Предграђа, Дедиње Дворови

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио

Воја Марјановић

Дедиње

Насеље једно од најшумовитијих и најлепших делова Београда.

Пре него што је гушће насељено, Дедиње је било прекривено виноградима, воћњацима и њивама. И за ово насеље постоји више теорија како је добило садашњи назив. Једна је теорија да потиче од назива деде, који се давао старешини текије, муслиманског манастира. Друга теорија је да је назив ипак српског порекла, са значењем дедино брдо.

Налази се на брду које се спушта ка Сави између падина Мокрог Луга и долине Топчидерске реке. Почетком 20. века на овом брду ду били засађени виногради и звало се Дедија или Дедина. Тако је и касније насеље и добило име. Формирано је као викенд насеље слично Сењаку само је новијег датума.

На фотографији господина Ђорђа Поповића је вила Ђорђа Мијовића декана Грађевинског факултета, сазидана 1936. године. Кућа испод ње је Јеремије Живановића, његовог рођака, који је био и бан и васпитач краља Александра. Данас је ту резиденција шведског амбасадора, а у модерној згради која припада Улици Ужичкој је резиденција у којој живи пољски амбасадор.

Дворови на Дедињу

На највишем брежуљку београдског Дедиња краљ Александар Карађорђевић је на земљишту које је купио од Патријаршије 1924. почео да гради Краљевски двор, а десет година касније и Бели двор који је наменио престолонаследнику Петру Дугом и краљевићима, Андреју и Томиславу. Дворски комплекс династије Карађорђевића простире се на 134 хектара, на највишој тачки Дедињског брега, најпрестижнијег дела српске престонице.

Краљевски комплекс има више од 180 различитих врста дрвећа и биљака. Ту су шпански борови, аризонски чемпрес, стабла секвоје, јавор, лалино дрво. Дрворед црвеног кестена води ка Белом двору, па почетком маја када лишће почне пада ствара се природни црвени тепих, па се посетиоци и дословно осећају краљевски.

Дворска библиотека, Плави салон, Салон свадбених поклона краљице Марије и краља Александра, Дворска трпезарија и Дворски подрум, све ове одаје маме својом историјом и лепотом. Кроз цео двор могу се видети вредна уметничка дела, а нека од славних имена су Јакопо Палма ил Векио, Никола Пусен, Иван Мештровић, Паја Јовановић, Влахо Буковац.

Најмистериознија одаја у подруму Краљевског двора је свакако соба шапата, у коју се повлачио краљ Александар, када је желео потпуну тајност. Наиме у соби постоји фонтана у зиду, која кад се укључи “не дозвољава” да иједна реч излети ван собе. Иначе, све просторије у подруму дело су руских уметника, који су након Октобарске револуције емигрирали из Русије.

Оно што несумњиво највише импресионира је дворска капела посвећена светом Андреју Првозваном, свецу заштитнику краљевске породице и њиховој крсној слави. Изградња капеле започета заједно са градњом Краљевског двора 1924. године, а повезана је ходником с колонадом, која посетиоцима пружа невероватан поглед на северни, западни и јужни део српске престонице. Кратко време након доласка комуниста на власт црква није радила, али је 1953. године приликом посете етиопског цара Хајла Селасија, који је био православац, Тито наредио да се капела отвори да би се уважени гост имао где да се помоли.

Бели двор је и у послератној историји играо важну улогу. Ту је Тито примао госте из целог света, а током деведесетих година, Слободан Милошевић је најважније одлуке доносио управо овде.
Дворски комплекс Карађорђевића дубоко у себи крије једну тајну и љубавну причу, о којој нисте могли да чујете на часовима историје. У шуми у близини Белог двора налази се гроб Титове секретарице Даворјанке Пауновић Зденке. Споменик велике љубави председника бивше СФРЈ је једноставан, а кажу да је Маршал свако јутро обилазио њен гроб и остављао ружу. Умрла је 1946. године од туберколозе, када је имала само 25 година.
Бели двор налази се са Краљевским двором у оквиру дворског комплекса на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара. Изградња је завршена 1936. године, по пројекту Александра Ђорђевића. Реновиран непосредно после Другог светског рата. Коначно је уређен и опремљен за садашњу намену истовремено са Старим двором од стране архитекте Братислава Стојановића и његовим тимом. Комплекс дворова, уређен као јединствена слободна површина, служи у резиденцијалне сврхе.

Градњу Белог двора започео је приватним средствима краљ Александар I са жељом да направи резиденцију за своје синове (престолонаследника Петра II, краљевића Томислава и краљевића Андреја), али није доживео да види завршетак радова. Изградњу двора довршио је кнез Павле који је, као велики љубитељ уметности, двор опремио вредним уметничким делима.
Уз двор, саграђени су и кухиња и гаража, који су са централним објектом повезани подземним тунелом. Пред почетак Другог светског рата у Европи, кнез Павле је објекту придодао и подземно склониште.
У очекивању пунолетства Петра II Карађорђевића, Бели двор користио је кнез Павле са породицом, а после II светског рата двор је служио као репрезентативни објекат у коме су се одржавале свечаности и примали угледни гости из иностранства.
Попут свог, старијег „суседа“ који је неми сведок историје и политике пре рата, тако су одлуке доношене у Великом салону и Свечаној трпезарији, Белог двора имале пресудну улогу на новију историју Србије. Током председничког мандата Слободана Милошевића, објекат је коришћен за живу политичку активност, како на унутрашњем, тако и на међународном плану. Последњи шеф државе који је званично примљен у Белом двору био је Председник Белорусије, Александар Лукашенко пред агресију НАТО снага. У Свечаној трпезарији Белог двора, потписан је документ којим се отворио пут за потписивање војно-техничког споразума у Куманову, којим је окончан оружани сукоб НАТО-а и СРЈ.
Данас Бели двор, као и читав дворски комплекс на Дедињу користи принц Александар II са породицом. Објекат је пак, власништво Републике Србије.
Бели двор красе дела светских уметника међу којима су слике Николе Пусена, Франсоа Мијеа, Јана Бројгела, Паола Веронезеа и других, а ту је и портрет краља Александра I од Паје Јовановића.
Трпезарија је опремљена намештајем у стилу чипендејла у којој доминира импозантна витрина са порцеланом из Севра, а Велики и Мали салон намештајем у стилу Луја XV.
Краљевски двор налази се са Белим двором у оквиру дворског комплекса на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара. У оквиру дворског комплекса, непосредно поред Краљевог двора, налази се Краљевска капела Светог апостола Андреја Првозваног, која је са Краљевим двором повезана колонадом стубова. Краљевски двор саграђен је личним средствима краља Александра I. Градња је започета 1924. а завршена је 1929. Сама зграда двора је грађена у српско-византијском стилу, а фасада је обложена белим брачким мермером.

