Стари Град: Улице Џорџа Вашингтона, Копитарова градина и Хиландарска
Улица Џорџа Вашингтона, бивша Видинска
На углу Цетињске и Видинске улице била је кафана на „лошем гласу“ „Цетиње“. Одатле, узбрдо је почињала Видинска улица у којој су биле смештене „јавне радње“. Била је толерисана проституција. Ту се дешавало свашта. Лумповало се, банчило, играло, певало, тукло, убијало и самоубијало. Тај разврат је сузбијен тек када се ту настанио политичар Стојан Протић. На углу ових улица где је сада кафана „Банија“ било је имање Македонца Трпковића, претка дашњег пекара Трпковића а иза је била Општа државна болница. Низбрдо је био плац Јеврема Грујића све до Далматинске улице где је почињала башта песника Јована Илића. Одатле је почињала Ботаничка башта, коју је краљ Милан поклонио Универзитету као успомену на свога деду Јеврема. Тек после 1920. године преко Грујићевог имања прорезан је део улице Гундулићев венац, дакле данашњи део од „Баније“ до Ботаничке баште.

Кнез Михаило је био први владар који је увео церемонијал који је владао на западним дворовима са баловима. Када се књегиња Јулија вратила, на наговор, у Београд, 1865. године, одржан је бал, који је спојио лепо са корисним. Београду је требала једна болница, а у државној блајгајни није било пара. Бал је одражан у сали „Српске круне“ на Студентском тргу. Чист приход од овог бала износио је 1.667 дуката и саграђена је варошка болница, И овде је судбина умешала „своје прсте“ јер књегиња Јулија није дочекала њено отварање у Београду.

Прва варошка болница саграђена је у Београду 1868. године, на иницијативу кнеза Михаила Обреновића. Иницијативу за градњу болничке зграде покренуо је кнез Михаило 1861. године , поклонивши у ту сврху општини плац који је откупио од Ђорђа Ценића, тадашњег министра правде за 250 дуката. Део плаца је поклонио и Илија Милосављевић Коларац. Кнез Михаило је поклонио и део грађевинског материјала који је био намењен зидању његовог летњиковца у Смедереву.
Прва болница у Београду или ти Прва гражанска болница основана је у Београду 1841. године и није имала своју зграду. Углавном се налазила на више локација у Београду у изнајмљеним кућама.
Средства за изградњу болнице се скупљала највећим делом добровољним прилозима, али и организовањем добровољних балова са лутријом, које је организовала општина. Посебно је био успешан бал који је организовала кнегиња Јулија, супруга кнеза Михаила у хотелу „Српска круна, као и вредни поклони, што је омогућило почетак градње. У њој су радили многи страни и наши истакнути лекари и самим тим она представља сведочанство и успомену на значајна имена у развоју наше медицинске науке и праксе.
Камен темељац положен је 30. јуна 1865. године у присуству кнеза, општинских одборника и грађана и угледних личности. Зграда је зидана опеком у облику неправилног слова „Т“ и има четири нивоа. Уз тешко обезбеђивање средстава, болница је свечано отворена 1. маја 1868. године.
По повратку у Београд, 1881, Лаза Лазаревић, постављен је за лекара Београдског округа и постао први лекар Опште државне болнице. Ратовима опустошена Србија је у време када је живео и радио Лаза Лазаревић имала тек 120 лекара и 46 лекарских помоћника и ниједну једину лабораторију нити најнеопходније лекове и медицинска инструменте. Бавити се науком у таквој средини било је равно подвигу, признају данашњи лекари. Управо његовом заслугом основана је прва лабораторија у Србији у оквиру Опште државне болнице. Осим тога, био је утемељивач неурологије, психијатрије и геријатрије у Србији.

Био је прави медицински просветитељ. Ишао је по Србији са др Владаном Ђорђевићем. Као млад лекар је учествовао у лекарским реформама. Тада је говорио о потреби редовне вакцинације и законске обавезе на то, “а не да са полицајцима лекари вијају децу по њивама и ливадама да би их вакцинисао”. Сматрао је да треба утицати на свест родитеља да знају да ће тако сачувати своју децу од смрти, а тада је смртност деце била висока. Ишао је тако далеко, до проституције, где је тражио да клијенти пријављују проститутке не да би их кажњавали већ да би их медициснки заштитили и спречили заразе. Све што је овог момента актуелно он је покренуо и да смо боље слушали такве еманциповане гласове сада бисмо имали бољу ситуацију – каже за “Блиц” Вука Јеремић, једна од ауторки изложбе о Лази Лазаревићу постављеној у Ноћи музеја.
Лаза Лазаревић био је један из плејаде српских интелектуалаца научника, лекара који су из Европе у Србију донели “све што треба”. Био је сиромашан али је све својом памећу, снагом и енергијом успео да заврши, каже Вука.
