Стари град, Улице: Гарашанинова, Ташмајдан, Абердарева, професора Ђурића и Карнеџијева
Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:
Воја Марјановић
mail: voja-sila@moj-beo-grad.com
Улица Илије Гарашанина
Илија Хаџи-Милутиновић Гарашанин, рођен је у селу Гараши код Аранђеловца, 1812., а умро у Гроцкпј 1874. Био је српски државник, председник Владе, један од уставобранитеља, творац Начертанија.
У почетку своје каријере био је цариник у Вишњици, на Дунаву, а касније у Београду. Када је увео регуларну војску, кнез Милош је поставио Гарашанина за старешину. После одласка кнеза Милоша боравио је неко време у Влашкој. Године 1842. његов отац и старији брат, који су били на Вучићевој страни, погинули су у борби против кнеза Михаила, а по кнезовој наредби. Исте године, постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу. Када је 1843. Вучић морао, на захтев Русије, да оде из земље, Гарашанин је уместо њега постао министар унутрашњих послова и остао је на том положају све до 1852. године.
Илија Гарашанин је био један од највећих државника и администратора уставобранитељског времена. Био је врло конзервативан у унутрашњој политици и бирократски начин управе сматрао је јединим могућим. У спољној политици био је први југословенски државник међу Србима, сматрајући да само једна велика југословенска држава може одржати своју самосталност и избећи зависност како од Русије тако и од Аустрије. За разлику од других српских државника, својих савременика Илија није био довољно учен нити се образовао у иностранству. Али у зрелом добу много је путовао по Европи и доста тога европског попримио. Сматра се да је био „копча” између „стараца” и „паризлија”, млађих, образованих људи у српској политици.
Имао је великих заслуга за утврђивање уставобранитељскога режима. Створио је полицију у Србији и бирократски начин управе. Гарашанин је заступао чврсту линију ауторитета и апсолутну послушност потчињених. Године 1844. Гарашанин је био председник „српске владе”. У спољној политици имао је врло широке погледе, које је изразио у своме Начертанију из 1844, по којем је Србија требало да ради на стварању велике југословенске државе, под својим предводништвом. Године 1848, за разлику од Вучића, настојао је да Србија притекне у помоћ прекосавским Србима, али, када му је после угушене мађарске буне понуђен аустријски орден, он га је одбио. У „Цртежу” он са жалошћу признаје да су међу свим Јужним Славенима најбројнији Бугари.
После Петронијевићеве смрти 1852, постао је кнежев представник и министар иностраних послова, али је на том положају остао само до пролећа 1853. године. Тада је отпуштен на формални захтев Русије која је знала за његове намере да у источној кризи, која се отварала, веже Србију за западне силе, нарочито за Француску, а не за Русију. Од 1856. до 1858. године био је у Савету, и када се после Париског мира кнез Александар Карађорђевић подао аустријском утицају, Гарашанин се окренуо против Кнеза. У борби против кнежеве аустрофилске политике, тражио је ослонац не само код Француске, него и код Порте, па и код Русије, којој се, поред свега онога што му је та сила учинила 1853, био приближио и задобио њено поверење.
Приликом Тенкине завере 1857, кнез Александар, подстакнут аустријским конзулом, хтео је осумњичити и Гарашанина да је био уплетен у заверу, али, на крају крајева, није му могао учинити ништа због француске дипломатије, која га је узела у заштиту. Од тога тренутка Гарашанин је одлучно радио на обарању Карађорђевића. Његова је заслуга и раздвајање Порте и Аустрије, које су дотад заједно подупирале Александра Карађорђевића, што је изазвало Портину интервенцију против њега.
После Етем-пашине мисије (почетком 1858), постао је министар унутрашњих послова, које је Порта, подупрта Русијом и Француском, наметнула Карађорђевићу. Ушао је у владу с намером да отера Кнеза. Поред отпора Кнеза Александра и једнога дела Савета успео је да донесе Закон о Народној скупштини. Руководећи изборима за ту Скупштину као министар унутрашњих послова настојао је да буде изабран што већи број кнежевих противника. Надао се да ће уз помоћ Скупштине моћи да обори Кнеза и за тај случај имао је припремљено намесништво, које би управљало земљом, док се Порта и велике силе не би споразумеле о новом Кнезу. Оптуживан је од својих противника да је хтео сам да заузме престо. Извесно је да се спремао да буде члан намесништва. Што се тиче његових претензија на престо оне не изгледају довољно доказане, иако су га Французи спомињали као могућег кнеза.