У приземљу се налазе : библиотека, краљев кабинет, златни салон, велика трпезарија и свечани хол, сви опремљени у ренесансном стилу, и плави салон опремљен у барокном стилу. У златном салону, чија је касетирана дрвена таваница обложена листићима злата, чува се слика Јакопа Палме Старијег, а у плавом салону се налази слика „Венера и Адонис“ Николе Пусена.
На првом спрату налазе се приватне просторије у којима данас живи породица принца Александра II.
У сутерену су просторије чији су зидови и таванице раскошно осликани по узору на дворац у Кремљу. Ту се налази дворана Душанове женидбе на чијој су таваници осликани мотиви из ове народне песме, а ту су и дворана шапата, мали салон и дворана за пројекције.
Пространа равница, две реке и планина Авала, која се преко двадесетдевет брда спушта до њиховог ушћа, дају Београду леп положај и бескрајне видике.
Свако београдско узвишење има своје чари, али дедињско је једино које може да угрози примат калемегданског „Брега размишљања“. Поглед ка северу се преко Топчидерске реке задржава на шумовитим падинама Кошутњака, на североистоку се пружа топчидерска удолина, а иза ње пажњу маме брдо Сењак и река Сава све до ушћа у Дунав. Сунце залази над раковичком долином, а на југу се издиже Авала.
Брежуљак на Дедињу су Карађорђевићи откупили од Патријаршије 1924. и током наредних пет година се посветили изградњи Краљевског двора. Други двор у комплексу на Дедињу, Бели (назван тако због белог брачког камена од којег је грађен), започет је 1934. а завршен 1936. године. Заправо, на дедињском брду је прво подигнута сеоска или „сламната кућа“ у којој је боравио краљ док је двор грађен. Касније су у њој биле учионице за младе принчеве, а потом је служила као гостинска кућа и по неким причама,била најприслушкиванији објекат током четрдесет послератних година.
Једноспратно здање Старог или Краљевског двора у српско-византијском стилу, од брачког камена, су пројектовали водећи архитекти тог времена: Живојин Николић и Никола Краснов.

Зграда двора је тремом с елегантним стубовима повезана са породичном црквом грађеном по узору на ону у манастиру Студеници. Посвећен је Светом Андрији Првозваном. Испред двора се налази павиљон од белог камена и отворени базен. У парку, рађеном по узору на версајски, налазе се многобројне скулптуре познатих вајара, међу њима Ивана Мештровића који је био велики пријатељ краља Александра.
У приземљу двора се налазе свечани хол, Плави и Златни салон, трпезарија, краљев кабинет, библиотека и „интимна“ башта. Намештај, таписерије, слике, украси и књиге изложене у овим просторијама су од непроцењиве вредности, али пажњу много више привлаче просторије у сутерену.
Улазни салон дочарава дворац Ивана Грозног. Билијарска сала је осликана темама из наше епске поезије а у Малом салону су грбови Карађорђевића уклоњени, и уместо њих су насликане звезде петокраке.
Биоскопска сала у којој је после Другог светског рата радо боравио Јосип Броз Тито, данас је, због изузетне акустичности, омиљени простор младих принчева где слушају музику. На спрату се налазе приватни апартмани.
Неутврђен део тог блага је по завршетку Другог светског рата неповратно нестао. Послератни станари су опустошили и ретуширали зидове краљевских дворова, а за собом оставили само понеки гроб…
Садашњи станар, принц Александар Други, сматра да је било доста прекрајања историје и не жели ништа да уклања из дедињских дворова.

Посебну пажњу посетилаца привлачи биоскопска дворана, где је породица краља Александра уживала у филмској уметности. Исту склоност ка филму имао је и Тито.
Само шест месеци након приказивања у Паризу, прве покретне слике видела је и београдска публика. Била је 1896. године, а кафана “Код златног крста” постала је први српски биоскоп. Ипак, оно што је мање познато је да је две деценије касније у српској престоници отворен је и један мањи, приватни биоскоп и да је била реч о првом такве врсте на Балкану, а вероватно и шире!
Краљевски двор на Дедињу, резиденција Александра и Катарине Карађорђевић још увек крије многе тајне које тек треба да се одгонетну. Једна од њих, налази се у подруму овог велелепног престоничког здања. Реч је о приватној биоскопској сали, првој такве врсте на Балкану, а можда и шире иако је то тешко утврдити. Биоскоп је грађен за краља Александра Карађорђевића и његову породицу 20-их година 20. века када и дворац, а не накнадно као што је био случај на другим местима – прича Андрија Шошић, водич на Краљевском двору који је сада отворен за јавност. Он додаје да су филмови тада били црно-бели па је у прво време, иза посебног паравана био смештен и клавир који је обезбеђивао музичку пратњу за време гледања филмова. На овом месту се о свему водило рачуна. На пример, краљевска биоскопска сала је упадљиво зелене боје. Андрија објашњава да то није случано! – Филм је сматран нечим чаробним. Кажу да су и светла била зелена, а не само зидови. Сматрало се да тај контраст зелена – црно-беле слике, доноси још већу импресију док се гледа филм. Тако се стицао утисак да је заиста у питању нешто чаробно – истиче Андрија.
Колико је млади краљевски пар уживао у овом луксузу није познато. Краљ Александар је убијен у Марсеју 1934. године, а након 1941. читава његов породица Карађорђевић је напустила Србију.

Броз није волео да користи ово место и да је ретко долазио. Ипак, волео је да гледа филмове!
Данас се чувају филмови Џона Вејна које је маршал СФРЈ нарочито волео. Али, овде постоји мали апсурд – за разлику од свих који су филмове у овој, краљевској сали гледали седећи у фотељама испред платна, Тито је имао фотељу уздигнуту и удаљену од свих.
Гости су увек седели доле, а маршал горе! Прича каже да је Тито волео да позове председнике република и да њих смести да гледају филм док би их он посматрао са висине и гледао ко с ким прича, а ко не комуницира. Тако је извлачио закључке ко је у Након 2. светског рата, двор је дошао у државни посед. Остало је забележено да Јосип добрим односима, а ко се не подноси – прича Андрија.
Анегдота каже да је овакав третман доживела и краљица Елизабета приликом своје посете Београду – она је сама седела доле, а Тито је седео горе.
– Вероватно је реч о психолошком аспекту. Тито је хтео да покаже да је изнад свих. Данас нисмо сигурни да ли је ова прича тачна, али у Лондону, у њиховој архиви протокола, чувају податак да је Титу, када је узвратио посету Енглеској, скренута пажња на понашање – истиче Андрија.