– Успео је да заврши право и медицину, да дипломира код најбољих лекара на најбољим факултетима, да се врати у Београд и уђе у праксу. За кратко време организовао је један од најбољих војних санитета у Нишу и Шапцу. Писао је приповетке и запањујуће извештаје о ратном стању у Београду, о корупцији, несташици прехрамбених производа за болнице “зато што их отимају генералице и праве торте (а немате јаја за болесну децу)”… Све се то сад понавља у неком облику – сматра Јеремићева.

На углу ових улица где је сада кафана „Банија“ било је имање Македонца Трпковића, претка дашњег пекара Трпковића а иза је била Општа државна болница
Када имамо у виду да је доктор Лазаревић у току своје кратке професионалне каријере од 11 година написао преко 70 стручних и научних радова и примењивао новостечена научна сазнања у интензивној лекарској пракси, дао допринос неурологији и геријатрији, био врстан познавалац савремене психологије и психијатрије а у оквиру војног санитета показао поред пожртвованости и стручности и изузетну организациону способност, из данашње перспективе његови домети у области медицине су заиста задивљујући, скоро невероватни.
– Тога више нема. Немате људе који су истовремено у некој великој и озбиљној струци тако посвећени, са таквим резултатима, који су у уметности достигли врхунске резултате, који су на људском плану запањујуће племенити. Покушајте да нађете данас човека који има 30 одсто Лазиног капацитета и ја вам одмах скидам капу. То је данас незамисливо. И када се питамо што нам се све ово догодило, догодило нам се што нисмо више такви. Или такви људи одлазе и не желе да се врате – оцењује Вука Јеремић.
Фебруара 1889. Лаза Лазаревић указом краља Милана постаје његов лични лекар, али наставља да даноноћно обилази своје пацијенте, лечи сиротињу бесплатно и купује им лекове (називали су га”сиротињска мајка”), чак и када га је опхрвала туберкулоза од које је умро јануара 1891. у четрдесетој години.
Испратила га је војска, рођаци и пријатељи, мноштво кола и непрегледна маса људи који се нису обазирали на хладноћу и клизавицу.
“Драги брате, и тако јуче предадосмо земљи остатке најбољег рођака, најприснијег пријатеља, најбољег лекара, најславнијег писца и најдостојнијег човека. Осмејак на његовом лицу сигурно је хтео рећи: умирем спокојно, нисам никоме остао шта дужан а задужио сам све, нисам никога вређао а увреде нисам враћао, радио сам да зарадим али нисам глобио никога, и сам сиромах, помагао сам сиротињи, рођен са незнатним именом створио сам име којим ће се моје потомство и земљаци дичити”, писао је Лазин шурак Љубомир Н. Христић свом брату Николи.
Прва геријатрија у свету, Улица Џорџа Вашингтона
Преко пута Опште државне болнице, у закупљеној кући занатлије Хаџи-Николића, Лаза је 1881. основао прву геријатријску установу у свету и водио тај “Одсек за лечење стараца” са 13 постеља. Био је инспирисан идејама свог професора Хуферланда о “здравој старости” и сматрао је да старост није ни здравље ни болест и “зато стари морају другачије да се лече и морају бити одвојени од осталих”. Ово је посебно значајно Лазино постигнуће имајући у виду чињеницу да је тек 1909. године геријатрија званично у свету одвојена од интерне медицине. Нажалост “по усуду великих личности из малих народа и средина, признање га је мимоишло”. Џ. Л . Нашер, њујоршки лекар, званично је признат као оснивач светске геријатрије иако је 28 година после Лазаревића одвојио геријатрију од интерне медицине.
Лаза је 1880. у”Српском архиву”, а четири године касније на немачком језику у “Алгемајне винер медицине цајтунг”, дао детаљан опис и етиологију исхијалгије од које је и сам боловао. Оно што је у медицини познато као Ласегеов знак за дијагностиковање исхијалгија, Лаза је описао годину дана пре но што га је у медицинској литератури Ј.Ј. Фрос приписао свом учитељу Ласегу. Наиме, сматра се да је француски неуролог Ласег знао за овај тест али га нигде није описао. У појединим уџбеницима из неурологије он се оправдано назива Лазаревићев знак а и данас се сматра једним од основних клиничких симптома у неурологији, неурохирургији и ортопедији.

Описујући кафане београдске видесмо како су мењана имена, зависно од „модних трендова“. Тако је кафана у Поенкареовој улици некад носила име: “Шарена механа”, па затим “Кинески цар”, па “Елита”, па “Велика Британија”, па “Звезда” и затим “Атина”.
Кућа Јована Цвијића, Улица Јелене Ћетковић број 5, Копитарова градина
Гледано споља је једноставна, хладне фасаде, скоро обична кућа величине око 150 квадрата. Изненађење је када се крочи у њу. Стравствени научник и путник Јован Цвијић, сазидао је кућу по својој жељи и мери и била је слика крајева којима је пешачио. Неки стручњаци је сматрају за кућу са најлепшим ентеријером у Београду. Подигнута је на Копитаревој градини делу града који је на периферији центра и срца града. У овом тихом делу града скућили су се виђенији научници и лекари. Улаз у кућу је са стране, што се сматрало приватношћу власника и стила живота. То је и данас једна од ретких кућа у центру која је задржала двориште од 1905. када је саграђена.
