Предграђа на левој обали Дунава
Крњача
Ово насеље настало на левој обали Дунава иза Панчевачког моста. Са „Старим Београдом“ је повезана Панчевачким мостом. Насеље је изграђено иза дугог насипа дуж Дунава, али се и даље често дешава да буде поплављено. Крњача је доста разбацано насеље и протеже се дуж две главне саобраћајнице у овој области, Панчевачког пута који повезује Панчево и Београд и Зрењанинског пута који повезује Београд и Зрењанин. На јужној страни Крњача се граничи са Дунавом, на западу са каналом „Јојкићев Дунавац“, на северу са каналом „Мокри Себеш“ и мочваром „Велико Блато“ док се на истоку простире до потока „Себеш“. Канал „Каловита“ протиче кроз средиште насеља. Кроз своје северно продужење Дунавског венца, Крњача чини урбану везу са Борчом, док се на истоку протеже у правцу Панчева.
Први пут се спомиње 1832. под називом „Нова Борча“. Српска племићка породица Јагодић имала је у власништву то место. Јован “от Јагодић” из Панчева помиње се 1833. године као поседник Крњаче. Петар Јагодић “от Крњаче” је био пренумерант српске књиге 1846. године. Једно насеље на простору Крњаче је настало пре половине 1930-тих, у време грађења Панчевачког моста и мелиорације Панчевачког рита, између насипа железничке пруге и противпоплавног насипа поред Дунава. Куће су биле од слабог материјала, досељени становници, највише из Баната и Бачке, али и других крајева, бавили су се пољопривредом. Било је и доста кафана у које су долазили Београђани.
Преко пута дорћолске електроцентрале 1930-тих се налазило Јојкићево купатило “Југославија”. Имало је дрвену конструкцију са “хиљаду кабина”, уздигнуту на бетонске стубове, терасе за сунчање, три базена, кухињу и заклон од лошег времена. Примало је и до 7.000 купача, који су превожени моторним чамцима с друге обале.
Године 1945. је постала засебно село, а од 1952. и део посебне општине. Године 1955. су прикључена места Борча, Овча и Падинска Скела. Године 1965. општина је укинута а њена територија прикључена Палилули. Покрет за одвајање овог подручја бивше општине од Палилуе био је јако активан у последњих 10 година, и као резултат тога, 2005. године Скупштина општина Палилула је предложила Скупштини града Београда формирање нове градске општине, Дунавски венац. Међутим, до сада још увек нема конкретних планова за спровођење ове иницијативе у дело.
Крњача има много под-насеља и то су Дунавски венац, Рева, Котеж, Кожара, Мика Алас и кластер блокова у свом централном делу. За разлику од новобеоградских блокова, блокови у Крњачи нису блокови зграда правилних геометријских и географских облика.
Kотеж
Ово насеље је основано 1968. године. У почетку је било радничко насеље запослених у београдским фирмама. Данас је то урбана средина, али је окружена дивљим насељем. Званично насеље има око 8.000 становника, а незванично, укључујући и дивља насеља има око 15.000 житеља.
Овча
Уз Борчу спада међу најстарија насеља на левој обали Дунава, односно у Панчевачком риту. По предању добила је име по главном занимању својих житеља овчарима. Као последица ратова, добровољних и принудних сеоба почетком 19. века ову територију насељавају Румуни, па је била претежно румунско село.
У близино Овче налази се извориште слане воде, коју мештани називају бањом. Ради се о сланој морској води која је лековита јер садржи јод, соли и осталих корисних састојака. Званично се води као „фосилна слана вода“, пореклом из мора које је постојало пре 15 до 30 милиона година.
Борча
Ово насеље налази се на левој обали Дунава, западно од пута који води ка Зрењанину. Подељено је на три месне заједнице: Стара Борча, Вова Борча и Борча Греда. Једно је од најстаријих насеља у Панчевачком риту.
Спомиње се још 1456. као саставни део Сремске Жупаније, као Barczi. У неком документима из 16. века уписана је као острво Борча. Са градом је била повезана скелом преко Дунава, па је тако одржавана веза између Београда и Темишвара.
Борча се спомиње и у сукобима Турске и Аустрије око београдског пашалука. Под аустријску власт је потпала 1717. и њеном саставу је све до 1918. Становници су у том периоду тешко долазили до дозвола за отварање школа на српском језику и подизања православне цркве. Аустријске власти су на све начине присиљавале децу да похађају немачке и мађарске школе. Црква у Борчи је подигнута 1799. а школа мало касније.