Након повратка породице Карађорђевић у Србију, Краљевски двор је постао дом престолонаследника Александра и његове супруге Катарине. Биоскопска сала је још увек у функцији и данас је опремљена најсавременијом филмском опремом.
Сада ћу вам дати кратак опис његовог првог газде краља Александра по књизи Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана од 1830-1940“
„Газдом је краља Александра Карађорђевића звао његов дугогодишњи момак- слуга Зечевић-Зека, верни Ужичанин, који га је пратио и на последњем путовању у Француску, које се кобно завршило атентатом у Марсељу. Интимно су га звали Црногорац и, како наводи Милан Стојадиновић, он се поносио том литром црногорске крви у себи. Породично, он је био Сандро. Краљица Марија га је звала и Мињон, као и он њу. Луј Адамич га описује као личност изразитог војничког држања, неусиљених и гипких покрета и гестова. Лично, био је неустрашив. Није пио, али је био вешт да оцени вина. Био је мајстор бриџа…Није волео да губи, па су велике сеансе биле намештене у његову корист. Војнички је господарио финансијама као што је војнички управљао Краљевином. Пушио је много и страсно. Халапљиво је јео, па је упропастио стомак…. Волео је, као какав руски губернатор, све да држи под својим оком, па и судбину својих генерала….улагањем у париски метро, окренуо је велики новац. Још 1933. предосећао је шта у европски поредак доноси нови немачки канцелар Адилф Хитлер. Као југословенски владар, био је господар различитих народа који су били погубни за српску нацију, а његова мегаломанија је била, према некима, масонска директива. Његова војска је 1941. смрвљена, али нису банкари који су сачували благо од Немаца за Тита…“

Поред породице Карађорђевић, најчувенији становник је био и Јосип Броз Тито.
Волео је жене, четири пута се женио и имао је најмање толико љубавница. Прва његова жена била је Рускиња Пелагија Белоусова, а венчали су се док је он био у Русији у заробљеништву. У том браку рођен је старији Титов син Жарко. Од Пелагије се развео почетком 1936. године, а пола године касније, такође у Москви, склопио је брак са Немицом Луцијом Бауер. Тито је због партијског рада брзо отишао у Париз, а Луција Бауер је у Стаљиновим чискама стрељана у Москви под лажном оптужбом да је била немачки шпијун. Тито је тада већ био упознао Херту Хас, Словенку јеврејског порекла, али ће они у Загребу почети да живе заједно тек две године касније. Њихова ванбрачна веза трајала само до маја 1941. године, када Тито одлази у Београд. Херта Хас је остала у Загребу у поодмаклој трудноћи, а неколико дана после Титовог одласка родила је другог Титовог сина Мишу. Касније ће је ухаписти усташе, али је 1943. године размењена за групу немачких стручњака заробљених у Босни док су трагали за ураном за Хитлерову атомску бомбу. По ослобађању се срела са Титом, али је он већ био у вези са Даворјанком Пауновић…Пожаревљанка Даворјанка Пауновић, током студија на београдском Филозофском факултету, пред рат, забављала се са Црногорцем Јовом Капичићем, доцнијим народним херојем и управником Голог отока. Обоје су били чланови Комунистичке партији, а њихови савременици кажу да су били најлепши пар на Универзитету. Забављали су се годину и по дана, а онда је Даворјанка од Партије добиле задатак да са Јоспом Брозом Титом дође у Београд. Јову није смела ништа да каже о свом путу – таква су времена била – осим да одлази. На растанку је много плакала…Почео је рат. Двоје заљубљених срели су се опет почетком јануара 1942. године. Јово Капичић подносио је Титу извештај о поразу Ловћенског одреда чији је комесар био – тада је први пут у животу видео Врховног команданта – кад су отворила врата Титове канцеларије… и кроз њих прошла Даворјанка. Био је срећан што је жива и што је у Врховном штабу, али одмах после тог рапорта код Тита, морао је да се врти у јединицу. Видели су се тек за два месеца, овог пута у Фочи… Заказала му је састанак увече на једном од фочанских мостова, а кад је дошла, донела му је у марами поклоне – кутију цигарета, упаљач, сапун, чешаљ, марамицу… Грлили су се. Неколико дна касније, Капичић је опет био у Фочи. “Шетајући градом у малој, уској, поплочаној улици, видио сам како прољетеше два коњаника. Прођоше педесетак метара, па стадоше… Један коњаник крену ка нама. Одмах сам га препознао. Тито. Питао ме гдје сам, зашто се нијесам јавио. Почео сам да се правдам, би ми непријатно, па скренух поглед на другу страну, ка другом коњанику. И тада је угледах… У моменту ми је све било јасно. Даворјанка је стајала и гледала ме укочено. Чекала је Тита…”, записала је Тамара Никчевић херојево сећање у књизи “Голи отоци Јова Капичића”.
Даворјанка, 29 година млађа, била је уз Тита током целог рата. Неки су казивали да је толико темпераментно водила љубав да је борцима било непријатно због јецаја и уздаха који су допирали из Титовог шатора. Имла је велики утицај на Тита, а у време немачког десанта на Дрвар чак га је убедила да се, заједно са њом, преда Немцима, јер је ситуација изгледала безизлазна. Тек када му је Сретен Жујовић запретио да ће га убити, Тито је одустао од предаје… Даворјанка Пауновић умрла је од туберколозе у пролеће 1946. По Титовом наређењу, сахрањена је у кругу Белог двора. Хтео је да и мртва буде у његовој близини, а према неким причама сваки дан је плакао над гробом и доносио црвену ружу ујутро.
Исте године су му функционери војне безбдности довели као дружбеницу Личанку Јованку Будисављевић…
Даворјанка је постала скојевка још у гимназији, када је пожаревачки округ имао само 63 члана партије. „Заразиле“ су је баш сестре од ујака Милетић, Вера, Бранка и Олга, са којима се играла и дружила после сестрине смрти. У Пожаревцу су их звали „црвене девојке“. Захваљујући њиховом активизму, девојке из околних села почеле су масовно да прилазе комунистичком покрету. На првој години студија упознала је младог студента медицине и студентског лидера Јова Капичића, већ тада познатог комунисту, који се у њу заљубио до ушију. Живели су заједно годину и по дана. Партија је одобрила „везу“ и Даворјанка је убрзо добила партијску књижицу. Показала се сјајно и постала официр за везу између Београда и Загреба, где је у хотелу „Еспланаде“ непосредно пред рат упознала Тита. Говорила је немачки, француски и чешки, облачила се модерно,скупо и женствено, пошто је била из богате породице. А и Партија није штедела новац за такве сврхе. Све ово ју је препоручило да постане партијска курирка. Због илегалног рада КП Југославије, посао партијских курира, који су често преносили важна партијска документа и информације, био је веома сложен и опасан. Како би избегли да курири, заједно са документима, падну у руке полиције, руководство КПЈ је за курире почело да ангажује младе девојке, у које полицији није било лако да посумња да су илегaлни партијски курири. Пред рат је у Загребу похађала илегални радио-телеграфски курс. Том приликом је упознала генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита, који је пратио курс и упознао све учеснике, међу којима је била и Даворјанка. Тито је тада живео у Загребу под илегалним именом инжењер Славко Бабић. Како би избегао да га открију агенти загребачке полиције, он се служио разним методама, а једна од њих је била веома елегантно облачење. Како би додатно заварао траг полицији, од потчињених партијских руководстава је тражио да контакт са њим одржавају преко партијских курира, које су биле младе и лепо обучене девојке. На тај начин, полицијским агентима је било тешко да посумњају да је елегантни господин у пратњи младе девојке у ствари генерални секретар илегалне КПЈ, а да је девојка партијски курир.

На фотографији слева надесно — Радмила Трифуновић, Даворјанка Пауновић, Вера Милетић и Слободанка Стефановић. Даворјанка је једина преживела рат, Радмила Трифуновић је погинула и проглашена је за народног хероја, док су Вера Милетић и Слободанка Стефановић трагично страдале.

