидао две виле – једну за себе, а другу за кћерку Јелицу, удату за чувеног архитекту Александра Ацовића. Дедина вила оштећена је у бомбардовању, а у ову другу прво се уселио Александар Лер, човек који је командовао Луфтвафеом током бомбардовања Београда, а затим и Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник за привреду на Територији војноуправног команданта Србије. Крајем рата Нојхаузер је покрао сав намештај и послао га у Немачку.

– Кад су Црвеноармејци 1944. отерали Немце, комунистички генерал Пеко Дапчевић је, по сопственом сведочењу, виле „поклонио“ Титу за резиденцију. Убрзо је отимачина покривена решењем о конфискацији имовине – каже београдски композитор и музичар Владимир Лешић, опуномоћеник наследника Савчића и Ацовића, данас расејаних широм света.

 

Породице Савчић и Ацовић избачене су 17. априла 1941. из свих својих вила и станова и никада више нису ушли у њихов посед. Били су међу првих 100 талаца, углавном чланова породица угледних и богатих Срба (на пример породица Вељковић или Владе Илића) који су се нашли на Старом сајмишту, пре него што је постао Јеврејски логор Земун. Милош Савчић је преминуо прве ратне године.

Милош Савчић је изградио београдски водовод и канализацију. Први је почео у Србији да гради од армираног бетона. Као чувеног минхенског ђака, Гистав Ајфел звао га је да заједно граде торањ у Паризу. Он се, међутим, определио за повратак у Србију. О њему сам писао када сам описивао Краља Милана улицу.

После рата, у вилу у Ужичкој 15 уселио се Тито, а на месту где је била енергана за топлу воду, која је срушена, како каже Лешић, по Јованкином налогу, касније је подигнута Кућа цвећа.

Само на Дедињу породица потражује десетак вила, од чега пет у Ужичкој. На Старом граду им је одузето 14 зграда.

– Све виле биле су изузетно модерне за оно доба, имале су подно грејање, лифтове, енергане за загревање воде за грејање и купање… Потражујемо и плацеве на Новом Београду, који је настао тако што су мој прадеда и још неколико породица исушили мочваре да би се град ширио на ту страну – каже Лешић.

Његова породица потражује и три банке, део Палате “Албанија”, јер су Савчићи били међу већим улагачима у Трговачки фонд, шест рудника у Источној Србији, Беочинску и Раљску цементару…

Били су и власници прве велике кланице у Србији (касније БИМ “Славија”), Рибарске бање, Бродарско-транспортног предузећа (касније ЈРБ), Фабрике вагона (касније “14. октобар”), Фабрике лима у Земуну, прве стругаре у Београду… Када је Савчић основао Прометну банку, краљ Петар Први купио је првих 300 акција.

Вредност Савчићеве имовине 1946. године износила је ондашњих 970 милиона долара, што је пандан, како каже Лешић, данашњих 17 милијарди долара! Зато се он не слаже да буде обештећен за имовину коју му Агенција не врати у натури. Јер, максималан износ обештећења је пола милијарде евра у обвезницама, на 12 година.

 

Он жели да му физички буду враћене виле и плацеви, укључујући и Ужичку 15, али без Титовог гроба. Уколико то није могуће, заузврат тражи некретнине исте вредности.

Виш од 150 захтева за повраћај имовине конфисковане после Другог светског рата, поднели су наследници чувених београдских породица Савчић и Ацовић, али до данас ништа нису добили. Архивским документима и тапијама они годинама доказују своје власништво над земљиштем, зградама, фабрикама, банкама, рудницима…

Ни стари власници ни њихови наследници још од 1941. године нису ушли на свој посед. На питање шта би урадили са својим двориштем на Дедињу, где се налази и Кућа цвећа, када би им га држава вратила, они дају ироничан одговор.

– Позвали бисмо комуналце. Закон је јасан, покојници треба да почивају у миру на гробљима, а не у туђим двориштима. Нарочито кад је реч о Титу. Моја бака сећала се вагабунда који је пре рата долазио у комшилук код Рибникара са „две сумњиве женске“ загледајући често нашу кућу. После „ослобођења“ она је у маршалу Титу препознала „оног пробисвета“ – открива Лешић.

