Предграђа, Улице Дедиња
Родољуб Чолаковић и Милица Зорић, Драјзерова број 2
Да 1950. године Милица Зорић није отпутовала у Париз, где је обишла велику изложбу мексичке уметности, врло је могуће да иза себе не би оставила око двеста таписерија по којима је памтимо. Био је то одлучујући моменат, то је често истицала. Релативно кратак период од око непуне две деценије, почевши од 1957, током којег се, већ у озбиљним годинама, предано и с великим жаром бавила овим специфичним уметничким изразом, био је довољан – успело јој је да освоји „јединствено место у историји југословенског модернизма”, како то струка карактерише. О томе, али и о њеном интригантном приватном животном путу, који је делила с Родољубом Чолаковићем, познатим политичарем, може се сазнати више на изложби „Синтеза наслеђа и модернизма”, управо отвореној у Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду.
Милица Орловић Чобанов из Спомен-збирке Бељански, ауторка изложбе истиче: – Међу ствараоцима који су се бавили таписеријом, а радила је у кругу и уз подршку Бошка Петровића и Лазара Вујаклије, истакла се јединственим ликовним изразом којим је овај медиј с позиције народне традиционалне радиности увела у систем српске уметности. Већина наших аутора, када је реч о таписерији, попут двојице поменутих, уз Милана Коњовића, стварала је тако што је „Атеље 61”, који је почео с радом шездесетих година, израђивао дела по њиховим нацртима. Милица је и у томе одступала од класичног приступа, користила је оригиналне везове које је комбиновала на својим делима, спајајући мотивске елементе прошлости и савременог доба, али је најважније да је сама правила боје и да је вез сама изводила, уз помоћ ткаља и везиља из народа. У вези с тим остала је и анегдота, на многим пријемима којима је присуствовала у друштву супруга, била је примећена по рукама које су биле уфлекане бојом.
Неки важни моменти из живота ове наше уметнице, који су у виду архивске грађе, али и фотографија сада пред јавношћу, употпуњују слику миљеа из којег је потекла. – Рођена је у Сплиту, у породици оца Светозара Зорића, ујака Надежде Петровић, и мајке Даринке. Припадност високом грађанском слоју омогућила јој је да одраста у дому пуном уметничких дела. Редовно је путовала, највише у Италију. Завршила је историју уметности на Филозофском факултету, похађала је Краљевску уметничку школу у Београду, да би се 1931. разболела од туберкулозе, због чега је већ у двадесет трећој години саставила и тестамент – прича наша саговорница и додаје још особених детаља: Неколико година по оздрављењу приступила је Социјалистичкој радничкој партији Југославије, као илегалац боравила је у Београду, Прагу и Паризу, где упознаје будућег супруга Родољуба, заједно су се бавили истим партијским активностима. По повратку у земљу, Чолаковић завршава у затвору, али их то не спречава да се венчају у затворској ћелији. Ратно време он проводи у скривању, док она 1941. завршава у логору, прво у Јасеновцу и Лоборграду, а онда и на Бањици, где је била до 1944. Све то преживљава, у поратно време борави прво у Сарајеву, да би супружници од 1946. до смрти живели у Београду, у Драјзеровом пролазу број 2, који је од 1975. њихов легат, отворен у виду галерије 1980.
Милица Зорић излагала је на петнаестак самосталних и четрдесетак групних изложби у земљи и иностранству, добитница је и неколико признања, међу њима је и награда Октобарског салона 1971. Супружници Чолаковић формирали су значајну и вредну збирку југословенске уметности – сестре од тетке Надежде Петровић, Петра Добровића, Марка Челебоновића, Милана Коњовића, Зоре Петровић, Петра Лубарде, Недељка Гвозденовића, Миће Поповића и Петра Омчикуса , као и 20 таписерија Милице Зорић. У саставу Легата налази се збирка од укупно 92 дела најпознатијих југословенских уметника као и збирка стилског намештаја, оријенталних тепиха, стакла и процелана која употпуњује амбијент ентеријера.
Револуцију треба да роди сваки народ сам, да поднесе све њене порођајне болове – да би доиста била његова, једина, непоновљива. Народ треба из своје утробе да роди и људе који ће знати што и како треба радити и имати смјелости да то ураде не обзирући се на жртве, не застајући на пола пута” (Родољуб Чолаковић).
Ово је кратко казивање о револуционару и народном хероју Родољубу Чолаковићу Роћку чије је главно дело Записи из Народноослободилачког рата одавно избачено из школске лектире (сам рат и револуција су најпре претворени у фусноте ђачких уџбеника), а потом и сасвим намерно у једно од оних наших чувених поља – заборава.
Зато и не чуди чињеница да ће вам у Београду, например, мало ко одговорити било шта на питање ко је био Родољуб Чолаковић осим слегања раменима, а камоли потврдити да на Дедињу постоји невелика улица која по њему носи име и да се у њој налази легат Родољуба Чолаковића и његове супруге Милице Зорић.
Нажалост, ништа боље није ни у његовој Бијељини којој је поклонио своју родну кућу, али ни у Сарајеву, гдје се осим у ретким приликама спомене његова а она никако није мала.
Чињеница да су Родољуб Чолаковић, први уредник сарајевског “Ослобођења”, Авдо Хумо и Хасан Бркић најзаслужнији за додавање шесте буктиње у грб нове Југославије, данас је мало позната и у Београду и у Сарајеву. Заборављено је и како су и на којим темељима обновљене Југославија и Босна и Херцеговина као њен централни део са потпуно једнаким правима и обавезама које су имале и друге републике, чланице југословенске федерације.
О томе је сведочио и Раиф Диздаревић, један од учесника бурних догађаја. “Руководство народноослободилачког покрета БиХ било је јединствено да она може само да буде једнака у свему са другим републикама. И ту је био оштар сукоб мишљења. Родољуб Чолаковић и Авдо Хумо су се појавили у име БиХ пред комисијом гдје им је предочен став да Босна и Херцеговина не може да буде федерална јединица једнака са другим, него аутономна јединица која ће бити директно везана за врх Федерације. Прије тога је било мишљења да би могла бити везана за једну или другу сусједну федералну јединицу – односно Србију или Хрватску”, сјећа се Диздаревић. Тада је то питање дошло пред Тита. Авдо Хумо и Родољуб Чолаковић су разговарали са њим и он им је рекао: “Нема и не може бити никакве разлике између БиХ и других. Она може бити само једнака са свима.”
Ето, то су историјске чињенице. А управо националисти, поготово они “салонски”, Роћку никад нису опростили. Уосталом, као ни убиство министра полиције Милорада Драшковића 1921. на којег је атентат извршио Алија Алијагић, а вођа групе атентатора “Црвене правде” био је Родољуб Чолаковић.
Након атентата на Драшковића, писца Обзнане краља Александра којом су укинуте грађанске слободе, а рад Комунистичке партије забрањен, у јавности је вођена велика кампања за помиловање Алије Алијагића. Његов адвокат, др Иво Политео написао је брошуру Политички деликт, која је имала велики одјек.
Многи интелектуалци, међу којим и Мирослав Крлежа, политички су се ангажовали у обрани Алије Алијагића, али је он ипак осуђен на смрт вешањем, а Родољуб Чолаковић на 12 година тешке робије, Дико Лопандић на 15, а Никола Петровић на 10 година. Алија је обешен у загребачком затвору и поред тога што је Устав Краљевине СХС изричито гарантовао укидање смртне казне за политичке кривице.
После Другог светског рата по Алији Алагићу је названа једна улица на Петловом брду, али је с почетка 2001. године преименована у Улицу Милорада Драшковића. Оног истог којег је Алија Алијагић убио у атентату. Још један пример како се историја поиграва са њеним главним актерима, поготово када се поједини догађаји посматрају изван историјског контекста.
