Предграђа око Авале и Авала
Пиносава
У турским документима из 1528. године јавља се ово место под именом Колар. Већ 1580. године из другог турског документа видимо назив Пиносава.
Рипањ
Своје име Рипањ је, највероватније добио по великој стени Рипи. Још у доба Римљана у Рипњу је вађена руда живе и сребро. Касније су ове крајеве посећивали и Саси у потрази за овим рудама, а у новијој историји је и Ђорђе Вајферт имао значајна рудна поља у Рипњу. Овде се налази Археолошко налазиште Чаршија Рипањ.
Прва школа у Рипњу је отворена 1824. године. Прва црква брвнара, уз одобрење Кнеза Милоша, саграђена је, такође, исте године. Крајем 19. века стару цркву брвнару је заменила данашња велелепна црква посвећена Светој Тројици.
Бели Поток
Назив се налази у турским документима из 1528. године
Ресник
Према попису из 1528. године ово село зове се Шибић, а мног касније добија садашњи назив, а по Реки крају коме је и припадао.
Авала
Неолитски човек је знао за вредност и значај Авале јер је настањивао њене пећине. Била је позната као планина Антурион из легенде о Аргонаутима. Испод Антуриона се река Истар раздваја на два дела, од који један тече на запад а други на исток. То су реке Дунав и Сава. Ту се налазио рудник оловне и живине руде – цинабарит. Значај града Жрнова и Турци су проценили и заузећем назваше је Хавала. На самом врху Авале, све до 1935, године могли су се видети камени остаци старог Авалског града који су уклоњени подизањем маузолеја Незнаном јунаку. По народном предању Авалски град је био замак Јерине, злогласне жене Ђурђа Бранковића. Град Жрново је носио то име све до освајања Београда од стране Турака који му и дају име Хавала, 1515. године.
Авалски торањ
Авалски торањ био је пуштен у рад 1965. године. Био је висок 202,87 метара. Један од најлепших ТВ предајника у Европи и свету прорадио је, после петогодишње изградње. Ремек-дело архитектуре, једини торањ на свету који је за пресек имао једнакостранични троугао који је симболисао српски троножац за седење, пројектовали су архитекти Угљеша Богуновић и Слободан Јањић, као и конструктор, академик Милан Крстић. Изградња торња била је поверена грађевинском предузећу „Рад“ из Београда.
Стотинак грађевинара радило је непрестано уградивши више од 4.000 тона армираног бетона. Врхунац посла била је поставка 60 метара високе антене, тешке око 25 тона, коју су монтирали мајстори „Гоше“ из Смедеревске Паланке. У то доба је био једини торањ са основом у облику једнакостраничног троугла.
Раније је ресторан био на гондоли на 118 m, али је затворен од 1970. године. Наизглед „мршав“, на три ноге, које су се ослањале на темељне блокове укопане 1,4 метра у стену, торањ је одолевао зубу времена и налетима кошаве „шетајући“ у пречнику и од једног метра. Срушен је 29. априла 1999. године авионском бомбом током НАТО агресије на СРЈ, 37. дана бомбардовања. До рушења Светског трговинског центра, 11. септембра 2001. године, Авалски торањ је био највиши срушени објекат на свету.
Авалски торањ је био један од заштитних знакова Београда. Путници који би друмом прилазили Београду знали би да су надомак града када би угледали Авалски торањ.
Уклањање остатака торња је почело од маја 2005. године и трајало је 2 месеца. Пошто је сматран једним од битних обележја Београда, донета је одлука да се торањ обнови, а пројекат је потом рађен у институту ЦИП. Градња новог торња је отпочела крајем 2006. године. Међутим, и поред емотивних разлога за обнову Авалског торња, многи сматрају да је његов значај у телекомуникационом смислу веома дискутабилан. Такође, ни у време када је постојао, он није био адекватно искоришћен у туристичком смислу. Основано је и Друштво за обнову Авалског торња које учествује у прикупљању средстава за обнову.
Обновљени торањ требало је свечано да буде отворен на 10. годишњицу његовог рушења, 29. априла 2009. Због временских прилика, радови су трајали дуже, тако да је торањ завршен 23. октобра 2009. Торањ не ради ако је брзина ветра већа од 13m/sec. Торањ има два лифта и ресторан на 119. метру односно видиковац на 122. метру висине. Укупна висина торња је 204,57 метара.
Плато постамент торња троугаоног облика из кога иду три ноге на коти 439 метара надморске висине. До торња се прилази преко рампе дужине 17,80+24,40+17,81 m и ширине 4,20 m. Укупна висина армиранобетонске конструкције је 136,650 m и челични део висине 67,920 m, што заједно чини укупну висину од 204,570 m.
Доњи део торња је армиранобетонски носач од три ноге које се на коти -4,000 m ослања на темеље димензија 6,00×7,30×2,00 m. У оригиналној изведби су ноге биле зглобно ослоњене на коти 1,20 m и мањих димензија. Улазни хол са ветробраном је на коти 12,40 m. Из хола се улази у два лифта који кроз стабло стуба воде до гондола. Ноге се спајају са армиранобетонском плочом дебљине 2.000 m.