Он наглашава да је баш његов славни прадеда инжењер Милош Савчић, један од утемељивача индустрије у Србији, „одговоран“ за настанак резиденцијалног кварта Дедиње.

– Двадестих година прошлог века решио је да подигне кућу далеко од гужве тадашњег градског центра. Одабрао је брег Дедиње усред непрегледних винограда. Поред свог, оставио је један плац за мираз мојој баки која се удала за чувеног архитекту Ацовића, који је на том плацу у Ужичкој 15 направио чувену и злосрећну вилу – каже Лешић.

После Савчића и Ацовића и други виђени Београђани почели су да дижу виле на Дедињу, све до данас. Владимир Лешић доказује да су многе зграде подигнуте на плацевима његове породице.

– Ако су се око ичега сложиле све власти на овим просторима од 1941. до данас, то је да мојој породици не врате имовину – каже он.

Иако звучи невероватно, преци нашег саговорника су деценијама истовремено носили признање жртава фашистичког терора и осуду као народни непријатељи – колаборационисти.

– Међу првих сто талаца које су Немци ухапсили у Београду и бацили у логор две трећине били су чланови моје породице, а остале су избацили на улицу. Исте људе су комунисти 1944. осудили, одузели им сву имовину и уселили се у њихове куће, уместо нациста – набраја Лешић.

Милош Савчић, утмељивач великог богатства, још као бриљантан студент технике у Минхену био је ангажован да трасира баварске железнице, а чувени Ајфел га је позвао да учествује у изради торња у Паризу. Међутим, млади инжењер није видео будућност у Немачкој, иако је ту започео блиставу каријеру и оженио се. Са супругом која је прешла у православље вратио се у Србију, на одслужење војног рока.

Милошу Савчићу је крајем 19. века краљ Петар доделио специјалну мисију да обиђе Европу и сакупи податке о модерној индустрији меса, тада главном српском производу. За неколико месеци он је на београдском Дунавском кеју подигао модерну кланицу, а затим и прву индустријску зону у Србији. Постројења и вагони хладњаче из Савчићеве фабрике у Крушевцу омогућила су Србији да победи Аустроугарску у Царинском рату. Био један од најуспешнијих београдских градоначелника. Кад је презадуженом Београду током велике економске кризе 1929. запретио банкрот, Милош Савчић је сопственим новцем вратио дугове прстонице.

 

Улица Ужичка број 23

 

Власник виле у Ужичкој 23, где данас станује бивши председник Србије Томислав Николић, био је угледни краљевски лекар Моачанин, који је са породицом напустио кућу 1941. Четири године касније овде се уселио Едвард Кардељ, један од најближих сарадника Јосипа Броза. Са својом супругом Пепцом, која је иначе извршила самоубиство 1990. у Словенији, Кардељ се кратко задржао у вили. Др Моачанин и његова супруга одселили су се у Америку 1946. након чега су врло брзо обоје умрли, а син им се тамо оженио. Њихову кућу на Дедињу, од друге половине 60-их, кратко је користио Мијалко Тодоровић, тадашњи председник Скупштине Југославије. Затим су је савезни органи користили, између осталог, за организовање испраћаја у пензију и сличне свечаности. Од почетка 90-их у вили се ређају политичари Милан Панић, Милан Милутиновић, Наташа Мићић и Томислав Николић. Према уредби Владе Србије из 2014. године, вила у Ужичкој 23 служи искључиво као резиденција председника државе. Ипак, Томислав Николић и по истеку председничког мандата живи на истој адреси. За то време, наследници др Моачанина, његови унуци Јован и Радмила, боре се за своју имовину, али предмет до данас стоји у Управном суду.

