Предграђа, Баново Брдо, Јулино брдо, Жарково, Петлово Брдо, Ада Циганлија…
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Чукарица
Београд је са савске стране најспорије напредовао. Било је због плавног и подводног земљишта у бари Венација. Тек када је у другој половини 19. века насут један део ове баре, на коме је подигнута Железничка станица, пут за Обреновац је добио на свом значају и почело је да се развија насеље Чукарица.
Општина Чукарица добила је име по Чукаревој механи, Стојка Чукара и Чукар чесми које су се налазиле негде преко пута данашње Аде Циганлије. Првих поратних година била је VII рејон, да би од 1950. поново добила статус градске општине. Чукарица је једна од 16 београдских општина. Претежан део њених становника живи у модерним градским насељима која су равноправни део милионског Београда. Пре стотинак година, иако од најужег центра Београда удаљена само шест километара, Чукарица је била мало насеље са око 800 становника које је припадало Жарковачкој општини.
Развој индустрије на овој територији брзо је довео до прерастања Чукарице у самосталну општину. Указом краља Петра I од 30. децембра 1911. године, село Чукарица је издвојено из Општине жарковачке у посебну општину, па се данас тај датум слави као дан општине. Чукарица која је тада постала општина али још није припадала Београду. У састав главног града ући ће двадесетак година касније. Добијањем градског статуса Чукарица је изгубила општину а њено језгро постало је XIV београдски кварт док су Михајловац и Баново брдо доспели у XIII кварт. Када су, после другог светског рата, у Београду 1952. године укинути рејони и формиране општине, ниједна од њих не носи име Чукарице, дотадашњег VII градског рејона. Тек од 1957. године, после нове реорганизације, Чукарица и именом постаје једна од десет општина на ужем градском подручју.
Општина Чукарица простире се југозападно од старог београдског језгра. На око 3,5 км узводно од ушћа Саве у Дунав, граничи се са општинама Савски венац и Нови Београд. Најпре између Аде Циганлије и Аде Међице, па средином Саве, иде њена речна граница. 3,5 км југозападно од Умке напушта Саву и, ломећи се од југоистока ка истоку, избија на Ибарску магистралу у пределу Липовичке шуме захватајући атаре Умке, Велике Моштанице, Сремчице, Остружнице, Рушња, Железника и Жаркова. На овом делу, Чукарица се додирује са општинама Обреновац и Барајево. Обилазећи подручје Рушња, општинска граница враћа се на Ибарску магистралу и њеном средином стиже до саобраћајнице која раздваја Чукаричко насеље Церак и Раковички Видиковац. Иде затим средином Улице Кнеза Вишеслава, спушта се низ Кошутњак крај Пионирског града (који припада општини Раковица), па иде трасом Железничке пруге до њеног преласка преко Топчидерске реке у Топчидерку, даље, средином ове реке до њеног ушћа у Саву. После укидања ускоколосечне пруге, Железничку традицију Чукарице наставља данас ранжирна станица у Железнику једно од упоришта новог београдског Железничог чвора који, захваљујући већ изграђеним тунелима испод централне градске зоне, дедињским тунелима и оном од Раковице до Белих вода, треба да омогући бржи и рационалнији проток путничких и теретних возова и спуштање Београда на његове реке. И крак пруге која од Батајнице, мостом преко Саве, у Остружници стиже на територију Чукарице, значајан је сегмент овог чвора. Да је подручје Београда више пута било море, последњи пут пре осам милиона година, сведоче и трагови откривени на територији данашње Чукаричке општине. Код Белих вода у Жаркову нађени су остаци цетотерија миоценског кита, а археолози тврде да је и у кориту Саве код Остружнице право гробље мамута, бизона, изумрлих врста носорога и јелена из прастарих времена.
Велика река, плодне низине уз њену обалу и благо заталасано залеђе одувек су били погодни за станишта људи. Почев од палеолита, старијег каменог доба, постоје материјални докази да је на чукаричком тлу човек непрестано освајао природу и прилагођавао је својим све већим потребама. Претпоставке археолога да су у млађем палеолиту људи живели у крају који ће десетак хиљада година касније бити познат као Баново брдо потврђују предмети откривени у близини Саве. У време винчанске културе, и чукаричко подручје било је за оно време веома насељено а тадашњи Чукаричани размењивали су добра и са људима из удаљених крајева. Рт у Железнику, а посебно локалитет у Жаркову посебно су значајни за реконструкцију живота у ово преисторијско доба.