Борча је испреплетена бројним каналима, па личи на острво надомак града. Подељена је на сеоски и урбани део.
Падинска скела
На зрењанинском путу око ПКБ настало је насеље. Име је по скели која је била на Дунаву. Назив је добијен по првим сточарима и закупцима земљишта, Словацима из села Падина код Ковачице. Превозили су се скелама до свог новог земљишта па је по селу Падина и по скели добило име.
Падинска скела обухвата насеља: Падинска скела, Ковилово, Глогоњски Рит, Јабучки Рит, Врбовски, Бесни Фок и Дунавац. Ова насеља су насељавали поред сточара и радници који су радили на мелиорацији Панчевачког рита.
Падинска скела састоји се од дела који се зове Товилиште, ново насеље, средње насеље и старо насеље
Воденице на Дунаву
Ко зна од када, на Дунаву су постојале воденице, зване „дунавке“ а задња је била у Вишњици све до 1920. године. Такође су постојале и ветрењаче – млинови покретани снагом ветра у Малом Мокром Лугу.
Преносим вам: Београдске приче: Три “рога” на ободу Београда које је написао Зоран Николић 11. маја 2017. године: Римски Трикорнијум пре два миленијума био важно одредиште на античком војном путу поред Сингидунума. У Ритопеку се налазио важан војни логор
Обале Дунава су одвајкада биле простори рађања цивилизације и стварања историје. Низводно од Београда, у његовој непосредној близини налазе се најстарији трагови људских станишта. На левој обали реке, десетак километара од Панчева развијала се старчевачка култура оквирно око 6,5 до 5.300 година пре нове ере. Из периода тог старијег неолита откривене су земунице, гробнице, огњишта, осликана керамика, оруђа…
Преко пута Старчева је Винча, на десној обали, око 11 километара од Београда. Археолошки локалитет који нас је прославио у свету као прво урбано насеље у Европи датира од 5.300 до 4.300 година пре нове ере.
У периоду старијег гвозденог доба, током првог миленијума пре Христа ово подручје је било насељено келтским племенима, која су ту живела и у доба раног Римског царства.
Потом долазимо до Рима, а посебну пажњу овог пута окрећемо ка насељу Ритопек. Многи становници престонице данас и не знају колико је ово место било драгоцено још пре 2.000 година, а за водича, нимало случајно, бирамо Ивана Кривеца, социолога, али и новинара и туристичког радника који слови као заљубљеник у овај крај.
Домаћин нас враћа међу карте и књиге Птоломејеве “Географије”, значајног документа насталог још у оно, прастаро време. На простору данашњег Београда означени су топоними – Тауруним (Земун), Сингидунум (Београд), Трикорнијум (Ритопек) и Монте Аурео (Гроцка).
– Овај део био је саставни део римске провинције Горње Мезије, основане у првом веку нове ере – говори Кривец за “Београдске приче”. -Римљани тада постављају најзначајнију балканску комуникацију – војни пут “Вија милитарис”. Он је, поред осталог повезивао Сингидунум и Виминацијум (данашњи Костолац), а неке од станица су пролазиле кроз садашњи Мали Мокри Луг и Ритопек, али и кроз Гроцку и Кулич код Смедерева. Тада је постојао и значајан пут који је спајао рударска насеља на Авали, Космају и Руднику.
Враћамо се Ритопеку, јер је, према писаним изворима на овом месту било једно од најзначајнијих насеља у доба Рима. Ту се налазила Кастра Трикорнија. Било је то утврђење за смештај војне посаде ради обезбеђења пута, а око Каструма су била насеља и развијени привредни живот. Кривец проналази податак да је римска војна постаја бројала и до четири хиљаде добро наоружаних и опремљених војника, што је у оно време била сила вредна сваког поштовања.
– Име Трикорнијум је сликовито и сасвим заслужено – додаје Кривец. -Када пловите Дунавом, на десној обали, одмах после Винче, угледаћете три брда као три рога (Римљани би рекли “хорне”). Тако је овај назив потпуно природан. Ова три узвишења и данас доминирају насељем, а сада носе имена Старац Васино брдо, Прокоп и Бело брдо. Одатле је прелеп поглед на реку.
Заиста, са врха Старац Васиног брда пуца поглед ка Банату, који се простире до унедоглед. Тишину на врху брда тек помало разломи цвркут птица, а посматрач у сунчаном дану у даљини јасно види Вршачки брег.
