Савамала- Околне улице
Прикупио, читао и понешто знао
Воја Марјановић, мејл: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Гаврила Принципа
Од 1872. до 1896. звала се Савамалска улица. Од 1896. до 1946. године, улица Босанска, а од 1946. назива се Улица Гаврила Принципа.
Један од Савамалаца у то време био је Гаврило Принцип, који је живео у улици која данас носи његово име, а радио је на постављању калдрме у Карађорђевој улици. Симболично, и први метак у Првом светском рату испаљен је управо овде, крај Саве.
У овој улици у броју 14, налази се најстарија бомбонџијска радња Босиљчић, где се и данас могу купити лицидерска срца са огледалцима, медењаци, ћетен и бела алва и безброј врста ратлука и бонбома. Савамала заиста нуди широку лепезу укуса и хедонистичких доживљаја.
Традиција производње ратлука,бомбона и лизалица породице Босиљчић датира још од далеке 1936.године.Производњу је започео деда Бранко,наставио његов син Владимир,а сада породични занат обављају унуци Бранислав и Живорад.
Данас,радња ,,Босиљчић” представља оазу духа старог Београда.Непромењене рецептуре старе преко 75 година и оригинални ентеријер радње, привлаче поштоваоце традиционалних слаткиша из Београда и Србије.Ручно рађени слаткиши путују по целом свету као поклони који одушевљавају сладокусце својим квалитетом и оригиналношћу.
Радионица ,,Босиљчић” члан је удружења старих,уметничких заната и домаће радиности
Први бал у Београду, одржан је у Великој пивари, поводом 18. рођендана кнежевића Михаила. Пре тога неке 1844. године у нашем граду гостовао је и чувени композитор Јохан Штраус Млађи. Била је то његова турнеја по подунавским земљама, па је тако од наших градова одржао концерте у Београду, Новом Саду, Земуну и Бечкереку данашњем Зрењанину. За тадашњег владара Александра Карађорђевића, Карађорђевог сина компоновао је гвадрилу Александар. Пре њега је за организовање балова свирао и за књаза Милоша у Бечу. После тога балови су одржавани у згради Ђумрукане, Царине у Карађорђевој улици и у згради данашње Кинотеке у Улици Узун Мирковој.
Краљева пивара или Велика пивара, како су је доцније звали, велика је зграда која је све доскора постојала у близини Вазнесенске цркве. Ту је зграду 1840. године назидала кнегиња Љубица а први закупац те пиваре био је неки Риста Париповић, Рудничанин. У тој се пивари налазила повећа сала у којој су наши дилетанти давали представе и у којој је 30. новембра 1858. године одржана и знаменита Светоандрејска скупштина.“
Изнад Савамале (Босанске улице) на савској падини лежи Ломина улица у којој се налази једна једина кафана (подрумче) код “Војводе Ломе”. Изнад споменуте је Улица краљице Наталије која истиче из Зеленог венца па тера све до Улице Милоша Великог. Она је некада звана абаџијска чаршија. Ту је некада, тридесетих година, била велика ливада кнез-Милошева, а абаџије су биле у вароши, у турској чаршији. Кнез Милош парцелише своју ливаду и натера абаџије да се ту населе, од којег доба доби улица име абаџијска чаршија. Доцније, кад су абаџије као занат изумрле, улица добија име краљице Наталије с обзиром на то што је у истој краљица назидала и своју цркву.
Парк Гаврила Принципа, бивши Финансијски парк
Парк Гаврила Принципа или Финансијски парк како се звао до 2017. године је најстарији парк на подручју града. Парк постоји од 1836. године, а 1864. године проглашен је првим јавним парком у Београду. Парк данас покрива површину од 1,95 хектара, док је кроз историју био знатно већи. Простире се између улица кнеза Милоша на истоку, Адмирала Гепрата на северу, Балканске на западу и Немањине улице на југу.
Између парка налази се зграда Владе Републике Србије, Министарство финансија Републике Србије, Врховни касациони суд Републике Србије и Амам кнеза Милоша, споменик културе, саграђен 1836. године.
