Студентски трг – Дунавска падина
Ако се крене левом страном Кнез Михаилове, од Калемегдана ка Теразијама, наилазимо на крај Београда који се спушта ка Дунавској падини. Она је много шира и већа у односу на Савску падину коју сам већ описао.
Простор где је данас Студентски трг, те давне 1820. године, био је још брег, засут турским гробљем, а тамо где је ПМФ, налазила се џамија и нешто масивнија зграда турске полиције.
Најстарији градски трг заузима простор од улице Васе Чарапића, око Универзитетског парка, до Узун-Миркове улице. Омиљени парк београдских академаца, Студентски, некада давно био је, паркинг фијакериста, окретница трамваја, али и место где је градска раја први пут упознала и почела да једе ћевапчиће.
За време Турака на овом месту се налазило турско гробље, које се ту задржало све до 1865. године док није изграђено Капетан Мишино здање. На делу садашњег Универзитетског парка, српске власти су 1824. отвориле Пазариште, касније звана Велика пијаца. Приликом регулације града, после 1869, контуре Студентског трга добиле су правилнији облик. На једној половини остала је Велика пијаца, а друга је претворена у парк. У то време, а и касније, најлепши украс Трга представљало је Капетан-Мишино здање. У њему је данас Ректорат Универзитета у Београду.
Када је 1927. уклоњена Велика пијаца, цео простор је претворен у парк у којем је још 1897. подигнут споменик Јосифу Панчићу, а 1930. овамо је пренет споменик Доситеју Обрадовићу, са улаза у Калемегдан. Данас се Студентски трг налази у средишту између неколико факултета (Филозофски, Филолошки, Природно-математички).
Капетан Мишино здање, Студентски трг број 1
Стара пословица каже да се о укусима не расправља. Ипак, слободно се може рећи да је Капетан Мишино здање, ако не прво по лепоти, онда свакако једна од најлепших грађевина у Београду. Импозантност овог објекта надмашује једино његова историја која је палату зарађену од соли и бродова претворила у храм знања.
Зграду је подигао дунавски капетан Миша Анастасијевић, човек који је трговао сољу, поседовао бродове и важио за најбогатијег човека свог доба. Зато не чуди да је и здање које је планирао да подигне морало бити веома посебно.
Титулу „дунавског капетана“ добио је од кнеза Милоша Обреновића, у знак њихове сарадње и пријатељства.
Капетан Мишино здање била је прва палата пројектована у средње-европском стилу, у комбинацији готике, ренесансе и романтике, а према замисли Јана Неволе, пројектанта из Чешке, иначе у то време главног инжињера Попечитељства внутрених дела.
Невола је зграду окитио различитим украсима од теракоте и егзотичних материјала донетих из иностранства, све време желећи да је учини сличном палатама у Венецији, али тако да објекат има свој аутентични изглед. Тако фасаду улепшавају две скулптуре – Аполон са лиром и Минерва са копљем и штитом.
Радови на објекту почели су 1857. године и били завршени већ 1863. под диригентском палицом неимара Јосифа Штајнлехнера. Брзина је била веома важна Анастасијевићу који није питао за цену.
Првобитна намера Капетан-Мише била је да зграду подигне за двор несуђеног владарског пара: своје кћери Саре и Ђорђа Карађорђевића. Капетан Миша је намеравао да здање постане нови кнежевски двор и дом за његову кћер Сару и њеног будућег супруга Ђорђа, Карађорђевог унука и човека који је требало да наследи владарску позицију од оца кнеза Александра.
Анастасијевић је веома много инвестирао да се овај сплан спроведе у дело. Заправо уложио је 100.000 дуката у збацивање Александра Карађорђевића с власти, али узалуд.
