Стари град, Улице: Светогорска и Стевана Сремца
Улица Светогорска
Светогорска улица имала је први назив је 1872. године „Два бела голуба“, по називу кафане саграђене 1840. а срушене 1903. године, а која се налазила на углу те и Кондине улице. „Кафана од слабог материјала“ је тако описана и поред кафане имала је и 8 соба, кујну и подрум. Од 1896. до 1922. године носила је назив Светогорска. Од 1922. до 1930. године звала се Битољска улица. Од 1930. до средине Другог светског рата Жоржа Клемансоа по познатом француском државнику, када је немачка власт вратила назив Светогорска улица. Од 1946. године добија назив Лоле Рибара, а 2002. враћен је, поново, назив Светогорска улица.
Светогорска улица, која се пружа од Кондине до Таковске, а старијим Београђанима позната као Улица Лоле Рибара, чува причу о првим радио-таласима емитованим у Београду, али и легенду о непоновљивим представама Атељеа 212: “Краљ Иби”, “Радован III”, “Маратонци трче почасни круг”, “Чудо у Шаргану”, “Живео живот Тола Манојловић”…
Дом Јеврема Грујића, Светогорска улица број 17
Саграђен 1896. године по пројекту београдског архитекте Милана Капетановића за познатог српског државника и политичара Јеврема Грујића, министра правде и оснивача Либералне странке.
Кућа је први приватни музеј у Србији, члан Европског удружења историјских кућа и представља комплексан споменик културе, јединствен у Београду и Србији. Зграда је обликована у маниру академизма и неоренесансе 19. века, са јединственом осликаном фасадом што представља редак случај у београдској архитектури.
Дом Јеврема Грујића је прва зграда коју је Завод за заштиту споменика културе града Београда прогласио спомеником од изузетне вредности, одмах по свом оснивању 1961. године.
Чак и да сте из Београда, постоји велика могућност да не знате ко је Јеврем Грујић. Историја има склоност да гута великане, на томе и гради страхопоштовање, али главна опозиција су јој управо музеји и њима сличне институције које је држе, тако прождрљиву, на одстојању.
У овој улици, у самом срцу града, лако ћете наћи двоспратну кућу занимљиве фасаде, која одолева времену неких 120 година. Први комшија уз Дом Јеврема Грујића који има званичан назив Музеј историје, уметности, дипломатије и авангарде, је Атеље 212, једно од вољених београдских позоришта. Првобитна кућа изграђена је 1896. године за многочлану породицу дипломате и изузетно цењеног политичара 19. века, Јеврема Грујића. Не само да је његова делатност оставила изузетно значајан траг у српској историји, већ је сам Грујић стамен корен породичног стабла које и данас расте. Више од века породичне традиције доносе уз помен овог презимена дух престижа и значаја. У овој кући окупљали су се краљеви и краљице, цењени изасланици из далеких земаља. Ово место било је епицентар развитка у младом Београду који тек почињао да дише после векова разарања. Грујићева породица изродила је неке од српских горостаса 20. века, и малени део те историје приказан је на зидовима музеја. Сам Грујић је оснивач Либералне странке, део интелектуалне српске елите, али и велики бунџија што га је на неко време одвело у затвор, али га је кнез Михаило помиловао. Са женом Јеленом имао је десеторо деце, али су само четворо стасала, док се једино по линији ћерке Стане наставља породична грана чији чукун-унуци и даље живе на истој адреси у Светогорској.
Врло је важно поменути и друга велика имена која су живела или продефиловала кроз ову кућу, као што су Славко Грујић (Јевремов син) који је у корак пратио очеве стопе и био ожењен Американком Мејбл.
О њој сам писао при описивању Универзитетске библиотека, па ко жели да прочита нека изволи.
Њих двоје су ширили знања и свест о постојању Србије, Мејбл је обожавала све српско, а захваљујући њиховом заједничком труду обезбеђено је финансирање изградње библиотеке Светозар Марковић од стране Карнегијеве фондације за мир.