Од коте 19,100 m почиње стабло торња. Од 19,100 до 35.000 m ноге торња постепено прелазе до основног облика стабла. Стабло торња је армиранобетонска конструкција троугаоног сандучастог пресека. Једнакостранични троугао по оси зида има дужину 7,00 m. Дебљине зидова су 15 cm а на угловима су ојачања кружног облика пречника 1,040 m Од коте 102,780 m су гондоле и платформе са системом хоризонталних и косих армиранобетонских греда и плоча.
Прво је ПТТ сала 102,93 m) а изнад ње је тераса са параболичним антенама (кота 106,98 m). Потом је ТВ сала (кота 115,38 m), изнад је спрат са рестораном за око 50 места (кота 119,20 m), а изнад је спрат са отвореном терасом за разгледање, видиковац (кота 122,64 m) са провидним лексаном.
На врху се стабло завршава плочом дебљине 1,50 m. Челична конструкција се састоји од три секције четворозидних решетки укупне масе 67 тона.
Ко ово жели да види нека се попне на ТВ торањ.
Хотел на Авали – Масонски споменик
Те 1927. године капија Шумадије и Београда, Авала била је ружна. Био је римски рудник пре 20 векова и Авала је била огољена јер се топила руда, а за топљење је требало дрво за ложење. У средњем веку била је под Србима и звала се Жрнов. Архитекта Виктор Лукомски добија задатак да сагради дворац за одмор краљу Александру и да буде у исто време и хотел за делегације.
Нешто налик је Опленцу у Тополи. Лукомски је руски емигрант и са Иваном Мештровићем је најбоље проникао у краљеву душу. Локацијски налази се на падини као и двор на Дедињу. Има сличне терасе које су широке и наткривене су аркадним луковима и гломазне тремове одакле пуца предиван поглед. Стил је српски византизам. Степениште чувају две сфинге – лаволика жена са крилима. Не знам да ли знате да је сфинга дочекивала госте: “ Ко ујутру иде на четири, дању на две а увече на три ноге“. Нико сем Едипа није знао одговор да је то човек. Као дете бауља, затим хода на две ноге а кад остари поштапа се. Чувши тачан одговор сфинга је скочила у море.
Краљ Александар је у овом одмаралишту видео слику модерне државе са богатом српско-византијском традицијом.
О масонима писао сам у делу Клемегдан када сам описао прву масонску ложу Али Коч. У овом здању је 1. децембра 1918. одржан историјски састанак којем је председавао краљ Александар Карађорђевић. Београд је између два светска рата, а посебно у време краља Александра, био важна тачка на масонској карти Европе. У њему је 1926. године одржан конгрес свих најважнијих ложа слободних зидара. Покровитељ конгреса био је моћни београдски индустријалац Ђорђе Вајферт, чији је лик данас на новчаници од 1.000 динара. На овом скупу учествовали су и масони Велике ложе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца “Југославија”, што је занимљиво ако се зна да је тако названа пре него што је Александар 1929. тако назвао своју краљевину!.
Пре извесног времена Француз Данијел Келер, који се сматра једним од најмоћнијих масона на свету, у Београду је одржао предавање о придруживању Србије ЕУ. Говорећи о настанку Југославије, дипломатски је рекао: “Не могу да искључим да је међу ујединитељима и оснивачима Југославије било много браће”, при чему треба имати на уму да се масони међу собом ословљавају са “брате”. Случајно или не, Келер је предавање одржао у згради на Теразијама у кући Крсмановића, где је 1. децембра 1918. проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Краљ Александар, који је био потписник документа о уједињењу, све до 1922, кад је извршена реконструкција његовог двора оштећеног у бомбардовању, живео је у тој згради!
Краљу ујединитељу дугујемо и Споменик незнаном јунаку на Авали, саграђен у традицији масонских храмова. Стваран је по нацртима Ивана Мештровића, такође масона, од 1934. до 1938. године. Вајар је за узор имао гробницу краља Маузолеја, по којој се сви такви монументи данас зову маузолеји, у Халикамасу, данашњем Бодруму. Неко каже и да је Мештровић копирао Соломонову гробницу а познато је да је соломон био кабалиста ( јео људе) и владар оностраних сила, а као мудраца масони му посвећују своје храмове. Опет кажу и да је налик на маузолеј цара Кира. У то време мислило се да личи на гробницу мајке краља Соломона. Мештровић је, међутим, аутор и другог симбола Београда – споменика Победник на Калемегдану. Овај кип рађен је по угледу на Александријски светионик. И светионик и маузолеј сматрају се светским чудима… Осим што су и њихов финансијер (краљ Александар) и њихов аутор (Мештровић) били масони и што следе традицију слободног зидарства, карактер масонског потписа даје им чињеница да је црни Споменик незнаном јунаку прецизно окренут ка белом Победнику. Другим речима, поглед посматрача који стоји испред предњег дела авалског споменика пада право на споменик на Калемегданској тврђави. Слични споменици незнаним херојима постоје и у другим европским метрополама, али тамо су обично у центру града. Неки аутори сматрају да је у Србији изабрана баш Авала зато што има облик пирамиде, а да би подсећала на масонски симбол, кажу они, требало је одсећи јој врх – срушити средњовековни град Жрнов, који се налазио на њој. Како год – постоје фотографије на којима је забележен почетак радова: краљ Александар изводи први ударац сребрним чекићем – основним масонским симболом.
