Теразије од хотела „Москва“ до Двора
У овом делу описа Теразија описаћу зграде и са парне и са непарне стране. Настављамо левом страном Теразија од Игуманове палате, до Двора.
Палата „ASSICURAZIONI GENERALI“, Теразије број 35
Палата „Assicurazioni Generali” у Београду налази се на Теразијама број 35. Подигнута је 1930. године и дело је архитекте Милана Антоновића који ју је изградио у сарадњи са италијанским градитељима.
Палата је представљала пословни објекат за осигуравајуће друштво „Assicurazioni Generali” из Трста. У овој згради налази се седиште Фудбалског савеза Србије.
Смедеревска кредитна банка, Теразије број 39
Зграда Смедеревске банке подигнута je у периоду од 1910. до 1912. године по пројекту архитеката Милорада Рувидића и Исаила Фидановића, као кућа трговца Димитрија, Милановог, Стефановића Смедеревца. Исаило или Илија Фидановић је прадеда нашег Новака Фидановића.
Палату, која је стамбено-пословну намену задржала до данас, једно време је користила филијала некадашње Смедеревске банке, те се међу Београђанима усталио назив Зграда Смедеревске банке.
Постављена на уличној регулационој линији, на уској парцели, решавана је по дубини, у шест нивоа: са подрумом, приземљем, међуспратом, два спрата и поткровљем. Примењен стилски и градитељски поступак сврстава ову палату међу најрепрезентативније примере сецесије у Србији, као и међу кључне објекте у развоју српске модерне архитектуре.
Као један од ретких сачуваних Рувидићевих објеката, зграда Смедеревске банке је значајна и по томе што у развоју српске модерне архитектуре означава прекид са традицијом академског архитектонског израза. Шарени излог модне куће на Теразијама годинама скреће пажњу пасионираних шопинг-холичара, али знатижељно око одлута који спрат изнад видеће јединствену фасаду београдске архитектуре. Да ли су радње биле отмене због робе која је продавана или по лепти фасаде, тек сви смо ту волели да купујемо или застанемо пред излозима. Обликују је балкони и лође виших спратова, а додатно је украшавају сецесијски декоративни флорални и геометријски елементи. Од пет спратова колико их има, не зна се који је лепши од кога.
Садашњи назив се задржао од времена када је у згради била смештена филијала Смедеревске банке. Како је задужбинарство у Србији био највиши патриотски чин тако су власници, трговац Милан Стефановић и његова жена Даринка, зграду завештали Београдском универзитету.
Зграда је подигнута 1883. године за потребе Министарства правде, према пројекту архитекте Светозара Ивачковића, у сарадњи са инжењером Јованом Суботићем. Пројектована је и изграђена за два надлештва – Министарство правде и Теразијски кварт. Због тога је зграда првобитно имала два истоветна, симетрично постављена портала, од којих је један затворен 1910. године, приликом проширења зграде што се може и видети на фотографији из 1904. године. Грађење зграде историјски се поклапа са оснивањем Краљевине Србије и са подизањем палате Старог двора. На потезу Теразија се формира репрезентативно-административни центар престонице. Овакав првобитни изглед се види на разгледници из 1904. године.
Пројектована је као зграда у низу као једноспратни објекат, везана калканима, са подрумом, приземљем и спратом коме је накнадно дограђено једно дворишно крило. Фасада је обликована у неоренесансном стилу по узору на изглед италијанских ренесансних палата.
Приземље је обрађено рустично, крупним квадерима, који прате лучно засведене прозоре и портал, док је спратни део фасаде обложен керамичким плочицама. Лучно обликовани прозори спрата су добро пропорционисани, са профилисаним оквирима и троугаоним тимпанонима. Завршни елемент фасаде је богато декорисани кровни венац изнад кога се налази атика са балустрадама.
Обрада ентеријера степенована је према намени просторија – важније су обложене дрвеном ламперијом и штуко украсима, степениште са балустрадом које спаја приземље и спрат изведено је од мермера. Зграда некадашњег Министарства правде, једна од ретких сачуваних зграда министарстава из 19. века, значајно је сведочанство развоја државне управе у Србији.
Данас су у њој стране невладине организације и институти, а ко жели нека уђе и сигуран сам, дивиће се више ентеријеру него спољашњој фасади.
Зграда „Путник“, угао Теразије број 45 и Драгослава Јовановића број 1
Хајде, прво да видимо ко је био др. Драгослав Јовановић који је рођен 1886. а умро 1939. године. Био је правник и ректор Београдског универзитета. Ова улица се пре тога звала Дворска па Аристида Бријана. Био француски политичар и државник, рођен 1862. године а умро 1932. године.
Првобитна зграда је подигнута 1914. године за потребе банке Николе Бошковића. Налази се у непосредном окружењу најзначајнијих и најрепрезентативнијих државних здања: дворскг комплекса, будуће народне скупштине и Министарства правде и просвете.