Резиденција кнеза Милоша у центру Београда налазила се недалеко од Саборне цркве, где је данас Зграда Патријаршије. Док су Турци и даље боравили на београдској тврђави, како би се кретао даље од њих, Милош Обреновић је 25. августа 1829. године започео изградњу нове резиденције. Изабрао је ненастањено подручје дуж пута Топчидер, данашње улице кнеза Милоша. Резиденција планирана за боравак његових синова Милана и Михаила Обреновића, завршена је 1836. године и обухватала је велику башту, језгро будућег парка. Изграђена зграда је имала један спрат, дуга и пространа корисила је кнезу Милошу за забаву и пријеме страних гостију. У то време, Београђани су парк који се простирао кроз имање Обреновића називали Совјетски парк и Парк већа пошто је био затворен за јавност.
Након што су Милан и Михаило Обреновић отишли у иностраство, парк су предали држави, а она га је дала Министарству финансија Републике Србије, па је тако парк постао познат као Финансијски парк. Парк је грађен у енглеском стилу.
Кнез Михаило Обреновић се на престо вратио 1860. године, а јула 1864. године Финансијски парк проглашен је народним парком, односно првим јавним парком у Београду.
Део парка је срушен 1889. године, када се зидала зграда Министарства финансија и 1926. године када је започела изградња зграде садашње Владе Републике Србије. Парк је претрпео велику штету током немачког бомбардовања Београда 1941. године. Иако је савремени парк на својој изворној локацији, изглед данашњег парка је тек од после Другог светског рата.
Комплетна реконструкција парка извршена је 2004. године, након чега је у парку постављен споменик кнезу Милошу.
Улица Савска
Савска улица носи овај назив од 1872. године и у то време спајала Параносов хан, данас хотел Бристол, с Мостаром и то преко железничких шина који није тада било а и сад их више нема је се гради Београд на води. Затим се звала Улица Моравска од 1895 године, па од 1930. до 1945. године Штросмајерова, па Слободана Пенезића-Крцуна од 1964. године до 2000. године, а затим поново Савска улица. У време њеног формирања читав овај крај био је начичкан рибарским колибицама и циганским чергама, а земљиште је било подводно, пуно рупчага из које је вађена земља за цигле и ћерамиду. Пред изградњу железничке станице, ово земљиште је поравнато и 1884. године подигнута је Железничка станица. Улица је била до пре пар година у „запећку“ града, али је градњом Београда на води добила нов, савремен изглед.
Јавна берза рада, угао улица Савске и Рисанске број 12
.
ГАМП-Група Архитеката Модерног Правца
Група је основана 12. новембра 1928. Овај датум је прекретница у архитектури Београда. Гамповци ће потиснути академизам и постати „мејн стрим” који обликује град. Председник Покрета је био Милан Злоковић („Дечја клиника“ у Тиршовој), чланови Јан Дубови („Опсерваторија“ на Звездари), Душан Бабић („Вила Марије Рајх“). Прикључили су се њиховом стилу и Добровић, Брашован, Белобрк… Признање Којићу је и признање Покрету који је наметнуо своја правила архитектури престонице. Залагали су се за принципе модерне архитектуре, где се уводи функционалност у пројектовању и рационалност у конструктивни склоп грађења. Група је функционисала и деловала до 1934. године.
Улица Сарајевска
Налази се на територији градске општине Савски Венац и протеже се од насеља Мостар, односно моста Газела, до Бирчанинове и улице Хајдук Вељковог венца, то јест малог парка поред Музеја железнице, па се продужава до угла улица Балканске, Адмирала Гепрата и Гаврила Принципа.
У Сарајевској улици преовладавају омање зграде и занатлијске радње, по чему је ова улица и добро позната (вуновлачарске, шустерске, фризерске, …..). Део Сарајевске ближи центру града углавном има стамбене зграде савременијег типа уз неколико изузетака.
У време СФРЈ, Сарајевска је важила за крај града који није био исувише безбедан и познат по кафанским тучама и мангупским обрачунима, заједно са насељима Булбулдер, Дорћол, Звездара, Чубура, Црвени Крст, Душановац….
Један од главних „табаџија“ био је и Буца Алкапоне који је често долазио на Чубуру, али није изазивао туче јер је на Чубури цар био Ниџа Румени из моје Дубљанске улице.