Фибуле са звездастим појачањима на луку, нађене на Чукарици, сведочанство су о гвозденом добу и присуству илирског елемента. На Чукарици, у Жаркову, Остружници, Железнику налазе се бројна налазишта која се везују за римски период. Научници посебно издвајају оно на локалитету Калеми у Железнику. Ту је била вила рустика истакнутог римског грачанина Клаудија Валентинијана. Многи су трагови остали на чукаричким пространствима: германски, аварски, рановизантијски, а онда све више словенски, српски. У последња три века, данашња чукаричка општина била је поприште не само крупних него и судбоносних догађаја за Београд и Србију: Све до средине 19. столећа главна скела за извоз стоке из Србије у Аустро-Угарску била је код Остружнице а трговина стоком била је тада најважнији извор прихода српског народа. Прикупљање Аустријанаца и српских добровољаца за напад на Београд 1789. године обављено је код Остружнице где је био постављен мост преко Саве. Скупштина српских старешина од 23. априла до 3. маја 1804. године у Остружници од одлучујућег је значаја за даљи ток Првог српског устанка. У Остружници је, иначе, све до ослобођења Београда, било седиште Карађорђевог, то јест главног устаничког стана. У овом селу тада је отворена прва основна школа у устаничкој Србији. Од седам народних скупштина у време Првог српског устанка, на територији данашње чукаричке општине одржане су још две 1805. у Печнима и 1806. опет у Остружници. И приликом ослобађања Београда у Другом светском рату, Чукарица је била поприште жестоких борби. Између 15. и 20. октобра, на линији шећерана чукаричка железничка станица тунел црква – школа, борбена група немачког пуковника Цимермана упорно је бранила пролаз и мостобран преко Аде Циганлије за извлачење немачких јединица. И при најкраћем приказу историјских збивања, неопходно је поменути и чињеницу да је Чукарица, као индустријско и радничко насеље, било једно од упоришта радничког и синдикалног покрета Београда и Србије. Почетком 20. века, насеље Чукарица имало је 769 становника. Пописом 1961. године установљено је да у овој општини живи 17.661 домаћинстава и 53.060 људи. У следећој деценији тај број се готово удвостручио: 1971. 33.160 домаћинстава, односно 102.545 становника. То је управо период најбурнијег развоја и раста. Према резултатима првог пописа у трећем миленијуму, у општини Чукарица данас живи 182.549 становника, а близу 28 хиљада више него пре десет година. На читавој територији Београда број становника истовремено је порастао за око 96 хиљада. Међу житељима Чукарице, око 90 процената су Срби. Најбројнији су потом Југословени, Црногорци, Роми, Македонци, Хрвати, Муслимани, а у броју од неколико па до неколико десетина или стотина међу чукаричанима има још: Албанаца, Словенаца, Мађара, Словака, Бугара, Румуна, Руса, Немаца, Чеха, Јевреја, Пољака, Украјинаца, Русина, Грка, Италијана, Турака, Аустријанаца и Влаха.
Деценијама више него скромно радничко насеље са тек понеком кућом на спрат, Чукарица се нагло шездесетих и седамдесетих година 20. столећа преобразило у модеран град, при чему су некадашње сеоске улице постале булевари. Данас је то скуп савремених насеља: Баново брдо, Голф, Јулино брдо, Чукаричка падина, Жарково, Церак, Беле воде, Нови Железник, Сремчица… Своју славу – Света Тројица, општина Чукарица прославља 50 дана по Васкрсу. Како је Васкрс покретан празник то и општинска слава нема фиксни датум.
Када сам био дете, одлазили смо трамвајем број 4 код ујака на Чукарицу. Трамвај је код Господарске механе ишао само једном шинском пругом па су се ту и трамваји укрштали. Такође, и први железнички тунел „ћире“ је био на Чукарици.
Некада су грађани Београда своје куће градили на брдима, како би стекли тактичку предност у случају рата и одбране, али и због чистијег ваздуха. У Београду имамо 31 брдо.
Јулино брдо
Јулино брдо се налази на општини Чукарица, а окружују га Чукаричка падина на северу, Жарково на југу, Баново брдо на истоку и Макиш на западу. Препознатљиво је по 15 солитера, од којих највиши има 18 спратова. Јулино брдо је добило назив по баба Јули, која је у доба Првог српског устанка живела на овим просторима. Била је велики родољуб, и приликом сваког напада Турака, помагала је устаницима. Једне ноћи, Турци су изненада напали српску војску. Видевши да је стање критично, баба Јула се досетила да, уз помоћ неколико устаника, запали велике искрчене пањеве и гурне их низ падину. Ватрене буктиње су омеле и збуниле Турке, што је омогућило устаницима да се приберу и одбране од напада..