На фотографијама се види огромна разлика у изгледу првобитне фасаде и касније дограђиваног спрата и „огољења“ фасаде.
Зграда на углу ове две улице имала је дивну, богато украшену фасадну пластику која је уклоњена тридесетих година прошлог века.
Између 1929. и 1933. зграду је откупило туристичко предузеће „Путник“ и за чије потребе је адаптирана према пројекту архитекте Ђорђа Ђорђевића. Наредна реконструкција је била 1959. године по пројекту архитекте Рајка Татића када је дограђен пети спрат, веома поједностављене стилске обраде како не би конкурисао постојећој целини двора и у складу је са кубетом Старог двора.
Као што и лепа дама губи са годинама у лепоти, грациозности и стилу, тако је и ова зграда постала безлична. Да ли ће јој жеља за што већим профитом вратити некадашњи сјај и изглед, време ће показати.
Ова прва туристичка фирма као и зграда доживљавају промену и треба да се претвори у хотел.
Хотел „Сплендид“, улица Драгослава Јовановића број 5
Морам и да нешто напишем и о овом култном хотелу моје младости. Хотел је враћен наследницима Животе Лазаревића, који је подигао хотел 1923. године са ортаком Трифуном Јовановићем. Живота Лазаревић и Трифун Јовановић су били чувени престонички кројачи и сву своју животну уштеђевину уложили су у хотел.
Хотел се налазио на скоро свим разгледницама и био је понос Београда. У моје време је долазила господа предратног Београда, па смо ми Титови ђаци избегавали посету. Можда сам два- три пута био у њему.
Стари хотел у центру града је национализован априла 1948. године.
Враћамо се на десну страну Теразија и полазимо од хотела „Москва“.
Хотел „Москва“, Теразије број 20
На простору данашњег хотела Москва налазила се кафана „Велика Србија“.
Где се, данас, са теразијске стране, налази овај хотел, некада су били су дућани а са оне друге стране, која гледа у “Балкан” и Балканску улицу, била је кафана „Велика Србија”, коју је изгледа крстио Стеван Владислав Каћански. Због доброга бермета, а и због родољубља кафеџијиног, у ову је кафану некад, у ранијој младости, радо залазио и Стеван Сремац. На месту “Велике Србије”, обухватајући и све дућане који су били око ње, подигнута је палата и кафана „Москва”. Професор Коста Вујић или Гида стари, био је велики гурман. Знао је јеловнике у свим варошком кафанама. Нејчешће је овде свраћао. „Омален и дебео, стизао је свуда, али се држао устањеног реда ствари. Свако искакање доживљавао је као елементарни неред. У младости је пријатељевао са Бранком Радичевићем“.
Према “Великој Србији” постојала је доскора стара кафана и хотел “Балкан”. Мало иза њега је била – сад је већ нема – чувена теразијска кафана „Славина”, где је неколико година, за једним сталним столом, „председавао“ Срета Пашић, а Радоје Домановић раскошно расипао своје здравље и свој дух трошећи га на једну врло обилну усмену литературу.
У нашој историји врло често помиње се Стеван Владислав Каћански – „Стари Бард“. Па да видимо ко је он.
Био је српски национално-политички радник, револуционар, професор гимназије и најпопуларнији српски патриотски песник у другој половини 19. века. Највећи део његових песама је инспирисан поетским сном о ослобођењу и уједињењу свих Срба.
Ова импозантна и најпознатија зграда Београда грађена на углу Теразија и Балканске улице, дуги низ година оцртавала је силуету Београда и представљала његов највиши и највреднији архитектонски објект.
Хотел “Москва” саграђен је у стилу руске сецесије, уз вешто уклопљене елементе грчке антике. Временом, хотел “Москва” постао је најпознатији угоститељски објекат у Београду. Грађен је од 1906 до 1907. године. Пројекат за фасаду израдили су руски архитекти у духу петровградске сецесије прве деценије XX века док је целокупни пројекат разраде детаља израдио Јован Илкић и група архитеката из Санкт Петербурга. Радове је извео грађевинар Карло Кнол.
Њена сецесијска архитектура нових линија и облика у обојеној керамици са орнаментима од фајанса и са облогом приземља полираним плочама шведског црвеног гранита, представљала је највише техничко достигнуће у београдској архитектури овог доба. Овоме треба додати и обраду врата, излога у уметничкој бронзи и богату израду ентеријера.
Хотел “Москва”, један од симбола Теразија, када је отворен 1908. године, звао се “Палата Росија”. Палату је отворио сам краљ Петар Карађорђевић Ујединитељ уз дворски оркестар. У њој су били смештени хотел, кафана, ресторан, станови за ренту и канцеларије београдске филијале Осигуравајућег друштва Росија.