Преносим чланак -Извор : Ал Јазеера
“Хвала мојој Сарајевској улици што ме је научила да будем човек, дала ми много лепих успомена. Одрастао сам тамо где је било важно какав си човек, а не колико новца имаш, где су се сви знали и међусобно уважавали. Надам се да ће престати да руше оне дивне куће и зидају ружне зграде на њиховим местима”. Тако је један београдски блогер недавно описао улицу у којој је одрастао и “постао човек”.
Рекло би се да је на списку београдских улица Сарајевска тек једна од многих у којима су времешне куће постале мета багера и булдожера, а нове вишеспратнице станишта старих и придошлих житеља. Ипак, она није попут већине градских сокака, уцртаних на мапи Београда. Сарајевска је, наиме, остала “споменар” генерацијама као улица са душом у којој су, не тако давно, поређани један до другог, занатлијски дућани чинили посебно заједништво улице и људи у њој. Данас се на прсте једне руке могу избројати наследници и баштиници некадашњих занатлија. Залута каткад и неки олдтајмер, попут некад популарног “тристаћа”, данас офарбаног у боје српске заставе.
Географски, Сарајевска улица удаљена је свега неколико стотина метара од центра Београда, пружа се од парка Газела (или Парка три кључа), па до подножја Балканске улице која води до Теразија. Деценијама је била јединствено “сокаче” по занатским радионицама – кројачким, лимарским, сајџиским, јорганџијским, обућарским, ташнерским, вуновлачарским, браварским, кораџијским, сарачким дућанима, стаклоресцима и књиговесцима, па по мајсторима у суседству – водоинсталентерима, аутомеханичарима, електричарима… ко би их данас још набројао … И по кафанама, наравно. А на месту некадашње кафане ‘Сарајево’, уз Дурмиторску улицу, данас је кафана – ‘Краљево’. Неколико десетина метара даље Сарајевску “сече” још једна улица из бивше Југе – Вишеградска, а симболици прошлости придружује се Дринска, на почетку, која Сарајевску одваја од Парка три кључа.
Нико од ретких староседалаца или њихових наследника данас не памти како је Сарајевска улица добила то име. Јер , откад знају за њу – тако се и звала. Неки тврде да је “Улица Сарајевска таквог назива од самог настанка (о чему службених забелешки нема) и да је била је надалеко чувена по куплерајима и кафанама са женскињама, а међу њима најпознатија је била ‘Црвен фесић’”. Други се сећају само бројева улице у којој су селили дућане, али не и да је њено име мењано.
Било је нормално да главни град бивше заједничке државе и по именима улица представља ту ‘државу у малом’, па је, ваљда, тако и Сарајевска добила или можда задржала пређашње име. Слично оближњим улицама које се у њу “уливају”: Дринска, Вишеградска, Дурмиторска, Балканска…
Иако не знају кад је “крштена”, наши саговорници, махом потомци старих занатлија, који још држе до некадашњег духа у Сарајевској, тврде скоро једногласно да је име добила “сасвим заслужено” јер је у њој живела права раја, као она – у Сарајеву.
“Ма , било је то баш – баш дружење, прво на калдрми, а после и на плочницима испред радњи. И бабе и деде и наши родитељи и ми деца- ђутуре. Новац тада уопште није био тема, није се питало ко је ко, причало се о спорту, породици, помало о политици, ко је умро, ко је рођен. Али и о напретку сваког дућана, делили смо савете као и Сарајевску, од јутра до вечери. Данас се само о новцу прича, сви се жале..”, каже Радомир Ђинђић, доскорашњи вуновлачар у Сарајевској и годинама уназад једини у Београду.
Пре три године и сам је био принуђен да стави катанац и исели се из скромног простора, негде у средини Сарајевске, заједно са огромним ваљкастим машинама које су деценијама грубу овчју вуну претварале у меко предиво. Вуновлачарски занат, вели Радомир, започео је његов деда Милош још 1927. А кад су се из Подујева преселили у Београд отац Цветко наставио је 70-тих година прошлог века са тим послом све до пензије.
“ И тако сам ја напустио предузеће и преузео радњу од оца. Та наша вуновлачара била је права атракција у Сарајевској, сви пролазници завиривали би бар на часак. Муштерије су били или јорганџије или сељани из околине Београда. Једно време се на влачање чекало у реду, од раног јутра. Онда су стигле деведесете, инфлација и грозота… Нико пара нема, а ја кажем овима са села: добро, кад нема новца може и плаћање у натури, сир, кајмак, кромпир – шта ко већ има…”, прича Радомир.