Споменик Незнаном јунаку на Авали, архитекта Виктор Викторович Лукомски
Ево, мало историје. У Првом светском рату битка за Београд је отпочела ноћу између 6. и 7. октобра 1915. године и трајала је 7 дана и ноћи. Први пут у историји ратног ваздухопловства, вршено је бомбардовање Београда. Авала, вечито доминантна тачка над Београдом, напуштена је у ноћи између 15. и 16. октобра те 1915. године. Крајем пролећа 1917. године, група непријатељских официра обилазила је Авалу, да се види у каквом је стању, али сада за одбрану Београда од стране Срба. На једној заравни су видели костур у фази распадања и видевши да је то „Сербише солдат“, одадоше му почаст. После пар дана су тај леш покопали и изнад хумке су ставили крст са натписом: „ Ein unbekannter serbischer Soldat- Jeдан непознати српски војник.“ На том месту 1934. године одлучише да се подигне маузолеј Незнаном јунаку.
До Маузолеја се стиже степенастом стазом правом као стрела. Ту је Храм – Пирамида – Споменик незнаном јунаку. Широке степенице, где је сваки степеник висок по један, а пети степеник је висок два метра, воде до постоља сачињеном од пет редова огромних камених блокова, поређаних степенасто један над другим. Постоље носи пирамиду високу 8,25 метара која је са обе стране украшена са осам каријатида џиновских размера и представљају југословенске народе. Тешка плоча под којом су кости непознатог војника, чини средишњи део ове грађевине од најтврђег црног гранита. Укупна висина од дна до врха износи 14,25 метара. Саграђена је 4 године након завршетка хотела. Храм је без крста и звона. Иван Мештровић је у Сплиту израдио 8 каријатида од јабланичког мермера и одевене су у стилизоване народне ношње из различитих крајева краљевине. На главама су носиле кров саркофага налик на маузолеј цара Кира. Вероватно је због тога што је краљ Александар био извршилац масонских идеја што је више од обичног масона било ког реда. Имао је на грудима истетовираног орла раширених крила а тетовирао се када је био на школовању у Русији. Тамо је и постао члан православног реда темплара. Темплари и масони немају везе сем што су припадници тајних друштава, а темплари су га ценили јер је много чинио за њих. Министре је бирао из реда масона а када је убијен у свим југословенским масонским ложама су му држане посмртне почасти а знамо да се оне дају само настрадалој браћи. То се види по томе што је сребрним будаком ударио три пута у авалску земљу а код нас је обичај да се удари једанпут. Тако велики мајстор удара три пута чекићем о катедру када отвара радове у ложи Слободних зидара.
Мештровић није завршио Видовдански храм јер је свевидеће око симбол масонерије повезано са видовданом, празником Светог Вида. Након 4 месеца, односно 9. октобра 1934. гдине краљ Александар је убијен у Марсељу а Авалски комплекс је остао споменик једне недовршене југословенске идеје.
Београд као и сваки стари европски велеград има своје легенде и мистерије. Једна од њих је и свакако разлог због ког је срушен средњовековни град на Авали који се налазио на месту на ком је сазидан споменик Незнаном јунаку.
Средњовековни град Жрнов је брутално уништен, тачније миниран до темеља по налогу краља Александра Карађорђевића 1934 године. Дакле, испод споменика на Авали се некада налазио мали град који је био једно од шест најважнијих утврђења Србије. Подигнут је у време и на захтев деспота Стефана Лазаревића у златно доба Српске деспотовине. Име овог утврђења потиче од жрвња који се налазио на овом локалитету и служио за млевење руде која се ископавала у подножју Авале. Деспот Стефан је подигао град, утврђење Жрнов на темељима старе римске осматрачнице.
У 15. веку су Турци обновили и користили овај комплекс и дали му име Хавала (препрека/сметња) па је и сам назив планине Авала изведен из одатле. До данас остаје мистерија зашто је Краљ Александар потпуно уништио једну тако важну локацију. Локација је преупштена краљевом миљенику вајару Ивану Мештровићу да направи споменик Незнаном јунаку у наредне четири године. Теорије су разне, а најчешће се спомиње чињеница да су и Александар и Иван били осведочени масони и да сам споменик има масонске симболе, као и да је на чину отварања краљ држао у руци сребрни чекић који представља један од основних симбола масонерије. Ту је и наравно теорија о Краљевој претераној посвећености југословенству која је требала да засени доминантну српску националну свест. Једини данашњи докази о постојању града Жрнова или Жрнован како су га неки звали се налазе у селу Бели поток где је након минирања 1934. однешено неколико камења са утврђења.