Када је Светоандрејска скупштина затражила од Александра Карађорђевића оставку, он је, уплашен, молио Гарашанина да га одведе својим колима у град Турцима. Гарашанин је то и учинио, али је одмах кнежев одлазак у град објавио као напуштање престола. Сутрадан је Св. Андрејска скупштина огласила Карађорђевића за збаченог, и уместо да бира намесништво, одмах успоставила династију Обреновића. Успостављење Обреновића било је извршено без знања Гарашанина. Одлучивши да избегне пошто-пото свако крвопролиће, које би могло изазвати интервенцију Аустрије, Гарашанин није хтео да војсци изда наредбу и растера скупштину.
После повратка кнеза Милоша, Гарашанин се држао по страни. Када је кнез Михаило ступио на престо, Гарашанин, кога је Михаилу препоручила Русија, постао је 1861. председник Министарског Савета и министар иностраних послова. Под кнезом Михаилом Гарашанин се бавио готово искључиво питањима спољне политике. Прихватио је Михаилову идеју рата с Турском и живо је радио на склапању ратних савеза са Црном Гором и са Грчком. У исто време организовао је пропаганду на целом Балканском полуострву како би, чим Србија зарати с Турском, настао општи устанак потлачених народа против Отоманске империје. За време његовога министровања, решено је питање царских градова и турски гарнизони напустили су 1867. године све тврђаве које су држали у Србији.
Године 1867. Гарашанин је изненада отпуштен, по свој прилици стога што се превише противио намераваној Михаиловој женидби са блиском рођаком Катарином Константиновић, унуком стрица Јеврема Обреновића. Отпуштање Гарашанина изазвало је енергичне протесте Русије. Мада се говори о отпуштању он је у ствари крајем 1867. године формално поднео оставку, као председник владе и министар иностраних дела. Приликом Михајлове погибије 1868. године затекао се у Топчидеру и одмах пожурио у Београд да обавести министре о несрећи која се десила. Захваљујући његовој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда. Последње године свога живота Гарашанин је провео удаљен од политике, на свом од оца наслеђеном имању у Гроцкој. Гарашанин је оставио иза себе огромну политичку преписку. Његов син Милутин Гарашанин, такође политичар, био је српски дипломата, посланик Србије у Паризу.
О Милутину, Илијином сину, Симо Ц. Ћирковић: „Надимци старих Београђана 1830-1940“ пише: „Син чувеног Илије, Милутин Гарашанин, целог живота пекао се на две ватре: на дометима свог политичког програма и под сенком имена великог оца. Био је предусретљив и гостољубив, умешан да у разговор унесе дух, расположење и хумор. Његово ораторство било је стожер његовог успеха. Кажу да је изашао испод масонске пелерине и да њој дугује и каријеру и велики престиж“.
Балкански Бизмарк Илија Гарашанин није ни слутио да ће један акт умрљати целу његову каријеру и чак довести до националних сукоба.
Из књиге Симе Ц.Ћирковића: „Надимци старих Београђана 1830-1940.“ препичаћу нешто о њему.
„Начертаније“, као исцеђени сок српске демократије и политичку Магна карту, Гарашанин није писао са намером да то буде српска Библија…Начертанијем је желео да окупи балканске земље, а никако да Србију наметне као хегемона. Није волео покровитељство Русије и увек је наглашавао да се лебац не једе зубима руским. Гарашанину је надимак „Онај дугачки хрт“ прилепио човек порцуланског лица, свирепи Тома Вучић Перишић…Гарашанин је био див, али спржен и сасушен, како га је видео Слободан Јовановић. Имао је стила и био на гласу као освајач жена. Каријеру је почео као цариник за прве владе књаза Милоша, да би се потом, већ као пуковник, приближио усавобранитељима Авраму Петронијевићу и Томи Вучићу Перишићу, ка „трећи у седлу“. Оно су, као какви тријумвири, Србију држали у шаци од 1842. до 1858. године. На Светоандрејевској скупштини је од оног ко је био „све и свја“ постао прогоњена звер. Коџа Милоша није смео чекати, а уздао се у милост Михаилову, што се 1861. и догодило, када се на велику сцену вратио као министар спољних послова. Као канцелар није попуштао, али је са сцене морао да сиђе као жртва политичких планова књаза Михаила. Политичке игре о Начертанију, као великосрпском програму, завртела је бечка тајна служба, којој Гарашанин није пријао 1967. у дворцу Иванка, крај Братиславе, када је књаз Михаило преговарао са грофом Ђулом Андрашијем о мирном задобијању Босне, о чему говори у својим успоменама. Сим му Милутин постао је, такође значајна личност, силовит и непопустљив.