У Саборној цркви жени се удовицом Љубицом Николић, девојачко Крстић, која је потицала из имућне породице. У то време се сматрало да постоји удовички стаж од 3 до 4 године да се муж ожали. Муслиманка жали мужа 120 дана док се не утврди да ли је бременита. После тога може да остане у мужевљевој кући, или да врати у своју девојачку кућу, ако хоће да је врате или да се уда. Ово сам узео од Срђе Трипковића.
Посетиоца на улазу дочекује бели орао који у канџама стиска чекић симбол геодета. У следећој соби је сова, симбол науке, која такође у канџама држи геодетски чекић. У дневној соби фотеље су пресвучене ћилимима. И даље постоји канабе на коме је 1915. године чекао регент Александар на пријем код Цвијића да би га молио да пође са српском војском прео Албаније, јер му је његово познавање географије и неприступачних терена бити од драгоцене помоћи.


Јован Цвијић је био и председник Српске краљевске академије и ректор Београдског универзитета и изузетно цењен члан многих научних друштава Европе. Његови називи: увала, поље,понор, хум, долина, јама су увршћени у географске појмове Европе. Био је светски-признат научник и данас се сматра оснивачем географије као науке у Србији. Међу првима је увидео да Хрвате и Словенце не интересује заједничка држава, већ им Југославија служи за решавање „јадранског питања“. Познато је да су Анте Тумбас и Иван Мештровић вође Далматинаца схватили да ће им боље бити у Југославији него у Италији. Због тога је Италија ушла у Први светски рат јер се сматрала изданом од стране савезника који су Далмацију доделили Југославији а не њима како је било договорено Лондонским споразумом.
Умро је 1927. године у својој кући, дубоко незадовољан. Ентеријер куће је сачуван до данас а претворена је у музеј 1967. године. Да резимирам, кућа је јединствен пример српског стила.
Кућа је сазидана 1905. године по замисли и жељи научника Јована Цвијића. Саградио ју је београдски грађевинар Сретен Стојановић. Унутрашњост је декорисао сликар Драгутин Инкиостри Медењак.
Захваљујући Драгутину Инкиостри Медењаку који се сматра зачетником националне декоративне уметности, кућа је јединствена по својој унутрашњој декорацији у националном стилу заснованом на балканским фолклорним елементима.
Кућа се састоји од улазног хола, салона, собе његове супруге Љубице и радне собе, док се у дворишту налази уређен врт у коме се налази и спомен биста Јована Цвијића.
- године дом Јована Цвијића претворен је у меморијални музеј посвећен његовом раду. Легат има 1.476 предмета заоставштине: лични предмети, библиотека, збирка етнографских предмета, рукописи, преписке, бележнице, фоографије, географске карте, уметничке слике, личне предмете и остало.
Улица Хиландарска
Зграда Занатског дома, касније Радио Београд, Улица Хиландарска број 2

Господин Борис Белингар нам дарује фотографију, где се види кафана „Два побратима и такси станица. То је угао са Цетињском улицом и сада је ту Трговачка школа. На месту где је празан простор биће подигнут Занатски дом, 1933. године. Хиландарска улица је била дужа и простирала се до раскрснице са Македонском улицом хде је био травњак. То је отприлике где је сада споменик Моши Пијаде, што се и види на следећој фотографији. На овом месту је била кафана Јована Кујунџића „Код два бела голуба“, која је срушена када је усвојен пројеката за изградњу Занатског дома. Идејно решење архитекте Богдана Несторовића је победило на конкурсу 1931. године. По жељи Кујунџићевих наследника, на фасади изнад главног улаза је, поред скулптуре ковача и наковња, додата су два бела голуба.


Пореде је са зградом ББЦ радија у Лондону, али Београђани се недовољно диве њеној монументалној фасади. Да је зграда била подигнута за потребе Удружења занатлија посебно указује слободна скулптура над улазним тремом на фасади која представља мушкарца и дечака иза постоља са наковњем и занатским алатом, синтетисованог стила арт декоа и модернизма.
Некадашње просторије Занатског дома од 1947. године, када је у њу смештен Радио Београд, добиле су нову намену. Ресторан је постао музички и драмски студио, собе хотела „Звезда“ редакције, сала за пројекције биоскопа „Авале“ велики музички студио… Али елементи првобитног ентеријера и даље се распознају, а то су загонетни симболи на Занатском дому. Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. године доминирају другачији украси. Удружење занатлија у Београду је 1911. године одлучило да сазида репрезентативни Занатски дом и ту усели све занатске установе, а већ наредне године купило је леп плац на углу данашњих улица Хиландарске и Светогорске. Власник плаца била је породица Кујунџић. Њен родоначелник био је Милан Кујунџић Абердар, песник, државник и добротвор, а један од изданака др Војислав, који се у историју Београда уписао као заговорник спаљивања уместо сахрањивања у земљу и оснивач друштва крематиста “Огањ”.