Видовдански храм
Иван Мештровић је још у детињству дошао у додир са косовским митом у Отавицама где је провео цело детињство. Хрвати и Срби у том крају северне Далмације певају епске песме о Лазару, Милошу Обилићу и Краљевићу Марку, епика је заједничка и не дели се по националној основи те се и у Мештровићевој породици гусла. Он овом феномену говорио почетком 20. века у многим интервјуима које је давао београдској, загребачкој и далматинској штампи.
Био је велики поборник југословенства и са земљацима Анте Трумбићем и Анте Нобилом је учестовао у стварању СХС. Био је убеђен да Југословени могу да се изборе за своје место под сунцем само ако се буду држали заједно и зато је одлучио да направи нешто и заснива ово монументално здање на идеји да су сви југословенски народи имали своје Косово: Срби битку на Косову, и Хрвати битку на Крбавском пољу. Идеја је била да се у духу јединства једног народа који има три племена овим спомеником потврди јединство.
Један од највећих југословенских уметника Иван Мештровић извајао је у периоду од 1908. до 1910. године на десетине скулптура надахнутих косовским митом, које су биле замишљене као саставни део нереализоване монументалне архитектонско-вајарске целине — Видовданског храма. Косовски бој је видео као најфаталнији догађај Јужних Словена.
Величанствене фигуре Марка Краљевића, Бановић Страхиње, Срђе Злопоглеђе, браће Југовића, Милоша Обилића и других епских јунака уметник је извајао као симболе народне снаге, срчаности и истрајности.
Скулптуре које су биле извајане за грандиозно замишљени Видовдански храм настале су у бурном историјском периоду, када се на балканском простору распламсавала идеја о уједињењу свих јужнословенских народа, односно сан о коначном освајању слободе.
Мештровић је одрастао у крају у ком се уз вешто изрезбарене гусле певало у кући и приликом народних окупљања.
Мештровић је као млади уметник будно пратио политичка збивања и учествовао у свим културним манифестацијама које су имале југословенски карактер. Његов уметнички занос додатно су појачали драматични историјски догађаји, а пре свега аустроугарска анексија Босне. Управо у том периоду, недуго након завршених студија на престижној Академији ликовних уметности у Бечу, он је у Паризу почео да ствара прве скулптуре за своју велику уметничку замисао.
Најстарије Мештровићево остварење, које је поклонио Народном музеју, јесте рељеф са приказом старог слепог гуслара „Умјетник народа мога“. Тај рад је био приказан на изложби Југословенске уметничке колоније заједно с делом „Зидање Скадра“, што, како оцењује Вера Грујић, сведочи да је већ тада почео да ради на уметничкој визији из које ће настати „Видовдански циклус“.
Историчарка уметности Лидија Хам Миловановић у разговору за Спутњик истиче да је на идеју о „Видовданском циклусу“ Мештровић дошао сам.
„То није била државна поруџбина, него плод његове уметничке страсти и његов начин да изрази своја уметничка и идеолошка уверења“, наглашава наша саговорница и додаје да је, према многим истраживачима, та Мештровићева стваралачка фаза и најдрагоценија.
Пре једног века косовски мит је имао потпуно другачији квалитет од оног који има данас, о чему сведочи и део разговора Ивана Мештровића са једним енглеским новинаром у Лондону 1915. године, пренет у каталогу који прати изложбу у Народном музеју.
„Косово је трнова круна у страдању југословенскога народа и у њему је народ симболизовао све своје муке на мученичком путу кроз вијекове. Око тога симбола сконцентрисала се понајљепша и најболнија машта наше славенске народне душе, те је тако косовски догађај најфаталнији и у исти мах најсвечанији. У цијелом југословенском народу, кад се спомене Косово, свакому прође језа кроз тијело, легне једна дубока туга на срце, а неко узвишено чувство сиђе му у душу, које га спаја са небом“, говорио је тада Мештровић, исказујући већинско расположење својих сународника.
Мештровић је макету за Видовдански храм направио 1912. Године. Макета је израђена од дрвета, а њене димензије су три пута пет метара. Мештровић је Видовдански храм замислио као колосални споменик у чијем би средишту била велика камена скулптура Краљевића Марка, висока пет метара. У Народном музеју представљена је скулптура највећег српског епског јунака израђена у бронзи, мањих димензија.