Зграда Пете београдске гимназије, раније Прва женска гимназија, Улица Илије Гарашанина број 24
Зграда Пете београдске гимназије или тада Прва женска реална гимназија грађена је у периоду од октобра 1936. до 1938. године. После освештања темеља, спуштена је повеља која гласи: „У име Оца и Сина и Светога Духа Амин. Дана 25.ог, месеца октобра, године 1936. од рођења Христова, у престоном граду Београду, за време владавине Његовог Величанства Краља Југославије Петра II, и Њ . В. Краљице Марије, а под управом Њ. К. В. Кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Ивана Перовића, за време Његове Светост Патријарха Српског Варнаве, Председника владе др Милана Стојадиновића, господин Добривоје Стошовић, министар просвете, положи камен темељац овој згради Прве женске гимназије у Београду, намењеној да буде дом здравог и свестраног. Нека би Бог дао да ова школа достојно припреми наше ученице за узвишени позив мајке и грађанке, радног и корисног члана наше народне заједнице и целог друштва.“
Ова Гимназија је изнедрила безброј научника, уметника, писаца, песника, спортиста..
Велики број рукометаша моје генерације који су пронели славу југословенског рукомета поникао је код чика Дулета професора физичког васпитања или како се овај предмет у моје време звао фискултура.
Прва женска гимназија мења назив 1953. године у Пету београдску гимназију. Наша ћерка Катарина била је одличанђак-вуковац у овој гимназији. У њеном одељењу од тридесет и нешто ђака 27. су били одликаши и сви су завршили редовне, државне факултете у Београду.
Стадион Ташмајдан
О Ташмајдану писао сам у одељку Смедеревски пут, од Скупштине до Цркве Светог Марка…. а овде настављам причу.
Пред Хатишериф 1830. године, брег Ташмајдан био је сасвим празан. На месту где је данас Црква Светог Марка био је направљен један брежуљак и на њему чардак од греда и дасака са степеницама на коме је прочитан царски ферман, прво, о рођењу султанове ћерке, а после и Хатишериф. Легенда каже да је ту неки швапски комедијаш затегао конопац и прешао преко њега терајући чак и колица. Ту су Цигани мечкари ударали у даире, а мечка, усправљена, са брњицом на ноздравама, зловољно тапкала и љутито мумлала и после удараца штапом легла би на земљу. Данас, је Ташмајдан велики парк и захвата простор дуж Булевара краља Александра са једне и Илије Гарашанина са друге стране, а почев од Таковске са Абердаровом до Карнеџијеве улице. Од Абердареве до Београдске улице је стрма камена литица која је вађењем камена прдубљивана и ту се налазе стадион и базен. У тим катакомбама су камене дворане са вентилацијом и служили су у ратне сврхе. За време задњег рата у лагуму Ташмајдана стрељани су Јевреји, а ту је касније била смештена и немачка радио станица, преко које је вршена пропаганда за источни и југоисточни фронт.
Ово је место на којем многи Београђани проводе слободно време је вероватно и једно од најмистичнијих места у Београду, а сасвим сигурно једно од најомиљенијих историчарима. Око Ташмајдана распредају се разне приче: порекло пећина, старо гробље, право место где су спаљене мошти Светог Саве, тајне које су нацисти открили… Назив овог дела Београда, данас парка, турског је порекла и значи каменолом, камени мајдан. Међутим, каменолом је постојао још у време Римљана који су тим каменом зидали куће и споменике а касније је ташмајдански камен узидан у бројне хришћанске цркве, турске џамије, куле и чесме.