За кустоскињу Светлану Митић из Музеја савремене уметности у Београду коме припада и брига о Легату Родољуба Чолаковића и Милице Зорић, никакве дилеме нема. Револуционар и народни херој Родољуб Чолаковић је за њу пре свега колекционар уметничких дела.
За једног другог Семберца, новинара Јусуфа Трбића из Бијељине, о томе ко је био Роћко нема никаквог спора. Због својих изразито позитивних ставова о овом револуционару долазио је често у сукоб са новим властима Бијељине, а о Чолаковићу је написао много лепог који се очигледно не свиђа новим властодршцима. “Има много људи који живот проведу мирно, као сјенке. Као кад неко прође пољем и угази траву стопалима, а кад оде, трава се опет усправи и ништа више не подсјећа на њега. А има људи који, као комета, запале све око себе, па живе роман од живота, на стотину колосијека, носећи у срцу идеју коју не напуштају. Такав је био Родољуб Роћко Чолаковић”, пише Трбић. Он додаје да је Чолаковићев живот био “толико богат и буран, да у једну књигу не би могао стати, а поготово у један скроман текст”.
“Али, да се присјетимо макар оног најважнијег, јер он је својим дјелом задужио све генерације које јесу и биће испод овог несретног балканског неба. Нажалост, данас је све изврнуто на главу, мрак је замијенио свјетло, лаж је побиједила истину, неморал је потиснуо све што смо икад научили о моралу, па је и Родољуба Чолаковића намјерно заборавио чак и његов завичај, којем је толико дао. Али, окренуће се, ваљда, судбина, па ће се једном ипак све вратити на своје мјесто. А дотле, они који имају образа треба да се сјећају и да говоре. Они други и онако ћуте”, писао је Трбић.
Један други новинар, Момчило Ђорговић из Београда, којем су очигледно много ближи срцу министар полиције Драшковић и његови тадашњи послодавци, краљ и дворска свита, нема високо мишљење ни о Родољубу Чолаковићу ни о Босанцима. Напротив, за њега је Чолаковић пуки “рентијер револуције”. У ауторском текстом, насловљеном управо тако, Ђорговић пише: “Има, међутим, Босанаца који су са гордошћу сами себе називали терористима, изговарајући и пишући ту реч са таквим поносом и достојанством као да стављају себи попут сунца сјајну ‘петокраку звијезду насријед чела’, највиши знак хуманости, храбрости и слободе. Такав је, рецимо, био комуниста Родољуб Чолаковић. Никада није оспоравао да се трудио свим силама и свим средствима да сруши једну државу и у њеном пепелу отвори пут за победу светске револуције чији је животодавни извор био у Москви.” У хвалоспеву убијеном министру Милораду Драшковићу, међутим, нема ни речи о мотивацији атентатора који су га изабрали за мету искључиво због краљеве самовоље и као текстописца његове злогласне Обзнане, што нису крили ни на суђењу.
Ђорговић се у поменутом опширном тексту дотиче и Казивања о једном покољењу.
“Тридесет година касније као беспрекорни грађанин социјалистичке Југославије а на прагу своје седме деценије када почиње вредновање и преиспитивање дотадашњег живота, Родољуб Чолаковић пише тротомну аутобиографију Казивање о једном покољењу. Написана је живо и занимљиво, али се осећа да у њој Чолаковић пере руке и тражи алиби не само за убиство Драшковића, него што је у смрт одвео и Алију Алијагића. Све што у стварности није постојало као аргументација, он у тренутку писања уноси у оправдавање тог индивидуалног терора, са којим се ни комунистичка партија није слагала.
Из Роћкових Записа, једном од незамењивих сведочанстава о Другом светском рату који се све више интерпретира са ревизионистичких позиција, за ову прилику преносимо део који говори о погибији једног од најпознатијих југословенских партизана Иве Лоле Рибара. Наиме, у српској штампи је последњих година све више тврдњи да је и Лолина смрт “изрежирана”, наравно са јасном жељом да се оцрни Главни штаб и сам Тито “због сарадње са окупатором”. Ево шта о Лоли пише Роћко Чолаковић:
“Лолу сам срео у Јајцу прије петнаест дана. Једно послије подне изјахали смо друмом према Бањој Луци и тада ми је причао да ће ускоро у иностранство, у Каиро, на челу наше војне мисије. Требало је да се чланови мисије пребаце у Каиро енглеским авионом, али авион никако није стизао. Онда је донесена одлука да се мисија пребаци у Италију авионом на коме су тих дана пребјегли на нашу страну неки домобрански авијатичари из Мостара. То је био бамбардер двомоторац ‘Дорние’. Лола је са члановима мисије Влатком Велебитом и Милојем Милојевићем напустио Јајце 23. новембра. С њима је пошло и неколико енглеских официра из војне мисије при Врховном штабу. Било је договорено да 27. новембра полете са аеродрома на Гламочком пољу, јер је он био тврђи и за полијетање авиона с теретом погоднији него аеродром на Ливањском пољу на коме се авион налазио. Вријеме одласка било је утврђено за седам сати до када је авион требало да се пребаци с ливањског на гламочки аеродром. Међутим, авион је закаснио готово два сата, јер пилот због хладноће није могао да упали моторе. То је прва глупа случајност. Авион се спустио на Гламочко поље око девет часова; пилот је, не гасећи моторе, чекао да се убаце ствари и укрцају путници. Кад је све било спремно за покрет, један енглески официр рекао је да је с пртљагом у брзини убачена и једна његова торба од које није желио да се одваја. На тражење те торбе изгубљено је неколико минута. То је била друга глупа случајност. Торба је нађена, али се у том тренутку иза брда, из сјеверног правца, јавио њемачки апарат “Хеншел” који је одмах јурнуо на наш авион и изручио на њега смртоносни товар. Бацио је шест бомби. Лола је погинуо од посљедње бомбе, и то у тренутку кад је искочио из авиона. Њега је пилот пустио испред себе желећи да се Лола први искрца из авиона око кога су грмјеле детонације бомби. У том тренутку експлодирала је посљедња бомба чија су три гелера погодила Лолу у груди, врат и главу, тако да се он мртав срушио неколико метара од авиона. Осим њега, од бомби су погинула два енглеска официра и један наш борац из јединице која је осигуравала аеродром.”
Извор : Ал Јазеераодицом
Ову вилу пројектовао је Божидар Ж. Живадиновић, „скоро непознато име у аналима градитељства Београда. Помиње се једино у вези са чувеном породицом архитеката Леко. Зет је у фамилији Леко. Прокуриста Сименса Ђуро Лерхер ангажовао је Живадиновића за пројекат породичне виле“.
Додина је 1936 и у нас влада правац ГАМП-а, Група архитеката модерног правца у стилу модерне. „У воћњаку површине 10 ари никла је зграда без украса, само глатке површине, широки прозори…. На стубовима је положен дневни боравак, сав у стаклу, окренут као велики акваријум према стрмој Драјзеровој улици. Први комшија је бивши председник владе Никола Узуновић, који је сазидао академску, класичну вилу, која одговара његовом схватању статуса у друштву. У Лерхеровој вили се цени модерна. Опремљена је арт деко намештајем, који изгледа потпуно сругачије од салонског: лак је, није кабаст, заузима далеко мање простора, лишен је дубореза. У таквом концепту куће светла никад доста…Сименсовом прокуристи одговара јефтин пројекат који је давао максимум квадратних метара осунчаног простора за минимум динара… Као и у случају Тита: онај који подиже кућу никад не може бити сигуран за кога је уствари подиже…“ Каснији власници Ћолаковић и Зорић све старо су срушили, јер су извршили револуцију и живели су очишћени од прошлости.