Спомен маузолеј а не верски објекат требало је да буде дуг око 250 а широк око 200 m. Храм је комбинација египатских, грчких и римских паганских храмова. Улаз у храм је исти као и код египатског храма. Висока врата на чијем врху се налзи фриз са девет симетрично распоређених коња и соклова (мотив из песме Смрт мајке Југовића) већих од природне величине. Огромни улаз има два мања улаза са леве и десне стране који су, када се уђе на главна врата, налик нишама. Када уђете у дугачки ходник који има око 100 m наћи ћете се у колонади каријатида изнад којих је плаво небо. Жене до пола наге без изражених сексуалних атрибута представљају удовице, мајке и сестре погинулих јунака. (На степеништу са унутрашње стране улаза у Народни музеј у Београду из Васине улице налазе се те каријатиде те се могу видети, наравно било би их више).
На крају овог отвореног ходника уздиже се петоспратна кула која у својој основи има квадратни облик. Сваки спрат сачињен је од по двадесет поређаних у реду каријатида (мишићавих мушкараца) од белог мермера. На свакој страни света је по пет каријатида. Први спрат има највеише каријатиде други мало мање док пети има каријатиде у људској величини. Овај торањ симболизује душе косовских јунака који се уздижу на небеса.
Кроз кулу се може ући у део храма који подсећа на римски Пантеон. Овде је требало да се налази монументални споменик Краљевића Марка на Шарцу висок око 5 m. Ово је једини познати споменик овом српском витезу који је од стране критике доживе најодвратније поруге. Поред њега још око сто скулптура међу којима кнез Лазар, Милош Обилић (ова скулптура се налази у атријуму Народног музеја у Београду), Срђа Злопоглеђа, Бановић Страхиња и други историјски и неисторијски ликови из Косовског циклуса. Неке од ових скулптура могуће је било видети у Народном музеју у Београду и народном музеју у Крушевцу. затим две рељефа, под називом Розафа – Зидање Скадра и Косовка девојка обе рад Ивана Мештровића. Поред овог великог центалног дела са огромном куполом, са леве, десне и чеоне стране налазе се три мање дворане, опет засвођене куполама у које се може ући са спољне стране преко степеништа и улазних врата. Када се Храм гледа са висине, ова централна дворана са ове три дворане, изгледа као уписани православни крст са три једнака крака. Овај архитектонски мотив је преузет из православне црквене архитектуре где основ темеља сваке цркве изгледа као уписан једнакокраки крст.
Са спољне стране од улаза налази се колонада стубова која подупире у ствари каријатиде које су са унутарње стране. Спољашњост храма украшавају рељефи који приказују сцене из Косовске битке у дводимензионалној техници сличној оној коју срећемо у староегипатској и персијској уметности. А све то опкољавају статуе седећих лавова (опет њих девет из песме Смрт мајке Југовића).
Фрагменит за Видовдански храм (скулптуре) угледали су светлост дана на светској изложби у Риму 1911. где статуе доносе српском павиљону прву награду. У Србији је формиран и Државни одбор за уметничке послове Србије и југословенства у чијем програму је и изградња споменика али наступио је рат. Као што све критикујемо а и не видесмо, тако су уследиле критике у којим је предњачио сликар и публициста, касније комунистички функционер Моша Пијаде, па се одустало од градње. Храм је 1915. изложен у Лондону. Након рата храм се враћа у Југославију.
Мештровић својим делима украшава многе градове али његову делатност опет прекида рат а макети храма се након серије изложби по САД тридесетих година прошлог века му се губи сваки траг, изгубљен је. Макета је пронађена у Њујорку, 1966. године. Враћена је у Београд. Поколоњена је музеју у Крушевцу поводом шест векова од оснивања града 1971. И данас је изложена у Народном музеју у Крушевцу. Ауторова је жеља била да се изграђени храм налази на Газиместану између Лаба и Ситнице где се и одиграла Косовска битка. Због реновирања Крушевачког музеја стална поставка не постоји. Да ли ће макета бити склоњена у фундус и поново заборављена или ће рестаурирана бљеснути новим сјајем остаје да се види.
„ Србин и Хрват, то су два имена за један народ, само што је тај народ под именом Србин боље сачувао своју индивидуалност, слободу и чежњу за слободом. Стога ми је то име милије“, изјавио је Мештровић италијанском листу „Стампа“ поводом свог учешћа на изложби. Познати вајар је свој храм назвао „храмом религије крајњег пожртвовасња, религије цара Лазара и у њему ће ће се проповједати да треба у правди и свјетлости живети и за њу умирати“. Педесетак скулптура које је урадио Мештровић, а које је требало да се нађу унутар храма, данас је расуто широм света.
Када сам причао о масонима нисам описао све. Сада наводим тајанствене симболе у српској престоници о којима се готово ништа не зна а која су масонска здања.
Несуђени масонски храм
Званично, масони као удружење људи чији је циљ опште добро настали су почетком 18. века у Енглеској.
Масони за себе кажу да нису никакви завереници нити тајни владари света, како их у Србији често представљају. Поричу да је њихова организација тајна и тврде да је најприближнији опис масонерије “хуманитарна организација која функционише на дискретан начин”.
Званично, масони као удружење људи чији је циљ опште добро настали су почетком 18. века у Енглеској. Своје деловање симболично пореде с градњом Соломоновог храма, па симболе и звања преузимају из зидарског еснафа. Отуда и слободни зидари као други назив за њих.
