Насеља: Лекино брдо, Маринкова Бара, Душановац, Аутокоманда, Вождовац, Кумодраж и Миљаковац

Део Душановца представљају Топовске шупе, ненасељени простор на коме су крајем 19. века подигнути објекти за смештај топова. Топовске шупе је назив првог концентрационог логора за Јевреје и Роме у Београду који је постојао током Другог светског рата и налазио се на Аутокоманди а у којем је, у периоду од августа 1941, када је почело масовно хапшење Јевреја у Београду и околини, па до децембра 1941, када је овај логор престао са радом, било смештено око 4.000 људи, највише Јевреја из Баната а затим и Рома. Сви су проглашени за таоце и дневно је по неколико стотина одвођено на стрељање.
Прво обележавање логора је извршено 1951. године када је постављена спомен-плоча „палим друговима за слободу отаџбине“, али без констатације да је ту био логор. Између 1994. и 2007. једна спомен- плоча је грешком, незнањем или немаром стајала на уласку у трамвајске шупе у Булевару краља Александра. Спомен-плоча заточеним у овом логору је постављена 2005. и украдена је. Када је пронађена враћена је Јеврејској општини која није поставила ту плочу већ је 2019. постављена нова плоча. Толико о пијетету према страдалим жртвама било које вере и националности.
Како смо изложени пропаганди да мо за сва зла ми Срби криви, рећи ћу нешто и о логорима.
Концентрациони или сабирни логор је врста затвора која је створена за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група, цивила из критичног војног подручја или било коју групу људи. Концентрациони логори најчешће се стварају током рата, и затвореници налазе се у притвору најчешће без појединачног судског процеса, већ по неким ширим критеријумима.
Први концентрациони логор на свету појавио се за време Трећег кубанског рата за независност крајем 19. века, када је шпански војни гувернер Валеријано Вејлер наредио присилно исељавање и затварање сељака и њихових породица са подручја где су деловали кубански побуњеници. Због лоших услова и претрпавања умрло је много затвореника.
Британци су користили концентрационе логоре за време Бурског рата такође крајем 19. века, у којима су затварали жене и децу у 31 логора широм Јужноафричке Републике. Због лоших услова живота у логорима и слабе исхране умрло је преко 28.000 жена и деце.
Аустроугарска је током Првог светског рата интернирала неколико дестина хиљада присталица ослободиначких покерта поробљених народа. Један од највећих концентрационих логора у Аустроугарској су биле Јиндриховице, Терезијенштат, Арад, Сопрањск и Добој. Истовремено су Британци затварали Немце британске држављане.
У СССРу је у раздобљу култа личности од 1923. у радне логоре на северу земље депортовано, поред криминалаца и људи који су се стварно огрешили о законе нове револуционарне власти и много недужно окривљених жртава стаљинистичког насиља. После 1945. тамо су послати колаборационисти и војници разних фашистичких формација.
Између два рата фашистички и диктаторски режими оснивају концентрационе логоре ради обрачуна са политичким противницима (Немачка, Италија, Шпанија….) После шпанског грађанског рата затварани су антифашисти и борци републиканских снага у логорима које је основао фашистички режим генерала Франциска Франка. У Француску је 1939. интернирано око 500.000 шпанских републиканских бораца и избеглица. У Италији за време фашизма логори су били Липарска острва, Тревизо, Трст, Падова, Скадар, Раб у којима је са територије Италије, Југославије и Албаније било смештено око 150.000 југословенских држављана, не рачунајући интернирце Истре, Трста и Горице пре 1941.
Дошавши на власт у Немачкој 1933., нацисти су одмах приступили ликвидирању политичких противника. На иницијативу председника пруске владе и шефа пруске тајне полиције Хермана Геринга формирани су концентрациони логори Дахау, Матхаузен, Бухенвалд, Равенсбрик, Флосенбург. Формално су то били казнено-радни логори, али су у њима биле мучене и убијане присталице радничких странака Немачке и Аустрије, као и Јевреји. Од 1936.власт над логорима преузео је Рајхфирер СС трупа Хајнрих Химлер и СС Totenkopfvebände (СС одреди мртвачких глава).