Ташмајдан је на почетку 19. века био стратешка тачка за улазак и излазак из Београда где се у време Првог српског устанка налазио и Карађорђев штаб. Приликом опсаде Београда 1806. године Карађорђе је нанео велике губитке Турцима јер је ту коту искористио да спречи излазак турских војника из београдске вароши. Са Ташмајдана, Карађорђе је при опсади града контролисао излазак из тврђаве. Ту му је била војна резерва од 3.000 војника на челу са Васом Чарапићем и Радичем Петровићем. Знамо да је Васа смртно рањен код Стамбол капије и на носилима донет у Карађорђев шатор где је и умро.
Историја Ташмајдана уједно је историја погибија и освајача и бранилаца Београда. Римско гробље простирало се северозападном страном Ташмајдана, турско гробље почињало је од некадашње Батал џамије која се налазила на месту данашње Савезне скупштине, немачко гробље било је у близини данашњег Пионирског парка а хришћанско гробље са Варош-капије премештено је, по наредби кнеза Милоша, 1828. на Ташмајдан да би тек 1888. поново било премештено на простор данашњег Новог гробља.
27.04.1594. године је од стране великог везира Синан паше спаљен Свети Сава, чије земне остатке из манастира Милешева је пренео Ахмед бег Оћуз.
Стадион Ташмајдан налази се у саставу СРЦ Ташмајдан и годинама служи за више намена, а отворен је 24. јануара 1954. године. Капацитет стадиона је 10.000 места, а у априлу 2016. године отворен је поново након дуге реконструкције.У првим годинама рада, у зимским месецима од 1953. до 1977. године највише се користио за хокеј на леду. Три године (1954, 1955. и 1957. године) одржано је првенство Југославије у хокеју на леду, а био је и домаћи терен за београдске клубове Партизан, Црвену звезду, ОХК Београд, Ташмајдан и Авалу. Међу првим такмичењима одиграним на овом стадиону било је Европско првенство за кошаркашице 1954. године.
Поред утакмица, на овом стадиону одржали су се неки занимљиви догађаји, попут шпанске кориде, аутомобилска фудбалска утакмица када су велику лопту „шутирале“ фиће давне 1978. године и слични догађаји. На стадиону се одржавају и велики концерти сваке године. Сваке зиме, стадион се претвара у чувено клизалиште, симбол Ташмајдана. Прво клизалиште на леду било је овде. Ми тада тек ушли у прву младост долазили смо на клизање. Како сам носио млеко имао и зарађивао поприлично, могао сам да купим себи ЦеЦе хокејке, букле џемпер и букле шал. Хокејке сам купио и комисиону у Кнез Михаиловој улици. Како сам био добар клизач девојчице су желеле да их држећи за руку возикам. Мојој срећи „мушкарчине и фрајера“ није било краја. Пошто сам добро клизао то сам пожелео да тренирам хокеј. Али био сам мршав. На једном тренингу, сачека ме противник, набаци на кук да сам прелетео преко заштитне оградице. Тако заврших хокејашку каријеру. Уз клизање возио сам и ролшуе и то оне које су се везивале каишима за ципеле.
Прва и једина шпанска корида ван Иберијског полуострва одржана је управо на стадиону Ташмајдан. Организатор је било трговинско предузеће „Задругар“ из Београда, а нашли су се на оштрој критици Друштва за заштиту животиња. Још већу прашину подигао је одговор тадашњег управника СЦ-а Ташмајдан, да они који се буне против кориде донесу уверење да су вегетеријанци. Главна звезда био је један од најбољих шпанских матадора 20. века Луис Мигел Домингин. Процењује се да је тог дана било око 4.500 људи на догађају. Саму кориду отворио је управо Домингин. Након петнаестак минута борбе са првим биком био је повређен, али је борбу наставио и на крају убио животињу. И са другим биком је било проблема и обарања, али је судбина животиње била иста. Помиње се да су Домингина то вече после кориде извели у Скадарлију и да је на менију био један од бикова испечен на ражњу. Из Србије, прослављени матадор за успомену је однео једне гусле.
Преносим чланак: Београдске приче: На Ташу се орило “оле”!
Око 4.500 гледалаца на Ташмајдану гледало како је прво матадор полетео у ваздух, а затим бик у прашину, али нису могли да се определе за кога да навијају.
Несвакидашњи спектакл одиграо се на Ташмајданском стадиону 2. октобра 1971. године, када се у Београду први пут уживо одиграла корида. Гостовале су шпанске звезде, а то је био преседан и утолико што матадори до тада нису изводили борбе са биковима ван домовине.