Ако си пожелео да доживиш дух и чари старе Европе и Беча могао си да имаш овде. Диван оркестар је свирао арије из оперта и шлагере најпознатијих композитора.
И данас волим да седим овде и пијем најбољу топлу чоколаду у граду, слушам музику и присећам се дивног живота. Нарочито је леп поглед из баште хотела. У описивању кафана у Улици Цара Душана, рекао сам да се у 18. веку у једној кафани пила топла чоколада, али из филџана уз обавезно сркање из филџана. Нисмо за џабе овде спојили Исток на Западу, а Запад на Истоку.
Бивша посластичарница „Таково“, Теразије број 24
Када је рушен блок старих зграда на месту где је био хотел „Париз“ а данас “Мекдоналдс”, а у моје време култни ресторан „Романи-тар“, а пре тога Кафе Теразије, посластичарница “Таково” је пресељено преко пута улице, на месту где се некада налазила књижара у броју 24. Тако је било до 1963. године, када је посластичарница затворена. Сећање нашег саговорника на другу посластичарницу – “Болоња”, нешто су краћа. Наиме, Игњатовић памти да се предратни власник звао Ђовани Даласта и да је пореклом био из Рима. Посластичарском радњом руководила је Регина Бертото, такође италијанског порекла, а у радњи су продавани италијански специјалитети.
„Били су познати у граду по непревазиђеном сладоледу“ сећа се Игњатовић. „Нажалост, одласком Даласте у Италију, на радњу је стављен катанац крајем педесетих прошлог века. На том месту касније је отворена „Просветина” књижара“.
Наш саговорник се са сетом сећа тих времена, и тврди како данашњи слаткиши не могу да досегну магију оних, које су правиле старе занатлије. За то оптужује технологију, јер она доноси “конфекцијске” мирисе и ароме, али стари укус ручно прављених колача, ипак, је остао непревазиђен.
И у Балканској улици било је добрих колача и дан данас има посластичарница где се пије боза, лимунада, шприцер и клакер.
Ово здање сазидано је 1899. по пројекту архитекте Милана Антоновића. Двоспратна кућа са локалима у приземљу и пословним просторима на спрату изграђена је за потребе осигуравајућег друштва “Анкер”. Данас је један од значајнијих примера академске архитектуре 19. века и представља архитекту Милана Антоновића као познавалаца академизма.
„Анкер “ је била међу првим страним осигуравајућим кућама у Београду. Година 1861. узима се као зачетак историје животног осигурања у Србији. Њен положај је изузетан јер заједно са палатом “Атина”, хотелом “Москва”, кућом Алексе Крсмановића и Смедеревском банком чини део градског амбијента Теразија који се формирао крајем 19. и почетком 20. века. Зграда има карактер архитектуре са краја 20. века и зидана је класичним материјалом, опеком и кречним малтером. Зидови су пастелне светло крем боје.
Знам да је већини историја „мрска“ јер ми не волимо „учитељицу живота“, али ја сам упорни „Ован“ и ево мало историје.
Године 1839. Србија је под ограниченим суверенитетом Турске и кнеза Милоша протерују и трговачка олигархија доводи на престо сина му Михаила.
Зашто ово рекох па због тога да се види зачетак осигурања у Србији. Судија Лазар Зубан је осигурао своју кућу у Савамали. Због нечега, а ви претпоставите због чега, кућа је изгорела у пожару по осигурању и он доби велику одштету толику да је могао да сагради три куће. И поче ера осигурања- асикурација од италијанске речи.
А шта је „Анкер“? То је ленгер, справа за учвршћење и ако је живот пун вртлога осигурање је ленгер који стабилизује живот-брод.
Законом из 1892. године свако осигуравајуће друштво морало је подигне зграду у свом власништву и у случају пропасти осигураници ће имати од чега да наплате штету, а не као данас узму пословни простор под кирију и када се „нафатирају“ оду из Србије.
Палата “Атина“, Теразије број 28
На овом месту била је кафана „Код два тигра“. Зграда је срушена и подигнута зграда по пројекту Димитрија Т. Лека, 1902. године, као пословно-стамбена палата за београдског трговца Ђорђа Вуча.
Ђорђе Вучо купио је, крајем 19. века, кућу у којој је била мање угледна кафана „Код два тигра” дворског подрумџије Р. Јанковића. У приземљу зграде Антонио де Франко, кога је у Београд довео Никола Пашић и поставио га за дворског кувара краља Петра Карађорђевића, отворио је ресторан „Атина”, па је здање временом постало познато као Палата „Атина”.
Палата „Атина“ спада у ред антологијских примера београдске архитектуре са почетка 20. века.
О породици Вучо можете опширније сазнати у описивању садашње зграде Мекдоналдс на Славији.