Међутим, како је Светоандрејска скупштина 1859. године одлучила да врати кнеза Милоша на владарски престо у Србији, све наде о доласку на власт Карађорђевића остале су без основа. Тако се уместо Ђорђа, на власт вратила династија Обреновић, па Капетан Мишино здање, уместо новог двора, постаје задужбина отечаству за смештај културних и просветних установа.
Капетан Мишино здање је једна од најпознатијих грађевина деветнаестог века у Београду, у којој је смештен Ректорат Универзитета у Београду и део Филозофског факултета. Саграђена је у периоду од 1857. до 1863. године. Након завршетка изградње, капетан Миша је поклонио ово здање својој домовини у образовне сврхе. У зграду је 1863. пресељена Велика школа, а данас је једна њена половина седиште Београдског универзитета, док су у другој половини зграде Катедра за српски језик Филолошког факултета, Семинар за византијско- грчки одсека за Класичне науке, као и Семинар за Стари век, одсека за Историју, Филозофског факултета. Једно време на згради се налазила и експериментална антена за бежичну телеграфију, која је постављена према замисли конструктора и професора Ђорђа Станојевића.
У време настанка, Здање је, попут праве градитељске и архитектонске знаменитости, било предмет дивљења суграђана као једна од најраскошнијих и највиших грађевина у Београду. Саграђена је уз некадашњи хотел „Империјал“ са којим је чинила низ јавних објеката уз главни београдски трг – Велику пијацу. Изградња овог објекта у непосредној близини Кнез Михаилове улице, која је тек била у процесу регулације, означила је преокрет у начину градње и архитектонском мишљењу који су владали градитељством Београда тог периода. Архитектура овог здања представља сведочанство трансформације Београда из оријенталне варошице у европску престоницу модерне урбане структуре и репрезентативних здања.
Архитектура зграде представља стилску мешавину елемената готике, романике и ренесансе са декоративно обрађеним фасадама. На фасади према Универзитетском парку се налазе скулптуре Аполона на десној и Минерве на левој страни зграде.
На слици салева на десно: је срушена зграда на углу Васине и Капетан Мишине улице, па хотел „Империјал“. Здање се налази у средини слике. Десно су срушене зграде где су сада Универзитет и Коларчев универзитет.
Још током изградње, зграда је завештана отечеству за смештај више кулутрних и просветних установа тадашње Кнежевине Србије. У њу се одмах након изградње уселила Велика школа, затим Гимназија, Министарство просвете, Реалка, Народна библиотека, Народни музеј и друге. Осим тога свечана сала ове палате била је позорница важних историјских догађаја.
У њој је 6. марта 1882. године прокламована Србија за краљевину, 1864. године заседала је скупштина. Године 1868. у њој је одржана оснивачка скупштина првог инжењерског удружења у Србији. У њеној свечаној сали је 1875. постављена и прва изложба архитектонских снимака и копија фресака са српских средњовековних манастира. Богатство декоративних елемената на фасадама, чије се порекло може тражити у византијским, готичким и рано-ренесансним архитектонским изворима, изазивало је дивљење Београђана, који су зграду међу собом називали „венецијанском палатом“.
Првобитно, основа здања имала је симетричну правилну форму, са два посебна дела одвојена улазним простором (вестибилом) у приземљу и свечаном салом на другом спрату. Романтичном тону обликовања фасада посебно је допринело контрастно супротстављање златножутих равних површина и прозорских оквира и детаља изведених у теракоти.
Симетричност грађевине подвучена је троделном поделом фасаде са средишњим делом (ризалитом), наглашеним кровним венцем и осматрачницом на врху, и са нешто нижим бочним ризалитима. На средишњем, најрепрезентативнијем делу фасаде, одвојеном плитким полустубовима (лизенама) које се завршавају кулицама на кровном венцу, издвајају се прозори (бифоре) решени по узору на полукружни, сегментни венецијански лук.