Током Другог светског рата обе стране држале су концентрационе логоре, но силе Осовине користиле су концентрационе логоре за масовно истребљивање непожељних етничких скупина, где су Јевреји, Роми по фашистичким теоријама расно безвредни и непожељни као и Словени, као и политичких непријатеља. Од 1939. до 1945. број логора се повећавао, а нарочито логора за непосредно ликвидирање затвореника, од којих су најпознатији они на територији окупиране Пољске (Освјенцим (Аушвиц), Треблинка, Мајдан и др.). Службено они су били Sonderlager (посебни логори), а неслужбено Vernichtungslager (логори уништења). Укупан број оба типа логора, њихових испостава, гета и радних логора било је у Немачкој и окупираним земљама око 2000. Затвореници су радили као робовска радна снага у ратној индустрији.
Изгладнели и злостављани масовно су умирали од болести и изнемоглости. На многима су вршени и медицински експерименти (вивисекција, стерилизација, кастрација, цепљење заразним бактеријама, провера неиспитаних лекова). Болесни, немоћни и неспособни за рад, уколико нису ликвидирани на путу, убијани су у логору, а транспорти заробљеника за непосредну ликвидацију, одмах по доласку, одлазили су у гасне коморе и крематоријуме. Убијеним су вађени златни зуби, а женска коса је коришћена у индустрији. Рачуна се да је у тим логорима убијено 11.000,000 логораша, од тога 6 милиона Јевреја. Задужен за “кончно решење јеврејског питања” (Endlösung der Judenfragen) имао је Адолф Ајхман који је осуђен и погубљен у Израелу 1962. У логорима су деловале и илегалне антифашистичке организације, које су организовале, саботаже, бегове и побуне, те припремале затворенике за тренутак ослобођења.
По угледу на Немачку и Италију Краљевина Југославија је почела отварати концентрационе логоре за антифашисте и комунисте. Први такав логор отворен је 1935. у Вишеграду. Неке су преузели за време окупације Немци, односно квислиншки режими, сарадници окупатора, усташе у Хрватској и Недићева Специјална полиција у Србији. У току рата квинслиншки режими су претворили ове логоре у монтструозне установе за уништавање људи. У наставку дат је преглед свих логора на територији Југославије по азбучном реду:
Бањица крај Београда (5. јула 1941 — новембар 1944, је логор који је био под управом Недићеве Специјалне полиције, под врховним надзором немачког Гестапоа. Рачуна се да је од око 100.000 затвореника убијено око 80.000. Присталице НОП-а стрељани су Јајинцима (где је крајем 1943. окупатор спалио 68.000 лешева) и у Јабуци код Панчева. Део бањичких логораша убијен је у и у аутомобилима-гасним коморама.
Билећа (јануар-новембар 1940). На основу противуставне уредбе владе из 1939, без судске пресуде управно-полицијске власти слале су у овај логор комунисте и антифашисте.
Даница у Копривници (после априла 1941). До првог ослобођења Копривнице у новембру 1943. усташе су ликвидирале неколико хиљада људи.
Ђаково У Славонији од априла 1941. Логораше (већином Јевреје) усташе су деломично побиле, а већим делом транспортовали на ликвидирање у коннцентрациони логор Јасеновац.
Јадовно код Госпића отворен априла 1941. Усташе су од маја до августа 1941. ликвидирале око 72.000 логораша, који су затим бачени у јаму Јадовно, а делимично и у јаму крај села Ступачиново. Један део логораша превезен је на ликвидирање у друге логоре.
Јасеновац је највећи концентрациони логор у окупираној Југославији, који су усташе основале у тзв НДХ у лето 1941., по угледу на нацистичке логоре за масовно уништавања људи. У логору су примењиване методе понижавања, терора и дивљег уништавања мушкараца, жена и деце, убијање затвореника хладним и ватреним оружјем, изгладњавањем до смрти (у „Звонари”), вешање и спаљивање у такозваним Пицилијевим пећима (названим по инжењеру Пицилију, заповеднику радне службе у логору) до масовних убијања на „Гранику“ где су усташе измрцварене жртве бацали у Саву. У овом логору убијено је неколико стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома и Хрвата. У устанку 23. априла 1945 погинуло је око 2000 логораша, а спасло их се само неколико стотина.