Након ове директиве, Покрајински комитет КПЈ за Србију је свог дотадашњег курира за везу са Централним комитетом КПЈ Филипа Мацуру заменио младом студенткињом Даворјанком Пауновић. Даворјанка је изабрана јер је била веома образована и облачила се модерно и елегантно. Због свог модерног облачења, она је у почетку била критикована од стране партијских другова, који су сматрали да се комунисти морају облачити скромније. Тако се догодио нови сусрет Даворјанке и Тита, а неки сматрају да се тада између њих догодила „љубав на први поглед”. Претпоставља се да су Тито и Александар Ранковић опазили њене способности за поверљив илегални рад због њене интелигенције и спретности, али и познавања страних језика.
Непосредно пред бомбардовање, посетила је своје родитеље у Пожаревцу и рекла им да одлази на сигурно место и да не брину. Потом се у Београду опростила од свог дотадашњег момка и саопштила му да је партија послала на задатак. Њихова растанак био је веома емотиван, јер су се веома волели. Након одржаног Мајског саветовања ЦК КПЈ, Јосип Броз Тито је 8. маја 1941. године прешао у окупирани Београд. У Загребу је тада оставио Херту Хас, која је била у поодмаклој трудноћи и која је неколико дана касније родила њиховог сина Мишу.
Приликом Титовог преласка из Загреба у Београд, у његовој пратњи била је само Даворјанка Пауновић. Они су путовали возом до Земуна, где су се кратко задржали. Тито је одсео у башти хотела „Централ”, док је Даворјанка посетила Владимира Дедијера и предала му документа, која је он требало да илегално пребаци у Београд. Након тога, Тито и Даворјанка су се истог дана бродом пребацили у Београд.
Броз није одолео.
Али како је писао новинар Богосав Марјановић, стари искусни илегалац претходно је с Александром Ранковићем добро проверио с ким има посла. Оценио је да је Даворјанка илегалац изузетног кова. Била је то љубав на први поглед. Под лажним именом, у пратњи Даворјанке, стигао је маја 1941. у Београд као генерални секретар КПЈ. Са најближим сарадницима припремао је устанак, а Даворјанка је стално била поред њега, упућена у све партијске тајне, његова десна рука. Отишла је да посети родитеље. Запањили су се видевши даму са сребрном лисицом и шеширом. Није личила на комуњару. У разговору је често користила реч „дапаче“, што је објаснила тиме да се много дружи са људима из Загреба. На растанку им је рекла да не брину јер о њој брине „један озбиљан господин“. Тада је последњи пут видела Пожаревац.
Првих дана боравка у Београду, Тито је измењао неколико илегалних станова, да би се крајем марта уселио у вилу породице Ненадовић, на Дедињу. Током Титовог боравка у окупираном Београду, Даворјанка је била његова специјална курирка. Тито је боравио у вили породице Ненадовић, а Даворјанка је боравила у непосредној близини у Румунској улици. Поред Даворјанке, курирске послове везане за Тита су обављале и Милева Лула Планојевић, Гроздана Зина Белић и Љубинка Ђурђевић Буба. Љубинка је била сестра власнице куће у којој је становао Тито, па је и она боравила у тој кући. Преко ње и Даворјанке Тито је одржавао везу са осталим курирским пунктовима, а преко Луле и Зине је одржавао контакт са осталим члановима Централног комитета. Приликом Титовог преласка из Београда на ослобођену територију западне Србије, Даворјанка се заједно са Јашом Рајтером и Веселинком Малинском, налазила у његовој пратњи. Заједно са њима, путовао је и свештеник Драгољуб Милутиновић, који је био пријатељ Владислава Рибникара. Нако доласка на ослобођену територију — најпре у околину Ваљева и потом у Крупањ, а касније у Ужице, које је било центар ослобођене територије тзв. „Ужичке републике”, Даворјанка се стално налазила у пратњи Врховног команданта, као његова лична секретарица. У току Титовог боравка у Београду, од почетка маја до половине септембра 1941. године, развила се љубав између њега и Даворјанке. Била је то „забрањена љубав” између скојевке и генералног секретара КПЈ, који је од ње био старији више од 28 година. Титу се свидело што је она била импулсивна и одлучна, а истовремено нежна и емотивна девојка. Њена лепота, елеганција и поступци чинили су је правом дамом. Тито је због њене храбрости, одважности, темперамента, отмености и познавања страних језика, осећао да ће са њом лакше обављати задатке који су му предстојали. Даворјанка је била једина од пратилаца, која је знала прави Титов идентитет. Приликом путовања возом од Београда до Сталаћа, локомотива је дрмнула вагоне нешто јаче па је Титов кофер умало слетео на њихове главе. Даворјанка је то приметила, па је непромишљено узвикнула: „Тито, пази кофер!” Тада је Јаша Рајтер дознао ко је човек кога је пратио. На ослобођеној територији, познатој као Ужичка република, Тито и Даворјанка су најпре до половине октобра боравили у Крупњу, а потом до краја новембра у Ужицу. Прелазак на слободну територију, још више је зближио Тита и Даворјанку. Касније, током боравка у ослобођеној Фочи, од јануара до маја 1942. године, доживели су своје најлепше тренутке.
Броз јој је дао име Зденка Хорват, како ће се звати до краја рата. Он је постао врховни командант, она његова ратна секретарица. Први пут је обукла војничке панталоне и ставила на главу капу с петокраком. Умотана у велики војнички шињел, марширала је у колони попут осталих, радила за Тита на свим партијским састанцима, чувала за њега храну, гладовала, пешачила, увек ходала са опасније стране штитећи га и спавала на земљи поред његовог лежаја. Била је појам ратне секретарице, спремна да погине за њега. Бојала се једино бомбардовања, али је храбро водила белешке на Сутјесци док су око њих грмеле бомбе и та ће фотографија до данас остати заштитни знак партизанске гериле. Он је у њу имао безгранично поверење и штитио ју је од свих критика. Титово окружење није волело Даворјанку. Она је слушала само Тита, према осталима је била арогантна, без длаке на језику, а дешавало се да одбруси и Титу. Називали су је хистеричном и лудом јер је често била љута. С Ранковићем није разговарала.

Сви Даворјанкини савременици описивали су је као изузетно лепу. Књижевница Јара Рибникар је за Даворјанку рекла: „Имала је чист тен боје слоноваче, дугачке, црне бадемасте очи, уста савршеног облика, косу црну… Осмех јој је био чаробан… Али имала је у очима понекад веома посебан сјај…” У сећањима Јаре Рибникар помиње се Даворјанкин опасан сјај у очима кад се наљути. „Носила је ватру у себи као тешко бреме“, написаће Јара.
О Даворјанкиној лепоти оставио је запис и Милован Ђилас: „Била је упадљиво лепа, чак је и грозничава узнемиреност израза и кретњи истицала њену лепоту. Витка, складних удова и облика, маслинастог тена, крупних зуба и крупних очију, које су засипале тамом и неким чудом, зеленкастим севовима…”
Иако је беспрекорно обављала свој посао, њен бунтовни темперамент није се уклапао у партизанску хијерархију. Оно што ће јој посебно ставити на душу кад више ни ње ни Тита није било међу живима јесте њихово прегласно вођење љубави које је будило рањенике. Не само да је голицало машту већ и сведочило о њеном вишеслојном утицају на Тита. Била му је све. Разболела се на Вису пред крај рата и отишла је у Совјетски Савез на лечење плућа. Залечена, вратила се у земљу и након ослобођења преселила се с Титом најпре у Ужичку, а онда и у Бели двор. Наставила је да ради као његова мирнодопска секретарица. Није се наметала, нити глумила господарицу резиденције. Ручала је с послугом, Тито у дворској трпезарији. Отац и мајка су је посећивали и храбрили. Здравље јој се погоршало у пролеће следеће године и наставила је лечење на Голнику. Волела је песму „Шушти, шушти багрем бели“ и често ју је певушила. Умрла је на Голнику 1. маја 1946. Сахрањена је по личној жељи у дворишту Белог двора. Даворјанка Пауновић се сматра једном од највећих љубави Јосипа Броза Тита, са којим је пуних пет година живела у ванбрачној заједници. У родном Пожаревцу има и улицу.