Декоративни репертоар фасаде, чине две пуне скулптуре у нишама, симетрично постављене са обе стране главног улаза у висини првог спрата. Скулптуре „Аполон са лиром“ и „Минерва са копљем и штитом“ својим тематским и симболичним значењем алудирају на уметничку, образовну и научну намену којој је грађевина била намењена још током зидања. Скулптуре, као и медаљони са мотивима анђела изнад улаза, дело су непознатог аутора. Осим анђела, у медаљону изнад прозора другог спрата, сачуван је један од ретких приказа грба Кнежевине Србије.
Особеност пластичног украса на главној фасади здања представља и један од ретко сачуваних грбова Кнежевине Србије, смештен у медаљону изнад прозора другог спрата, као и два бочна медаљона са ознаком године завршетка изградње, изведена у теракоти. Обиље детаља израђених у теракоти и другим индустријским материјалима указују на изузетно богатство власника, градитеља објекта, јер су такви материјали у време грађења објекта могли само да буду увезени из иностранства. Претпоставља се да су ти примерци израђени у Бечу или Пешти, са којима је Србија у то време била у најближим културним и уметничким односима. Камени делови фасаде, нарочито декоративно обрађене конзоле балкона и лукови којима је уоквирена улазна партија, израђени су од камена са територије Србије.
Капетан Мишино здање, осим својом лепотом и допадљивошћу, изазивало је пажњу пролазника и својом висином. Као највише здање Београда, које је ту титулу задржало готово до почетка двадесетог века. Као превентивна мера на кров Капетан Мишиног здања, по Милошевој наредби, 1830. године постављена је стаклена осматрачница за ватрогасце која се „120 стопа издиже изнад трга и пружа најлепши видик на Београд и његову околину“, што одговара висин од 40 метара.
У стакленој четвртастој кули, током читавог дана и ноћи стражар је могао да пред собом види панораму готово читавог ондашњег Београда, упозоравајући ватрогасце дугачком трубом о избијању пожара.
Управо зато је књаз Милош увео и прву забрану пушења у граду: “Убудуће да се нико усуди на сокаку пушити или чибуком празним по сокаку ходати.”
Одатле су се добро могле надзирати густо збијене дрвене кућице у којима је ватра често знала да загосподари.
Када би угледао ватру ватрогасац из стаклене куле би почео да труби како би узбунио колеге смештене на данашњем Студентском тргу.
Хроничари су забележили како је обављена једна интервенција:
“Баш уочи Нове године 1899. избио је пожар у Савамали. Запалиле су се бараке и уџерице. Ватра је одмах примећена од стране дежурног ватрогасца који се налазио у кућици на крову Капетан Мишиног здања које својом висином доминира над Београдом. Он је трубом дао знак и већ следећи тренутак излетела су ватрогасна кола, црвено обојена.
Под добро ухрањеним коњима ватрогасна кола су јурила правећи по калдрми ужасну ларму, уз стравично завијање трубе у коју је бесомучно дувао један од ватрогасаца који је са још неколико других стајао на папучама кола, док су остали под шлемовима и са секирама за појасом седели високо на цистерни.“
Ова стаклена стражара била је у употреби све до 1919. године, када је због увођења телефонских линија, дојављивање трубом постало споро и превазиђено. Иначе, у Капетан Мишино здање управо из тог разлога била уведена и једна од прве три телефонске линије. Биле су повезане Здање и Пожарна чета.
Пратећи судбину и бурну историју Београда и Србије, Капетан Мишино здање је у више наврата претрпело значајна оштећења. Приликом бомбардовања Београда 1862. године, док је зграда била још под скелама, зграда је служила Србима као утврђење, због чега је тешко оштећена турским куршумима.
Током Српско-турских ратова од 1876. до 1878. године служила је војним потребама, док је највећа оштећења доживела у Првом светском рату, када је велики део левог крила зграде порушен. Значајни радови на оправкама и дограђивању објекта вршени су између 1919 и 1921. године.