Да је ова кућа видела заиста задивљујући број жена добротворки сведочи и судбина Мирке Грујић Јевремове ћерке, која се потпуно предала хуманитарном раду, а захваљујући виспрености и склоности ка дипломатији наслеђеној од оца, она је постала и прва почасна дворска дама краљице Марије Карађорђевић.
Историјски преглед породице Грујић је више него задивиљујући и захтевао би исписивање редова и редова, али пошто слика вреди хиљаду речи, одлазак у музеј би вам свакако олакшао упознавање са разним занимљивостима. По уласку у музеј, врата надесно воде у први салон који је посвећен првом колену Грујића, Јеврему, Јелени и њихово десеторо деце. Поред сјајних портрета, пажњу одмах привлаче Грујићев мундир који јеу потпуности рестауриран, као и најстарија венчаница у Србији из 1856. године, коју је Јелена Грујић носила на венчању. Када пређете у други салон, приметићете да је посвећен разним предметима од јединственог значаја. Овде су такође изложени породични портрети за чије остварење је заслужна четкица Паје Јовановића, који је блиски пријатељ породица Ћурчић и Протић (Грујићеве унуке су се удале и добиле нова презимена). Иначе су кућу посећивали и знаменити песници Милан Ракић и Јован Дучић, и дом је дуго важио за једно од најпрестижнијих места за балове и државничке састанке. У другом салону ћете такође наћи и прелепо антикварно оружје, од којег је део припадао Хајдук Вељку Петровићу. Изложене су и шољице из којих су кафу пили најзначајније фигуре 19. и 20.века попут зета и тетке енглеске краљице Елизабете, српске краљевске породице и Обреновићи и Карађорђевићи, као и многи други званичници из целог света. Обичај је био да се за сваку важну личност издвајао по један комплет шоља, и након што би та личност користила тај сервис, он би био одложен и чуван као породично благо.
Трећа и последња соба има амбијент салона за чај, који је био незаобилазни део свих имућних домова. Овде ћете наћи отмени намештај који је истовремено и тежиште просторије, светао простор и зидове украшене ремек делима. На сликама ћете видети даље потомке Јеврема Грујића, малтене до садашњице, али далеко најдрагоценије наслеђе је позлаћена шкриња за ликер. Шкриња је дарежљиви свадбени поклон Стани Јевремовој ћерки и Стевану Ћурчићу од краљице Наталије и краља Милана Обреновића.
Из овог салона можете прећи у простор предвиђен за предах уз чај или популарну чоколадну торту Краљица Наталија.
Пушка Хајдук-Вељка, слике Паје Јовановића, Уроша Предића, Стеве Тодоровића, скулптуре, стилски намештај, најстарија венчаница у Србији…. само су део “покућства” Дома Јеврема Грујића. Та јединствена кућа је сведок историје, уметности, али и дипломатије и авангарде која се не везује само за једну угледну београдску породицу, већ нам открива како се живело у српској престоници крајем 19. века.
Хајде, да видимо ко је био Јеврем Грујић?
Био је оснивач Либералне странке, министар правде у првој влади кнеза Михаила, бавио се дипломатијом. Осим Грујића, дом су посећивале и у њој боравиле значајне личности српске политике и дипломатије, науке и уметности, попут Јована Цвијића, Симе Матавуља, Јована Скерлића, Чеде Мијатовића, Богдана Поповића, Милана Ракића, Ђорђа Крстића, Стевана Тодоровића, Уроша Предића, Ивана Табаковића, др Вукића Мићовића, Паје Јовановића као и чланови европских племићких породица и друге угледне личности.
Овде је живео и Милован Миловановић, министар иностраних послова и председник владе Србије од 1911. до 1912. године. Дом Јеврема Грујића данас је меморијално место, сведок важних политичких и културних догађања, где се захваљујући потомцима, у континуитету, чува културно наслеђе, негују традиција, национални идентитет и авангардна мисао српског друштва.