Баново Брдо
Данас се на Бановом брду налази модерно насеље вишеспратница које припада општини Чукарица. Туда тутње трамваји, смењују се аутобуси и аутомобили и све изгледа нестварно другачије него онда када је овде било Голо брдо. Баново брдо заузима један део града изнад Макиша. Претходни називи су били Репишко брдо, затим Ордија и Голо брдо, да би почетком 20. века добило име по Матији Бану, Србину рођеном 1818. године у Дубровнику. Био је професор Лицеја, политичар, дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику. Културу је стицао у Дубовнику и Италији и звали су га српским Шекспиром, јер је написао 13 драма и око 40.000 стихова. Живео је у Господској улици, данашњој Бранковој улици, па му је чест гост био и Кнез Михаило и његова сестра од стрица Ана-Анка Константиновић-Обреновић, звана Анка Помодарка, једна од првих дама и најобразованијих жена тадашње Србије.
Године 1850. Матија Бан је тражио од београдске општине да му дозволи да откупи део земљишта на тада Голом брду на Кошутњаку и да сагради леп и простран летњиковац у српском стилу. Општина му је, због заслуга, поклонила велико имање на тој локацији, на врху данашње улице Кнеза Вишеслава. У цветном врту свог летњиковца на дотле безименом брду читао је своје песме писане у нациналном духу. Летњиковац је имао врт у коме је било цвећа и растиња из Дубровника, са грчких острва, из Турске, Бугарске и Аустрије. Врт је неговао „Хер Јован“ Његова кућа страдала је у аустроугарском гранатирању 1914. године, а он је на брду подигао и млекару, садио винограде и воћњаке.
„За време турске власти овде се налазило такозвано Голо брдо, које су називали и Ордија. Данашњи назив је ово узвишење добило по професору и дипломати Матији Бану, коме се веома допадала околина Београда, а поготово Голо брдо, које је било ненасељено“ прича Драган Перић, аутор недавно објављене књиге “Место од прозора”. Опчињен овим делом града Матија Бан је затражио од Београдске општине да му баш на овом месту прода један део терена.
„Због његових заслуга учињених Србији, Општина му је поклонила имање, које се налазило, отприлике, на врху данашње Улице кнеза Вишеслава“ објашњава Перић. Тако је професор Бан добио своје имање на дар. Задовољан што се прича толико лепо развила, Матија Бан је ускоро на свом имању саградио летњиковац. Како бележе хроничари, то здање је било у шумадијском стилу, са великим доксатом. Имало је и друге, споредне зграде које су припадале типично српској, сеоској окућници: вајате, млекару, качару… Око куће је била велика башта са цвећем. „ На осталом простору подигао је, пре било чега другог, виноград и воћњаке. Гајио је и пшеницу и кукуруз. Башта је била пуна раскошног цвећа, које је доносио из Дубровника и са грчких острва. Остало је забележено да су му, у знак поштовања, расаде драгоценог биља доносили и београдски трговци који су путовали по свету“ објашњава Перић.
У складу са београдским навикама, ово место је мењало имена, па је Голо брдо сменио долазак Матије Бана и називи који су уследили по његовом имену. Како бележи наш саговорник, још за Бановог живота ово узвишење прозвали су Бановац. „После су се смењивали други називи, па је дуго у вароши словио назив Банове куће. На крају, после бројних надимака и имена, ово место је понело назив Баново брдо, који се одржао до данас“ закључује Перић. Матија Бан је преминуо у Београду 1903. године.
Баново брдо, своје име добило је по веома занимљивом човеку из Дубровника. Први је искористио термин Југословен, први је покренуо иницијативу за подизање Храма на Врачару, сковао је реч четник…
Рођен у Дубровнику 1818. године, Матија Бан је био професор Лицеја, политичар, дипломата и један од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику. У Дубровнику је и завршио школовање, а након тога је кратко био у фрањевачком реду. Пре доласка у Београд неколико година је живео и радио на Истоку, на острву Халки у цариградској околини, Цариграду и Бурси.