Преузето из књиге Ненада Новака Стефановића: Водич кроз љубавну историју Београда, Вила атентата.
Петар Лубарда, Улица Иличићева број 1
О интимном животу Петра Лубарде, несвакидашњег сликара, апстрактног – како у стваралаштву тако и у приватности – данашној јавности није много познато. Са супругом Вером живео је у у дедињској вили на простору некадашњих топчидерских винограда. Зна се да је на овом месту осликао вредна уметничка дела, али од његове ране смрти 1974. године, подаци о кући и њеним становницима полако се губе, а слике нестају. Шта се заправо дешавало иза зидова овог недавно реновираног здања…
Пре овог стана живео је у стану без грејања. О овоме је писао Ненад Новак Стефановић, „Водич кроз љубавну историју Београда“ из чије књиге сам преузео неке интерсантне делове.
„Не може да спава од хладноће па се диже да слика. Ради фискултуру, дува у прсте, па узима да доврши слику за велику међународну изложбу у Паризу.“ Без новца а храни се од онога што скува на решоу. „Извештио се да прави чорбе од свега, па ни од чега. Чорба је, као и слика, ако знаш да је направиш, прави се од свега…У недостатку боја, он користи обичан малтер, стари креч, прах од цигле, које измеша са бојим. Из нужности је направио сликарску боју толико успелу да му и непријатељи признају да је водећи југословенски сликар.“
Био је син потпуковника Краљевске војске Ђуре Лубарде, народног непријатеља. Два припадника ОЗНЕ улазе у мали стан у павиљонима између улица Драже Павловића и Далматинске, у коме живи са женом Вером. Пресељавају их зато што је Тито приликом посете једне стране делегације добио захтев да посете атеље чувеног сликара Лубарде. Како је Тито желео да се о њему шири добар глас, поред осталог као и владара који подржава апстрактно сликарство, за разлику од „руског фигурализма“. Те 1957. усељавају их у вилу. Наводно, Тито је дао директиву да друг Лубарда не може да живи на таквом месту, па су га брзо пребацили у слободну вилу. Преселили су га за један дан и ишли су по новој вили и просипали боју како би био остављен утисак да он ту живи дуго. Петрова сестричина, госпођа Ђина Лазар, каже да је њен ујак ову кућу добио као сликар и велики уметник и да је није тражио. Само је желео место где може да ствара. У овом здању од 700 квадратних метара, Лубарде су нашле свој мир. Петар и Вера су се често одмарали у пространом дворишту, пуном цвећа, дрвећа и мачака. Много су волели животиње. Сада да видимо ко је стварни власник ове прелепе виле.
„Инжењер Радиша Николић је пре рата подигао овај летњиковац на источној падини Ужичке улице. Падина је тада била ишпалирана виновом лозом. Архитекта Вељко Милошевић пројектовао је двоспратну вилу на чврстим каменим телељима. Свака соба излази или на терасу, или балкон, или барем малу лођу. После рата, судбина власника Николића је непозната, усељава се партизан Говедарица коме се вила није свидела јер је хладна, а он се у току рата насмрзавао. Пресељавају га у четворособан стан на Славији са централним грејањем. У празну кућу усељавају Петра Лубарду. Вила је представљала једну од првих породичних кућа изграђених међу густим дрвећем северне падине Топчидерског брда. Од Града Београда, Лубарде су ову кућу добиле на коришћење.“
„Петар је педесетих година био остварени сликар, како у Југославији тако и у свету. Велику изложбу у Београду отворио је 1951. године у галерији УЛУС-а, у Кнез Михаиловој улици, „препородивши“ југословенско сликарство. Тада се рекло да је „звезда репатица ударила у центар Београда“, будући да је изложба шокирала посетиоце, а Петар је волео да остаје на својим изложбама и разговара са људима. Победио је на бијеналу у Сао Паолу 1954. године, а потом и у Јапану; а добио је и Хердерову и Гугенхајмову награду. Због ових, а и разних других постигнућа постао је југословенски културни дипломата. У Сао Паолу је једногласно победио поред радова Далија, Мура, Пикаса, а последњег је победио још једном на бијеналу у Јапану.“
Према речима родбине и познаника, Петар Лубарда је био добар и леп човек нижег раста. Благе нарави и врло вредан и предан послу. Кажу да је непрестано радио. Затварао се у атеље из ког дуго не би излазио, често сликајући и по шеснаест сати дневно. Вечеру, коју би му супруга сервирала, имао је у поноћ, али је и тај оброк прекидао како би пришао слици и додао одређени детаљ. Његови радови су били великих формата, па је често сатима стајао, четкицом правећи потезе. На пример, за слику „Косовска битка“ урадио је небројено скица, цртежа и слика, па је тек онда завршио коначну верзију. Много је волео поезију и поједине песме би представљао кроз своје радове. Волео је да чита, филозофију, класичну музику, џез, Битлсе, тадашњу модерну музику, а имао је и велики тиркизни транзистор у то време „чудо технике“.
Био је врло привржен породици. Код рођака би сео на столицу, загледао би се у једну тачку и по сат времена би остајао одсутан у мислима. За поједине је био мистичан, далек. Одећа му је била два броја већа. „Како иде овако? Што се мало не уреди?“, једном приликом се упитала његова сестричина Ђина, па му је исплела капу, а другу му је послала из родног Израела.
Ђина Лазар је свог ујака волела и пре него што га је упознала, и та љубав је с њом расла. Мајка јој је одувек причала о њему. Будући да је Петрова сестра Вера са породицом живела у Израелу, виђао их је у ретким приликама и тада би био истински срећан. Први сусрет Ђине и Петра десио се 1959. године, кад је Ђина имала свега десет година. Том приликом је упознала и свог брата од ујака Ђура. Данас Петра памти као насмејаног човека, дебељушкастог, лежерног, помало успореног. Као девојчица му је седела у крилу и волела је да га посматра док слика. Звала га је „ујка Пеша“. Једном приликом јој је поклонио прстен. Веома га је поштовала, па се маскирала у сликара на маскенбалу у свом родном месту. Други пут кад је Ђина видела свог ујака, имала је шеснаест година. Његове слике импозантних величина и композиција биле су јој „фасцинантне“. Посебно јој се свиђала Пут ка космосу. Знала је да је његово уметничко стваралаштво врло савремено, ни налик ничему ранијем. То је била 1965. година, а Петар је био у фази јаких боја и утицаја индијске митологије. Тада је учио оно што свет тек данас полако открива. Занимала га је култура Маја, старог Мексика, Египта. Под са бојом у атељеу Ђини је остао у јасном сећању, као и велика платна и јаки мириси. Поред разних прича са својим ујаком, Ђина је слушала дуге разговоре о сликарству између Петра и њеног оца.
„Био је духовит, причао је вицеве. Увек је имао благи осмех. Често је био замишљен. Једном приликом је изгубио капут, а будући да су зиме и у кући биле хладне, смрзавао се. Тражио га је, а шта се с њим десило сазнао је тако што му је то рекао рођак који је ушао у кућу и обрисао ципеле о његов капут. Могао је да носи одређено писмо са собом у џепу пола године, а да тога није свестан. Ноћу је радио, па до зоре“, кроз осмех Ђина описује свог ујака. Ђина и њени родитељи су са Петром и Вером често излазили по ресторанима. Ђина је једнако волела ујака и ујну. Током те друге посете Лубардама, били су смештени у Петровој кући – у соби где су данас просторија за чувара и продавница сувенира. Преко пута, а и данас је тако, била су стаклена врата где је био Петров атеље у ком је био велики дрвени сто који му је уједно служио и за рад и за ручавање. Петар често не би учествовао у породичним разговорима, само би посматрао своје слике. Усред јела би устао од стола, четкицом би додао мало боје преко платна и рекао: Е сад је добро. Његова супруга Вера је радила портрете. И Ђину је насликала једном приликом. Петар је закачио тај портрет на врата атељеа, а Ђинину фотографију је држао у новчанику. Гајио је поштовање према младој сестричини. Она би му причала о свом животу на истоку. Кад се вратила у Израел, дописивали су се. Приметила је да за одређене ствари има већу подршку од њега него од свог оца који је био „помало конзервативан“. Петар је имао плоче Битлса, а њен отац није волео ту музику. Ујак је пратио актуелности. Кад је желела да упише студије дизајна ентеријера, није имала очеву подршку, док Петрову јесте – говорио јој је да учи оно што воли јер ће једино тако бити задовољна.