Из године у годину муштерија све мање, а тачку на “и”, сетно прича наш саговорник, ставила је реституција па су стари власници добили натраг своју кућу, са све вуновлачарским дућаном. И у њој отворили винотеку симболичним називом задржавајући дух преходника -“Виновлачара”.
Радомира смо, иначе, случајно срели у јорганџијици госпође Руже Радосављевић. Иако су по старости између њих деценије, везује их слична струка јер без добре вуне нема поштеног јоргана ни мадраца, а цео процес њиховог настанка мора се знати у прсте. Тако је својеврсна занатска симбиоза, али и људско разумевање, Радомиру помогло да испомаже госпођи Ружи. А она, иако у позним годинама, одржава породичну фирму коју су још пре Другог светског рата утемељили родитељи њеног супруга.
“ У овом послу сам од 1956. Селили смо дућан неколико пута, али увек до пре пар година били у Сарајевској. Некад је у њој било пет јорганџиница, а сада су још само две – три у целом Београду”, каже госпођа Ружа и са уздахом примећује да је све мање купаца и да и овај занат неумитно изумире.
“Само вам се каже чињеницом да су моје последње ученице на овом занату у пензији већ 4-5 година”, вели наша саговорница. И додаје да се у Сарајевској некад старијима пристојно јављало са “добар дан”, да је свако сваког знао а “сада недеље прођу да сретнеш неког познатог”.
Кад је Теофило Божиновић још пре Другог светског рата основао Самосталну занатлијску трговачку радњу, некадашњи СЗТР, “Вардар” а после рата дошао у Београд па њено седиште сместио у кућерак управо у Сарајевској, вероватно није слутио колико дуго ће потрајати занат који се и дословце “пече рукама”. Дејан , његов праунук, и дан-данас ручно развија сва могућа теста за пите, гибанице, лазање, а нарочито се радо сећа да је “прадеда први дошао у Београд са корнетима за сладолед, другде их није било”.
После је радњу преузео Дејанов отац, а данас он “газдује”, помажу му мајка и сестра, понекад супруга. Нема ко не зна за овај дућан где се стари поступак мешења теста не мења, као ни уобичајено ћаскање са муштеријама о свему и свачему. Дејан , каже, да опстају јер су 1955. купили локал па не морају плаћати кирију и објашњава да није лака индустријска конкуренција у којој се коре праве “на индустријски штанц” и зато су јефтиније. Једино не могу бити квалитетније. Ипак се не жали већ вели да ју ту од малих ногу и да је било нормално бавити се оним што најбоље зна.
Први сам који би да сачува традицију, вели он, поносно показујући пожутеле фотографије старе Сарајевске, урамљене на зиду насупрот улаза, да се виде чим купац крочи у радњу.
Један од “последњих Мохиканаца” по свом занату у Сарајевској је и Александар Новаковић, мајстор у кожарској радњи, која на истој локацији постоји већ више од три деценије, а отворио ју је његов отац Ратко. Али , закупљени локал и кућа прешли су у приватне руке, нове газде одредиле су папрену кирију, муштерије му све ређе прелазе праг, а од рачуна се више не може ни дисати па ће, јада се Александар, ускоро морати да закатанчи.
“Овде све старе занатлије таворе или су позатварали. Ево , недавно је затворио и сајџија, Велковски, силом прилика је отишао у пензију јер посла скоро да није ни било. Неће више нико сатове, мобилни их претекли – часовник више ником и не треба”, објашњава Александар.
Слежући раменима, као да се правда што је стало време у комшијској сајџиници и што не може против времена и нових прилика, са улаза своје радње показује на нови комшилук. А около, дуж улице, новоникле коцкарнице, радње са брзом храном, локале са јефтиним крпицама половне робе. У Сарајевској је отворено и једно министарство. Шта год да сте помислили – Министарство је име новог кафића. Александар закључује: “ништа није као што је некад било, нити више може бити”.