Тито у разговору са Николом Љубичићем, тада командантом батаљона у Другој пролетерској бригади. Иза Тита стоји Даворјанка. Јајце, септембра 1942. године.
Након напуштања Фоче, Врховни штаб је са главнином снага кренуо ка Босанској крајини. На том путу, почетком јула 1942. године Маријан Стилиновић, који је био један од најстаријих комуниста и тадашњи секретар партијске организације при Врховном штабу, пришао је Титу и пренео му шта се у Врховном штабу говори о Даворјанки. Због њеног лошег понашања, већина људи из Врховног штаба и његових помоћних служби, Даворјанку нису волели и подносили. Критику на Даворјанкино понашање Тито је примио мирно, обећавши Марјану да ће утицати на њу да се промени. У једном тренутку током разговора, Тито је узвикнуо: „Шта ћу Маријане, ја без ње не могу!” Нов проблем између чланова и сарадника Врховног штаба и Тита и Даворјанке, избио је због њиховог не придржавања партизанске етике. У партизанима је био строго забрањен сваки љубавни или сексуални однос између бораца. За не поштовање ове директиве била је прописана чак и смртна казна, која је понекад и извођена. Од овог правила нису били поштеђени чак ни брачни парови, па су они углавном били раздвајани, да не буду у истим јединицама.

Тито и Даворјанка нису се придржавали овог правила, па је осталим члановима и сарадницима Врховног штаба сметало гласно стењање које је долазило из Титовог шатора. Овом њиховом односу био је посвећен чак и један састанак партијске ћелије при Врховном штабу. Титу су замерали што живи са Зденком и поједини су чак тражили да буде искључен из КПЈ. Тито је рекао да је спреман да буде искључен из партије, али да није спреман да напусти Даворјанку. Интервенцијом појединих чланова Врховног штаба, пре свега Александра Ранковића и Моше Пијаде, овај састанак је завршен Титовим и Даворјанкиним обећањем да ће се службено венчати након завршетка рата. Када је током битке на Сутјесци, Тито био рањен у руку од гелера авионске бомбе, Даворјанка му је прва притекла у помоћ. Заједно са пратиоцем Радетом Ристановићем, пружила му је прву помоћ и превила рањену руку. Заједно са Титом, прошла је кроз најгора искушења партизанског ратовања. Марширала је у колони заједно са осталима, гладовала, пешачила, спавала на земљи и ….
Све ово је било веома тешко за њено крхко здравље, јер је била болесна на плућима. Развој њене болести утицао на то да буде нервно лабилна, због чега је често улазила у сукобе са многима из Врховног штаба. Упркос њеном лошем односу са другима, Тито је био веома пажљив према Даворјанки. Према тврдњи Влатка Броза, Тито је једном у Дрвару, априла 1944. године дао инструкције Даворјанки како да одговори на неко писмо, а када се она вратила са текстом, Тито га је пажљиво прочитао и био је пун хвале како га је Даворјанка лепо написала. Новембра 1943. године, у време припрема за Друго заседање АВНОЈ-а, у ослобођено Јајце, где се тада налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ, заједно са словеначком делегацијом стигла је и Херта Хас, Титова невенчана супруга. Она се налазила у усташком затвору, али је била замењена за заробљене немачке официре. Након ослобађања, извесно време је провела на ослобођеној територији Словеније, а пред заседање АВНОЈ-а је пошла са члановима словеначке делегације у Јајце. Када је стигла, потражила је Врховни штаб и у кући у којој је боравио Тито затекла Даворјанку Пауновић Зденку. Зденка је очито добро знала ко је Херта па ју је дочекала речима: „Драга моја, у овој соби нема простора за две жене!” Херта је одмах потражила Тита и упитала га ко му је та друга жена, на шта јој је он, затечен у незгодној ситуацији, рекао да се договоре. Видно љута, Херта се одмах након завршетка заседања, са словеначком делегацијом вратила у Словенију, где је остала до краја рата. Иако је с Титом прошла све ратне страхоте, Даворјанка је имала велики страх од бомбардовања. Због наглог развоја своје болести, што ју је чинило нервозном и раздражљивом, али и великог страха од бомбардовања, Даворјанка је током немачког десанта на Дрвар, доживела слом живаца. Док су немачки падобранци, држали под ватром Титову пећину, она је хистеричним и гласним испадима забрањивала Титу излазак из пећине. Својом виком она је одавала њихов положај и неки од бораца Пратећег батаљона су били одлучни да је убију, како би смирили ситуацију и заштитили Тита. Од сигурне смрти Даворјанку је спасила чињеница да је била Титова невенчана супруга.
Након десанта на Дрвар, Врховни штаб је прешао на острво Вис. Даворјанки су се тада појавили отворени знаци туберкулозе па јој је саветовано да пође на лечење у Москву. Она је то упорно одбијала не желећи да остави Тита. Чак јој је и Рандолф Черчил, који је тада боравио на Вису, предлагао да оде на лечење у Лондон. Упркос првобитним одбијањима, Даворјанка је на крају пристала и половином јуна је отпутовала за Москву. Отишла је истим авионом, којим је претходно на Вис из Москве стигао Милован Ђилас у пратњи Титовог сина Жарка. Након Даворјанкиног одласка, дужност Титове секретарице преузела је Олга Нинчић-Хумо, која је била Даворјанкина познаница са факултета и супруга Авде Хума, босанско-херцеговачког револуционара. Током боравка на лечењу у Москви, Даворјанка се није придржавала савета лекара. Уместо да се лечи, она је држала предавања о Народноослободилачкој борби народа Југославије и о маршалу Титу, а учествовала је и на Конгресу совјетских жена. Када је Тито, почетком октобра 1944. боравио у Москви, где се сусрео са Јосифом Стаљином и договарао пролазак трупа Црвене армије кроз Југославију, Даворјанка је одлучила да прекине лечење и врати се с њим назад. Иако још увек није била потпуно излечена, она се на повратак у земљу, највероватније одлучила јер се плашила да би нека друга жена могла да заузме њено место поред Тита. Након ослобођења Београда, Даворјанка се заједно са Титом уселила у Бели двор. Наставила ја да обавља дужност његове личне секретарице. Била је веома заузета пословима око Тита, па је свега неколико пута успела да оде у Пожаревац и обиђе родитеље и рођаке. Имала је жељу да настави студије, али не француског језика, већ да студира агрономију. С професорима се договорила да не долази редовно на предавања на факултету, већ само да полаже испите. Када се поново разболела, Даворјанка је позвала своју мајку Бисенију да дође у Београд и буде уз њу, јер је желела је да јој мајка спрема храну. Мајка ју је неговала око два месеца у резиденцији у Румунској 15. Пошто јој се стање нагло погоршало, морала је да оде у санаторијум на Голнику, код Крања. Тамо ју је једном посетио и отац Милан. Током боравка у санаторијуму, Тито и Даворјанка су размењивали писма у којима је Тито изражавао искрену бригу за њено здравље и жељу за брзо оздрављење. Даворјанка је преминула 1. маја 1946. године управо на дан када је у санаторијуму требало да се одржи Првомајска прослава, коју је организовала.
Након добијања вести о Даворјанкиној смрти, Тито је наредио да њено тело буде допремљено у Београд. Истог дана, послао је кола по њене родитеље у Пожаревац. Сахрана је организована у кругу Дворског комплекса на Дедињу, у близини Белог двора, што је била њена последња жеља. Желела је да и мртва буде у Титовој близини. О самој сахрани постоји неколико верзија — према једној је Тито сам присуствовао сахрани, а према другој сахрани су присуствовали само њени родитељи и ужа родбина. Сахрана је обављена веома скромно, готово партизански. Без икаквих церемонијалија, било црквених, било војних, иако је као мајор ЈА на то имала право. Тито о Зденкиној смрти и сахрани није обавестио никога од својих сарадника и сабораца, тако да остаје непознаница да ли је то била његова или њена одлука, с обзиром да с већином њих није била у добрим односима. Попут своје велике љубави, Јосип Броз Тито је пред крај свог живота одлучио да се не сахрани на гробљу. Као место свог вечног почивалишта одабрао је двориште своје резиденције у Ужичкој 15, односно зимску башту данас познату као Кућа цвећа.
Након смрти Даворјанка Пауновић је полако пала у заборав, о њој се није много говорило ни писало. Тито је никада није заборавио и до своје смрти је одржавао контакт са њеним родитељима. Иако се званична историографија трудила да маргинализује Даворјанкин лик, а посебно њен однос са Титом, о њој су у својим мемоарима писале поједине истакнуте личности из Титовог окружења. Генерал Љубодраг Ђурић, који је био шеф Кабинета Маршала Југославије и у том периоду готово свакодневно боравио са Титом, у својим мемоарима „Сећања на људе и догађаје“, поред бројних личности описује и Даворјанку Пауновић, којој је посветио и посебно поглавље у књизи. Ђурић је Даворјанку описао као коректну особу.
Иако је његов и Даворјанкин однос био коректан и другарски, она се на њега наљутила и нису говорили све до њене смрти. Било је то након што је приликом једног Титовог одсуства из Београда, одобрио Херти Хас да посети сина Мишу, који је становао у Белом двору. Даворјанка се након овога наљутила на њега и приликом сваког наредог сусрета с њим демонстративно је окретала главу. На крају Ђурић даје и један опис Титовог и Даворјанкиног односа:
„Без обзира што му је Даворјанка при крају живота задавала бриге и љутила га повремено Тито је ипак осећао недостатак њеног присуства, на само као најповерљивијег секретара већ и као најближег сарадника и саветника. Она је могла бити, не само због свог образовања једне интелектуалке, предратног члана Партије, већ и због школе уз Тита, за време нашег суровог рата.“