Ђуро Лубарда, сликар, Петров братанац, своје детињство везује за игре са стрицем, Обилићев венац и хотел „Мажестик“, а каже да је и стрина Вера често ишла тамо као студенткиња. Сећа се да је и после толико година проведених у Београду Петар упоредо говорио ијекавицу и екавицу. Ђуру је набавио карту за београдски концерт Луја Армстронга. У младости се бавио гимнастиком, ишао је у позориште, а касније и у Клуб књижевника. Био је запажен човек, људи су га поздрављали са поштовањем. „Петар је био занимљива личност. Веома је тихо говорио, скоро неразговетно. Људи су често мислили како је одсутан, што није било тачно. Волео је да саслуша. Волео је децу. Био је јак и лепушкаст. Мојим другарима и мени је куповао сладолед пред „Мажестиком“. Међутим, јесте био успорен и растрган. Увек. Мислим да је ту растрганост узроковао губитак оца, брата, сина, као и разлаз са првом супругом Јеленом“, сматра Ђуро. Ђуро се, у раном детињству, с Петром виђао свакодневно. Према његовом мишљењу, Петар је у себи имао уграђен уметнички код, јер је познавао све врсте уметности. У сликарском смислу, волео је да каже да је импровизација доградња мелодије. Владао је информацијама. Вероватно да је и његов боравак у Паризу томе допринео и отворио му ум. И био је тамо, желећи да упозна тадашњу престоницу уметничког кретања, захваљујући Јелени, талентованом историчару уметности, која га је усмеравала.
„Јелена, прва Петрова жена, била је енергетски потенцијал који је подржавао супруга, што је врло значајно у уметничком погледу, и била му је потпуно предана. Јесу се свађали, али је Петар, током њихове везе, добијао награде“, присећа се Ђуро.
Вера Лубарда, девојачки Протић, важила је за једну од најлепших жена Београда. Имала је густу црну косу и врло упечатљиве очи којима је, према речима савременика, заводила, али које су, уједно, код других изазивале непријатност. Често их је крила великим наочарима. Петра је упознала одмах после рата у сликарском атељеу Мила Милуновића, њеног тадашњег професора на Ликовној академији, и како је једном напоменула „од тада се више нису растајали“. Убрзо су се венчали у веома приватној церемонији на којој чак ни њихове породице нису биле присутне. Иако је била много млађа од њега, Петар ју је обожавао. Звала га је „мој стари“. Опраштао је њене хирове, често је доживљавајући као дете. Ишли су на путовања ван Југославије и враћали се са разним сувенирима. Као талентовани сликар, могло би се рећи да је Вера Петру била менаџер. Писала је извештаје о изложбама и продаји слика.
„Ја у томе (сликарству) имам доброг критичара – жену, пошто је и она сликар. Она ми оштро каже неке ствари. Често се и наљутим. Али, на страну љутња, ипак видим да је то тачно“, изјавио је Петар у једном интервјуу. Савременици кажу да је била реткост упознати толико заљубљен брачни пар. Лубарде су излазиле по тадашњим популарним градским местима и дружиле се са сликарима, колекционарима, културном елитом Београда. „Петар и Вера никад нису изашали из куће без таксија, а то је тад представљало привилегију код уметника. Петар се дружио са Марком Челебоновићем, Пеђом Милосављевићем, Цуцом Сокић, Даницом Антић, Гојком Бановићем, Бранком Ћопићем и многим другим“, напомиње Ђуро Лубарда.
Међутим, да ли је јавна слика складног брака била истинита? Како су године одмицале, Лубарде би се често затварале у своју вилу. Родбина и пријатељи полако су губили контакт са Петром. Вера је волела да се дружи са „одабраним светом“, док је Петар био ближи народу. По темпераменту су били потпуно различити, па се брзо схватило ко је заправо доминантан у кући. „Однос им је био врло парадан. Вера је била врло вешта и знала је да се дамски понаша. Петар је био скроман, али увиђаван. Није био бахат, већ господски човек, културан, градски боем. Говорио је француски. Кад Вера не би хтела да прича приватне ствари пред другима, говорила би с њим на француском, каже Ђуро.
„Вера не би дозволила да Петар и моја мајка буду и два минута насамо. Нико јој није стао на пут да је заустави у њеним намерама, ма какве оне биле. Петар је био толико моћан у свом стваралаштву, али је очито био веома слаб на Веру. Имала је змијске очи. Веома ружне ствари су се дешавале у тој кући, а Петров живот је био веома тежак“, сматра Ђина.
Са првим комшијама, породицом Косовац, Петар и Вера су се поздрављали само преко ограде. Никад им нису ушли у кућу. „Вера никог није примала у кућу. Никад није дошла код нас у посету. Кад би нестала струја, телефоном би ме позвала да пита знамо ли шта се дешава и кад ће поново стићи. Поред тога бисмо причали о мацама и куцама. Вера би увек причала преко прозора или би ме позвала са терасе: „Александра!“, а ја бих јој изнела персијског мачка ком би се сваки пут одушевила. Доживљавала сам их као уметнике“, каже комшиница Александра Саша Косовац.
Према Ђуровим речима, Вера је била разлог због ког је Петар губио пријатеље. Иако је био јак, није могао да јој се супротстави. Ђуро је са Петром причао о свакодневним стварима, музици, путовањима, а кад су били сами и о озбиљним темама. Међутим, увек су били под Верином контролом. Ђуро тврди да је он једина личност према којој се Вера коректно понашала. Никад му није затворила врата, а и долазила је таксијем код њега да му уручи слику коју би му Петар поклонио.
„Нисам доживео непријатности с њене стране, али су оне испливавале у позадини. Има толико непријатних ствари… Била је кобна по његов живот. Мислим да је Петрова слика „Човек и звери“ посвећена његовој борби са Вером“.
Изненада, Петар и Вера су се развели шездесетих година. Оставила га је због љубавне афере са другим човеком, официром Удбе, који им је био кум на венчању. Ђина га се сећа. „Имао је „фолксваген“ и возио нас је по граду. Звао се Ђоко Перовић, и био је припадник високе тајне службе. Петар то није видео, или није хтео да види. Једног дана, Вера је одлучила да оде са Ђоком. Дошао је камион и радници су, по Верином наређењу, покупили све из куће. Целу ју је огулила – намештај, слике и отишла. Петар је тад звао своју другарицу Љубицу Перовић и рекао јој: Молим, те дођи, ово чудовиште је отишло. Она је то испричала мојој породици. Љубица га је нашла у врло лошем здравственом стању, у прљавом кревету. Са супругом га је одвезла у болницу где се повратио. Доктор је рекао да му је организам веома запуштен. Није јео како треба и није бринуо о себи. То је било више година пре његове смрти. У почетку му је било тешко без Вере, али се опорављао. Љубици је дао новац да му припреми славље и позове више људи. На тој журци је упознао извесну Лолу, оперску певачицу, и с њом је одређено време био заједно. Мојој мами је писао да не брине, да му је боље, да није сам. Кад је Вера чула за ту везу, почела је да му телефонира, а он је одбијао да је позове. Ђоко је наводно извршио самоубиство, скочивши са петог спрата, а Вера је дошла Петру на врата. Будимо реални, да ли би један мушкарац због љубавне афере скочио са петог спрата?“, сматра Ђина.