У аутентичном амбијенту градске виле из тог периода, посетиоци могу да уживају у уметничкој колекцији која је сакупљана два века, а куриозитет је портрет краљице Наталије, дело Стеве Тодоровића, које до сада није излагано у јавности – српска Мона Лиза, како називају ту слику. Такође, у кући, има много вредних експоната који до сада нису били јавно излагани, попут шкриње од злата, бронзе и кристала – свадбени дар краља Милана и краљице Наталије Обреновић породици Ђурчић.
Налази се непосредно уз позориште „Атеље 212“ што Београђанима често ствара утисак објекта који је у функцији позоришта а не породична кућа у којој и данас живе потомци Јеврема Грујића, истакнуте личности српске дипломатије 19. века. Живот и дело чланова породице Грујић и њених потомака везују се за важне политичке и друштвене догађаје у Србији.
Једноспратну кућу подигао је Јеврем Грујић за своју ћерку Мирку, почасну дворску даму краљице Марије Карађорђевић и председницу „Кола српских сестара“. Стил куће, данас, посебно је истакнут контрастом њеног непосредног окружења које чине модернистички и савремени објекти. С тог аспекта кућа је урбани раритет, а када се закорачи унутра, амбијент дочарава прошлост једне важне српске породице и начин живота високог сталежа. Саграђена је 1896. године према пројекту Милана Капетановића, српског архитекте школованог у Минхену, касније министра грађевина.
Вила има три обрађене фасаде у историцистичком духу на којима су складно уклопљени елементи ренесансе и барока. У своје време представљала је типичну грађанску кућу саграђену према програму репрезентације. Док се неки орнаментални мотиви могу видети и на другим београдским фасадама, сликана декорација чини је јединственом у архитектури Београда. Извођач сликане декорације на главној фасади био је Доменико Д’Андреа, италијански мајстор декоративног сликарства. На овом објекту огледа се јединство архитектуре, декоративног сликарства и фасадне пластике.
У унутрашњој концепцији основе приземља и спрата су идентичне. Салон, трпезарија и кујна били су у приземљу, а на спрату собе за спавање, радни кабинет, библиотека и тераса која је гледала на некадашњу башту. Улаз у зграду је репрезентативан, с холом и степеништем од белог мермера, оградом од кованог гвожђа и рељефном композицијом на зиду. Богат и разноврстан покретни фонд, из 18. 19. и 20. века, чине многобројни уметнички и употребни предмети и архивска грађа. Збирка оружја из Првог и Другог српског устанка добила је златну повељу и медаљу на изложби балканских држава у Лондону 1907. године. Фонд је власништво генерација породице Грујић – од Теодора Хербеза, министра финансија кнеза Милоша, Јеврема Грујића, Славка Грујића, генерала Косте Протића, Стевана Ћурчића и бројних других наследника, истакнутих личности политичког и културног живота Србије. Ентеријер украшавају дела најзначајнијих сликара националне уметности: Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Уроша Кнежевића, Арсенија Петровића, Милоша Тенковића, Влаха Буковца као и оригинални комади намештаја из различитих епоха. Поред материјалне баштине Дом поседује и нематеријалне вредности.
У кући је одржан састанак на ком је склопљен тајни уговор између Србије и Бугарске за ослобођење Јужних Словена од турског ропства 1912. године, на ком је касније заснован Балкански савез. По завршетку Првог светског рата у кући се налазило Белгијско посланство где су се одржавали први градски балови и дипломатски пријеми, а затим Француско социјално друштво за помоћ деци „Кап млека“. Пред Други светски рат у њему су одржавани састанци женских друштава за борбу против фашизма, а од октобра 1944. године у данима борбе за ослобођење Београда налазила се партизанска болница.