Након смрти супруга, Даворјанкина мајка Бисенија је одлучила да посмртне остатке своје ћерке пребаци на Старо гробље у Пожаревцу, где су већ били сахрањени њена старија ћерка и супруг. Она је због тога подигла споменик и уредила гроб, одмах поред породичне гробнице. Када се надлежнима обратила с овим захтевом, била је одбијена с образложењем да треба да испоштује одлуку своје ћерке да буде сахрањена у Белом двору. Даворјанкина шира породица активно је учествовала у Народноослободилачкој борби. Деца њеног рођеног ујака Драгомира Милетића били су партизански борци од 1941. године. Његов син Михајло Миха Митровић, студент права и члан КПЈ, погинуо је као борац Млавског партизанског одреда. Ћерка Вера Милетић, студенткиња француског језика, била је на почетку рата члан Окружног комитета КПЈ за Пожаревац и један од организатора устанка у пожаревачком крају. Након слома устанка, била је илегалка, а Гестапо је за њом 1942. године расписао потерницу. Августа 1943. била је пребачена у окупирани Београд, где је преузела дужност секретара Месног комитета КПЈ за Београд. Недуго по доласку у Београд, Вера је била ухапшена 5. октобра и потом затворена у логору на Бањици. Стрељана је септембра 1944. године у Јајинцима. Након рата је била оптужена, да је током истраге агентима Специјалне полиције одала имена својих сарадника чиме је покренула велику полицијску провалу у београдску партијску организацију, након чега је био ухапшен велики број чланова и симпатизера Народноослободилачког покрета (НОП), међу којима је био и Јанко Јанковић. Приликом једне од послератних посета Пожаревцу, Даворјанка је свом ујаку Драгомиру обећала да ће разјаснити све околности Вериног хапшења и разлоге због којих је проглашена за издајника, али ју је у томе спречила прерана смрт. Поред, Михајла и Вере, у рату су учествовале још две ћерке Даворјанкиног ујака — Олга и Бранка. Вера Милетић, Даворјанкина сестра од ујака и најбоља другарица из гимназијских и студентских дана, у току рата је јула 1942. године родила ћерку Мирјану Миру, којој је дала своје илегално име. Њен отац био је Мома Марковић, који је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију био послат у пожаревачки крај. Он је после рата био високи државни и партијски функционер Народне Републике Србије. Верина ћерка Мира удала се за Слободана Милошевића, који је постао високи партијски функционер Савеза комуниста Србије и први председник Србије. Након његовог избора за председника Савезне Републике Југославије, они су се уселили у бившу Титову резиденцију у Ужичкој 15, а за службене потребе су користили и Бели двор. На тај начин, пуних 50 година након Даворјанкине смрти у резиденцију и Бели двор, где су након рата, живели она и Тито, уселила се њена сестричина. За разлику од своје тетке, коју је прерана смрт спречила у томе, Мира је била званична супруга председника државе. Једна сличност између Даворјанке и њене сестричине Мире огледала се у томе да су обе биле омражене од стране сарадника својих партнера, на које су обе имале велики утицај.