Јастребарско (од 1941). Усташе су убиле неколико хиљада затвореника.
Керестинец (од 1940 до јула 1941). У тај су логор полицијске власти слале антифашисте и комунисте, а после слома Југославије преузеле су га усташе. Међе првима су стрељани Огњен Прица, Отокар Кершовани., Божидар Аџија и још 7 комуниста. Након неуспелог бега преосталих 86 логораша, већина њих је ликвидирана.
Лепоглава, затвор, а од 1940 и концентрациони логор, у који су смештани комунисти и антифашисти из Хрватске без суђења. У априлу 1941 предат је усташама са политичким затвореницима. У јулу 1943 јединице НОВЈ су га заузеле и ослободиле око 100 затвореника.
Острво Молат. За време италијанске окупације у току Другог светског рата на острву се налазио велики концентрациони логор, у којем су били затворене породице, осумњичене као помагачи НОП-а.
Острво Паг (Слано: од 1941)). Усташе су ликвидирале неколико хиљада затвореника.
Острво Раб. Италијански фашисти су на острву основали концентрациони логор у којем је у часу капитулације Италије септембра 1943. било затворено 4.390 људи. После ослобођења њих око 900 формирало је Рабску бригаду, која је касније пребачена на копно у саставу НОВЈ.
Сајмиште (старо), немачки концентрациони логор у Земуну (1941—1944). Под управом Гестапоа иако је Земун октобра 1941 предат НДХ., Немци су задржали своју управу. Од 90.000 затвореника настрадало је око 40.000 (најпре Јевреја, а затим бораца НОВЈ и антифашиста.
Сисак, од 1941 ликвидирано неколико хиљада људи. Постојао је и посебан, Дечји логор у Сиску у коме је убијено између 1.300 и 3.000 деце.
Смедеревска Паланка (1940 и 1942-44). Основан 1940, када су у њега затварани без суђења антифашисти и комунисти. У време немачке окупације био је то такозвани „Завод за принудно васпитање омладине“. Чувала га је колаборационистичка Српска државна стража, под контролом Специјалне полиције и немачког Гестапоа. Затвореним омладинцима (1270 логораша) држали су профашистички колаборационити предавања да их преваспитају.
Сремска Митровица (од 1941). Од усташких власти у том логору је страдало око 10.000 затвотрника. Августа 1941 уз помоћ КПЈ успела је побећи група антифашита.
Стара Градишка (1941—1944)је у правом смислу била филијала концентрационог логора у Јасеновцу. У њој су усташе побиле око 75.000 људи већином антифашиста Срба, Јевреја и Хрвата.
Хрушћица, код Травника (од 1941). Затворенике већином Јевреје усташе су их мањим делом побиле, а већину су транспортовали у логор уништења Јасеновац.
Црвени крст у Нишу (1941—1944). Затварани су Срби, Јевреји, симпатизери НОП-а, заробљени патизани, углавном из источне Србије. Од 20.000 затвореника око 10.000 је стрељано на оближњем брду Бубањ. Логором је управљала Недићева Специјална полиција уз надзор Гестапоа. За побуне у фебруару 1942. успело је побећи око 100 затвореника, док су многи тада погинули.
Шабац. Крајем септембра 1941 немачка војска основала је концентрациони логор, кроз који је прошло око 30.000 становника Мачве. Затвореници су углавном узимани као таоци са стрељање из одмазде.
До пре пар деценија врло мало се знало о „Топовским шупама“. Због тога ћу мало више описати овај први концентрациони логор за Јевреје и Роме. Трајао је од августа до децембра 1941. године. У логору је било смештено око 4.000 Јевреја из Баната и Рома.
У некадашњим касарнама за смештај артиљеријског оруђа је био овај логор. То је простор између аутопута и Улице Табановачка број 1, где је ресторан „Спорт“.
За време окупације у две коњушнисе су били смештени избегли Срби њих око 1.200. „Коло српских сестара“ су слале сваких 8 дана жене које су доносиле храну и одећу.
Овај логор је почео са радом само месец дана после првог Бањичког логора. Из њега су слати на масовна убиства у Троструки сурдук на Бежанијској коси, у место Јабука у околини Панчева, у Бањички логор, а жене, деца и стари су ликвидирани у логору на Старом сајмишту.