Дуго година зграда је, као прва палата средњеевропског типа у Београду, задржала епитет најлепшег и најмонументалнијег здања, које је мамило погледе суграђана али и светских путника и путописаца. Као једно од најзначајнијих објеката српске архитектуре 19. века, које представља значајно сведочанство њеног историјског развоја, Капетан Мишино здање је међу првима стављено под заштиту као споменик културе.
У овој згради у оквиру Археолошке збирке налази се и Несмина, мумија коју је 1888. године, у Луксору, купио Хаџи Павле Риђички и поклонио Народном музеју. Тек недавно су створени услови да се београдска мумија изложи тако да је с времена на време доступна јавности.
Скенирањем, научници су дошли до закључка да се унутар мумије налази и један од листова египатске Књиге мртвих, али који је то лист, остаће тајна док наука не пронађе начин да га прочита без ризика а да при том мумију не оштети.
А они који су имали прилику да последњих година студирају на Филозофском факултету, знају и причу о мачку Кости, који живи у здању, и никада не улази у библиотеку. Даље вам нећу откривати тајне, рећи ћу само, да истоименог библиотекара и црног мачка нико никада није видео у исто време и у истој просторији…
Пре Првог светског рата овде су се налазила два позната београдска хотела: “Македонија”, на углу улице Васе Чарапића и Студентског трга, на слици са леве стране и “Империјал”, поред Капетан-Мишиног здања. На углу Студентског трга и Узун-Миркове улице постојала је позната кафана “Уједињење”, срушена 1935. године где је зграда Берзе.
На врху улице постојала је на Нанкином имању, кафана “Македонија”. Била је некад трговачка кафана, где су свраћали на коначиште сви трговци из унутрашњости.
На горњем је спрату био, као и сада, хотел који је за своје време важио као доста добар, те увек био посећен. Кафана је била врста пијачнога вашара. Ту је свратило на кафу све што је дошло на пијацу да било шта пазари. Ту је свраћао на ракију сељак, који је лепо продао оно што је донео. Ту су свраћали и мали прекупци и трговчићи који живе од препродаје, посредовања, распродаје и уопште од пијаце. Ту су свраћали и они да виде и да буду виђени. Када се пијаца изместила са трга испред Универзитета, “Македонија” је изгубила тај значај, а данас и не постоји.
Преко пута “Македоније” налазио се “Империјал”. “Империјал” прве пловине прошлог века подигао се на рушевинама једнога од оних београдских ханова који су за време турске владавине били трговачка свратишта. Тај хан је у то доба био искључиво турски те и доцније, кад су се Турци повукли у град, иако је прешао у српске руке, задржао је име “Турски хан” који је носио све до пред крај 70. их година 19. пре него се подигао бивши “Империјал”.
У то доба, 70. их година 19. века, “Турски хан” и “Македонија”, два суседна локала служила су за свратишта трговцима из унутрашњости. У “Македонију”, која је већ имала физиономију хотела, а то су засебне собе са креветима, свраћали су само трговци а у “Турски хан”, где су били пространи арови или штале, свраћале су кириџије са стоком. Последњи ханџија у “Турском хану”, пре његовог рушења, био је неки Трајче Македонац.
“Империјал” је, пошто се назидао, стао у ред најотменијих хотела где су затим и угледни странци одседали, док је кафана и ресторација дуго времена држала ранг отменијег локала.
Кад се у то време пође од “Македоније” некадашњом Великом пијацом, која је претворена у Универзитетски парк, и где се сада издиже Доситејев споменик, прва кафана на коју се наилазило и коју само једна кућа одваја од “Македоније” бити она код “Рајића”. Била је лепо сазидана двоспратна зграда, уместо раније старе кућерине, такође на два спрата. На доњем спрату је била кафана са врло великом таблом на којој је, доста добро, био насликан Танаско Рајић на топу.