Лик Даворјанке Пауновић појавио се у телевизијској серији „Одлазак ратника, повратак маршала”, редитеља Саве Мрмка из 1986. године, где је Даворјанку тумачила глумица Оливера Јежина. Поред ове серије, Даворјанкин лик се појавио и у играно-документарној серији „Тито”, редитеља Антуна Врдољака из 2010. године, где је Даворјанку тумачила глумица Зринка Цвитешић, као и у телевизијској серији „Равна гора”, редитеља Радоша Бајића из 2013. године, где је Даворјанку тумачила глумица Милена Јакшић.
Поред наведених аутора, понешто сам преузео из листа Курир-Момчило Петровић и Љ.Јоргованоић
Откривамо све о Титовом бодежу са мистичним моћима: Легенда каже да је могао да се креће и убија по сопственој вољи! Али то није оно најстрашније
Председник Индонезије, Ахмед Сукарно, поклонио је Јосипу Брозу Титу приликом посете Југославији 1956. године, бодеж познат као “крис” са дршком од слонове кости и резбареном фигуром божанства који је украшен рубинима. Бодеж у корицама од светлог дрвета које на предњој страни имају два златна окова са искуцаним флоралним мотивима и рубинима, није само скупоцен поклон већ према веровању има и мистичке моћи. Наиме, његови творци нису само ковали оружје, већ су вршили древне ритуале којима би оштрицу обдарили мистичким моћима. Зато се сматрало да је бодеж настањен добрим или злим духовима. По неким легендама, могао је да се креће и убија по сопственој вољи, као и да се усправља на позив власника.
Овај предмет је симбол хероизма, борбене спремности, моћи и ауторитета, а као културни симбол, богато украшен крис представља елеганцију и лепоту, част и вредну својину власника. Једно од најпознатијих народних веровања везаних за овај бодеж тиче се познатог мајстора Мпуа Гандринга и купца Кена Арока. Кен Арок је био толико нестрпљив да бодеж буде завршен што пре да је њиме одлучио да убије чувеног мајстора који је стално одлагао планирани завршетак криса. Док је умирао, мајстор је прорекао да ће недовршени бодеж убити седам чланова фамилије Кена Арока и њега самог. Пророчанство се остварило, а затим је незавршени бодеж нестао. У неким веровањима сматра се да су оштрице ових бодежа готово живе, или су у најмању руку под утицајем натприродних сила и то на два начина може да се провери. Прво се направи неколико резова на листу па се на основу ширине тих резова и других фактора утврђује да ли је сечиво добро или зло. Такође, ако је власник бодежа спавао са сечивом испод јастука и имао лош сан, то доноси несрећу, а треба узети у обзир да исти бодеж може за једну особу да буде срећан, али то не значи да би био срећан у рукама другог власника, то је увек непредвидиво. Како су ови бодежи сматрани светим, људи су веровали да поседују магичне моћи, па су се очували и посебни обреди како се неби изазивала зла судбина.
На пример, коме се укаже овај бодеж сматра се да ће он ускоро умрети, тако да у церемонијама у којима се изводе ритуалне борбе са правим крисовима, борци ће увек врхом сечива додирнути тло да неутралишу овај ефекат. Иначе, први и доживотни председник Индонезије Ахмед Сукарно који је Титу поклонио овај бодеж један је од оснивача Покрета несврстаних. Владао је од 1945. до 1966. године и заслужан је стварање индонежанске независности па је назван “оцем нације”. Са власти је свргнут пучем, а предводник пуча био је генерал Сухарто. Остао је забележен интересантан детаљ о првој посети Сукарна Југославији, који је изнео Иван Ивањи, некадашњи Титов преводилац.
Тито је дао упутство да се, у принципу, изађе у сусрет свим жељама високог госта. У току првог разговора индонежанског амбасадора са протоколом искрсла је Сукарнова жеља, како су је они формулисали, да он буде “окружен певачицама и играчицама”. Жеља је била прилично недвосмислена, али за наше прилике и крајње неуобичајена. Нико се није усудио ни да се сагласи, ни да одбије. Тако је забелешка о том “проблему”, ипак, стигла на Титов писаћи сто. Он је, наводно, својеручно написао: “Слажем се, али под условом да певачице и играчице буду истог годишта као председник Сукарно!” Резултат је био, да је Сукарно био први председник, који као резиденцију није користио двор на Дедињу, него је за њега резервисан и делимично преуређен цео један спрат хотела”Метропол” – писао је Иван Ивањи у тексту у “Новостима”. Након одласка Сукарна из Југославије, у Београду је остао мистични бодеж који се данас чува у Музеју Југославије као део Збирке поклона – оружје и војна опрема.
Преузето из листа Kurir.rs/Blic/Neven Џодан
Црна ташна открива највећу тајну Јосипа Броза: Маршал се до смрти није одвајао од ташне. Када су је коначно отворили уследило је изненађење! Тада су схватили ко је био Тито!
Један од људи из окружења Јосипа Броза, који је посумњао и касније тврдио да има доказе да Тито није особа за коју се представљао, је његов лични лекар др Александар Матуновић. Он је маршала лечио од 1975. до готово до смрти. Он је написао да “Нађени извештај иде у прилог изнетој сумњи, односно мишљењу да Тито није Јоси Фрањо Броз из Кумровца, већ да се иза тога имена крије друга особа”.

“Тито је имао малу акт-торбицу, чини ми се од змијске коже. Увек ју је носио са собом. Садржај торбице, поред кључа, био је осигуран и малим катанцем. У два наврата – улазећи у његове просторије, затекао сам га да претура по торбици. Оба пута је леђима био окренут вратима, а торбица му је била у крилу. Када бих ушао, торбицу је брзо затварао. Деловао је као човек који је ухваћен у недозвољеној радњи. По томе сам знао да се у торбици налазе неке за њега значајне ствари.

После његове смрти распитивао сам се код чланова комисије за сређивање Титове оставштине шта су пронашли у тој торбици. Један од чланова комисије, Звонко Костић, рекао ми је да, поред златног накита, пронашли умрлицу Даворјанке – Зденке Пауновић, од 1. маја 1945. године, извод из матичне књиге венчаних са Јованком Будисављевић, 1952. године, слику Пелагије Белоусове. Ту је била и копија извештаја аустроугарског Министарства рата, од јесени 1915. године, у којој се налази списак аустријских официра, подофицира и војника који су погинули у време битке у Галицији. У списку се налазило и име каплара Јосипа Фрање Броза. Нађени извештај иде у прилог сумњи, односно мишљењу да Тито није Јосип Фрањо Броз из Кумровца, већ да се иза тога имена крије друга особа”.

Kurir.rs/Dnevno.hr

Он је требало да наследи Тита: Јованки Броз и ДБ-у се то није свидело – Погинуо је у стравичној несрећи!

Ако фотографија говори више од хиљаду речи – а говори, онда је овај детаљ разговора Јосипа Броза Тита и Џемала Биједића најбоља потврда бројних прича и сведочења да је Тито слепо веровао и посебно ценио чувеног Џему. Неки сматрају да је фотографија настала у тренутку када је Џема подносио оставку. Наравно, Тито му је није прихватио. Познато је да је Биједић чак четири пута подносио оставку на функцију премијера Југославије, али је увек повлачио под Титовим утицајем. До фотографије нисам успео да дођем али до приче јесам. Шпекулисало се да је Биједић Титов могући наследник, да је Тито хтео да измени устав СФРЈ како би Џемал Биједић и по трећи пут могао да обавља функцију председника СИВ-а или председника Скупштине СФРЈ. Управо та Титова одлука је коштала живота Биједића и његову супругу Разију. Они су, заједно са још шест особа из пратње, погинули 18. јануара 1977. године, у авионској несрећи на врху брда Инац на планини Лисин код Крешева. Биједићева погибија је тешко погодила Тита. Након што је чуо за трагедију. Одмах је прекинуо службену посету Либији. Убрзо је из његовог окружења нестала његова супруга Јованка, јер се сумњало да је она са неким генералима ЈНА наручилац Џемине смрти. Ни њој није одговарало да Биједић наследи Тита, а то је већ била готова ствар. Јавна је тајна да висинометар и брзинометри, који служе пилоту за оријентацију, нису били исправни. Притом, Џемин лет је био веома лоше организован, а да је на контролном торњу Аеродрома Сарајево радила је особа која није имала дозволу, што све заједно намеће броја питања, а упућује на заверу из ДБ-а и ЈНА. Како се могло десити да се на месту несреће први појави баш Јовица Станишић, касније шеф Државне безбедности Србије у време Слободана Милошевића.