Према подацима је око 6.280 жена и деце у логору Старо сајмиште убијено. Окупирана Србија је проглашена Judenrein или „очишћена од Јевреја“. Тако је окупирана Србија после Естоније друга држава у Европи за коју је Хитлеру послат извештај да је „јеврејско питање“ завршено и решено.
Преузето са Википедија.
Ауто-команда
Аутокоманда је градска четврт у Београду, а такође и петља на аутопуту који пролази кроз Београд. Налази се на тромеђи градских општина Вождовац, Савски венац и Врачар. Граничи се са насељима: на северу Неимар и Карађорђев парк, на истоку Душановац, на југу Вождовац и на западу Дедиње. Најзначајнији објекат у насељу је једна од две велике петље у центру Београда, а друга је Мостарска петља. Налази се на ауто-путу Београд-Ниш, који пролази кроз градско језгро, што и данас изазива расправе, иако је првобитно ауто-пут замишљен као брза градска саобраћајница Бежанија—Ауто-команда. Изградња је започета 1967. године и завршена је 1974. Куриозитет везан за петљу је да је и данас то једна од свега неколико петљи у Београду.
Бронзани споменик француском генералу Лују Франшеу Д’Епереу, који је командовао на Солунском фронту српским снагама у Првом светском рату, подигнут је на Аутокоманди подигнут је 1936. и аутор је познати вајар Ристо Стијовић.
Део аутопута од Мостарске петље до Аутокоманде се званично зове Булевар Франша Д’Епереа. Име је по војним касарнама у којима је некада био моторизовани ауто пук и аутошкола са ремонтним радионицама. Пре тога су се налазиле такозвано топовске шупе.
Стадион „Рајко Митић“
Маракана, стадион Рајко Митић, на којем игра ФК Црвена звезда званично је отворена 1. септембра 1963. године када је одиграна прва утакмица на новој Маракани против Ријеке. Звезда је победила са 2:1. Први званични, прволигашки гол постигао је Ријечанин Вукоја, док је први гол за Црвену звезду на Маракани постигао Душан Маравић, на истој утакмци. Ипак , ово нису први погодци на овом стадиону, јер су пре меча са Ријеком играли пионири Звезде и Јединства из Земуна. Тако је први фудбалер који је затресао мрежу гола на Маракани заправо био звездаш Трифун Михајловић Трифке.
Сам стадион грађен је од 1960. до 1963. године као замена за стари стадион СК Југославија. На СК Југославија Звезда је одиграла последњу утакмицу против Новог Сада, да би била одиграна прва утакмица на Маракани против Ријеке (2-1). Тада су трибине још увек биле недовршене, а кроз укупно 15 оспособљених улаза на гледалиште је ушло 55.000 посетилаца. Један од посетилаца сам био и ја.
Први званични, прволигашки гол постигао је Ријечанин Вукоја, док је први гол за Црвену звезду на Маракани постигао Душан Маравић, на истој утакмици. Ипак, ово нису први погодци на овом стадиону, јер су пре меча са Ријеком играли пионири Звезде и Јединства из Земуна. Тако је први фудбалер који је затресао мрежу гола на Маракани заправо био звездаш Трифун Михајловић Трифке, мој друг из омладинских дана када смо заједно играли један против другог. Тој утакмици сам и ја присуствовао. Имао сам срећу да је на углу Браничевске и Дубљанске био киоск за продају новина у коме је радио Миле Циганин како је волео да га зовемо Миле Новинар. Док смо били млађи куповао нам је карте за утакмице а ми смо за узврат продавали старе новине које су служиле за седење. Поред старих новина задужење нам је и било да Муси Семенкару унесемо по котарицу семенки и кикирикија које продавао за време утакмице. Ми смо новине продавали једно 2-3 сата пре почетка меча. Лаза Петровић, земљорадник из околине Лознице, дошао је још у 6 сати изјутра и заузео своје место на источној трибини. На трибини је извадио сир, сланину, црни лук и погачу и уз доручак отпочео чекање почетка утакмице. Он је и први посетилац на Маракани.