Пролеће је, па је воће окончало цват, а обећавајући род наговештава да ће берба трешања, кајсија и другог воћа бити берићетна. Ипак, враћамо се историји.
Наш саговорник посебно скреће пажњу да се у видокругу налазе Старчево и Винча, и да са овом, трећом, римском тачком чине изузетно занимљив историјски троугао, веома близу Београда и необјашњиво мало афирмисан.
– Занимљиво је и етничко окружење Трикорнијума одакле су регрутовани нови војници – додаје Кривец занимљиве детаље својих истраживања. – Келтско, односно трачко порекло становника, најпре војника-коњаника, није без значаја, пре свега када је реч о парадном наоружању и витешким играма. Ратна вештина и традиција ових народа била је веома раскошна.
Одавно говоримо да је туристички потенцијал Београда неискоришћен, а Ритопек, односно Трикорнијум, само је један од доказа та то. Многе суграђане пут није ни навео на ову страну, а камоли да су се са намером упутили овамо на излет.
– Простор низ Дунав од Београда до Гроцке се неоправдано запоставља – изричит је наш саговорник. – Доступна је само скромна изложбена поставка на археолошком налазишту у Винчи. Посетилац ће ретко нешто сазнати о неолитском насељу у Брестовику код Гроцке или о некрополама из седмог века на ушћу Болечке реке. А све то потврђује да је живот без прекида бујао на овим просторима. Уосталом, буја и данас.
Некадашњи Трикорнијум сада је један од најзначајнијих воћарских простора у околини престонице. Трешње из Ритопека су постале препознатљив бренд Београда. Уз обалу Дунава стоји велика зграда откупне станице, а велики паркинг испред ње је неопходан, јер ће ускоро нагрнути безброј шлепера са свих страна света да однесу богат род, који прославља ритопечке трешње широм планете. Кажу да су Руси посебно задовољни. Подсећају нас да је посебно популарна сорта “бурлат”, под којом је 90 одсто воћњака у овом крају.
Са друге стране, на Старац Васином брду, једном од три рога, распирују се легенде и претпоставке уз питање шта ли се све крије испод воћних плантажа. Становници овог краја подсећају да су недавно у околини пронашли и римски саркофаг, што, поред осталог говори о високом статусу покојника.
Прве комшије на брду су можда и највећи ентузијасти који се боре да не буде заборављена традиција и значај овог места. Поред нашег саговорника, ту су професор Математичке гимназије Ненад Лазаревић, правник Александар Милошевић и пољопривредни инжењер Михаило Ерић.
Они шармантно и упорно скрећу пажњу пролазницима, али и онима који остају удаљени од овог рајског места, како у баштама и воћњацима осећају прадавни дух и енергију оних који су некада битисали овде.
Професор Лазаревић и Иван Кривец обележили су ово место посебном таблом, која путника намерника треба да подсети на то колико је дуга и моћна традиција овог, наизглед малог места.
И, уз широк осмех дају нам до знања да су баш они становници – Трикорнијума.
Београд лежи чак на 29 брда и брежуљака. Истраживање Ивана Кривеца говори да, не рачунајући Космај са 688 метара и Авалу са 511 метара надморске висине, постоје многа узвишења која досежу више од 200 метара.
– То су Милићево брдо, између Вишњице и Сланаца са 279, Стојичино брдо (од Коњарника ка Малом Мокром Лугу) са 253, Баново брдо са 216 и Петлово брдо са 205 метара надморске висине – објашњава Кривец. – Ту су, дабоме, и брда на подручју Трикорнијума – Бело брдо са 267, Прокоп са 237 и Старац Васино брдо са 225 метара изнад површине мора.
Парадни оклоп, или пекторал је један од најзначајнијих археолошких предмета пронађених у Трикорнијуму. Овај грудни оклоп је данас један од најзначајнијих експоната Народног музеја у Београду. Био је запажен и на изложби “Константин 313” одржаној 2013. године у Милану, поводом обележавања 1.700 година од Миланског едикта.
– Парадна опрема заузимала је посебно место у наоружању римске војске – подсећа Кривец. – Пекторал пронађен у Ритопеку потиче с краја трећег века. Према натпису на доњем рубу, припадала је Аурелију Херкулану, војнику Седме Клаудијеве легије. Рељефним представама на њему приказан је сложен скуп божанских ликова и симбола.