На плацу који су продали занатлијама налазила се кафана “Код два бела голуба”, па су Кујунџићи у купопродајни уговор ставили клаузулу да се фигуре ових птица нађу на фасади новог здања. Вајар каменорезац Лукачек ставио је голубове поред наковња поред своје композиције „Ковач“. Новом зградом, чија је градња због ратова почела тек 1931. и трајала две године, међутим, доминирају другачији украси. Изнад лепог и упадљивог кружног улаза у зграду налазе се снажне и складне фигуре мајстора и калфе испред којих стоји наковањ. Испред њих су алатке – клешта и маказе, а у позадини је точак, па су неки историчари уметности и архитектуре ову композицију сматрали симболом занатства. На централном делу наковња, међутим, налази се шестар, што је типичан масонски симбол, и он међу осталим алаткама заузима централно место. А и поменути точак је више масонски симбол него уобичајени знак напретка!


– По отварању, у Занатском дому смештене су канцеларије, а радили су и кафана, ресторан и биоскоп “Авала”. Осим тога, располагао је хотелским собама, у којима смештај није био скуп, па су ту, између осталих, боравили глумац Павле Богатинчевић и песник Рака Драинац. Према неким записима, и Тито је ту држао илегалне састанке. Иначе, на првом спрату била је “камена сала”, веома лепа и богато уређена. Две године после Другог светског рата Занатски дом на коришћење добија Радио Београд и његова унутрашњост адаптирана је за потребе радио-станице. Хотелске собе и канцеларије претворене су у редакцијски простор и у њих су се уселили новинари, у ресторан у приземљу смештени су музички и драмски студио, а у некадашњем биоскопу и данас је велики музички студио.
Изнад лепог и упадљивог кружног улаза у зграду налазе се снажне и складне фигуре мајстора и калфе испред којих стоји наковањ. Највише контроверзи изазвао је лик жене с бакљом у руци као холограм на предњој страни, јер је подсећао на Кип слободе у њујоршкој луци. Тачно пре осам година, средином априла 2008, обелодањено је како ће изгледати нове личне карте грађана Србије. У јавности се подигао талас протеста због овог “увоза симбола”, па су званичници морали да образложе своју одлуку. Њихово објашњење свело се на то да је на личној карти домаћи а не амерички симбол, да је реч о цртежу скулптуре која се налази на крову зграде Владе Србије у Немањиној 11. Да су у објашњавању ишли даље, морали би да признају да сличност између ових фигура, београдске и њујоршке, није случајна – обе су “масонски потпис”. Али, док се за Кип слободе, тачније за скулптуру “Слобода осветљава свет” зна да су је француски масони 1886. године поклонили браћи у новој држави, иницијатор постављања наше жене с бакљом, рад вајара Ђорђа Јовановића – непознат је. Али њено постојање није чудно…


Исте, 1926. године, кад је почела и њена градња – првобитно је била намењена Министарству финансија а у Палмотићевој број 2 отпочело је зидање Министарства пошта. Масонски симболи на њој су бројни и нимало скривени. Врх зграде, у своје време највише у овом делу града, украшен је наизменично троугловима и висковима, а цела ограда састоји се од испреплетених симбола – шестара, виска и троугла. Ако се сетимо да је 1926. у Београду био одржан конгрес свих најважнијих масонских ложа, онда ово истицање масонских симбола на зградама министарстава финансија и пошта нимало не чуди…
Радио Београд је најстарији електронски медиј на Балкану. Почео је са редовним емитовањем 1. октобра 1924, као девета радио станица у Европи, истог дана када и Радио Беч. Сигнал за препознавање представљало је неколико првих тактова песме “Милкина кућа на крају, око њене куће пси лају”, а њеним емитовањем се и завршавао програм. То је била порука неким суседним земљама с којима односи нису били баш најбољи…
Студио је тада био смештен у згради банке преко пута САНУ у Кнез Михаиловој, а предајник се налазио у Раковици.
Програм је у почетку емитован уторком, четвртком и суботом, а касније – свакодневно. Радио Београд се од 1929. године сместио у зграду САНУ, која је јасно обележена масонским симболима. За потребе Радио Београда изграђен модеран студио и постављен јачи предајник. Те године је почео редован програм, укључујући радио-драме, преносе концерата и фудбалских утакмица, за око 20 хиљада претплатника. Приликом шестоаприлског бомбардовања 1941. године погођена је и зграда САНУ, а студио је уништен. Током окупације радијску технику је користила немачка војничка станица “Зендер Белград”, која је емитовала “Лили Марлен” током Другог светског рата. Све до 1941. године ова песма је била обавијена велом анонимности, међутим након окупације Југославије, чудним сплетом околности, Радио Београд ће ступити на историјску позорницу и овој песми обезбедити вечну славу. Након ослобођења радио је наставио рад, а педесетих година почињу да се емитују неке од најпознатијих емисија „Новости дана” и „Весело вече”. Други програм радија почео је са емитовањем 1958, Трећи програм 1965, а „Београд 202“ 1969 године. Радио Београд је од 2006. године у оквиру Јавног сервиса Србије, као најстарији део Радио телевизије Србије. У тонском архиву чувају се многобројни снимци који су данас права баштина једне епохе, као и трајни записи изворних народних, других песама и музичких дела.