Сада се прошлост неумитно мири са пролазношћу, свуда па и у Сарајевској. Високе зграде бацају у сену старе куће оронулих фасада. Многи староседеоци су већ умрли, други се преселили, а нови доселили. И опет још има оних који се, за сада, не дају, живе или раде на истом месту као и њихови дедови и прадедови. Нове генерације, сада већ средовечних, радо у разговору „путују“ кроз та времена.
Урбани развој или брисање градског језгра, његове историје и занатске традиције? Некима „ругло“, другима „споменар“. Како за кога. Улица Сарајевска задржала је име, али из дана у дан губи своју душу.“
Дом Железничара, Улица Сарајевска број 26
У овој згради је био у моје време биоскоп „Сутјеска“ у коме су се давали „каубојци“.
Преносим коментар „Бранкин кутак“ са сајта „Црно бели Београд“:
Стара београдска дворишта (она о којима се певало да су „пуна неба и сунца“) убрзано нестају, а нарочито такозвана заједничка дворишта. Са њима се губи и карактеристичан комшијски живот..
Овај комплекс приземних зграда са заједничким двориштем постојао је у улици Милоша Поцерца у делу између Сарајевске и Кнеза Милоша, а фотограф Јован Ђорђевић га је снимио са прозора свога стана, 1953. године.
Куће су порушене средином шестдесетих година прошлог века, а на њиховом месту је изграђена трафо станица. Већина житеља Бановог брда, Церака, Лабудовог и Петловог брда излази из аутобуса баш на станици испред Трафо станице.
Хајдук Вељков венац
У некадашњој Савамали изнад Железничке станице, где су биле некадашња Топџијска пијаца и околина, улица је названа Хајдук Вељков венац, који је погинуо 1813. године.
Борио се до задњег даха и кажу да су му задње речи биле: „Главу дајем Крајину не дајем“.
На фотаграфији је Хајдук Вељков венац, крајем тридесетих година прошлог века…Виде се даме и господа одевене по последњој моди. Лево је хотел „Оријент“, а десно кафана „Добро јутро“ где је сада хотел „Београд“.
„Мостар“
Лево од киоска је била кафана „Велики Мостар“ а раскрсница је разрушена изградњом моста „Газела“, фотографија је из 1969. године. Иза кафане је ишла Улица војводе Путника и био је у моје време словолук, на коме је писало „Добро нам дошао друже Тито“.
Ту смо чекали сатима да поздравимо најдражег сина наших народа и народности.
Заслугом панчевачког Историјског архива и Фонда „Ђорђе Вајферт“, осам и по деценија након оригиналног издања на немачком, и на српском језику је објављена књига Феликса Милекера „Породица Вајферт и пивара у Панчеву“.
Према речима директора панчевачког архива Милана Јакшића, реч је о тиражу од 500 примерака, јер књига није намењена продаји, већ истраживачима и историчарима. На седамдесетак страна сажето је мноштво података о човеку који је „рођен као Немац, а у души је био Србин“.
Чак и житељи његовог родног Панчева о Вајферту углавном само знају да је био власник најстарије пиваре на Балкану, угашене пре пар година, као и да се његов лик налази на новчаници од 1.000 динара. Мање је познато да је Ђорђе Вајферт био један од најбогатијих људи Србије између два светска рата и дугогодишњи гувернер Народне банке. Гробница породице Вајферт, у којој почива и Ђорђе који је рођен 1850. а умро 1937. године, налази се на панчевачком римокатоличком гробљу.
Интересантно је да је Феликс Милекер, иначе познати хроничар јужног Баната, монографију о породици Вајферт написао поводом грандиозне прославе пет деценија брака Ђорђа Вајферта и његове супруге Марије Гаснер, а актуелно издање на српском језику допуњено је проценом данашње вредности имовине Ђорђа Вајферта, која је национализована после Другог светског рата.
Пошто је набројано оно што је поседовао, од рудника живе на Авали, преко рудника мрког угља Костолац, каменог угља Подвис, борског рудника, до пивара у Београду и Панчеву и много чега другог, изнета је процена да је реч о богатству од 12 милијарди долара!
Није назначено да ли повраћај имовине у овом износу неко од наследника потражује, али се зна да Ђорђе није имао потомака. Директор панчевачког архива Милан Јакшић каже да, према његовом сазнању, у Чешкој живе Вајфертови наследници по „побочној линији“.