Бога називају “великим архитектом свих светова”, међусобно се ословљавају са “брате”, а чланови једне организације, ложе, на почетку су ученици, кад овладају одређеним знањима – постају помоћници, док најстарији имају звање мајстора. Ложом руководи велики мајстор. У масонским ритуалима користи се зидарски алат: шестар, лењир, угломер и висак…Током састанка масона на источној страни храма, на издигнутом подијуму, седе старешине које управљају обредом. Остали масони – сви имају “зидарске” кецеље – распоређени су дуж зидова просторије, чији је под у црно-белим квадратима. На та поља у току обреда постављају се три стуба, која симболизују снагу, мудрост и лепоту.
У центру храма је говорница, са које се чланови обраћају ложи. Она је застрта плавим платном, а на њој су увек Свето писмо, шестар и угломер.
Историја масона у Србији је дуга и почиње током Првог српског устанка: истакнути чланови ове организације били су Карађорђев дипломата Петар Ичко, али и турски Мустафа-паша, у народу познат као “српска мајка”. Познати масони касније су били и владика Николај Велимировић, Ђорђе Вајферт, Јован Дучић, Бранислав Нушић, Живојин Мишић… Рачуна се да у Србији данас има 2.500 слободних зидара. Они иступају јавно, али ритуале и храмове и даље чувају од јавности. У периоду између два светска рата, у намери да се представе јавности и супротставе пропаганди својих противника, који су их проглашавали за “заверенике”, масони у Београду сазидали су на Калемегдану зграду за свој храм. Грађевина има стубове, који симболишу храм, затим симболе двојности природе – Јакин и Боаз, те пет степеника, који симболично представљају број корака који чланови помоћничког степена направе кад улазе у храм. Здање је још између два светска рата требало да постане масонски музеј, али Велика ложа га је поклонила тадашњој управи града Београда. У њему је данас галерија Природњачког музеја.
Један од најупадљивијих масонских симбола је такозвано свевидеће око – цртеж отвореног ока, најчешће у троуглу с врхом окренутим нагоре. Овај знак вуче корене из египатске митологије, има га и у будизму, а и у хришћанству, у којем симболише Свето Тројство. Може се видети у неким нашим црквама – у старој цркви у Тополи, поред Карађорђевог конака, у Манасији, као и у Николајевској цркви у Новом Саду.
На полеђини великог печата САД, званичног амблема ове државе, чију предњу страну чини државни грб, налази се зарубљена пирамида на чијем је врху “свевидеће око”. Пирамида има тринаест редова, који симболизују тринаест држава које су 1782, кад је изглед печата усвојен, чиниле САД, а око на њеном врху представља Бога, који брине о њима.
На врху грба је натпис “Аннуит Цоептис” (“Он одобрава наш подухват”), а у подножју “Новус ордо сецлорум” (“Нови поредак у векове”). Исти симбол, незавршену пирамиду од тринаест редова цигли са “свевидећим оком” на врху, користе и масони. У њиховом тумачењу оно симболизује управљање “великог архитекте свих светова” делима људи, као и владавину масонерије над неуким и простим светом.
Званична историографија САД одбија сваку везу између њихових симбола и масонерије, и тврди да је реч о случајној подударности. У свету, међутим, има научника који тврде да су САД основали управо масони и да је то “прва масонска држава на свету”… Зоран Љ. Николић, публициста чијој књизи “Масонски симболи у Београду” дугујемо доста података објављених у овом тексту, за масоне у Србији каже: “Одани својој традицији, која очигледно дуго постоји у српској престоници, не скривају своје симболе на невешт начин, већ их чак отворено пласирају у самом срцу града, али тако да неупућени од дрвећа не виде шуму’…”
Тако је 1995. године у самом центру Београда, у Кнез Михаиловој улици, испред зграде Српске академије науке и уметности, постављена бронзана пирамида на којој су обележене координате града, надморска висина, стране света и сила Земљине теже. Формално објашњење градских власти било је да је реч о споменику науци, а повод за постављање нађен је у изложби “Свет мерења”, која је тада одржана у Галерији САНУ. Ипак, њен врх, одсечен од “тела”, којем недостаје само “свевидеће око”, заиста је чини потпуно истоветном као што је она на новчаници од једног долара, па се не може сматрати ничим другим до јасним масонским потписом и упечатљивим симболом слободних зидара. Исте те године, иначе, скоро идентична пирамида постављена је у центру Загреба, овог пута као споменик у част 900 година од оснивања Загребачке бискупије.
Исти симбол, незавршену пирамиду од тринаест редова цигли са “свевидећим оком” на врху, користе и масони
Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. године доминирају другачији украси него који су уобичајени.