Да направим отклон по српски, а дигресију по странски. Један од водитеља „Београд 202“ био је и мој друг Лука Мијатовић, а Поноћни програм водио је Батица Савић. Када нам дође нека девојка у госте, а ја знам коју песму воли, пре тога назовем једног од њих двојице и кажем да пусте ту мелодију и објаве да је песма само за њу. О њеном одушевљењу не треба да говорим.
Да се вратим на описивање Занатског дома.
У згради некадашњег Занатског дома која је један од правих примера београдске модерне између два светска рата, Радио Београд се налази од 1947. године. Занатски дом је адаптиран за потребе радио станице, а о некадашњој намени зграде сведочи позната Камена сала на првом спрату. Њен изглед и стил указују да су занатлије у првој половини двадесетог века биле веома друштвено утицајно, веома угледно и добро плаћено занимање. Удружење занатлија основало је Фонд Занатског дома 1911, а већ наредне године купљен је плац за изградњу зграде у којој би се нашле све до тада створене занатске установе.
На месту, где се у моје време а које се види на слици горе, испред „Политике“ завршава Македонска налазиле су се све до после 1920. године старе зграде, које су припадале породици Кујунџић. Стари Кукунџић женио се 4 пута и био је отац песника, филозофа, министра и дипломате Милана Кујунџића Абердара, затим Јелене жене политичара Стојана Новаковића. Доктор медицине Војислав Кујунџић био им је брат из 4. брака њиховог оца.
Од Кујунџићевог имања рачвала су се два сокака; један је водио у Палилулу и то је улица Светогорска, а други сокак је према кући песника Јована Илића. Одмах на почетку улице било је нешто кућа, а испод улице ширила се Митрополитова башта. Када је др. Драгутин Гута Протић изпарцелисао и распродао Митрополитову башту почела је градња. На нижем делу на коме је била у моје време кафана „Видин капија“ била је некада чувена кафаница „Код седам Шваба“ чију фирму је сликао Ђура Јакшић. До те кафане био је содаџија Ерлих.
У броју 34-36 где сам провео најлепше године своје младости била је кућа проте Ђоке Цветковића. После 1900. године у улици су постојала 3 општинска фењера: на почекту, на средини и на крају улице која је била калдрмисана турском калдрмом. У овој улици је рођен, а у њој и живео Милутин Бојић прерано преминули песник.
Кућа Лазе Лазаревића, Улица Хиландарска број 7
У овом објекту живео је угледни лекар и писац Лаза К. Лазаревић од августа 1887. године до децембра 1890. године, односно по новом грегоријанском календару до јануара 1891.
На кући се налази мермерна спомен-плоча коју је поводом стогодишњице рођења Лазе Лазаревића поставило Српско лекарско друштво. Након смрти угледног лекара Лазе Лазаревића, његова супруга је кућу издавала, а онда је продата. Кућа је више пута мењала власнике и намену.

У овој кући Лаза К. Лазаревић написао је многа значајна књижевна и медицинска научна дела. Био је први српсли геронтолог, а писао је и објављивао радове из неурологије, интерне медицине, заразних болести, хирургије, урологије, фармакологије, токсикологије, бактериологије, епидемиологије, јавног здравства и судске медицине. На зиду код улазних врата куће налазе се још две табле, које говоре да су тренутно у овој кући смештене две установе: Дечје одељење Библиотеке града Београда „Чика Јова Змај” и Ученички културни центар Дома ученика средњих школа Београд.
Кућа је постојала још 1878. године. Спомиње се у „Српским новинама” од 2. септембра 1881. године у огласу који је дала њена власница Софија Л. Ивановић, којим је желела да изда кућу и башту засађену разним воћем. У писму које је послао свом пријатељу Ватрославу Јагићу, Лаза Лазаревић каже: Ја сам све моје планове растурио и у један једини скупио, а то је, ако да Бог, да купим кућу.” Ову своју намеру убрзо је остварио, кућу је купио 1887. године. Преправка куће и уређење баште поверена је предузимачу Андреји Јанковићу. Намештај и тепихе Лаза Лазаревић је брижљиво бирао и лично набављао у Бечу. Лаза К. Лазаревић користио је кућу за становање и обављање приватне праксе.
После смрти Лаза Лазаревића, његова супруга, Полексија Лазаревић је још неко време користила кућу, а онда је издала Општини за смештај канцеларија палилуског кварта од 1896. године па до 1912. године. У међувремену кућа је продата Палилуској штедионици, која је у ову зграду уселила своје канцеларије. Потом, зграда је више пута мењала власнике и намену. Познато је још да је кућу користио Друштвени дом „Драги Миловановић” и Заједница за организацију и коришћење одмора „Стари град”.