Чим се Вера вратила Петру, све се вратило у пређашње стање. Према речима комшија, кад би „непожељни посетиоци“ чекали пред њиховом капијом, Вера би отворила прозор и викнула да нису код куће. Нико није знао кад су се поново венчали. Због тога је Петрова другарица Љубица била разочарана у Петра, знајући шта је све прошао због Вере. Петар је шездесетих отишао у Индију, а Вера није добила визу, па је писмима исказивала колико јој недостаје и да га чека у Риму. Требало је да остане у Индији годину дана, али је после шест месеци отишао у Рим, а потом у Београд. Прескочио је Израел, иако је обећао породици да ће их посетити. То се никад није десило. „Колики је Вера била манипулатор, постоји још једна прича. Петар је од Јапана добио награду, као и поклон за супругу – царску бисерну огрлицу. Вера, кад га је напустила, однела је огрлицу у радњу за закуп, и они су је ставили у излог. Кад је пролазила поред радње са Ђоком, узвикнула је: Јао, што је лепа! Хоћеш ли ми је купити? и он је ушао у радњу и купио јој ту исту огрлицу, тако да је добила и огрлицу и новац“, каже Ђина.
Петар је преминуо 1974, у 67. години. Не зна се зашто. Петровим потомцима нису познати резултати његових медицинских картона. Наводно су изгубљени. Петар се, по повратку из Индије, бавио композитним сликарством и почео је да користи синтетичке боје. То нису биле боје које су на бази воде, већ нитро лакови. Верује се да је то утицало на његову смрт. Кад је Олга Перовић радила интервју с њим почетком седамдесетих, већ је ходао са штапом. Поједини верују да га је Вера тровала. Чак се и један близак пријатељ исповедио како му је Петар једном то рекао, али да је био опчињен њом без обзира на све – да може и да га трује, само да је ту, да прође просторијом. То му је било довољно за цео дан.
Петрова смрт је била велико изненађење за блиске пријатеље, као и за целу Ђинину и Ђурову породицу. Нису то очекивали. У време Петрове смрти, Ђина је била у родитељској кући у Израелу, с малим дететом, са другим у стомаку, а муж јој је био мобилисан због рата у Израелу. „Сећам се маминог плача. Никад је нисам видела у таквом стању. Осећала се да је изгубила све што је имала. Организовала сам јој лет за Београд и стигла је на сахрану. Мексички председник је исти дан долазио у Београд и улице су биле затворене. Вера није хтела да чека моју мајку, која је стигла на београдски аеродром неколико минута пре почетка сахране. Кад је стигла на церемонију, мама је била уплакана и под великим стресом, а Вера јој је рекла: Престани да плачеш или ћу те ишамарати. Ту ноћ мама није преспавала у Петровој кући, већ код породичних пријатеља“, присећа се Ђина. Петрова сестричина тада није знала какав однос имају њени ујак и ујна, родитељи јој нису причали. Из љубави је Вери написала писмо, и оно је једина документација од Петрове породице која је нађена у кући Лубарди. Ђина јој је тада поручила да се нада да ће се њена ујна потрудити и сачувати сва ујакова дела, да заједно очувају његов легат, да Ђинина деца и унучићи, као и многи други заинтересовани, памте какав је човек био. Ђуро је идентификовао Петрово тело. После сахране, скоро нико од родбине није дошао у кућу на Дедињу, и не зна се зашто, али се претпоставља да је то било због Вере.
Године 1989. Ђина је дошла у Београд, као мајчин поклон за њен 40. рођендан, и отишла је да види Петрову кућу. „Била је зарасла у коров, запуштена, никаква. Слушала сам разне ружне приче о Вери од маме, Ђура и околине. Знам да ју је Петар много волео, али поуздано могу да тврдим да је Вера била агресивна жена, патолошки љубоморна. Припадала је типу људи који до краја униште свој објекат, како би његову снагу пренели на себе. Није тајна да је два дана након смрти нестала Петрова историја болести. Моја мајка и Ђуро су дошли у болницу, али ништа нису нашли. Данас нас то, као породицу, боли. Лекар ком су се тада обратили загрлио је маму и рекао: Пустите то. Немојте се тиме бавити. Та истина је ружна, али то је историјска чињеница. Мислимо да га је Вера полако тровала. То је наше породично мишљење које нико не жели да чује. Једна од могућности је и непрестано удисање тешких боја и лакова са којима је експериментисао, али, познајући Верину историју, у то не верујем“, каже Ђина.
Петар је желео да своје слике поклони Београду што је Вера и учинила. Петар је умро у фебруару, а Вера је у мају исте године закључила уговор о поклону са Градом Београдом према ком је 57 слика, око 120 цртежа и скица, део намештаја и Петровог сликарског прибора завештан граду. Заузврат је наставила да живи у кући и добила је станарско право.
Живела је у једном делу куће, док је други претворен у легат – „Атеље Петра Лубарде“. Легат је на чување и одржавање поверен Музеју савремене уметности у Београду. Међутим, депо у ком су се налазила дела био је у делу који је Вера користила. Није дозвољавала кустосима Музеја да на предвиђени начин обраде целу збирку и стално је постојало натезање. Музеј је 1983. године једнострано раскинуо уговор са Вером јер није могао да се носи са њеним захтевима, а од следеће године губи се увид шта се дешава у Петровој кући. Од тада, па наредне двадесет и четири године нико од званичника није улазио у кућу. Све је пропадало. Постојале су приче да Вера продаје Петрове слике, да велике сече и продаје као мање, а уговор о поклону није раскинула. Комшије су виђале људе којима она слике пребацује преко ограде. „Вера Лубарда је била добар цртач и сликар. Научила је да копира Петров потпис јер га поједине слике из каталога из шездесетих година немају, а касније га добијају. На слици „Усамљени јахач“ из 1969. године, испред које се Петар често фотографисао, виде се фазе рада пошто је често накнадно додавао боју и детаље. Петар је саставио тестамент 1973. године и у њему Вери Лубарди оставља „фолксваген“, а онда је на дан смрти 13. фебруара 1974. направљен нови тестамент за који се верује да је Вера написала. Налазили смо и писма која су писана два пута – прво његовим рукописом, а онда њеним“, каже Јована Пикулић, кустос Легата Петра Лубарде.
„Таман посла да одсечеш грану неком дрвету у дворишту. Зато је и настала таква прашума. Наводно је двапут годишње сређивала, али није дала ништа да се сече. Имала је лозу за коју је рекла да је Петар донео са Свете горе. За Нову годину би купила јелку, али са бусеном, коју би засадила у дворишту“, каже Никола„Вук“ Цвјетићанин. За Нову годину би купила и добро вино или шампањац, преко Николе би слала поклоне одређеним женама. Комшијском псу, у кући изнад њене, Никола би сваки пут однео по 2 литра млека или комад саламе. Све од 1996. па до Вериног пада 2007. године, једини човек који је улазио у њену кућу био је Никола. Човек из дистрибуције није долазио, као ни онај за очитавање воде. Она је то одржавала у претплати, а Никола је то редовно плаћао и нико струјомерима и водомерима није прилазио. На капији је имала ланац и катанац. Била су четири улаза у кућу и Никола је сваки обезбедио и закључао. Чак су и поједина врата у кући била закључана. „Вера је код куће запуштено изгледала. Носила је перику, а за излазак је имала другу, и знала се дотерати и намирисати. Кад би се куповао парфем, ишла би заједно са мном. Често би посећивала парфимерију у Булевару краља Александра, у близини Главне поште, као и другу – такође у Булевару. Кад је некога волела и поштовала, било је за цео живот. Није волела људе који јој нешто намећу. Кад бих дошао са храном, умели смо да по два сата седимо и разговарамо. Не би ми дала да одем. Само још ово да ти испричам – говорила би. Причала би ми о Петру и о путовањима – Куба, Јапан, Бразил, Италија, Француска…“, присећа се Никола. Вера му је помињала да има сестру у Новом Саду, као и зета, али Никола никад те људе није чуо ни видео. Купио јој је пет, шест мобилних телефона док је радио за њу. Тражила је да телефон буде на преклоп да би се лакше јавила, као и да бројеви на екрану буду велики. Кад је мењала број, мењала је и телефон. Тачно је знала који модел жели јер је читала у новинама.