 

Улице Ужичка број 40 и Толстојева  број 35

 

Кућа у Ужичкој 40 на Дедињу, у којој данас живи породица покојног премијера Србије Зорана Ђинђића, пре Другог светског рата припадала је чешком банкару Бохуславу Боукалу. Изграђена је 1929. године по пројекту чувеног предратног архитекте Мата Блехе, када ју је Боукал купио за 350.000 тадашњих динара. Он је са својом супругом и децом живео у кући до краја рата, након чега се породица одселила у Чехословачку, почетком 1945. Боукалова ћерка је током живота у Југославији била заљубљена у једног Словенца, због чега њен отац није желео да напусти земљу пре рата. Након селидбе се никада није удала, а радила је у југословенској амбасади у Прагу, где је и умрла. Наследници прашког банкара који је преминуо 1984, Нина Фибигерова и Иван Боукал знали су да њихов деда има имовину у Србији јер им је о томе причао отац.

С Боукаловим унуцима контактирала је Даринка Таталовић из Београда, чији је отац Сава Ђекић радио за њиховог деду као баштован. Од Боукала је купио део плаца где је изградио кућицу, која и данас стоји крај виле Ружице Ђинђић, у Толстојевој 35. Ђекић је овде живео са породицом, али су избачени 1950. године, када се у њихов дом уселио возач генерала Удбе Павла Пекића. Породицу Ђекић преселили су “привремено” у малу виноградарску кућицу са земљаним подом. Након две године живота у тешким условима Даринкин отац је пробао да врати дом, али га је Удба привела и претукла у подруму некадашње куће Арчибалда Рајса. Сава је умро од унутрашњег крварења, а тада је нестао и купопродајни уговор за кућу. Вила Боукалових национализована је 1948. године, али мању кућу у Толстојевој 35 држава заправо никада није ни присвојила. Борба Даринке Таталовић и Боукалових унука да поврате своје траје и данас.

 

Након рата, у вилу Боукалових се први уселио генерал Удбе Павле Пекић. Следећи је у њој живео последњи председник Председништва СФРЈ Стјепан Месић. Затим су у Ужичкој 40 боравили бивши премијери Радоман Божовић, Никола Шаиновић и Мирко Марјановић. Премијер Зоран Ђинђић у вилу се преселио 2002, како је тада речено, из безбедносних разлога. Годину дана касније Ђинђић је убијен, а његова супруга и двоје деце остају у Ужичкој 40. Влада Србије 2004. доделила је вилу у трајно власништво Ружици Ђинђић у замену за два стана у центру града.

 

Манастир Ваведење

Манастир Ваведење Пресвете Богородице, налази се на Сењаку, урбаном насељу општине Савски венац у Београду. Изграђен је 1937. године, као метох манастира Кувеждин у Срему. Легенда која говори о подизању цркве, везана је за сан ктиторке Персиде Миленковић, која је три пута уснула, да манастир треба сазидати, баш на том месту. У манастиру је 1939. било десет монахиња. Исповедник Доситеј Васић је сахрањен у порти. Старешина манастира је игуманија Теодора Васић. Комплекс манастира Ваведење чине црква Пресвете Богородице и конак, подигнути према пројекту архитекте Петра Поповића, једног од првих заговорника српског националног стила у савременој српској архитектури.

Основа цркве је у облику уписаног крста са централном куполом на пресеку и четири мање куполе између кракова крста. Петокуполно решење указује на узоре преузете из српске средњовековне архитектуре 14. века. На источном делу храма налази се пространа, изнутра полукружна, споља петострана апсида, из које се улази у бочне правоугаоне просторије – ђаконикон и проскомидију, док је на западу припрата са хором. Од укупно три портала најраскошније је обрађен онај на западној фасади са широким прилазним степеништем. Главни декоративни украс фасада чине уски једноделни прозори, розете и велике трифоре на северној и јужној страни.

Зидана олтарска преграда има уобичајени распоред икона, а зидне слике рад су академског сликара Душана Михаиловића. Поред својих архитектонских вредности, црква манастира Ваведења представља успешан пример повезивања сакралног објекта са савременим развојем града и његове околине.