Предлог Завода за заштиту споменика културе града Београда је да се меморијални карактер зграде истакне на тај начин што би се ту сместила нека библиотека или легати српских књижевника. Дечје одељење Библиотеке града Београда пресељава се у Спомен кућу Лазе Лазаревића 2001. године.
Изглед куће и распоред просторија није се мењао, у односу на време када је славни писац у њој живео. У предсобље се улази преко малог степеништа, до којег се долази кроз капију за пешаке. Ово предсобље могло је да служи као чекаоница, а соба која је са њим повезана, као ординација. Кућа има три собе окренуте према улици и једну салу окренуту према дворишту. У средини куће је трпезарија. Лево од трпезарије је мали ходник, који води у тоалет и у просторију са степеништем за таван. Десно од трпезарије је просторија која је могла да буде кухиња, а мала просторија до ње – остава. Једна врата воде из трпезарије на терасу, која је степеницама повезана са двориштем. Кућа поред приземља садржи спрат, у виду поткровног простора и подрум, те је укупна површина објекта око 500 метара квадратних.
Двориште куће, има два улаза – лево од куће је капија за пешаке, а десно велика капија. Велика капија је, некада, водила у башту и дворише, који су се протезали све до данашње Улице деспота Стефана Лазаревића. Поред редовне дужности у болници, Лаза Лазаревић је имао много других обавеза као што су лечење глумаца Народног позоришта, шегрта Београдске трговачке омладине, питомаца женског друштва и приватних болесника. Да би стигао да се одазове свим тим обавезама, купио је кола и коње. Из тог разлога, некада се у дворишту налазила штала за коње и шупе, али и прелепа башта са бујним зеленилом међу којим су доминирали липа и орах. У башти је постојао део за одмор и забаву, са лежаљкама, љуљашкама и кугланом.
Архитектура зграде представља необичну и оригиналну мешавину елемeната различитих стилова. Поред прозора велике собе налазе се вајани украси у облику стилизованих глава. Изнад сва четири прозора налазе се троугласти тимпанони, који су иначе карактеристични елементи неоренесансе. Средњи, највиши део забата, завршен је лучно и има у средини прозор тавана. Поред прозора су шаховска поља, изнад прозора лоза са лишћем и плодовима. Бочни делови забата, такође, су украшени црвено-белим шаховским пољем. Шаховско поље је једна од карактеристика српско-византијског стила, као и облик лучног завршетка забата.
У овој кући Лаза К. Лазаревић написао је многа значајна књижевна и медицинска научна дела. Био је први српсли геронтолог, а писао је и објављивао радове из неурологије, интерне медицине, заразних болести, хирургије, урологије, фармакологије, токсикологије, бактериологије, епидемиологије, јавног здравства и судске медицине. Написао је девет приповедака, од којих је једна објављена постхумно, док је тринаест приповедака остало недовршено. И поред тога Лазаревић је писац уметнички најсавршенијих прича у српском реализму и сматра се творцем психолошке приповетке.
Лазар Лазаревић је рођен у Шапцу 1851. године. Отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре. Лазина привреженост породици рефлектовала се на његов књижевни рад и култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.
Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу. Његов отац је био пријављен на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе. Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“. Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете. Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876—1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића, са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију. Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара наредне године Лаза Лазаревић је преминуо.
У јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.
Лаза Лазаревић припада писцима реализма. Сматра се творцем српске психолошке приповетке. Своје приповетке Лазаревић је објављивао у часописима а објавио је само једну књигу под називом „Шест приповедака“ јула 1886. године. Написао је девет приповедака док је осам остало недовршено. За живота је објавио осам приповедака: „Први пут с оцем на јутрење“, „Школска икона“, „У добри час хајдуци!“, „На бунару“, „Вертер“, „Све ће то народ позлатити“, „Ветар“ и „Он зна све“. Приповетку „Швабица“ није објавио јер је, како многи верују, била сувише аутобиографска. Објављена је тек седам година након пишчеве смрти 1898. године у књизи „Приповетке Лазе К. Лазаревића“ коју је приредио Љубомир Јовановић. Све његове приповетке могу се поделити на приповетке из градског и на приповетке из сеоског живота. Карактеристика Лазаревићих приповедака је идеализација и величање патријархалног света и породичне задруге којој се све жртвује па чак и сопствена срећа.
Лазине недовршене приповетке „На село“, „Тешан“ и „Секција“, чији су фрагменти објављени након пишчеве смрти, приказују истинитију слику сељака него друге Лазаревићеве приповетке. У њима је више зрелости које писац дугује искуству.