Кафана “Рајић” је била чисто пијачна кафана. Ту су увек били гости и они што су пазарили на пијаци. Ту су се окрепљавали ракијом и земунска пиљарица и Жарковчанин или Мокролужанин и онај Јеврејин са пертлама за ципеле преко кажипрста, које по цео дан нуди на пијаци.
Кафана “Рајић” позната је и по томе што су се ту први пут почели да пеку ћевапчиће. Било је то 60. их година 19. века, када су први пут стигли из Лесковца у Београд и одмах се одомаћили ту, у кафани “Рајић”. Како је пијачна публика била поуздан њихов потрошач, убрзо се та индустрија ћевапчића размножила. Око кафане “Рајић” се по отварао читав низ малих ћевабџиница које и данас, само као нешто реновиране, постоје. Најзнаменитија, у то време била је ћевапџиница Живка ћевабџије, која је постојала у сутерену зграде у којој је хотел “Македонија”. Живко је своје ћевапчиће толико „избрендирао“ и тај посао толико развио да је од ћеапчића сазидао цркву у своме родноме месту.
На горњем спрату кафане “Рајић” – оне старе зграде – била је дуго времена певачка школа друштва “Корнелије”.
Испод “Рајића”, на углу који Браће Југовића улица чини са великим тргом, преко пута жандармеријске касарне, била је раније неугледна кафаница без имена. Тој кафани су гости – највећим делом жандарми – наметнули својом посетом име, те је у своје време била позната под именом “жандарска кафана”. Доцније, кад је сопственик порушио страћару и подигао мало бољу зграду, исписао је на њој фирму “Жандарска касина”. Данас више не постоји.
Преко пута данашње Управе вароши Београда, на ономе празноме плацу, који од Управе одваја Вишњићева улица, била је некада муслиманска текија.
Знамо да је текија врста капеле, у којој је био гроб некога знаменитога правоверника. Трагови те некадање текије и данас се још на томе плацу познају. Испред текије била је мала двоспратна кућица, где је у своје време становао хоџа, чувар текије. У тој је кући становао па у њој и умро 21. марта 1811. године, тада члан Совета и попечитељ просвештенија народња – Доситије Обрадовић.
До тога плаца и текије, по повлачењу Турака из вароши у град, отворена је једна кафаница која је сама собом, по месту на коме је, понела име кафана код “Текије” и врло дуго носила то име, чак и у доба када је текија већ била сравњена са земљом.
Још доцније, подигнута је на тргу пожарничка касарна и ватрогасци су постали најредовнији гости кафане код “Текије”. Отуда им је сопственик и учинио концесију те је, приликом реновирања кафане, назвао исту “Ватрагасна касина”.
Зграда Универзитета, Студентски трг број 3
Између два светска рата подигнута је зграда Универзитета.
Задужбина Илије Милосављевића Коларца, Студентски трг број 5
Да не беше Илије М. Коларца, Београд данас не би био оно што јесте. За њега, савременици су говорили да је “знао да створи новац и на камену”.
Традиција поклањања, даривања имовине сопственом народу, на нашим просторима протетеже се од средњовековне српске државе до средине двадесетог века. Тако да ћете на прочељима најлепших грађевина Београда прочитати: Задужбина капетан Мише Анастасијевића, Луке Ћеловића Требињца, Илије М. Колараца, Николе Спасића, …
Међу српским задужбинарима Илија Милосављевић Коларац заузима посебно место. У тестаменту овог способног трговца стоји: “да се од готовине новаца одвоји 10.000 дуката и да се даде моме књижевном фонду”, а затим и: “све остало моје имање, изузимајући неколико поклона које ћу ниже означити, остављам на корист мога народа”. Од када је зграда Коларчевог народног универзитета завршена 1932. године, постала је место у коме се грађани сусрећу с највећим дометима науке и уметности.