Удружење занатлија у Београду је 1911. године одлучило да сазида репрезентативни Занатски дом и ту усели све занатске установе, а већ наредне године купило је леп плац на углу данашњих улица Хиландарске и Светогорске. Власник плаца била је породица Кујунџић. Њен родоначелник био је Милан Кујунџић Абердар, песник, државник и добротвор, а један од изданака др Војислав, који се у историју Београда уписао као заговорник спаљивања уместо сахрањивања у земљу и оснивач друштва крематиста “Огањ”. На плацу који су продали занатлијама налазила се кафана “Код два бела голуба”, па су Кујунџићи у купопродајни уговор ставили клаузулу да се фигуре ових птица нађу на фасади новог здања… Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. и трајала две године, међутим, доминирају другачији украси.
Изнад лепог и упадљивог кружног улаза у зграду налазе се снажне и складне фигуре мајстора и калфе испред којих стоји наковањ. Испред њих су алатке – клешта и маказе, а у позадини је точак Тада, па су неки историчари уметности и архитектуре ову композицију сматрали симболом занатства. На централном делу наковња, међутим, налази се шестар, што је типичан масонски симбол, и он међу осталим алаткама заузима централно место. А и поменути точак је више масонски симбол савршенства него уобичајени знак напретка!
По отварању, у Занатском дому смештене су канцеларије, а радили су и кафана, ресторан и биоскоп “Авала”. Осим тога, располагао је хотелским собама, у којима смештај није био скуп, па су ту, између осталих, боравили глумац Павле Богатинчевић и песник Рака Драинац. Према неким записима, и Тито је ту држао илегалне састанке. Иначе, на првом спрату била је “камена сала”, веома лепа и богато уређена.
Две године после Другог светског рата Занатски дом на коришћење добија Радио Београд и његова унутрашњост адаптирана је за потребе радио-станице. Хотелске собе и канцеларије претворене су у редакцијски простор и у њих су се уселили новинари, у ресторан у приземљу смештени су музички и драмски студио, а у некадашњем биоскопу и данас је велики музички студио.
Иначе, Радио Београд је почео с редовним емитовањем још 1924. године, као девета радио-станица у Европи. Сигнал за препознавање представљало је неколико првих тактова песме “Милкина кућа на крају, око њене куће пси лају”, а њеним емитовањем се и завршавао програм. То је била порука неким суседним земљама с којима односи нису били баш најбољи…
Случајно или не, програм је емитован из зграде у Кнез Михаиловој 42, која је јасно обележена масонским симболима.
Изнад лепог и упадљивог кружног улаза у зграду налазе се снажне и складне фигуре мајстора и калфе испред којих стоји наковањ.
Највише контроверзи изазвао је лик жене с бакљом у руци као холограм на предњој страни, јер је подсећао на Кип слободе.
Тачно пре осам година, средином априла 2008, обелодањено је како ће изгледати нове личне карте грађана Србије. Највише контроверзи изазвао је лик жене с бакљом у руци као холограм на предњој страни, јер је неодољиво подсећао на Кип слободе у њујоршкој луци. У јавности се подигао талас протеста због овог “увоза симбола”, па су званичници морали да образложе своју одлуку.
Њихово објашњење свело се на то да је на личној карти домаћи а не амерички симбол, да је реч о цртежу скулптуре која се налази на крову зграде Владе Србије.
Да су у објашњавању ишли даље, морали би да признају да сличност између ових фигура, београдске и њујоршке, није случајна – обе су “масонски потпис”. Али, док се за Кип слободе, тачније за скулптуру “Слобода осветљава свет” зна да су је француски масони 1886. године поклонили браћи у новој држави, иницијатор постављања наше жене с бакљом, рад вајара Ђорђа Јовановића – непознат је. Али њено постојање није чудно…
Исте, 1926. године, кад је почела градња првобитно Министарства финансија а сада Владе, у Палмотићевој број 2 отпочело је зидање Министарства пошта. Масонски симболи на њој су бројни и нимало скривени. Врх зграде, у своје време највише у овом делу града, украшен је наизменично троугловима и висковима, а цела ограда састоји се од испреплетених симбола – шестара, виска и троугла. Ако се сетимо да је 1926. у Београду био одржан конгрес свих најважнијих масонских ложа, онда ово истицање масонских симбола на зградама министарстава финансија и пошта нимало не чуди…
Зграду у Палмотићевој улици пројектовао је Момир Коруновић, али његовим успешнијим делом сматра се зграда Палате поште број 2 (данас је то Пошта број 6) код Железничке станице, чија је градња почела две године касније. У немачком бомбардовању 1941. и савезничком 1944. њена фасада је знатно оштећена, а нове власти после рата нису хтеле да је обнове, јер су је сматрале “буржоаском” и “китњастом”. Тако смо добили ружну и безличну зграду која траје до данашњих дана.
Записи и фотографије, међутим, сведоче да је ова Коруновићева палата у своје време била искићена масонским симболима. Историчари уметности данас тврде да је Коруновић “инспирацију црпио из српско-византијског градитељског наслеђа” и да је “трагао за коренима националног градитељског стила”, па испада да су овде најраспрострањеније алатке биле шестар и угломер и да су Шумадинци били све математичар до математичара…
Врх зграде, у своје време највише у овом делу града, украшен је наизменично троугловима и висковима, а цела ограда састоји се од испреплетених симбола – шестара, виска и троугла.