Дом Јеврема Грујића, подигнут од стране значајног српског државника, од свог настанка до данас везан је за свет политике и културе због чега представља сведочанство једног времена за које постоји мали број сачуваних докумената. Аутентичност овог репрезентативног здања драгоцено је наслеђе наше културне баштине које доприноси откривању и дефинисању изгледа и карактера старог Београда. Очување породичне историје и српског наслеђа уврстило је Дом Јеврема Грујића у Асоцијацију европских историјских кућа 2009. године.
Вреди поменути и савременију историју ове куће, јер је овде 24. априла1967. године отворена прва дискотека на Балкану, управо у подруму данашњег музеја под називом „Код Лазе Шећера“, названа по власнику и Јевремовом потомку, преводиоцу Лазару Шећеровићу. Најновији музички трендови и модни стилови могли су се чути и видети у овој дискотеци коју су посећивале најпознатије личности из света музике, филма и моде. Била је место окупљања интелектуалне елите која је значајно утицала на нашу недавну историју, означивши социолошки бум, ново време и слободе које су носиле шездесете године 20. века.
Била је отворена једва годину дана, а потом је затворена услед „искваривања напредне социјалистичке младежи“ односно зато што је дискотека била супротна демократском понашању, што је у то време било недопустиво, мада су се бројне познате личности, из света и земље, често могле наћи управо овде. Власти су чак веровале да је у подруму стационирано седиште ЦИА, чему се Лазар Шећеровић, који још увек живи у породичном дому, и данас смеје.
Позориште „Атеље 212“, Светогорска улица број 19
Позориште „Атеље 212“ је основано 12. новембра 1956. године у просторијама штампарије „Борба“. Прва представа је била „Фауст“ у режији Мире Траиловић. Основала га је група уметника (редитеља, глумаца, писаца…) са жељом да направи театар у коме ће се приказивати комади авангардни у односу на остала позоришта у Београду.
– У средини где се, по традицији, позориште оснивало тек када му се подигне зграда Атеље 212 је намерно основано на улици и узело под кирију сиротињску двораницу у приземљу “Борбе”, где се под идеалним условима могло сместити цирка 212 столица, плус канцеларија Мире Траиловић и решо на коме ће Зора Колаковић (касније краљица Викторија у представи Боба Вилсона) кувати легендарну бесплатну кафу – написао је Богдан Тирнанић у “Београду за почетнике”
Улазнице су биле јефтине, а до њих се тешко долазило јер је свако желео, и по неколико пута, да погледа представе у којима су бриљирали: Зоран Радмиловић, Драган Николић, Милован Бутковић, Мира Бањац, Ташко Начић, Бора Тодоровић, Петар Краљ, Светлана Бојковић…
По завршетку представа глумци су се окупљали у “Српској кафани”. Почетком осамдесетих година прошлог века сваког првог јануара они би преузимали улогу келнера и послуживали госте кафане. Ова традиција била је зачетак идеје о Улици отвореног срца.
У „Атељеу 212“ је играна представа „Чекајући Годоа“, Семјуела Бекета, по први пут у једној од земаља источне Европе. Ускоро су се у „Атељеу“ приказивали комади авангардних писаца као што су Сартр, Јонеско, Жари, Шизгал, Копит, Жене…
Први руководиоци позоришта су били Радош Новаковић и Бојан Ступица, али је Мира Траиловић са места помоћника управника ускоро постала управник. После неколико година позориште се преселило у данашњу зграду коју је пројектовао Бојан Ступица. Механизам за обртање сцене уграђен је накнадно а кров је лети могао да се отвара. Мира Траиловић је као дугогодишњи управник дала посебан печат „Атељеу“ а већ 1967. је основала фестивал нових позоришних тенденција БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал) који данас има светски значај. На БИТЕФ су долазила најугледнија светска имена као што је Ливинг Театар, Дивадло на брнов, Питер Брук… Према неким непотврђеним изворима театар је добио име по 212 столица колико је имао у згради „Борбе“. Једна од култних представа „Атељеа“ је била „Коса“ која је играна пре многих светских позоришних центара. У складу са тадашњим трендовима, на бини су се појавили глумци без одеће певајући једну од најлепших песама из те представе „Дај нам сунца…“, позната као Водолија.