„Њен основни проблем је био слаб вид и верујем да одатле потиче тај страх од људи. То није хтела признати. Нудио сам јој да иде код очног лекара, али није хтела ни да чује. Диоптрија јој је била огромна. Нагађала би је. Купи ми минус 8, али јој не одговара, па јој узмем још већу. Кад је читала, скинула би цвикере, па је носем додиривала папир. Дала би ми да јој прочитам. Била је срамежљива“, каже Никола. Никола никад није крочио на спрат куће. У више наврата је вршио репарације у доњем делу. Предлагао би јој да доведу жене да јој очисте, али не би дозволила. Плашила се крађе. Није могла да види ко ће шта да уради. Кућа је била пуна уметнина, а Вера „многих није ни била свесна“. Никола би чистио слике, па би их заједно са Вером стављао на друго место у кући – ако би биле нађене на неподесном месту. По зидовима је висило много слика мањих формата, а на неколико места и великих. Никола није видео ниједну а да није била Петрова. Претпоставља да су слике других аутора биле на спрату. Сећа се да му је показала и једну њену започету. За неколико слика му је тврдила да су њене, али Никола мисли да то није била истина, јер су веома подсећале на Петрове. Никад му ниједну слику није поклонила. За сваку учињену услугу плаћала је више него што је требало. Желела је да замени кућу за стан у граду, али то никад није спроведено у дело јер је желела да то уради под својим условима. Није прихватала сугестије. „Први пут сам ушао у кућу после два месеца познанства са Вером. Кућа јесте изгледала запуштено, али не и девастирано. Улазна врата су била у лошем стању, као и ограда. Сва врата унутра су била зрела за замену. Прашина свуда. Требало је окречити и извршити разне санације. Према мојој процени, Вера није брисала прашину око седамнаест година. Одређене ствари сам јој поправљао, на пример стазу, али генерално није хтела. Све је било до ње. Чим бих предложио да доведем мајстора, није дозвољавала. Увек се плашила да је не покраду. Није имала воду у једном делу куће. Са пријатељима сам једном приликом успео да избацим много тога из дворишта, али, опет, нисмо ни грану смели избацити, већ је ставити на друго место у дворишту. Због проблема са видом више није ишла ни код комшиница Смиље и Нине. Смиљи бих повремено носио храну и новац које јој је Вера слала. Раније је одлазила код њих, али касније би се виђале само преко ограде. У кућу заиста НИКО није улазио“, каже Никола. Према Николиним речима, Вера је била духовита и врло интелигентна. Причала је о политици, спорту, знала је имена ватерполиста, фудбалера, криминалних група, уметника. Пратила је актуелности. Никола је сваке године ишао у Ваљево на гроб њене мајке. Носио је жито, садио руже, плаћао гробно место за следећу годину, према Верином налогу новцем би частио оне који одржавају гробље, као и девојке и жене које раде у канцеларијама. Водила је бригу о свакоме. Умела би да заустави Николина кола јер би видела човека који проси. Увек је имала крупне новчанице код себе и девизе. Минимално би им дала хиљаду динара, никако испод.
Једне ноћи око 23h лопови су јој ушли у кућу, а она је уместо полиције позвала Николу. Са спрата је викала на њих јер није смела да сиђе, али ниједно лице није могла да разазна. Рекла је само да их је било троје, четворо. Никола је ушао у кућу кад му је Вера бацила кључ са прозора, на зидовима је видео да неколико слика недостаје, и да нема појединих ствари за које је знао где стоје. Прошао је са горње стране куће и видео да су управо ту провалили. Са те горње стране су пребацивали ствари. Никола је на том месту нашао још нераспаковани мали шпорет који јој је купио петнаест дана раније. У бежању су га испустили, као и још неколико предмета. Вера није звала полицију јер је била престрашена. Чак ни светло није укључила. Једна мачка је осетила лопове, па је почела да прави буку и тако је Вера схватила да јој је неко у кући. Никола је нашао полицајца у Ужичкој и довео га, а потом је закључао целу кућу, а сутрадан је дошао да додатно осигура све браве – и са унутрашње и спољне стране. Никола верује да Вера није била опљачкана само тада. Имала је толико ствари да није знала шта поседује. Кад би јој понестало новца, Никола би је повезао у град, у банку на Теразијама, где би из сефа подигла новац, а он би је сачекао у аутомобилу. Примала је Петрову пензију. И поштара је чашћавала кад јој ју је доносио. Награђивала је све за било какву услугу.
Никола је сигуран да је продавала слике. У неколико наврата их је возио, наводно на рестаурацију, а чак је једном приликом и Николин брат од тетке превезао слику јер је имао камион. Вера је носила слике у галерију која се налазила негде на пола пута између Зеленог венца и Бранковог моста, у Бранковој улици. Никола је улазио унутра, а Вера би села са власником по сат и више времена, који је сигурно имало „лепу вајду“, према Николиним речима. Никола никад ниједну слику није вратио у кућу, иако би му Вера рекла да иду на рестаурацију. Колико год да му је веровала, одређене ствари је држала за себе. Никад је није видео да је секла слике. Никада није нешто изнела из куће, а да он није носио. Чак јој је и кишобран носио, све осим мале торбе коју је држала код себе, тако да би сигурно видео неку слику мањег формата. Ипак, Никола не верује да је она секла слике јер је много волела Петрово стваралаштво. Често би му причала о његовим фазама рада – црвена, плава фаза… О свакој слици му је говорила где је направљена и како. Тито му је тражио да му наслика портрет, али је Петар то одбио јер га није волео. Тада су имали директан телефонски разговор.
Куповала је себи хаљине за разне прилике. Све је морало бити квалитет и куповала је на велико. Волела је да чита, али јој је било напорно због лошег вида. Сваке године се договарала са деканом Факултета ликовних уметности да се направи изложба, да професори изаберу 15 до 20 радова, а кад они то ураде, онда би Вера и Никола дошли на факултет да она изабере три рада. Прва награда је била 700 долара или евра, друга 500, трећа 300. И никада то не би били радови које су професори предлагали. Највише је волела да да студенту који је био најугроженији, и онда би уместо те три додала још две награде, па их је увек било пет. Ако уједно види студента који је имао дете, купила би слику од њега. Једном је купила скулптуру јазавца. Није јој било битно да јој се уметничко дело свиди, већ само да им помогне. По Николи им је слала новац и на кућне адресе. Гајила је голубове – бацала им је пшеницу са горњег прозора на кров, а спавали су на тавану јер је тамо било до пола метра измета. Није волела пацове, али их је било око куће. Међутим, и поједине комшије су јој бацале ђубре у двориште, јер Вера теоретски не би могла да дође до тог ћошка. Вук је то износио и бацао у контејнер. Осе и пчеле је хранила у пролазу, дајући им коцкице меса, најчешће код нефункиционалне чесме с горње стране дворишта. Пса није имала после Петрове смрти, али су га имали док су живели заједно. Мачке су биле напољу и било их је много. И луталице и кућне. Имала је мачка сијамца који је био у кући. И комшијама је слала храну за љубимце. „Животињи се мора дати име које звучи“, говорила би, „кад га позовеш да звони“. Пшеница, коју је голубовима бацала на лим, одзвањала би, и Драган Косовац би одмах знао да у том тренутку Вера храни птице. Виђао ју је сваки дан, чуо би пшеницу, или преко прозора начуо како зове мачка Жуле! Свака мачка која би им угинула у кући, сахрањивали су је у дворишту. Нађене су Верине свеске у којима је писала песме о мачкама и записе о њиховој смрти. „У дворишту је било безброј мачака. Долазили су студенти са Ликовне академије, хватали мачке и носили на Медицински факултет да их продају. Вера никад није седела у дворишту, па није могла то ни да примети.