Јанко или Јанаћко Костић је био грађевинар одговоран за већину радова на подруму, приземљу, два спрата и покровљен. Између осталих, за изградњу коришћена је опека и кречни малтер. Зидови су масивни са равним плафонима и плитким пруским сводовима.
Грађена је поступком с краја 20. века од опеке и кречног малтера. Изражајност фасада постигнута је стилским обликовањем у духу ренесансе, са два бочна ризалита и лођом дуж целе фасаде са колонадом стубова, док је хоризонтална подела фасада наглашена међуспратним профилисаним венцем, кровним венцем и атиком са балустрадом. Орнаментика је заступљена око прозора и аркада на лођама.
Зидне површине украшене су апликацијама у облику цветних первајза чиме се у то време у Београду могла похвалити само још зграда Смедеревске банке на којој је радио архитекта М. Рувидић и компањон му Исаило Фидановић. По чистоћи стилских и композиционих елемената, „Атина“ је међу антологијским примерима београдске архитектуре на почетку 20. века.
Зграда је добила име по ресторану „Атина“ који се ту некада налазио.
Овај ресторан се, када сам се замомчио, претворио у експрес ресторан. Ново време је донело и пластику: пластичне послужавнике, тањире, есцајг и чаше. Дугачка линија је „возила“ храну дуж витрина са храном, а ми смо се дивили „новотаријама“ Запада.
Волели смо да живимо и опонашамо амерички сан.
Поред ове пластике обожавали смо и „шушкавац“ мантиле, најлон кошуље које се не пеглају и не штиркају, кока кола је заменила клакер, кабезу, бозу и лимунаду а хамбургер лесковачку пљескавицу..
Зграда величине 5.215 квадрата била је крајем мог прошлог века једна од најекскузивнијих робних кућа. Имала је два улаза: већи са Теразија и други, мањи, из Балканске улице.
У подземном простору су биле радње „Свиланит“, Камник, где су се продавале свилене кравате. У моје време кравата је била обавезни део гардеробе и ниси могао отићи на игранку без кравате и сакоа. Ту се налазила и робна кућа „Вартекс“, Вараждин где смо куповали конфекцијску робу. Продавао се и намештај.
Девојке и жене су куповале најлепше најлон чарапе. У моје време девојке су ретко носиле панталоне, већ су носиле „миниће“ и „вруће панталонице“- шортсеве. Због тога су и најлон чарапе од ликре на женским ногама давале посебан сексипил.
Данас је и „Србијатекс“, као и већина фирми отишао у стечај, зграда зврји празна.
Кућа Крсмановића, Теразије број 34
Здање на Теразијама број 34 било је позорница проглашења уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године. Палата, позната дуго и као Крсмановићева кућа, саграђена је 1885. године.
Здање је настало према пројекту чувеног архитекте Јована Илкића у то време младића од 26 година, а грађено је за трговца Марка О. Марковића и сина му Јоце. Нешто да кажем и о генијалном архитекти Јовану Илкићу који је као најбољи студент бечког факултета радио на пројектовању и изградњи бечког парламента. Његов професор Ханзен се запрепастио када му је Јован саопштио да иде у Београд на позив краља Милана Обреновића да заврши посао Александра Бугарског који је изненада умро. Видите колики је патриотизам био код тих младих људи. И он је потомак Скендер-бега. Жена му је била Бечлијка Паулина Кнепер и изродила му је петоро деце. Позитивнији коментар није потребан.
Браћа Крсмановићи купили су кућу и плац 1898. године и после деобе кућа је припала Алекси Крсмановићу. Алекса је у њој живео до своје смрти 1914. године, а зграду, као и читаво имање завештао српском народу. Поред овог здања завештао је и куће у Кнез Михаиловој 56, Браће Крсмановић број 11,12 и 17, Косте Главинића 3 и 5 и Карађорђевој 46.
Од 1918. до 1922. у њој је боравио регент Александар Карађорђевић, који је ту био док су се изводили радови на краљевском двору оштећеном у бомбардовању и који је као регент владао уместо болесног краља Петра. Кућа је тако постала званична краљевска резиденција, те је била и позорница историјског догађаја.
Овде је 1. децембра 1918. године потписан документ о стварању Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. 28 изасланика Државе Словенаца, Срба и Хрвата тражили су од регента Александра да прихвати њихову жељу да се присаједине Краљевини Србији и Краљевини Црни Гори под династијом Карађорђевић.
Овај Протокол који се звао Адреса изасланства није изгласао Хрватски Сабор а Краљевина Црна Гора у то време не постоји. Подгоричка скупштина је изгласала за присаједињење Црне Горе Србији. Између осталог, због овога власт у Црној Гори сматра да су поробљени од Србије.
Регент Александар је прочитао одговор у којем прихвата захтеве из загребачке Адресе.