Приповетка „Први пут с оцем на јутрење“ првобитно је имала наслов „Звона са богородичне цркве у Н.“ и објављена је у часопису „Српска зора“ 1879. године. У овој приповеци је истакнут лик патријархалне жене, домаћице, мајке и супруге која уме да трпи и ћути али која проговара и узима ствар у своје руке у најмање очекиваном тренутку. Беспрекоран домаћин Митар научио је да се карта у друштву људи без патријархалне културе. Када је на картама изгубио своје имање покушава себи да одузме живот али га у томе спречава жена која га враћа радном и пређашњем животу. Главни јунак приповетке Митар, насликан је са свим противречностима своје природе. Најпре је уредан и строг затим изгубљен у великој страсти да би на крају био скрхан и разнежен. Догађаји су дати кроз посматрање деветогодишњег дечака. У овој приповеци кажњени су они који нарушавају патријархални морал. Перу Зеламбаћа, који је Митра довео до руба пропасти, без икаквог објашњења писац је отерао на робију и на крају приповетке он туца камен у робијашкој хаљини док се Митар вратио на прави пут.
У марту 1880. године Лазаревић објављује приповетку „Школска икона“ у дубровачком часопису „Словинац“. Уредник је источно наречје заменио јужним, а писац га у каснијим прештампавањима није мењао па је ово једина његова приповетка у јужном наречју. Мотив приповетке је сукоб идиличног патријархалног света, чији су представници узоран свештеник и поштени сељаци, са носиоцем револуционарних, деструктивних идеја које су оличене у лику новог учитеља. Он је представљен као самољубиви негатор постојеће традиције и као рушилац патријархалног друштва. Попа који је патријархални старешина села и врло правичан човек, писац је приказао са несумњивим симпатијама. У сеоски идилични свет долази учитељ који уноси немир и у њега се заљубљује попова кћи Мара, која тиме упропаштава не само себе већ и оца. Поп спашавајући школску икону из запаљене школе задобија ране од којих убрзо и умире. На самрти он ипак опрашта ћерки која се покајала и која се враћа патријархалном свету који је хтела да напусти. Прва половина приповетке је далеко природнија и успелија од друге половине у којој писац не даје објашњења ни мотивацију за догађаје који су пресудни за јунаке.
Крајем јуна 1880. године у часопису „Отаџбина“ објављена је Лазаревићева приповетка „У добри час хајдуци!“. Догађаји испричани у њој много више личе на бајку него на реалну причу. Јунак Тиме врло лако излази на крај са три наоружана хајдука која упадају у кућу Угричића. Прича је спретно написана али у њој нема сладуњавости карактеристичне за друге Лазаревићеве приповетке. Прича је непосредни учесник догађаја који се стицајем околности нашао у кући Угричића у датом тренутку. Разговор брата и сестре (Живка и Станије), којој се допада Тиме а који се не допада њеном брату јер му мањка храбрости и јер је Шваба, прекида долазак хајдука. Тиме долази и успева да савлада сву тројицу а Живко му одаје признање због храбрости. На крају приповетке Станија и Тиме су венчани а Живко хвали свога зета и говори како је „прави Србенда“.
Приповетка „На бунару“ објављена је средином фебруара 1881. године у часопису „Отаџбина“ и представља уметнички најскладнију Лазаревићеву приповетку. Ради убедљивости Лазаревић у њој подражава сељачки начин говора. Приповетка велича задругу и приказује с једне стране оне које теже њеном уништењу, а с друге оне који је одржавају. У богату и стару задругу Ђенадића долази размажена и арогантна снаха Анока која својим понашањем и егоизмом прети да разори задругу. Господар задруге стари ђедо Матија то види те смишља како да снаху нагна на промену и покајање. Он нареди свима да само њу служе и у почетку је Анока беснела још више, да би се једне ноћи њен пркос сломио и она постаје најпокорнији члан задруге. На крају је ипак победила задруга, односно њен колективни принцип над индивидуалним рушилачким.
Први део „Вертера“ Лазаревић је објавио средином јуна 1881. године у „Отаџбини“, а остала три дела су објављена до септембра. Ова приповетка донекле представља пародију Гетеовог „Вертера“. Главни јунак Јанко, несрећно заљубљен у удату жену на крају приповетке се не убија као што је случај са Гетеовим јунаком већ бива исмејан и враћен на прави пут. Јанко је заправо жртва европског романтизма и правца који је назван вертеризам а који је ушао у моду захваљјујући роману „Јади младог Вертера“. Он је био занесен овим делом па се, у једној бањи у Србији и сам заљубљује у удату жену и чак помишља на самоубиство али га од те идеје одвраћају апотекар Катанић и муж жене у коју је Јанко заљубљен. Приповетка започиње као драма да би се завршила као комедија у којој на крају побеђује брачни морал. Нагли преокрет јунака није довољно мотивисан па сама приповетка губи на уметничкој реалности.