Међу дуговечним представама овог позоришта је „Љубавно писмо” које је имало 300. извођење 24. марта 2018. године. Међу познатијим представама је Детроит премијерно изведена 2017. године.
са Црвеног крста о коме желим нешто посебно да кажем је и Драган НИколић, наш чувени глумац. Како је моја улица Дубљанска била гранична улица то су нас негде од 4 разреда основне школе сељакали у школу „Ђуро Салај“, „Милица Павловић“, „Јован Миодраговић“, „Синиша Николајевић“. Како смо имали драмске секције и општинска такмичења, упознали смо се…
„Због свог стила глуме окарактерисан је као Шмекер са карактером господина. Рођен је и одрастао у Пожаревачкој улици на Црвеном крсту. Ево шта је он казао о свом одрастању.
„Детињство сам провео на Црвеном крсту. Било је то доба без телевизије, ако се то данас уопште може замислити, а на Крсту беше позориште, биоскоп и спортско друштво. Када сам се кришом, први пут, окешао на прозор ондашњег савременог позоришта (данас Београдско драмско, прим. нов.), остао сам без даха угледавши нашминкане и костимиране глумце, спазивши неки други свет. Касније сам одлазио да гледам понеку представу. Сећам се, кад сам се враћао кући после ‘Плачи вољена земљо’, било је то око 11 увече, срела ме разредна и изгрдила што сам тако касно на улици. Сутрадан ме укорила пред целим разредом.”
Апсолвирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Прва значајнија улога била је у филму из 1967. године, Кад будем мртав и бео као Џими Барка. За овај филм је и награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968,
Током своје каријере остварио се у огромном броју (око 170) главних и споредних улога на филму, а неке које се истучу су: Хороскоп (1969), Бубе у глави (1970, Без речи (1972), Кичма (1975), Национална класа (1979), Ко то тамо пева (1980), Бановић Страхиња (1981) где је за улогу Алије награђен Златном ареном у Пули, Нешто између (1983), Балкан експрес (1985), Обећана земља (1986), Последњи круг у Монци (1989). Велику популарност код публике донео му је лик Прлета из телевизијских серија и филмова Отписани (1974) и Повратак отписаних (1976), као и шоу програм Образ уз образ, где је наступао са супругом Миленом Дравић.
Оно што је занимљиво, јесте да је он своју супругу, Милену Дравић, упознао током снимања филма Хороскоп 1969. године, а да су се венчали тајно, и то у паузи снимања филма „Како су се волеле две будале“, три године касније, односно 1972. године. Кума на њиховом венчању била је позната глумица, његова колегиница са Академије, Сека Саблић.
Атеље и стан Урпша Предића, Светогорска улица број 27
Већ више од 100 година, стоји кућа у којој је живео Урош Предић познати српски сликар реализма.
Подигнута је 1908. године према жељи Урошевог брата Јосифа, а по пројекту архитекте Николе Несторовића. Урош се у ову једноспратну породичну кућу уселио већ наредне године, када је Јосиф, из братске љубави, дозидао стан и атеље које се налазило у горњем десном делу куће.
Фасада овог упечатљивог ружичасто-жутог здања осликана је у тадашњем популарном духу сецесије. Декорација у виду флоралних елемената може се видети изнад улазних врата и прозора, као и у линеарној пластици винове лозе, док изглед кровног венца говори о још увек снажно присутној традицији академизма. Као објекат издужене основе, кућа је и тада привлачила погледе пролазника, који су знали да у њој, поред угледног трговца, живи и познати народни сликар.