Бурне најаве на насловним странама новина привлачиле су пажњу публике, мада су организатори имали проблема и киша је два пута одлагала велику представу. Ипак, дводневна корида је најзад одржана, уз различите реакције публике.
“Вечерње новости” су пажљиво испратиле необично догађање са трибина стадиона, а новинар Ново Томић извештај почиње неочекиваним догађајем који се одиграо на самом почетку.
– Матадор Луис Мигуел Домингин се по петнаести пут у каријери нашао на роговима бика! – пише Томић. – Већ у првој борби кориде на Ташмајдану стари ас је био непажљив, и то га је могло коштати живота.
Истина, Домингин је у том тренутку већ имао 46 година и спадао је у легенде на Иберијском полуострву.
– Снажни бик га је бацио на земљу, а затим почео ударати својим моћним роговима. Помоћници су, срећом, брзо реаговали, па је Домингин прошао срећно: повредио је само десну ногу.
Фотографије је снимио господин Велисав Томовић.
Београдска публика је, ето, већ само после неколико минута схватила да тореро у свакој борби ставља главу у торбу.
– Ослањајући се на рамена помоћника, Домингин је храмајући изашао из арене, али се после лекарске помоћи вратио и убио бика, поздрављен од око 4.500 збуњених, али одушевљених гледалаца.
Извештач “Новости” наставља прецизно да бележи све остале догађаје на Ташмајдану.
– Осим ове, Београђани су јуче видели још четири борбе. Домингин је убио још једног бика. Роберто Пилес такође се борио два пута, а рехонеадор, тореро на коњу, Алфредо Конде имао је само једну борбу.
Београдски читаоци добијају и објашњења неких обичаја који никако нису били део амбијента њиховог поднебља. Тако, пре него што почне да се бори, матадор баца капу на земљу. Ако се она окрене нагоре, то је, по њиховом веровању, лош знак.
– Осамнаестогодишњи Роберто Пилес, наизглед нејак, али окретан као чигра, посветио је једну борбу публици и бацио капу. Она се, нажалост, окренула како не треба, па ју је Пилес љутито шутнуо!
Прву борбу окончао је бриљантно, показавши изузетну храброст, али га је “лоша срећа” из капе сустигла у другој: бика је убио тек у четвртом покушају. Публика га је, и поред звиждука, на крају ипак поздравила, јер је био неустрашив.
Разјарену животињу дочекао је на коленима, а мимо обичаја, четири пута суделовао је у најопаснијим тренуцима борбе, забадајући бандиљу у тело бика.
Фотографије догађаја направио је наш колега Велислав Томовић.
Извештач “Новости” наставља прецизно да бележи све остале догађаје на Ташмајдану.
Матадор на коњу, чија титула је рехонеадор био је Алфредо Конде, а њега је публика такође поздравила аплаузом, јер је показао велику вештину борећи се на коњу који није био заштићен оклопом.
Са једне стране стадиона, према ресторану, налазило се велико огледало које је морало да буде прекривено даскама. Како се данас сећа Будимир Новаковић, један од посматрача ове представе, постојала је опасност да бик угледа свој одраз –лик у огледалу, па да помисли да му је то ривал у којег би се бесомучно залетео. Звезду ове кориде Луис Мигуела Домингина, најчувенијег шпанског тореадора XX века и чије вештине је описао један од најпознатијих књижевника Ернест Хемигвеј у роману „Опасно лето“.
На месту где се милионима година простирало Панонско море, у срцу Београда, испод површине налазе се Ташмајданске пећине. Најпознатија пећина налази се испод Ташмајдана и стара је око осам милиона година. По мишљењу многих, обавијена је велом мистерије. Током историје, користили су је многи, па и Немци, који су јој променили изглед.
Поприличан део података узео сам са портала Београдске приче.