.
Зграде које су тада подизане у центру града, на најскупљим локацијама, сведоче о динамичном развоју престонице.
Раздобље између два светска рата, јасно је из до сада казаног, било је време привредног процвата, али и процвата масонерије код нас. Зграде које су тада подизане у центру града, на најскупљим локацијама, сведоче о динамичном развоју престонице, али и снази и утицају слободних зидара, припадника политичког, пословног и финансијског врха, који се нису устручавали да покажу своје масонско опредељење.
Цептерова галерија
У Кнез Михаиловој број 42 подигнута је палата Прве хрватске штедионице, по нацртима архитекте Диониса Сунка, аутора знаменитог загребачког хотела “Еспланада”. Ово здање због лепоте своје фасаде, али и унутрашњости, остало је непревазиђено до данас. Компанија “Цептер” тамо је сместила своју галерију.
И њу краси скулпторска композиција која веома личи на ону са зграде Занатског дома: мајстор и шегрт. Разлика је само у узрасту овог другог: у Кнез Михаиловој улици он је млађи, готово дете, и симболизује масона који је тек ступио у организацију. Потковица у његовој руци симбол је среће што се нашао у окриљу добре и моћне браће.
За ову зграду везане су и две приче о злату, невезане за пословање Штедионице. Приликом копања темеља, наиме, пронађен је ћуп с римским златницима. Постоји запис да их је било 15, али не и каква је била њихова даља судбина. Приликом једног од каснијих реновирања, у тајној просторији иза једног зида који су срушили, радници су пронашли златне полуге…
Зграде у Змај Јовиној
“Масонских потписа” у центру града има још… У Нушићевој 22-24, на углу с Улицом мајке Јевросиме, стоји вишеспратница на чијем је врху рељефни приказ укрштених шестара и троугла. У Васиној, на бројевима 14 и 16, на рељефу главне фасаде шестар у руци држи атлетски развијен мушкарац. На првом спрату овог здања живео је Абдуселам Џумхур, војни муфтија, отац сликара и писца Зуке Џумхура… Ту су и зграде у Улици Змај Јовиној 20 и у Улици краља Петра 16. Ову другу пројектовао је Виктор Давид Азријел, члан ложе “Србија”, заједно с Мошом Пијадом. Улаз јој је украсио снажним стубовима налик онима који се налазе на улазу у масонски храм и носе имена “Јакин” и “Боас”.
Масони се својих симбола нису одрицали ни после смрти. Тако на гробу војводе Живојина Мишића, уз његово попрсје, стоји кип жене која у руци држи грану акације, што је уобичајени масонски симбол… Бранислав Нушић за живота је одлучио да буде сахрањен испод пирамиде. Знатижељницима је, у свом хумористичком духу, објашњавао да ће такав споменик спречити оне који ће хтети да му се “пос… на гроб”.
Бранислав Нушић преминуо је 19. јануара 1938. године у Београду. Рођени Београђанин био је један од најистакнутијих српских књижевника, зачетник реторике, али и новинар, дипломата и фотограф аматер.
Његова најзначајнија дела су позоришни комади и вероватно не постоји нико ко није чуо за дела: Госпођа министарка, Сумњиво лице, Народни посланик или Ожалошћена породица. Поред ових и многих других дела, још једна ствар коју је Нушић оставио за собом збуњујућа је за многе и око ње се распредају разне приче.
У питању је његова гробница на Новом гробљу у Београду. Гроб на којем пише Кућа Бранислава Нушића је у облику пирамиде, што је врло необично и јединствено. На пирамиди се налазе тешка црна врата.
Једна од теорија јесте да је Бранислав Нушић био истакнути члан масона, чија је пирамида била један од главних симбола. Друга теорија јесте да је Нушић тражио овај облик тако да би избегао могућност да му се неко „унереди на гробу“.
Историчари такође напомињу и то да су у облику пирамиде, односно од комада наслаганог камења у облику пирамиде начињени бројни споменици палим ратницима након Балканских и Великог рата код нас. Ако се узме у обзир да је Нушићев син Страхиња Бан погинуо од последица рањавања у Првом светском рату као припадник Скопског ђачког батаљона, можда је то био један од разлога што је и Нушићев гроб у облику пирамиде.
Никада се са сигурношћу неће моћи утврдити тачан разлог за необичну вечну кућу, али од богате и свестране личности какав је био Нушић, не би требало ни да се очекује нешто што није ту да хумором разбије устаљеност.
20. октобра 1964. године, уочи прославе 20. година ослобођења Београда, требало је да слети војна делегација СССР-а. Иако је време за летење било идеално, авион се срушио и данас се на том месту налази монументални споменик, који представља сломљено авионско крило