Да поближе опишем лик ове велике жене, која потиче из чиновничке шабачке породице, од оца Никодија и мајке Јелене, у Кнежевини Србији, те давне 1857. године рођена је Персида Миленковић  – Шапчанка која је нашем граду дала све што је имала. Неколико година након њеног рођења породица се преселила у Београд, јер јој се отац запослио у министарству грађевине. Персида је била велика српска ктиторка и задужбинарка. У првом браку имала је сина Војислава који је нажалост умро млад, а по други пут се удала са 26 година, за београдског трговца, рентијера и добротвора Ристу Миленковића.

Записано је да је Персида три пута уснила сан о томе да би требало подигнути цркву на месту где се Сењак спушта у Топчидерски парк, где је 1935. године и подигла женски манастир Ваведења Пресвете Богородице. Током Другог светском рата у овом манастиру боравило је око 50 деце. Она је такође заслужна за изградњу Цркве Свете Тројице у Кумодражу и основне школе у Улици краљице Наталије у којој се данас налази Математичка гимназија. Поред овога, поклонила је земљиште за изградњу сиротишта за децу у Табановачкој улици и још две куће и вилу, такође за сироту децу. Своју кућу у Добрачиној улици оставила је Трговачкој Академији, а кућу у Змај Јовиној Београдском универзитету. Своју вилу у Румунској улици је поклонила Црвеном крсту.

Персида је у свом тестаментну написаном 1937. године навела све што жели да поклони народу. Основала је и Задужбину Персе Р. Миленковачке, од чијих су пирхода студетни ишли у иностранство на усавршавање. Захваљујући свом великом доприносу и добротворном раду, једна улица на Сењаку, у близини манастира који је подигла, носи њено име. Умрла је за време окупације у Београду и сахрањена је у манастиру Ваведење.

Београд Персиду никада неће заборавити, а уколико вам се овај текст допао, поделите га са вашим пријатељима, како је ни Београђани не би заборавили. Извор : Wикипедиа

Вила Марице Поповић, Улица Сењачка број 35

 

Када се погледа са вијадукта који води ка Бановом брду и Чукарици поглед се зауставља на кућу која подсећа на мали замак јер је карактерише округла кула. У средини два крила куће налази се кула са купастом капом и из ње се излази на терасу са које се пружа предиван поглед до Тителског брега и на исток до обронака Карпата и Вршца. Кућа је власништво Маре Марице Поповић коју су звали „Марица глумица“. За њу се причало да је имала најпривлачнији и најграциознији ход у граду. „Иако је била крупне грађе, са бујним попрсјем, ходала је лако, као велика мачка која из шипражја Сењака креће у лов“. Почела је да глуми са 18 године насловном улогом у филму „Будибогснама или качаци у Топчидеру. Глумила је лепотицу. Овај авангардни филм је снимљен 4 године пре „Андалузијског пса“ Луиса Буљела и Салвадора Далија. Милош Црњански велики познавалац жена је уврстио у 12 најлепших и најотменијих Југословенки тог доба.

Ево једног описа града из лудих тридесетих година 20. века. „Београд је луда варош. У непрекидном покрету и непрестаном прилагођавању новим приликама. Тешко ономе ко изгуби корак. Београд је борбен, страшан и леп, уточиште и џунгла, мајка и маћеха.. Теразије су доминирале, али су Палилула, Ђерам, Чубура, Савамала, Врачар, Дорћол и даље живели својим животом, локално. Али све је било под истим небом.“

После овог филма који није угледао светлост дана Марица наставља каријеру у Наеодном позоришту. Кажу, да је била омиљена Нушићева глумица. Била је удата за Мику Поповића заступника Форда. Неверство је за њу ружно, али су је можда и због тога обожавали. Кажу да је један министар тог доба наручио пројекат ове виле која ће „бити лепа као она.“

Пројектовао је овај замак Григорије Самојлов, архитекта, кицош, денди. Такав његов пожељан изглед га је препоручио за пројектовање вила у Пушкиновој 5 и 10, Ужичкој 47, Маглајској 21, Булевару кнеза Александра Карађорђевића 8, 24 и 38, Војислава Вучковића 15, палату Пензионог фонда Народне банке, данас је ту Позориште на Теразијама. Вила је направљена за срећну жену у лепој бајковитој вили.