Матија Бан је у Београд дошао 1844. године и постао васпитач ћерке кнеза Александра Карађорђевића која се звала Клеопатра. О њој и њеном несрећном животу говорио сам приликом описивања тајних љубави кнеза Михаила Обреновића. Након три године, као резултат тог педагошког посла написао је три свеске под називом Воспитатеља женског. У то време био је један од најплоднијих српских писаца и писао је драме и трагедије, а познате су и његове педагошке расправе. Најпознатије драме које је написао су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус.
Био је шеф инфо-бироа и водио је послове националне пропаганде.
Овај окретни Дубровчанин, умео је да се пласира одлично и под Обреновићима и под Крађорђевићима. Био је загонетан лик, претерано амбициозан и себи је давао већу важност него што су заслуживале његове тајне мисије. Уметнички надарен био је престижна личност високог друштва у београдским салонима забаве. И он је сам држао један такав салон на свом имању. Таквом гламуру допринели су и његова жена Маргарета и слуга Трајче, који је спремао „вукусно турско кафето“.
Уједињење и ослобођење Јужних Словена био је политички програм чији је један од оснивача био Матија Бан. У програму је представљена унија Хрватске и Србије, којој би се, по жељи, прикључила и Бугарска. Према том концепту феуделне југословенске државе, Србија је требало да има улогу коловође, а уједињене би биле: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, северна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина. Хрватско -славоснки остатак југословенских територија на запад и приморје до Трста представљало је Велику Хрватску. Овај план уручен је Стевану Книћанину. Термин Југословен први пут се у историји појавио у једној његовој песми из 1835. године. Оно што се такође повезује за Бана јесте реч четник. Он је ову реч 1848. године сковао по узору на пољски језик, а њој је означио герилца у Грбаљској буни.
Још 1879. године, Матија Бан је изнео идеју о подизању Цркве Светог Саве на Врачару. Касније је основао Друштво за подизање храма Светог Саве, а 1905. године расписан је тендер.
Некадашње излетиште и популарни ресторан на Бановом брду “Михајловац” био је пре рата у власништву Сицилијанца Антонија Ди Франка који је истовремено имао и чувену посластичарницу “Ди Франко” на Теразијама (у палати “Атина”), постојао је и организован аутобуски превоз којим би посетиоци од теразијске посластичарнице одлазили у “Михајловац” на добар провод и музику…
Ресторан “Михајловац”, почетком шездесетих година прошлог века.
Када сам био дете требало је са Чубуре да се преселимо у новосаграђене зграде изнад Шумарског факултета. Аутобусака линија није била у то време постојала, већ се ишло до Цареве ћуприје, па преко железничке пруге узбрдо до Шумарског факултета. Мајка се одупирала овом пресељењу јер је говорила како ћемо зими ићи пешке близу два километра кроз ненасељени део града. Тако се не преселисмо и остадосмо на Чубури.
Сада ћу вам пренети из часописа Задужбинар, број 2 о Наставној бази Шумарског факултета, земљишту које је краљица Наталија Обреновић поклонила Београдском универзитету. Краљица је с дивљењем названа најлепшом владарком Европе, у народу сматрана српском мајком. Позната је и као најтужнија европскa краљица. Поклонила је Београдском универзитету добро које и данас представља његову највреднију имовину. Историчари се можда никада неће сложити о свему што је донело трагичне обрте у животу краљице руско-молдавског порекла и судбини Србије током владавине њеног супруга краља Милана Обреновића и њиховог сина краља Александра I Обреновића. Брак, испрва складан, убрзо је кренуо лоше – размирице у владарској породици сејале су раздор у Србији и одзвањале у Европи дуже време. Наталија је одувек била наклоњена Русији, а Милан се приклонио Аустрији. Познато је да су се „политички челници завађали и склапали коалиције, зависно од оданости једном или другом члану краљевске куће“. Наталија је испољила велику приврженост и љубав према Србима и Србији чим је дошла из Русије у Београд, где се 1875. године удала за кнеза (касније краља) Милана. Он је имао 21, а она 16 година. „Аустроугарски посланик је за њу говорио да мисли као ‘великосрпкиња’, док је престолонаследник Рудолф приликом посете Србији запазио: „…може се јасно видети да она Србију више воли него Краљ и да се више труди око људи.“
Као једина наследница после смрти сина јединца који је, заједно са супругом Драгом, убијен у Мајском преврату, Наталија је одлучила да Београдском универзитету поклони велико имање „Мајданпечкa доменa” – југозападни део мајданпечке државне домене, одвојене реком Пеком и речицом Великим Пеком… не задржи у свом власништву већ да га поклони Београдском универзитету. С тога поменуто имање његова властодавка до данас није ни узимала на слободно располагање нити је то имање ушло у распоредно решење. Ову своју намеру до сада његова властодавка није могла да оствари због ликвидирања масе и због ратних прилика. Сада изјављује да означено имање, које се налази још у маси, поклања Београдском универзитету.“ Реч је о имању које је краљ Александар добио на поклон „у знак народне љубави и оданости народној династији славних Обреновића и захвалности узвишеној личности свог омиљенога Краља Александра I“. Имање је „указом, према решењу Народне скупштине Београдски универзитет добио је 1923. године велики поклон – око 8.000 хeктара шумом богате „Мајданпечке домене.