У јесен 1881. године Лазаревић пише приповетку „Све ће то народ позлатити“ а објављује је средином јануара 1882. године у „Отаџбини“. По мишљењу Милана Кашанина она представља једну од најистинитијих и најсавршенијих прича и изван оквира српске књижевноси. То је једина Лазина приповетка која нема оптимистички преокрет. Постоје два јасно одвојена дела. У првом се даје слика људи који на пристаништу ишчекују долазак брода а у другом долазак брода и расплет. На почетку приповетке постоји контраст између уздржаног мајора Јелачића и његове среће што дочекује жену са дететом и узнемиреног Благоја казанџије и његове несреће што дочекује рањеног сина из рата. Контраст је и у самом Благоју, између његове унутрашње трагедије и спољашње равнодушности као и контраст између младог инвалида који је жртва и друштва које је равнодушно. Лазаревић је овде изнео слику друштва које не брине о онима који су се жртвовали за отаџбину и стаје на њихову страну.
Почетком априла 1889. године у „Отаџбини“ објављена је Лазина приповетка „Ветар“. Главни јунак приповетке Јанко, одриче се љубави зарад мајке. Овде је култ мајке уздигнут до врхунца. Јанко се заљубљује у ћерку слепог Ђорђа која је лепа и племенита али пошто се мајци не допада његов избор и противи се браку јер не жели да јој се син ожени девојком коју види први пут у животу, тешка срца одустаје од своје среће како његова мајка не би била повређена. Сукоб жеље и моћи, разума и осећања је у средишту приповетке а драма се одвија на унутрашњем плану главног јунака.
„Он зна све“ је последња написана приповетка Лазе Лазаревића која је штампана у августу 1890. године заједно са приповетком Симе Матавуља „Ново оружје“. Припада кругу градских приповедака. Главни лик Вучко Теофилович је представљен као енергичан, смео и чак помало дивљи младић. За разлику од типа Лазаревићевог интелектуалца, он је живљи и маркантнији. Већ на почетку писац представља свог јунака говорећи о његовим доживљајима и како су сви стрепели од њега, а он само од брата Видака. Лазаревић приказује психолошки однос између браће Вучка и Видака али даје и описе њиховог јахања коња са пријатељима и Видакову повреду. На крају приповетке браћа су равноправна у свему-послу, кући и имању.
„Швабица “ је највероватније написана за време Лазаревићевих студија у Берлину и настала је на основу пишчевог непосредног доживљаја. Ова приповетка, необјављена за пишчева живота, написана је у форми писма које Миша шаље другу. Миша Маричић је млад студент медицине у Немачкој који се заљубљује у газдаричину ћерку „Швабицу“, односно Ану. У писмима се Миша исповеда свом другу о свему што се дешава између њега и Ане. У Маричићу се одвија унутршња драма и борба између личне среће и дужности према породици, између свог задовољства и породичног бола. Маричић не гледа на свој проблем само са социјалног становишта већ и са моралног. Он не жели да његова срећа нанесе бол и унесрећи његову породицу и пријатеље ,а такође је и свестан да под тим условима ни он ни Ана не могу бити срећни. Миша се одриче велике љубави зарад добробити породице и њеног мира. Својим поступком је сломио и Анино и своје срце али је био слободан да се врати породици коју је требало да издржава.
Лазаревић је у младости био и сам присталица нових идеја, противник старог морала и старог поретка, али је у основи био племенит и сентименталан, нимало рушилац и иноватор. Почео је да пише као зрео човек. Када је задруга почела да се руши, а породични морал да опада, код њега се јавила романтичарска тежња за прошлошћу. У борби између традиционалне мисли и нове, космополитске и рушилачке, он се определио за традицију, за све оно што је наше, за самоникле творевине српског и балканског духа. У сукобу између породице и личних прохтева појединаца, Лазаревић се ставио на страну породице. Нежне и осећајне природе, он је стварао лирску приповетку са етичким смером. Ранија критика, која је увек признавала високе уметничке вредности његових приповедака, критиковала је његове тенденције и називала га конзервативним писцем који је за љубав поуке често мелодраматично завршавао своје приче.
Међутим, ако се Лазаревић каткад и удаљавао од стварности, он је то ипак чинио из уметничких разлога: да у своје реалистичко сликање живота прожме дискретним лиризмом, племенитим и узвишеним идејама и осећањима. И у изражају он се углавном води уметничким разлозима. Посматрајући живот, он је запажао карактеристике типова, призора, разговора, бележио узгред, а доцније напорно и савесно тражио могућности како да ту грађу преточи у језику прикладно, неусиљено и концизно дело. Он је један од ретких српских писаца који су по цену великих напора тражили најбољи израз и најскладнији облик, који је умео да изабере фабулу, да је развије драматично, да кроз њу опише занимљиве епизоде, живе дијалоге, да да пластичне описе и узбудљива и нежна осећања. Читајући велике европске писце, нарочито Тургењева и Гогоља, он је на њиховим делима развио укус и учио вештину израза и компоновања. Лазаревић је књижевни посао схватио озбиљно и савесно; био је свестан да српској приповеци недостаје уметничка форма, а не надахнуће, и одиста је успео да је реформира и да српску приповетку уздигне на ниво европске уметничке приповетке.
Хиландарска улица број 32