Иако се о најранијој сврси пећина и даље расправља – гробница или каменолом, оно што је познато јесте да су је људи вековима користили. Београђани су пећину користили као идеално склониште од бомбардовања. Први пут кад су Турци бомбардовали варош, а касније и приликом бомбардовања од стране аустроугарске артиљерије у Првом светском рату. За крај, грађани су се овде склонили током шестоаприлског бомбардовања током Другог светског рата. Грађани су Ташмајданске пећине користили као склониште, све док Немци у њу нису сместили команду за југоисток Вермахта, под командом Александар фон Лера. Дно пећине и тунели су бетонирани, а познато је да су то урадили Немци. Историчари верују да су пре бетонирања добро проучили целу пећину и узели све што су у њој нашли. Немачка база у пећини је имала систем за вентилацију, агрегат за струју, телефон, лифт и била је прилагођена за живот око 600 официра и војника. Од све те опреме није остало ништа осим бетона, металних плафона и 40 тона филмског материјала које су Немци снимили током освајања. У делу пећине који нема бетониране сводове видљиви су трагови некадашњих преградних зидова. Остала је мистерија да ли су Немци изградили тајне пролазе до свих битних делова града. Након повлачења нациста, Срби и Руси су неке ходнике у пећини зазидали из безбедносних разлога јер се веровало да су минирани.
1966. године један велики комад стене се одвалио, а та стена и сада стоји насред пећине. Том приликом, по причама, у рупу која је настала пропала је девојчица која се играла изнад пећине.
Када је кренула изградња Спортског центра Ташмајдан, велики део шута, али и костију са некадашњег старог гробља, бачен је у пећину.
Познато је да се Адолф Хитлер сматра једним већих магова 20. века , скупљао је реликвије, а поред тога многи мисле да се бавио магијом. Из тог разлога верује се да је Хитлер знао за ташмајданску пећину и пре него што су Немци дошли на Балкан. Исти историчари не сматрају случајношћу што је баш Ташмајданска пећина изабрана за командни центар нацистичке војске и верује се да су све што су нашли у пећини однели пре него што је војска почела да користи пећину. Виши кустос едукатор Природњачког музеја у Србији, Миодраг Јовановић, је једном приликом изјавио да је сасвим сигуран да је у пећини било разних ствари, а да се то сада може наћи само у неком војним архиву или сефу. Њему је било у плану да контактира Немце и покуша да разјасни ташмајданску мистерију. Да ли је икада постојало нешто осим богате историје на овом локалитету тајна је. „Трагачи за благом“ и данас знају да копају, а једном је чак пронађен алат за копање, кофе и колица са циглама. Већ сутрадан, алат је нестао, а рука коју су ископали је прекривена даскама и стиропором.
Новинар и писац Зоран Николић је један од аутора књиге „Београд испод Београда“ и по његовим изворима још у римско време са простора Ташмајдана вађен је камен. Од њега су прављене значајне зграде тадашњег Сингидунума, а многи саркофази који су и дан данас сачувани су направљени управо од ташмајданског камена.
Са друге стране, неки историчари не сматрају да се из ташмајданских пећина копао камен, већ да су оне служиле као велике групне гробнице. Заступници такве теорије верују да је Ташмајдан био култно место где су неколико хиљада година раније људи жртвовани и сахрањивани.
Оно што се не може оспорити јесте чињеница да је Ташмајдан био „старо гробље“ све до краја 19. века. Све док није отворено Ново гробље у Рузвелтовој улици, простор Ташмајдана био је градско гробље. На данашњем шеталишту сахрањивали су се православци, а међу њима и елита ондашње Србије. Многима није познато да су ту били сахрањени Ђура Јакшић а Јосиф Панчић сахрањен је у посебном ковчегу направљеном од Панчићеве оморике. Део гробља који је ближи згради РТС-а био је одвојен за лутеране протестанте, а област око ресторана „Последња шанса“ била је одвојена за сахрањивање војника, утопљеника и самоубица. Посмртни остаци многих угледних Срба оног времена пренети су на нову локацију у Рузвелтовој улици и „старо гробље“ званично се гаси крајем 19. века. Ипак, многи посмртни остаци остали су испод садашњег парка. По речима Зорана Николића, то је симболично за Београд јер су Београђани „у шетњи централним деловима вароши готово увек – на гробљу“. Ипак , лагуми су најинтригантнији и најмистериознији, на територији целог Београда, па тако и Ташмајдана. Испод српске престонице постоји на десетине километара лагума, пећина, подземних пролаза и ходника.
Спортско-рекреациони центар Ташмајдан (СРЦ Ташмајдан) је спортско-рекреациони центар у Београду, који је отворен 1958. У склопу центра се налази отворени стадион Ташмајдан, хала Александар Николић, ледена дворана Пионир и комплекс отворених и затворених базена.
Пожарна команда, сада хотел Таш и агенција Кон Тики, угао Београдске 71 и Илије Гарашанина. У овој згради био је и биоскоп који је приказивао „каубојце“.