Илија Милосављевић Коларац српски трговац, са изузетним разумевањем значаја културе и просвете, оставио је тестаментом сву своју имовину просвети и култури свога народа, оснивајући 1877. године две велике задужбине: Књижевни фонд где је до данас преведено и одштампано преко 200 књижевних, научних и дела из области културе и Универзитетски фонд, који је био намењен подизању Коларчевог народног универзитета, за представљање научних, књижевних и културних достигнућа образованих људи тадашњег времена. Архитекта је био Петар Бајаловић. Програмска делатност на Коларцу почела је 19. октобра 1932. године, а први концерт у Великој дворани одржан је 4. фебруара 1932. године.
Рођен је у селу Колари надомак Смедерева 1800. године, по коме и носи свој препознатљиви надимак – Коларац. Колари су село као и сва остала села која су се налазила на старом цариградском друму од Велике Плане до Смедерева.
Али изгледа са неком “посебном” микроклимом, или можда “ружом ветрова”, или можда „Божјом вољом“, кроз историју подари нам многе виђеније личности, генерале, филозофе и професоре на угледним школама. Тако је у једној од породица поникао и Сава Грујић, чувени дипломата и једно време председник српске владе. Корене из овог места вуче и славни јунак, генерал Панта Грујић. Из Колара је и Милан Марковић, који се прославио као професор на Сорбони и који је утврдио везу између Толстојеве филозофије и Гандијеве политичке тактике. Још један Коларац, др Мика Поповић, министар финансија, проносио је славу овог места у 19. веку.
Врета из Колара и Вуле Коларац били су јунаци Првог српског устанка. Друг из устанка споменуте двојице био је Аба-Милосав, назван тако што је знао абаџијски занат, отац Илије Коларца.
Он није смео да чека Турке 1813. приликом њиховог повратка у Србију. Са женом Јованком, сином Илијом и другом децом бежи у Банат. Од имања имали су нешто покретних ствари и, како изгледа, само једно ждребе, које је везано за чамац препливало велику реку Дунав.
Илија је основну школу учио у свом родном месту и то му је било једино редовно школовање. Коларац је куповао у Панчеву од рибара рибу и продавао је пребеглим Србима.
По објави турске амнестије Илија прелази у Београд и о свом доласку говори: “Када сам ушао у Београд, имао сам само 30 пара. Од те своје имовине одвојим 2 паре те купим лепиње да ручам. Једући, све сам мислио шта ћу чинити кад потрошим и оних 28 пара?”
У Београду се тада кратко задржао. Прелази у Панчево код рођака Ђорђа Јовановића који га шаље у Вршац у трговину. Ту је научио све што трговачки момци уче и могу да науче у то време. Неколико година касније Илија се враћа у Београд и постаје трговачки калфа код Милутина Радовановића, и жени се његовом ћерком Синђелијом.
Постаје газда, велики трговац и преузима примат у чаршији пуној Грка, Цинцара, Јевреја, Јермена и Турака.
Онако леп и наочит, био је и велики кицош. Носио је фес са златном кићанком и одело везено срмом. Али тај луксуз је засметао кнезу Милошу Обреновићу, који забрањује ношење скупоцене одеће. На удару је био први, наравно, Илија Коларац, коме је кнез припретио батинама. Зато он започете послове предаје оцу и браћи, и враћа се у Панчево, где се посвећује искључиво трговини зрнастом храном.
Извозио је преко браће брашно у Србију, а слао и товаре жита Дунавом за “горња места”. Илија није неком другом препустио ни трговину марвом.
Пара се гомилала на пару, и Илија убрзо постаје виђена личност у Панчеву. Звали су га Илија Србијанац или Сервијанер. Турску ношњу одавно је заменио европским оделом.
“Ја нисам знао ни за глад, ни за жеђ, ни за сан, кад је требало радити и зарадити” – говорио је о том времену доцније.