Домена је реч латинског порекла (dominium) у основном значењу владарско, крунско добро; земљишта и поседи који су одређени за издржавање владаоца, његовог двора и за подмиривање његових специјалних издатака; државна добра. За домену важи посебан режим јавног права, у коме доминира принцип неотуђивости (не може се продати, већ само пренети на наследника). Принцип садржи и извесна правила о ограничењима у коришћењу, која не постоје у приватном имовинском праву.
Цела „Мајданпечкa доменa”, богата флором и фауном, захвата око 18.000 хектара. Налази се на североистоку Србије, на обронц.има јужних Карпата и северним обронцима Хомољских планина, недалеко од Ђердапске клисуре
У то време Београдски универзитет спадао је у најимућније високошколске установе у Европи, са 75 задужбина и фондова. Године 1939. Универзитетској домени придодато је око 700 хектара који су припадали концесији рудника злата Света Варвара, од Ћувишке Ћуприје до Благојевог Камена, тако да је укупна површина Домене износила 8.450 хектара
У часопису Добро јутро, Универзитетска Мајданпечка домена – наставна база Шумарског факултета у Београду, 2014. пише да Универзитет у Београду на економским и привредним зградама ствара своје расаднике ради гајења младица и добијања највише одговарајуће врсте дрвета, тако да би рђаве врсте биле замењене бољом културом. У ту сврху се за сада и троше сва средства која се добијају сечењем старог дрвета.“ У извештају о раду Универзитетског огледног добра „Наталијино“, каже се: „Управни одбор Мајданпечке домене главну пажњу обратио је питању пласмана већ израђеног дрвета, и то како ради његовог уновчења и обезбеђења трошкова учињених за израду овог дрвета, тако и ради снабдевања дрветом Универзитета и његових установа. И док је у првом послу постигнут знатан успех, у овом другом тај успех није остварен услед појављених тешкоћа транспорта.“
После Другог светског рата, добро је било одузето и Универзитет до данас није успео да га врати у своје окриље, мада поседује тапију. Године 1946 „имање је било додељено Шумском газдинству из Кучева. На инсистирање Шумарског факултета, за потребе наставе тој установи је враћен један његов део од 2.078 хектара.“ Остали део Домене сада користи Јавно предузеће ( ЈП) за газдовање шумама „Србијашуме“ Београд. Шумарски факултет у Београду, једна од најстаријих високошколских и научних институција у региону, у Домени има наставну базу, са управом у селу Дебели Луг поред Мајданпека. Као изузетан пример шума највише заступљених у Србији, Домена је значајна за едукацију будућих шумарских стручњака, доприноси заокружењу наставног процеса, спровођењу научноистраживачког рада и стручног усавршавања. „Данашња настава и образовање шумарских стручњака подразумева велики фонд часова остварен у оквиру практичне наставе на терену, као и школску производну праксу која се реализује у оквиру наставих база и шумских газдинстава.“
Постоји интерес и других факултета БУ, пре свега Рударско- геолошког, Пољопривредног и Фармацеутског, за коришћење наставне базе Дебели Луг. На око 5.300 хектара којима газдују „Србијашуме“ налазе се шумски екосистеми и рудна блага. Домена се користи у складу са Законом о шумама и – у заштићеном природном добру – сходно Закону о заштити природе. ЈП „Србијашуме“ руководи се стратегијом свеобухатног газдовања шумама и шумским подручјима, заснованом на одрживом развоју. За рудно богатство у оквиру поменутог комплекса надлежан је РТБ Бор Група.