Урош је у овој кући насликао многа значајна дела, која су у великој мери одредила правац српског сликарства почетком 20. века. Његово стваралаштво укључује разне студије, скице, цртеже, илустрације, вињете, слике, иконостасе.
Насликао је портрете разних научника, глумаца, књижевника, краљевских породица, али и обичних грађана који су у њему препознали свог верног сликара. Био је прецизан, педантан, неуморан, бележио је најмање детаље, и све то је приказивао кроз једноставност боја и оштрину линије. Дружио се и путовао, али је био повучен и предан свом послу.
У овој кући један од највећих српских сликара је од 1909. године живео и одважно одолева градском урбанизму. Ту је и преминуо 1953. године, у 95. години.
Архитектура куће припада сецесионистичком стилу. Атеље је накнадно дограђен уз постојећи објекат са дворишне стране. Међу другим препознатљивим здањима архитекте Николе Нестровића су и зграда данашњег Народног музеја, хотел Бристол, Технички факултет и Универзитетска библиотека.
Првобитни власник куће у Светогорској био је Јосиф Предић, рођени брат познатог сликара.
„ Права уметничка слика зачиње се у уму и срцу, као дете борави у уметнику и кад сазри рађа се”.
Урош Предић стилски припадао је реализму. Сликарском правцу који је подстицао опис стварности, кроз приказ тренутака историје, друштвеног и романтичарског стања. Неке од најпознатијих слика су “Портрет Краљице Наталије Обреновић”, “Сироче на мајчином гробу”, “Талијанче” и “Весела браћа.” Остали су познати портрети Ксеније Атанасијевић, Јована Цвијића, Слободана Јовановића.
Многи историчари проучавајући рад и дело Уроша Предића, сматрали су да је усамљено проводио дане. Често су му долазиле даме, како би их сликао, али љубавни живот сликара остаје забележен тек у неком сачуваном писму.
Када је умрла Мила Хамдија, блиска пријатељица Уроша Предића, писао је пријатељу:
„За њено име везан је један кратак сан о срећи у мојем животу. Да се тај сан остварио, колико бих сада био несрећан! Овако, проводивши свој век у бризи и раду, без јачег подстрека, у жабокречини усамљеног аскете, сачувао сам се од среће и несреће…“
Урош Предић оставио је дела чију вредност је немогуће проценти. На платнима његових слика остала је забележена колективна меморија српског народа.
У писму брату, 1930. године, написао је:
„ Чудим се да има људи који би радо почињали свој живот изнова. Не могу рећи да нисам имао и радости у животу; али по коју цену! Ипак сам без роптања отаљао свој кулук, но не бих желео да то понављам. Мени је добро овако, и мирно гледам у режисера који ће дати знак да се спусти завеса….Ово расположење је симптом не само старости него и заморености. Можда ће ме пролеће мало охрабрити….“
Атеље у ком је сликар стварао, дограђен је уз постојећи објекат са дворишне стране. Скромне величине са великим стакленим прозорима и омањим балконом, био је стециште сусрета најзначајних личности из света уметности тога времена. Након смрти Уроша Предића, атеље су користили у различитим периодима прослављени уметници Миодраг Б. Протић, сликари Стојан Ћелић и Ђорђе Ивачковић, након чије је смрти 2012. године, атеље прешао поново у власништво породице Уроша Предића. Атеље, као простор у коме је живео и стварао велики уметник, заједно са уметничком заоставштином, спада у посебне споменичке вредности меморијалног карактера у Београду.