Кад му је 1855. умрла жена – сахрањује је у Београду. Смрт Синђелије снажно га је погодила и просто изменила. У Београд се враћа 1856. и зида кућу у Кастриотиној улици број 1, данас Македонској. То је угао са Коларчевом улицом.
Био је познат као човек који је волео да буде окружен напредним и образованим људима. Помагао је књижевнике и давао богате прилоге. Он је први штампао роман “Гроф од Монте Криста” Александра Диме оца, и зато се на књизи налази и његова слика. Често је учествовао у дискусијама учених људи. Тема су биле реформе у Србији и потребе народа. Критиковали су бирократију, зеленаштво, полицијске стеге и самовољу неодговорних министара. Ривалство и нетрпељивост између кнеза Милоша и Коларца јавила се већ на почетку Илијине трговачке афирмације. Он је био укључен у готово све активности против Обреновића.
Коларац је и финансирао сваку врсту политичке агитације. Није се либио оштрих и отворених изјава. То га је сврставало у отворене антиобреновићевце и непомирљиве опозиционаре. Био је у присним везама са Јевремом Марковићем и наследницима политичких доктрина његовог брата социјалисте Светозара Марковића.
За време Тополске буне, поред Јеврема Марковића и Адама Чумића, Милош је бацио у окове и Илију Коларца. Тамничење Коларца сматрано је највећим скандалом оног доба у Србији. Иако је окован и осуђен, Коларац је морао бити помилован, али је његово здравље било нарушено. До јуче импозантан, крупан старац, под обилатом гривом као снег беле косе, увек одевен са бираном елеганцијом, одједном је постао руина. Умро је 6. октобра 1878. године.
Илија М. Коларц није заборавио ни своје родно Коларе. Тестаментом је завештао 200 златних дуката за школу, за школовање талентованих, паметних и ђака који су били из сиромашних породица. Од првог новца зарађеног трговином купио је звоно за цркву тешко 300 килограма. Звоно је касније током Првог светског рата скинуто и претопљењо од стране Аустроугара.
Илија Коларац оставио је имовину вредну милион динара у злату, 20.000 дуката у готовини, сребрни прибор за 12 особа и сабљу Томе Вучића, коју је он чувао као реликвију. Своје богатство тестаментом је наменио за развој просвете, за оснивање Београдског универзитета и Књижевни фонд “Илија М. Коларац”. Поред главних, тестамент је имао и споредне легате. Адам Чумић је добио ренту од 200 дуката годишње, Коларчевим рођацима у Баваништу доносио је око 1.000 дуката, коларској школи 200, београдској сиротињи 100 дуката…
По смрти великог добротора, а уз снажну подршку власти, покушало се оспорити његов тестамент. “Власти су биле стављене пред један нов скандал. Њима сад никако није ишло у рачун да дође до оснивања Коларчеве задужбине. Желели су да се заборави да је тај човек уопште и постојао.
Зато је требало оборити Коларчев тестамент, писан 25. фебруара 1877. После једне тек једва завршене афере, отварала се друга. Чак и они који су мрзели Коларца жалили су што је старац умро и својом смрћу изазвао нову узбуну у јавном мњењу и опште похвале у народу”, записао је Милан Јовановић-Стојмировић. Тек на трећој и последњој судској инстанци, пред Касационим судом, Коларчев тестамент је ипак био проглашен правно ваљаним. Покојникови рођаци су изгубили спор и Коларчева задужбина је била основана, подигнут је и Коларчев народни универзитет, без кога Београд данас не био оно што јесте.
Ево једне анегдоте из његовог живота.
Коларац је једнога дана набавио папагаја, занимљивост за Београд тога доба. Сатима и данима покушавао је да папагаја научи да каже „Коларац“, али пошто се птица није јављала сваки такав час завршавао би љутитим речима „магарац“. Једнога дана када се враћао кући затекао је испред куће много људи, који се смеју папагају, који говори „Коларац-магарац“. Папагај није дуго живео након тога инцидента.