Име краљице Наталије остало је везано за Србију на још један начин: чувени ендемит Балканског полуострва, вишегодишња биљка са подручја југоисточне Србије названа је „Наталијина рамонда” (лат. Ramonda Nathaliae). Рамонду је 1880-тих открио дворски лекар др Сава Петровић, у литературу је увео научник др Јосиф Панчић.
Краљица Наталија доживела је три рата у првих десетак година живота у Србији, а касније још два. Њена несебична брига о рањеницима, сирочади и и сиромашнима освојила је срца обичних људи – уживала је велику подршку и наклоност народа. То се показало и следећом приликом: краљ Милан је „коначно у априлу 1891. успео да се нагоди са радикалима: прихватио је њихов предлог да напусти земљу уз завидну новчану надокнаду, али и уз његов услов да и краљица оде из Београда.“ Чим се прочуло да краљици прети прогон, настали су немири и војска је изведена на улице, где је погинуо један а рањено више демонстраната. Очевидац, војник Александар Стеванов, описао је шта се десило: „На Теразији се слего сав Београд: мало, велико, старо и младо, и све то сипа на жандарме и војску…каменице као кишу. Ужасна претња светине и ђака Великошколара надмашаваше псовку сејмена (жандарма на коњу.О њеном животу у потоњем периоду много се мање зна, посебно када се после синовљеве смрти повукла из јавности. „Њена повређеност је била толика да није присуствала ни опелу које је одржано у Паризу после убиства њеног сина.“
Амблем са стилизованим рамондиним цветом у Србији се носи поводом државног празника Дана примирја у Првом светском рату, који се обележава 11. новембра. Рамонда је позната и као цвет феникс – када се осуши, може оживети ако се залије, што носи и симболику васкрсавања Србије у Великом рату.
По одласку из Србије, настанила се у Бијарицу, на Азурној обали, у вили „Сашино“. Својим угледом краљица Наталија и даље се залагала за Србију – у Првом светском рату организовала је добротворне ације за помоћ српском народу, избеглицама и немоћнима. Била је неуморна у хуманитарним активностима до позне доби. После рата прешла је у манастир Нотр дам д›Сион у Паризу, и време проводила махом у молитвама и помагању сиромашнима. Прешла је у католичанство и преминула је у манастиру 1941. године, четири деценије после свог супруга (краљ Милан умро је у Бечу 1901). Сиромашна и заборављена, краљица Наталија сахрањена је на француском гробљу Ларди.
Тестамент краљице Наталије и имена наследника дуго су били предмет нагађања. Према писању штампе, Милутин Новаковић из села Доња Горевница надомак Чачка проглашен је, одлуком Општинског суда у Чачку 2005. године, за најближег потомка династије Обреновић, као чукунунук Јакова Обреновића, брата по мајци кнеза Милоша. Породица Милутина Новаковића поднела је преко свог адвоката француским властима званичан захтев за отварање тестамента краљице Наталије.
„Постоје различити подаци о њеном богатству; негде се бележи да је у мираз донела приход од 18.000 фунти годишње, а на другим местима се помиње да јој је породица спадала у најбогатије у Русији. Сигурно је да је добар део њеног мираза отишао на Миланове дугове пошто му је она у јануару 1893. писала да му не може дати захтевану суму јер: Моја имовина није оно што ви мислите и за то сте и ви криви.” О краљици Наталији написан је већи број чланака и студија, неколико романсираних биографија, али ће неки детаљи, изгледа, заувек остати тајна.
Улица Пере Тодоровића
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о њему пише: Радикали су Пери Тодоровићу залепили реп да је хомосексуалац, кастрирајући га за његово отпадништво од странке. И отуд толики надимци пуни злурадог презира: Дорат Смиља, Сека Перонија, Цуцика, Перушка. А он, прво перо Србије, борио се истовремено са својом бољком ехинококусом и с политичким противницима. У томе је и сагорео. Никад није дао на себе, па се још као ђак, гушао са једним Малетићем. Краљ Милан му је био слаба тачка: опростио му је што је био утамничен, толико га је нешто вукло ка том највећем хазардеру на политичкој сцени Србије. А Перу Тодровића тек ћемо откривати као великог писца, који је многе вредне ствари написао под псеудонимом Карло Амурели,“
Жарково
Жарково се помиње у стари мтурским списима. Тако налазимо да се помиње и као Бело Врело. Име добија по имену кнеза Жарка из Првог српског устанка.