Тита су киднаповали на 13 дана! Када се вратио није био више исти: Последња исповест Јованке Броз! Ево шта је открила о Дражи

Сценариста и редитељ Милан Шарац ових дана потписује монодраму-исповест “Ја, Јованка Броз” која је увелико у припреми и која ће, како сматра, изазвати шок у јавности и осветлити затамњене делове наше историје. Лајтмотив монодраме заправо је предсмртна жеља и опорука некадашње прве даме велике Југославије, готово заветна исповест дата неколико месеци пред смрт. Шарац је открио неколико ексклузивних детаља за Вечерње новости.

Он каже да му је Јованка испричала да је говорила Титу да преда преостале Дражине кости његовој породици. “Нека их његова породица сахрани где жели. Увек сам то говорила, не само кад се око тога у народу комешало, убеђивала сам га да је то најбоље решење. Нисам, нажалост, успела да га убедим”, рекла му је Јованка.

Она је у исповести Милану Шарцу открила и детаље из времена када је почео “невиђени атак” да је одвоје од Тита. “Дошла сам у резиденцију, а Тита нема. Нестао. Где је? Нико ни реч да каже. Није га било 13 дана. Била сам у шоку. Нисам могла никоме да кажем, мислим на светску јавност, нити да га сама тражим. Замислите, држава а без шефа државе. Нестао човек у по бела дана. Кад су га вратили, није то био онај мој Тито. То је био први дан нашег коначног раздвајања. Где је био? Ко га је киднаповао? Испричала сам то само Раду Чечуру, мом шефу обезбеђења, пуковнику полиције”, признала је Јованка. У монодрами ће се видети да се Титова удовица никада није одрекла своје православне вере. Без обзира на режим у чијем је корену био атеизам. Шарац сведочи да је од њега Јованка тражила да се сретне, заправо да је посети митрополит Амфилохије. То се и догодило, о чему је сведочио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.

Шарац наводи и да није знао који је био епилог разговора Јованке и митрополита, али каже да је Амфилохије као највећу жељу имао то да одржи опело на местзу где су положене Дражине кости. “Да ли му је Јованка нешто рекла, ја не знам, али је мене заветовала да јој он служи опело када дође тренутак њеног одласка у вечност. Митрополит није био тада у Србији, али је неколико дана по Јованкиној сахрани служио помен у Кући цвећа”, рекао је Шарац.

Из обимног материјала који није ушао у сценарио, Шарац је за “Новости” издвојио и призор из времена када је Хашки трибунал судио Слободану Милошевићу. Шарац прича да је Јованка веома уважавала породицу Милошевић. “Јованка је у једном тренутку, потпуно спонтано, казала: ‘Мој Милане, видиш како говоре неистину да се Милошевићев отац убио. Да се обесио. Није то истина, Милане. Њега су убили јер је био руски човек. Волео је Русију. Зато су га убили'”.

Улогу Јованке Броз у овој монодрами играће глумица Снежана Савић јер, према речима редитеља и сценаристе Милана Шарца, она “по свему, а посебно по моралном начелу, али и физичкој сличности са Јованком Броз, заслужила ту улогу”. Шарац је у део живота Јованке Броз ушао по препоруци, златној улазници коју му је поверио генерал Ђоко Јованић, први командант и завичајац из Лике Титове Јованке.

Kurir.rs/Novosti/Milena Марковић

Титове плате и дечји додаци

Јосип Броз Тито живео је као краљ, хедониста и помало комуниста. Међутим, радничка класа од Вардара па до Триглава није знала колико су његова лична примања, плате, дневнице, хонорари, па чак ни дечји додаци, наравно из буџета. Ови деценијама скривани подаци о репрезентацијама и луксузу чувају се у Архиву Југославије. Прикупили су их и у књизи “Тито, једна биографија” и објавили Звонимир Деспот и Пера Симић.

Непосредно после рата Брозова плата је била 20.000, а репрезентација 35.000 динара. Кад је службено изабран за председника Југославије, 1953. плата му је скочила на 150.000 динара. Основна плата износила је 30.000. Пет година касније, 1958, та два износа попела су се на 250.000 динара. Јуна 1963. плата му је повећана на 400.000. Априла 1965. плата му је ретроактивно, од 1. јануара 1965, повећана на 550.000 динара месечно. На ту одлуку неко је руком написао: “Од 1. јануара 1966. исплаћује се 800.000 динара месечно. Од 1. јануара 1967. зарада му је износила милион динара”. У одлуци о овом повећању писало је да овај износ представља “накнаду за вршење функције и накнаду за трошкове репрезентације”. То се није догађало, о чему сведоче стотине финансијских докумената о набавци најразноврснијих прехрамбених производа и алкохолних и безалкохолних пића за Титов кабинет и његове пратеће службе…

Све време Титове владавине држава је сносила и већи део Титових личних трошкова. Од “израде новог фасунга за златни прстен” и “поправке брилијантских минђуша” до шивења његових одела у Паризу и Трсту, набавке злата у Ротердаму и куповине кошуља, кравата, белих рукавица и мушких и женских ципела у Паризу и САД.

Истовремено, редовно је примао и сталне додатке као носилац “Споменице 1941” и носилац Ордена народног хероја. Касније је постао троструки носилаца овог признања, и толика примања… Све до априла 1965. примао је и дечје додатке за сина Александра и за двоје унучади.

Добијао је и хонораре за штампање луксузно опремљених књига у којима су објављивани говори и интервјуи које су му писали чиновници из кабинета, који су били знатно виши од свих Титових председничких примања. Тако је 1959. године од једног издавачког предузећа добио хонорар од 7.502.700 динара. За тај хонорар Тито је тада могао купити пет луксузних америчких лимузина “понтијак”. Бројни југословенски издавачи уплаћивали су му преко Југословенске ауторске агенције хонораре чак и за пригодне приче и обавезну лектиру објављивану о Титу у уџбеницима и другим приручницима за основне школе.

Уз све то, Тито је остваривао значајне приходе и од седам-осам својих ергела и фарми коња, оваца, свиња широм Југославије. У књиговодству његовог кабинета стоји да су од шишања оваца на једној фарми 1958. године добијена 94 килограма опране вуне, која је продата, а сав новац “предат је другу председнику”. Или децембра1961. Титу је његов ађутант предао шест милиона динара од продаје једног старог возила марке “пакард” и једног полутеретног складишног возила. Титове трошкове од “израде новог фасунга за златни прстен” и “поправке брилијантских минђуша” до шивења његових одела у Паризу и Трсту, набавке злата у Ротердаму и куповине кошуља, кравата, белих рукавица и мушких и женских ципела у Паризу и САД сносила је држава…