Аутомобил који су имали, белу „фолксваген“ бубу, касније је купио чувар – вероватно после Петрове смрти. Вера је често „ратовала“, расправљајући се преко ограде са комшијама Марковићима. „Вера је скупљала језиве мачке са испалим очима. Поштар јој је доносио пензију, а она би кроз прозор низ конопац спустила корпу, а он би убацио коверту. Потом би она поново спустила ту корпу с новцем како би га частила. Примала је Петрову пензију и новца јој није фалило“, каже Ђина. Николи је говорила и о Петровој и њеној стипендији за студенте. Међутим, кад је и она преминула, нико од награђених се није појавио да то каже. Никола је ишао на више адреса и носио новац, а Вера није тражила ни потпис, ништа од тих људи којима је слала, а он претпоставља да тај новац можда и није био само у облику награде или стипендије. Из пристојности, никад је то није питао.
„Године 2007. Вера је пала у кући. Запомагала је и комшија ју је чуо. Позвао је полицију. Чим су ушли у кућу излетели су напоље од смрада. Кућа је била препуна ђубрета и урушавала се, а двориште је личило на прашуму, будући да су биљке неконтролисано расле. Онда су дошли ватрогасци и ставили су је на носила. Вера је смештена у Прихватилиште за одрасла и стара лица у Кумодрашкој. Три месеца смо носили заштитна одела и маске у кући да се не бисмо исповраћали. У тој депонији су се налазиле и слике. Потпуна декаденција. У ђубрету слике, Шанел, Ланком, новац, шампањац. Вера је имала новца и поручивала је ствари. Комшије су се одувек жалиле због непријатних мириса из куће“, каже Брусић-Ренауд. Комшија Драган Косовац је изашао испред своје куће кад су изводили Веру у лежећем положају, која је запомагала у кући већ два дана. Будући да се опирала кад су је подизали, један полицајац или ватрогасац је викнуо другом да је веже. Покрили су је ћебетом и изнели. Кад је пала, Никола је био на годишњем одмору. Дан, два раније је био код ње и отишао је на дужи пут у Хрватску. Тада јој је купио више намирница него иначе. Никола Цвјетићанин је није обилазио у Кумодрашкој јер је од комшиница Саше Косовац и Нине добио информације да не одлази тамо јер ће јој бити веома непријатно да је види у таквом стању. Питала би за његово здравље. Звала га је „мајстор Никола“. Мислио је да ће се она извући, да је то пролазно стање, па је чекао, али то се није десило. Данас му је криво што је ипак није посетио. Није био на Вериној сахрани на Лешћу јер је и тад био на путу.
„Кућа је била скоро потпуно уништена. У једном делу је плафон био урушен. Дошли су сниматељи да документују страву и ужас. Паучина је у холу висила као завеса. Морао сам да изађем напоље јер је смрад био неподношљив. Од ђубрета, новина, картона, нисте знали по чему газите. Вера није имала фрижидер, па је храну држала у пластичним кантама. Имала их је око двадесет плавих с поклопцем. То се све усмрдело. Екипа није прво опрала руке, већ је пила вињак да би се повратила од смрада“, присећа се Косовац. Сутрадан је дошло обезбеђење, и донета је и полицијска кућица која је стављена испред Косоваца уместо у двориште Лубарди. Једног наредног дана Косовци су видели да нема слика на тераси Лубарди, које нису биле великих димензија и не зна се да ли су Петрове, Верине или чије већ, а било их је много. Слике нису ни пописане тад. Неко их је покрао убрзо након што је Вера одведена. Двадесет дана није било струје у улици, а чувари као и да нису били присутни. „Човек из обезбеђења је седео у тој кућици и уопште није видео кад су лопови долазили. Али, у његову одбрану, таква џунгла је владала двориштем да није ни могао видети шта се дешава у кући. Чувари су у њој ложили кад је била зима“, присећа се Саша Косовац. Потом су дошли из Секретеријата за културу како би пописали предмете, „неколико лепо одевених жена“ које, кад су виделе стање у кући, вратиле су се у заштитним оделима.
После Верине смрти, од целокупне Петрове заоставштине Комисија за попис је у кући пронашла 24 од 57 слика и десетак цртежа од отприлике 120 (број 292 је свеукупан број цртежа, међу којима су били и цртежи студената који су јој слали за конкурсе, Верини цртежи – мачке и мртва природа).
Комисија за попис, коју је именовао Секретеријат за културу града Београда, ушла је у кућу јуна 2007. године да попише шта је све од уметнина у њој остало. Радили су два месеца у комплетној ХТЗ опреми. Платили су Роме да склањају ђубре јер су затекли тону отпада. Вера је све скупљала. Најкритичније је било у њеној спаваћој соби где је био један велики кревет и било је скоро метар висине ђубрета около. Мачји урин је скоро у потпуности уништио Петрове слике. На кући је тада остао натпис „Атеље Петра Лубарде“, али је слово Л временом отпало, па је један Ром рекао: „Овај Убарда био велики сликар!“ Комисија је сваки комад ђубрета морала да преконтролише јер нису знали да ли је од вредности. Нађен је богат архивски материјал који је ишао на стерилизацију, слике на конзервацију, као и материјал од папира. Децембра 2015. стерилисана је и библиотека. Имао је много књига из белетристике и комунизма које је добијао. Био је члан Комунистичке партије (нађене су две књижице). Све се данас налази у депоу Легата Петра Лубарде.
„Тридесет и три слике се воде као нестале. Пронађено је нешто његових цртежа и скицен-блокова који нису били поклон граду, али смо их придодали Легату Петра Лубарде. Вера је примала његову пензију. Навикла је да живи одређени живот, па јој вероватно ни она није била довољна. После њене смрти, у кући је највише нађено пластичних кутија брзе хране и из ресторана, разних брендираних ствари. Претпостављам да пензијом то није могла да покрије. Кад су окренули Верин кревет, пронађено је око 30.000 евра. То се сад чува у сефу Народне банке. Вера никакав тестамент није оставила. Део њиховог намештаја се чува у помоћним просторијама Куће легата у Кнез Михаиловој улици“, каже Павићка. „Покушали смо да сачувамо кућу још много пре Вериног пада, јер су се тајкуни интересовали за њу, а посебно кад су Веру одвели. Кућа је тад била комплетно блокирана – запечаћена због заразе. Нисам знао шта се дешава унутра, али сам знао да је нестао велики број слика“, каже Ђуро. Саша Косовац је виђала Веру до њених последњих дана. Ишла је у Кумодрашку неколико пута да је обиђе. Носила јој је средства за хигијену, сокове, чоколаде.
„Мислим да је Београду много тога оставила. Кад човек дуго живи сам, логично је да оде у одређени вид деменције и направи свој свет. За оно што је она оставила Београду, Град је требало да је обезбеди. Велика неправда јој је учињена. У Кумодрашкој је било страшно. У соби брачни кревети, један до другог, Вера је лежала у кревету са госпођом која се није ни померала“, присећа се Саша Косовац.