Репиште, Улица Јована Дучића
Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ о њему пише: „Јован Дучић, дипломата и уметник кадивене мекоте, био је увек окружен лепим женама. Но, често су му злобиви пријатељи потурали даме са очигледним јефтиним уличним педигреом. Сомбор је, пише Милан Стоимировић, био његова животна школа. Он је ту ухватио лепо и културно понашање.“ Многе је интересовало како је Дучић од припростиг селачића постао неко. Кажу да је то одлика и вештина српског духа и његова способност прилагођавања. Многе је занимала биографија малог Херцеговца који је доспео до Женеве и Париза, до пирамида и палата Боргезе у Риму, како је постао славни песник и први амабасадор те нове државе Југославије и то у време када су још само велике силе размењивале амбасадоре. Имао је префињени осећај како да иде напред и да осети одакле може наићи нека опасност. Био је много сујетан, па је говорио сам за себе да је највећи српски песник. „Био је фини артист, чиновник-литерата, човек салона, козер и прилично велики шкртац, управо себични усамљеник, који је угађао себи колико је могао, јер је био помало хипохондар“. Једно га је Чича Илија Станојевић, глумац крсти и надимком Свети Аранђел Летњи, јер је обукао првокласно летње одело, али у невреме.
Беле Воде
Насеље је настало испод Жаркова до Саве. Назив је добио по некада познатим извориштима одакле се напаја београдски водовод изворском водом. Налази се један извор који избија из дивље стене зван Змајевац. Према предању, у подземној пећини, испод извора или у његовој близини живео је змај који је отимао лепе девојке….
….Народ приписује води Змајевца лековиту моћ и узима је као лек. По жбуњу, које расте крај извора, качи поједине делове своје одеће. То наводи на мисао да је у паганско доба ту био неки незнабожачки кип у облику змаја, одакле и потиче предање. Данас не знамо ништа о извору Змајевац.
Кнежевац
Назив имена је новијег датума, јер се у турском документу из 1560. године помиње ка Хумска.
Кијево
Кијево је новијег датума, а почетком 20. века је привлачно излетиште. До Кијева се долазило возом за шетњу. Поред станице налазио се лепо уређен ресторан, одакле се ишло кроз парк до вештачког језера, на коме су се могли изнајмљивати чамци за шетњу по језеру. Брежуљак, лево од ресторана, био је пошумљен и испресецан стазама за шетњу. Врх „Десин врх“ је био на крају стазе где се налазио „кафић“ са столовима и клупама, где су излетници могли да ручају и попију хладан шприцер или пиво. Ту су се и на ражњу пекли јагњићи и прасићи.
Лабудово брдо
Насеље је почело да се изграђује 60-тих година прошлог века, а налази се између насеља Видиковац и Петлово брдо. Када је у питању назив овог насеља, мишљења су подељена. Једни верују да је назив добило по солитерима који се овде налазе, а који из даљине наликују овим величанственим птицама. Други сматрају да му је име дао архитекта Александар Ђокић, који је пројекат водио под шифром Лабуд. Скоро све зграде су саграђене по групацијама жуте, плаве, црвене и зелене боје, па многи становници овог дела града сматрају да су оне „лабудови“ по којима је насеље добило назив. Многи сматрају да је живот „лабудова песма“ па се и тако зове.
Петлово брдо
Насеље Петлово брдо се налази у централном делу општине Раковица. Станари овог насеља верују да је назив добило по легендарном петлу који је имао изузетно велике кресте и био је три пута већи од обичног певца. Званичне потврде о овој легенди ипак нема. Насеље је на Кружном путу, изнад Жаркова и Церака. Поникло је на голој узвишици и направљене су куће по западном стилу као једноспратне породичне куће са баштама. И фдаље представља једну издвојену целину.
Макиш
Ово је старо насеље и за време АУстрије било је насељено Циганима. Назив је од мађарске речи која се односи на храстову шуму.
Како је Београд добио своје море–Аду Циганлију
На помен Аде Циганлије већина прво помисли на купање. Ада Циганлија је речно острво на Сави у Београду која је вештачким путем претворено у полуострво. Такође то је име за суседно Савско језеро настало преграђивањем Саве и плаже на језеру. Због близине центру, лепе плаже и вишеструких облика забаве, бег од врућине овде преко лета потражи преко 100.000 Београђана током радних дана и чак до 300.000 викендом! Ипак, прича о овом месту много је старија… Назив Циганлија вероватно потиче од келтских речи синга и лиа, које значе острво и подводно земљиште. Назив је дочаравао променљивост водостаја Саве – при ниском то је била Синга, при високом Лиа. Ада Сингалија се временом претворило у Ада Циганлија. Ада Циганлија је велико издужено острво, које је изградила Сава, приликом усправања воде који настају када је високи водостај Дунава и који садржи већу количину воде. Дугачка је око 5 километара, а широка око 700 метара. Поред Аде Циганлије налази се мање шумовито острво Ада Међица.