Отворени базен је отворен 25. јуна 1961. Димензије базена су 50×22 m, дубина 2.2–5 m, капацитет гледалишта је 2.500 места, а капацитет купалишта око 4.000 људи. Током зимске сезоне натркивен је монтажно домонтажним балоном, првим оваквог типа у Србији. Опремљен је и за највећа међународна такмичења у пливању, ватерполу и уметничком пливању
Затворени базен је отворен 13. децембра 1968. Димензије базена су 50×20 m, дубина 2,2–5,4 m, капацитет гледалишта је 2.000 места, скакаоница од 1, 2, 5 и 10 m. Опремљен је и подводним светлом. Сем свлачионица и других пратећих просторија код базена.
У згради се налази и хотел Таш са 19 соба и рестораном са 300 места и рекреативни центар у чијем саставу функционишу три сале за фитнес, сала за кошарку, мали фудбал (футсал) и одбојку, комплетно опремљена теретана, кардио соба, сауне, парно купатило, собе за масажу и хидромасажу са две хидромасажне каде и базен димензија 12×3 m.
У хотелу је у моје време био чувени ресторан „Таш“, у коме су певали Тозовац, Екстра Нена… Биле су то незаборавне ноћи.
Архив Србије, Улица Карнеџијева број 2
После Октобарске револуције су из Зеленике покрај Херцег Новог и Гружа крај Дубровника стизале колоне избеглица из Русије. Пристизали су све до 1921. године. Између осталих из Ла Валете са Малте, где је у избеглички логор дошао и највећи руски архитекта Николај Петрович Краснов. У Србију и у Београд су долазили „ћиром“.
И ја сам као дете путовао две ноћи и дан од Београда до Зеленике на море. Ишли смо „лајковачком“ пругом од које је остало само захваљујући Кустурици Шарганска осмица, преко Вишеграда, Устипраче до Сарајева. Ту смо преседали и опет „ћиром“, преко Иван планине спуштали се у Попово поље где се пруга рачвала на део који иде ка Шибенику и део ка Дубровнику. У Хуму се опет одвајала пруга за Зеленику крај Херцег Новог. Стизали смо гарави и очађени од дима парне локомотиве. Задњица, кукови и леђа нас нису болела јер смо били задовољни што ћемо видети море и осолити гузе. Слано крај Дубровника је имало дечје одмаралиште за децу Врачара. Спавали смо или у шаторима или у војничким собама. Ујутру и увече смо дизали и спуштали заставу и певали химну „Хеј Словени“ и бирали најбољег за тај дан. Били су то дани нашег детињства.
Да се вратим на описивање Архива.
Николај Петрович Краснов пројектовао је божанствене виле на Јалти и у Криму. Власнице две летње резиденције су, и тетке Александрове, велике књегиње Милица и Анастасија (Стана) Петровић Његош Романов. Сентиментално везан за претке краљ наређује да у Београд дође и Николај Петрович Краснов који се потписивао као Србин Никола Краснов. Био је смирен човек, изузетно одговоран у послу. Нико га није видео да седи у кафани и пије. Посао – кућа, кућа- посао као што је пре десетак година певао Екрем. Становао је у Фердинандовој улици 13, данас почетак кнеза Милоша.
Краљ га је узео као главног дворског архитекту. Прво су завршили Његошеву капелу на Ловћену. То је стара капела која је 70.их година прошлог века срушена и од чијег је разбацаног камена митрополит Амфилохије Радовић саградио реплику капеле у порти цркве у Бару. Краснов и његова екипа су изградили 23 изведена објекта као и ентеријере: Старог двора на Дедињу, Дома Народне скупштине, Министарства спољних послова, Владу Србије, Цркву Ружицу на Калемегдану, крипту на Опленцу, спомен костурницу на Виду, Зејтинлик у Солуну, пилоне на мосту краља Александра у Карађорђевој улици …
Зграда Државе архиве подигнута је 1928. године према пројекту архитекте Николаја Краснова, руског емигранта, запосленог у архитектонском одељењу Министарства грађевина Краљевине СХС, касније Југославије. Подигнута је као једноспратно монументално здање, у основи изведено у облику обрнуто постављеног слова „Т”, са главним, попречним трактом окренутим Карнеџијевој улици, и подужним управљеним ка дворишној страни. У главном, попречном крилу објекта Краснов је сместио радне и административне просторије, док је подужни део зграде, окренут дворишту смислено наменио њеним депоима.