И Ђина је ишла у Кумодрашку у посету Вери, мислећи да ће „можда наићи на икакав траг људскости“, али се Вера, видно изненађена, правила да је не познаје. Не желим никог овде. Не знам ко сте Ви. Ђина је изашла узбуђена, дрхтала је. Било јој је веома болно јер је Верино понашање било као шамар. Без разлога. Нико из Петрове фамилије никад није повредио Веру на било који начин. Све што је сазнала о њој, било је након Петрове смрти, не пре.
Да је Вера била нимфоманка, Ђини је рекао Драган Гринвалд, тадашњи директор Прихватилишта за одрасла и стара лица у Кумодрашкој. Кад је Вера престала сексуално да функционише, затворила се у кућу и у себе. Изгубила је смисао живота, али је до краја остала доследна себи. Вера је била већ удата кад се венчала са Петром. Није била разведена. Ово је Ђини саопштио адвокат који их је звао кад је Вера преминула.
„Мој стриц је рано окончао и неко би требало да се позабави тим, а савремени инструменти доносе многе налазе. Кад сам му дошао у посету, непосредно пред смрт, нашао сам га замотаног у ћебе. Тада ми је рекао да га „радијатори прислушкују“. У то време је врло скромно живео. Чак није имао новца ни за струју. Неће људи о томе да причају. Нису се ни слике толико продавале. Вера их је продавала и тиме се бавила. Чињеница је да је Петар знао да она сече слике, да их потписује његовим именом. Зашто је то радила – велико је питање. Да ли се Петар морао уклонити са ликовне сцене Југославије, или што је много знао, па да не би проговорио… Петар се за једну ноћ уселио у кућу, а то није могло да се деси тек тако. Нисам био на првом венчању Петра и Вере јер је било врло приватно, а следеће још приватније. Вера Лубарда је ушла у брак с Петром као већ венчана жена Тодоровића, Удбашког официра. Није ушла у брак као Протић, већ као Тодоровић. Имам тај документ. То је чињеница која отвара Пандорину кутију. Адвокат који се бави реституцијом нашао је њена три различита места рођења“, напомиње Ђуро.
„Не знам ко ће бити храбар да открије целу причу о њој. Првенствено се забављала са Милом Милуновићем који је препознао ту злу црту код ње, па су се брзо растали. А Петра је упознала код Милуновића у атељеу. Моја баба је рекла да ће Вера Петра оставити „голог и босог“. Међутим, Вера и ја смо имале добар однос док је Петар био жив. Звала сам је „тета Вера“. Петра сам последњи пут видела 1965. године, а следећи пут сам дошла 1989. и тада нисам комуницирала са Вером. Дошла сам до куће, али сам затекла џунглу и ланац на капији. Нисам ни покушала да је дозовем. Жао ми је што је известан број људи знао које се уметничко благо налази у тој кући, али су пустили да оно пропада“, каже Ђина.
Вера Лубарда је преминула 2008. године у Прихватилишту за одрасла и стара лица у Кумодрашкој. Њен доктор је закључио да она никада није била луда, већ луцидна. „Вера је имала проблем са сваким људским бићем. Сама је могла да парадира поред Петра, али мислим да је била у менталном дисбалансу. Кад је преминула, Ђуру и мени су директор установе и запослени у Кумодрашкој причали каква је била. Није могла да се стара сама о себи, али је заводила ред. Угасите светла, угасите цигарете! “, каже Ђина. „Сећам се да је укупно тринаесторо људи било на њеној сахрани, на Лешћу, на падини“, каже Саша Косовац.
Познато је да се кућа обрушавала и док су Лубарде живеле у њој. Иако је Петар највише зарађивао од државних наруџбина, због величине нису могли да је одржавају. Кад Петар пише Вери писмо из Индије 1962. поручује јој да, ако је неко заинтересован да замени кућу за једнособни стан са централним грејањем – да пристане. „Кућа није крива, али немамо новца да је одржавамо.“ Имали су проблем са грејањем. Један новинар извесном приликом истиче: „Овог јануарског дана у кући Петра Лубарде било је хладније него напољу“.
Кућа Петра Лубарде данас представља репрезентативни европски музеолошки простор. Мењана је током реконструкције, али је спратност иста. На вратима атељеа остали су аутентични цртежи – Петрови и Верини. Простор где су сад канцеларије, некад је био тавански у ком су се чувале старе новине. Подруми су били ниски и служили су за огрев, а сад је ниво темеља спуштен, па се добила корисна висина. Направљени су тоалети за посетиоце. Просторије за хлађење и грејање су у подруму. Приземље је потпуно подређено излагачком простору, као и први спрат. Кров је подигнут и направљен је стаклени део. Прозори су замењени, улазне степенице померене. Двориште је уређено и стављене су клупице. Скинута је лоза са горњег десног дела куће коју је Петар донео са Свете горе. Била је родна јер је Никола јео грожђе с ње.
Рестаурацију и конзервацију слика радио је Институт за конзервацију, уз помоћ стручњака из Италије. Многе Петрове слике данас су део сталне поставке, а велики део личних предмета Лубарди се налази у депоу Легата Петра Лубарде. Од свих изложених уметничких дела, само за један се верује да је Верин – фломастером урађен Петров портрет. „Реконструкција објекта и конзервација слика коштала је око милион евра“, каже Брусић – Ренауд. Кућа данас припада заштићеном комплексу Топчидера, па није добијено одобрење да се уради спољни лифт јер би реметио ту културну целину. Направљена је и рампа за лица са инвалидитетом, али њом се може доћи само до приземља, не даље, па је то, у музеолошком свету, велики пропуст. Полицијска кућица која је некад чувала кућу Вере Лубарде, данас се налази испред дворишта Косоваца и незнани људи упорно бацају смеће у и око ње.
„Према мом мишљењу, кућа је била прелепа и у оно време, али сам врло задовољна како изгледа и данас јер је много аутентичног сачувано. На поду су тада биле црно-беле плочице, као и данас, а био је и паркет који у Израелу у то време није постојао. И степенице су остале исте. Кућа је сачувала лепоту, само што није била изгланцана као данас. Распоред соба је мало измењен. На спрату су биле две спаваће собе. Сећам се и белих сламнатих столица, фотеље у којој је Петар седео, сталка са књигом, много порцулана и стаклених детаља, телевизора у орману. Више сам боравила у атељеу, док сам на спрат само једном отишла“, каже Ђина.
Вера Лубарда Дорнер (Ђинина мајка), Ђина Лазар и Ђуро Лубарда, заједно са поштоваоцима дела Петра Лубарде, су пре више од десет година основали фондацију „Петар Лубарда“ која делује у Црној Гори. На идеју су дошли још почетком 2000-их, сматрајући да је Петар отишао у заборав јер му нико никакав омаж није приредио. Као најближи род, имали су потребу да му се одуже на одређени начин. Ђина је данас председник фондације. Разлог зашто раније није започела овај подухват оправдава тиме што није познавала Србију, њене обичаје, није имала контакте, па није знала у шта би „улетела“. Кад су је позвали у Београд на промоцију монографије о Петру Лубарди, ствари су се промениле. Убрзо затим, уз помоћ и предлог амбасадорке у Израелу, Ђина је направила изложбу Петрових слика у Тел Авиву. Каже да у Србији није био никакав одјек о залагању Лубардине родбине. Ђина мисли да су Срби тек недавно сазнали да су Петрови потомци живи. Жели да фондација настави са радом и после њене смрти. У последње време, Ђина пола године проводи у Србији и Црној Гори, а пола у Израелу. Каже да је окружена добрим људима, и са члановима фондације непрестано ради на очувању Петровог лика и дела. Аутор : Душан Веселиновић – https://www.facebook.com/dusan.veselinovic.9 https://www.instagram.com/it_is_dulle/