У давна времена, Ада је представљала далеку периферију која је добијала на значају само у време ратова. – Један од најранијих записа ратних дејстава на Ади Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Ади) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда – пише Неда Тодоровић, хроничарка београдских дешавања у својој књизи “Повртак кошаве у Београд”. Други интересантан запис потиче из 1788. године кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом, био смештен управо на Ади. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, фрајкори, чији су припадници били и Карађорђе и Алекса Ненадовић.
На фотографији је понтонски мост који је повезивао Аду Циганлију са градом. Данас Ада није више острво јер је премошћена. Некада се на Аду стизало или овим понтонцем или су чамџије превозили на другу страну. Снимак је из шестдесетих година прошлог века.
После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Аду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу, а кнез Милош Обреновић је нешто касније, острво прогласио за државно и народно добро и тако је и остало до данашњих дана. Због лепоте, Бранислав Нушић је Аду назвао “Водени цвет” и ту основао истоимене сатиричне новине. Од тада, па кроз деценије, Ада је магично привлачила уметнике и пустолове, који су очарани, на њој остајали, било као ствараоци или занесењаци.
Прво Европско првенство у веслању, 1932. године одржано је управо на овом месту, а на Ади су изграђене трибине за око 2500 људи! Ипак, 25. маја давне 1959. године, Ада је почела да добија облик какав данас познаје. Због овога се овај дан слави као дан Аде Циганлије. Десна, “новобеоградска” страна Савског језера, некада је била – обична ливада. Преграђивањем десног рукавца, 1967. године, Ада постаје полуострво, окружено насипом и омеђено Савом са једне и Савским језером са друге стране.
Барајево
Многобројни извори на територији данашње општине били су предуслов настањивања на овом подручју. По предању у давна времена било је речено: “бара је ово”. Тако је настало и до данас остало име Барајево.
Насеље се помиње у доба турске управе под именом Барај, а у време аустријске окупације под данашњим именом. Општина Барајево је приступила заједници београдских општина 1955. године.
Гроцка
Име се први пут помиње 878. године под словенским називом Гардец. У доба турске управе (по попису становништва из 1528. године) насеље је носило име Хисарлик. Општина је основана 1955. од када је приступила заједници београдских општина.
Лазаревац
Насеље Лазаревац настало је из села Шопића (данас предграђа Лазаревца) које је 1882. проглашено за варошицу и средиште среза, а 1889. нарасло насеље добија име Лазаревац. У част Лазара Хребељановића насеље добија његово име и постаје Лазаревац. Општина је основана 1957. као општина у саставу среза Ваљево, а у саставу београдских општина је од 1971. године.
Младеновац
По легенди, постанак имена се везује за извесног Младена који се са своја два брата Влајком и Рајком населио у овај крај 200 година после Косовског боја. Браћа су се разишла, а место где се населио Младен названо је Младеновац. Места где су њихови потомци формирали породице су Младеновац, Влашка и Рајковац.
Први званични подаци о насељу на овом подручју спомињу се у турском попису становништва из 1528. У саставу београдских општина је од 1971.године.
Обреновац
До 19. века носио је турски назив – Палеж. Током Другог српског устанка потпуно је спаљен, а 1859. обнавља га кнез Милош Обреновић, по коме добија назив. Општина Обреновац је укључена у заједницу београдских општина од 1957. године.
Сопот
Име Сопот је старословенског порекла и значи – “извор или вода која се обрушава”. Постоји неколико теорија о томе из ког језика потиче ово име, а оно што је битно јесте да у свим верзијама Сопот у преводу значи извор или има конкретне везе са водом. На територији Сопота заиста се налази велики број извора.
Зачетак насеља Сопот је механа код извора Сопот, саграђена 1823. године по налогу Кнеза Милоша Обреновића. У саставу београдских општина је од 1956.
Сурчин
Општина Сурчин је најмлађа београдска општина, формирана 2004. од дела Општине Земун. Чине га седам места (Сурчин, Добановци, Јаково, Бољевци, Прогар, Бечмен, Петровчић).