Широко и високо приступно степениште води до 4 моћна стуба који држе греду украшену детаљима као на Партенону, јер му је узор антички дорски храм. Два лава на улазном степеништу су симбол земаљске снаге. На крову су фигуре мудраца, симбол менталне снаге, фигуре Платона и Аристотела високи по 2,50 метра. Мудраци су заустављени у филозофској шетњи и размишљању у једном тренутку који се продужио у нови век. Тешка храстова врата садрже кваку у облику чељусти лава.
После смрти жене му Ане 1930. године патећи и тугујући није пројектовао ни једну зграду. Умро је 1939. године и сахрањен је на руском некропољу у оквиру Новог гробља. Хајде, да кажем и неку реч о руском некропољу који има 750 гробних места и у њему почива 3.000 заслужних Руса који су дошли после Првог светског рата. Било је ту архитеката, војсковођа, сликара, балерина, глумаца, оперских певача, теолога и сви су они дали огроман допринос у развитку Београда, када је од касабе постао престоница.
Идеја о оснивању институције која би сакупљала и чувала документа настала радом државних органа у Србији, први пут је у јавности изнета 1847. године. Неколико деценија касније, доношењем Закона о Државној Архиви, децембра 1898, основан је Архив Србије, а са радом је започео 1900. године.
Архив Србије чува око 10.000 дужних метара архивске грађе, разврстане у 972 фонда и 51 збирку.
Према времену настанка, целокупна архивска грађа подељена је на две основне целине – стари и нови период. Стари период обухвата архивску грађу насталу до краја 1918. године, а нови период архивску грађу из времена Другог светског рата и периода након рата. Најстарији фонд који се чува у Архиву Србије, који је настао на територији Србије је Књажевска канцеларија са архивском грађом од 1815. до 1839. године. Поред архивских фондова државних органа и установа, Архив Србије чува и личне и породичне фондове и збирке државника, политичара, научника, књижевника, културних и јавних радника и других значајних личности Србије.
Најстарији фондови Архива Србије углавном потичу из 19. века. Фонд од изузетног и великог значаја је фонд Привилеговане српске општине у Будиму у ком се налази грађа од 1696. године, а најстарији документ који се чува у Архиву Србије је Дечанска повеља из 1330. године.
Улица Абердарева
Симо Ц. Ћирковић: „надимци старих Београђана, 1830-1940.“
„Милан Кујунџић Абердар, био је личност чија је каријера текла уз династију, иако је он у души био пркосни либерал. Овог истакнутог члана Уједињене омладине и уредника Младе Србадије напредњаци су гурали у први ред, међу министре. Као угледни професор филозофије на Великој школи, стигао је и до дипломатског места у Риму…Био је више него чувени денди који је ломио женска срца, да би на крају сам био сломљен“. Као министар гонио је своје бивше саборце раскидајући са гресима из младости када је био политички противник.
Зграда некадашњег Ватрогасног дома, где је данас хотел“Таш“, на углу Улица Старине Новака и Илије Гарашанина, тридесетих година прошлог века. Зграду је пројектовао архитекта Добривоје Петровић, чиновниктехничке Дирекције београдске општине, који је био брат инжењера Јордана Петровића и кум Рајка Татића.
У њој се налазио и биоскоп Таш и као клинац сам гледао чувене филмове „Лили“ са Мел Ферером и Лесли Карон и „Нијагара“ са Мерлин Монро која је непосредно пре тог засијала на филмском небу. А једну улогу играла је и Заза Габор, атрактивна Глумица мађарског порекла која је жарила и палила по Холивуду.
Познати лекар нашег неба др. Борко Ђорђевић, један од најпознатијих лекара пластичне хирургије, причао ми је да је као млад лекар у Холивуду упознао Зазу Габор и извршио неке корекције на лицу. Друге глумице су пожелеле то исто. Борко је рекао цену од 500 $, али је Заза рекла да он незна добро енглески и да је цена 5.000 $. По успешно извршеној интервенцији улепшавања, дама је платила 5.000 $, а Заза му је дала 500$ а остатак је задржала за себе, рекавши му притом да научи лекцију да ако мало вреди, нико га неће узети за улепшавање.