Занимљива и свестрана личност Уроша Предића, поред ванредно важне улоге у развоју наше ликовне уметности, остаће забележена кроз бројна писма, дневнике, преписке вођене са јавним личностима, младим уметницима, члановима породице, која су својеврсна хроника тадашњег друштва, али и материјал који сведочи о веома образованом и поштованом човеку какав је био. Урош Предић, рођен је 1857. године у Орловату, у Банату, у патријахалној породици. Поред оца свештеног лица, најзначајнију улогу на даљем путу образовања имала је мајка Марија, чија ће смрт оставити видног трага у његовом животу. Након завршене сликарске Академије у Бечу, 1880. године на којој се издваја својим талентом, и убрзо убраја међу најбоље студенте, боравиће и стварати у родном Орловату, Новом Саду, Новом Бечеју и Београду, у ком ће остати до краја свог дугог животног и радног века. У свом завичају сликао је серију о животу војвођанских сељака. Од тада до краја свог ствралаштва, насликао је преко 1.600 слика.
Поред Паје Јовановића сликар Урош Предић је најзначајнији представник српског академског реализма. Аутор је бројних портрета, жанр сцена, историјских композиција и религиозних садржаја. Нека од његових најзначајнијих дела су: „Деца под дудом“, „Сироче на мајчином гробу“, „Косовка девојка“… Капела Богдана Дунђерског, највећег сликаревог пријатеља, православна црква у Бечеју, капела на Ловћену… сведоче о ванредном сликарском умећу аутора у области сакралног сликарстава.
Урош Предић је стварао пуне 44 године у свом београдском атељеу, све до 11.02.1953. године, када је у дубокој старости умро. Сви сачувани предмети, писма, слике, штафелај, личне сликареве ствари, предате су на чување Народном музеју у Зрењанину, а један део је остао у поседу чланова ближе породице. Сахрањен је у родном Орловату.
Предићев рад као иконописца и портретисте, његов однос са члановима фамилије, али и посебно са сликарима Пајом Јовановићем и Стеваном Алексићем, те научником Михајлом Пупином изузетно је богат и пун љубави. Богата сачувана коресподенција нам омогућава да сагледамо и контакте које је имао са савременицима, истакнутим појединцима из политичког, културног, привредног и верског живота.
На изложби која је била 2019. године представљени су и дечји цртежи Уроша Предића које је радио када је имао између 10 и 12 година, као и недовршена слика “Каменовање Св. Стефана” која се сматра његовим последњим делом. По први пут су приказани цртежи по којима је радио иконе за Његошеву капелу на Ловћену која је срушена.
Једна од најпознатијих Предићевих слика “Визија у облацима” заузела је посебно место уз детаљну интерпретацију слике са уписаним објашњењима. На изложби је представљен и гимназијски цртеж који је урадио Михајло Пупин, Урошев пријатељ још од раних школских дана. Посебан сегмент је посвећен односу Предића и Зрењанина, од првих долазака у тај град још у детињству, преко великог узора кога је имао у бечкеречком сликару Константину Данилу, те контактима са пријатељима и рођацима, до одлуке града да једну улицу именује по њему.
На упитну напомену да несвакидашњем називу изложбе има ослонац у аутобиографским Предићевим страницама, Оливера Скоко каже:
– Када је отишао у манастир Гргетег да осликава унутрашњост иконостаса. А архимандрит Иларион Руварац му каже: “Дакле, ви сте тај Урош Предић… ја мислио ви буцко…, а ви дугајлија”.
Београдска публика имала је прилику да види након дужег времена чувену слику Уроша Предића “Косовка девојка” која је у власништву Музеја града Београда.
Говорећи о тој слици Исидора Савић, кустоскиња Музеја града Београда је, између осталог, казала да сажима мит о Косову, судбину народа, али и савремени аспект, будући да је настала у време Првог светског рата, те да је препуна и друге дубоке симболике, те да је израђена у идеализованој форми без натуралистичких детаља као што су ране, крв…
Зграда Трговачке академије, Светогорска улица број 48
Зграда Трговачке академије подигнута је 1926. године, према пројекту архитекте Јездимира Денића, на месту где се налазила Трговачка школа. У овом објекту Трговачка академија се налазила само три године, а данас се у њему налази Правно-биротехничка школа.
Архитектонско-стилским карактеристикама, зграда припада академизираној варијанти српско-византијског стила.
Почеци школе датирају из 1845. године за време Уставобранитеља, када је основана у тадашњој улици Два бела голуба, под називом „Пословно-трговачко училиште”
Крајем 19. века школа је радила у приватној кући у Светогорској улици, где је саграђена нова омања зграда са три учионице, једном лабораторијом и са малим двориштем. После Првог светског рата, у близини куће песника Велимира Рајића због наглог пораста броја ученика саграђена је 1926. године нова двоспратна зграда. Пројектант објекта био је архитекта Јездимир Денић, а она је направљена у тадашњој Битољској улици. Како је интересовање за трговину расло, Министарство просвете је 1929. године заједно са београдском општином омогућило подизање зграде школе у Цетињској улици, а објекат је пројетовао архитекта Јосиф Нојман и то је данас свима позната Прва економска школа.
Кућа Симе Николића, угао Улица Таковске и Светогорске број 50
“Србија је земља позната по свињама и министрима. Свиње извози, министре, нажалост– не.” Ово је рекао наш познати књижевник, сатиричар, Радоје Домановић.
Кућа Симе Николића је саграђена 1937. године. Кућа је некада припадала трговцу Сими Николићу који је био један од оснивача некадашње Месарске банке. На врху зграде налази се статуа свињске главе што је било обележје на који начин се обогатио господин Николић тргујући прасићима.
Свако ко пролази раскрсницом Светогорске и Таковске, на самој граници Старог града и Палилуле, приметиће велику старију зграду на староградској страни у правцу Народне скупштине. Ова вишеспратница са улазом из Светогорске улице, има карактеристичну фасаду предратне градње са многобројним вајарским детаљима, раритетним лифтом и стилизованим металним улазним вратима огромних димензија. Оно што мало ко примети је специфичан детаљ изнад последњег спрата на централном делу, у виду статуете свињске главе.
Свињска глава је трговачки симбол, попут овце или бика и представља знак тадашњег “месарског клана” коме је припадао Сима Николић. Био је један од оснивача некада моћне “Месарске банке”, у време када је Србија и тадашња краљевина Југославија, доминирала Европом као велики извозник меса, а жива стока се свакодневно транспортовала возом, у вагонима право у Аустрију, Чешку….
Преклом из Крагујевца, Сима Николић био је угледни пословни човек, извозник, из богате породице, па је, заједно са две рођене сестре, поседовао више некретнина и локала у центру Београда. Дакле прави бизнисмен у данашњем смислу речи, али не контроверзан, веома образована личност за знањем два светска језика. Ова зграда саграђена је у време када су трамваји ишли Светогорском улицом. Направљена као приватна кућа за издавање станова и локала у приземљу. Једно време је ту била апотека Ђорђа Секулића, као и кројачка радња.
За време бомбардовања 6. априла 1941. године, бомбе су је заобишле срећним сплетом околности. Три пројектила су пала баш око ње, али је зграда остала неоштећена – једна је пала у двориште ове зграде, а друга насред Таковске улице, а и трећа бомба ју је такође промашила… Традиција апотеке у приземљу ове зграде наставила се и дан-данас, тако да је и сада Апотекарска установа смештена у скоро целом приземљу са три улаза, а ту је и локал са здравом храном, док се на скоро целом другом спрату налази оптичарска радња, смештена у два стана. Ово здање има 5 спратова са 18 станова. Посматрано из птичије перспективе, пројектована је у облику ћириличног слова “П”. Занимљиво је да на Старом граду постоји зграда близнакиња ове вишеспратнице и то на углу Хиландарске и Влајковићеве, што значи да је, у архитектонском смислу зграда била узор за градњу у комшилуку.
Ове делове текста и слике узео сам са starogradski.com
