Теразије, парни бројеви, од улица Сремске до Призренске
Овај део обухвата фонтане и куће на десној страни улице, када се крене од Сремске улице до хотела „Балкан“ који је на углу са Призренском улицом. О настанку Теразија читајте у следећем линку.
Теразије су достигле своју пуну лепоту када је 1860. године уклоњена стара чесма и водоводна кула и подигнута „Милошева чесма“ као успомена на старог Књаза који је умро пар месеци раније у свом конаку у Топчидеру. Значајне промене учињене су на Теразијама 1911. и 1912. године, када су потпуно преуређене под надзором архитекте Јелисавете Начић. Средином трга постављени су правилни цветни скверови, ограђени ниском гвозденом оградом, а на делу према данашњој Нушићевој улици изграђена је велика фонтана.
Тада су на Теразијама направљени украсни скверови с фонтаном и водоскоком. Следећа реконструкција Теразија уследила је 1948. После прве реконструкције Теразија 1911. уклоњена је Милошева чесма, а после 1948. године и фонтана. Чесма је приликом прве реконструкције трга, премештена у Топчидер, а поново враћена на Теразије 1976. године
На горњој фотографији је изглед Теразија половином двадесетих година XX века, када је уместо фонтане изграђена кружна платформа са лежећим лавовима поводом одржавања церемоније краљевског венчања, 1922. године, по пројекту Драгише Брашована.
Првобитна кружна фонтана са прскалицама са постаментом. Лево су ниске куће почев од хотела „Касина“.
Теразијска фонтана у Београду била је све до њеног уклоњена у другој половини 20. века, једна од туристички и урбанистички најатрактивнијих и најпрепознатљивих историјских знаменитости Београда. Њеном изградњом желело се да Београд као престоница Краљевине Југославије, изгледом својих тргова ухвати прикључак са другим светским метрополама. Њену изградњу, на овом месту, наметнула је и чињеница да су Теразије као локалитет са пуно подземних извора, имале одличну позицију и висинску коту на Београдском платоу, за две главне водоводне линије које су напајале савски део града.
Након окончања Балканских ратова 1913. године, у склопу велике свечаности одржане на Теразијама поводом повратка српске војске из рата на месту касније саграђене Теразијске фонтане, прво је изграђен водоскок, са кружним постаментом и системом прскалица. Водоскок је био само повремено активан, јер је често коришћен као постамент за говорнице или павиљоне. Током Првог светског рата, аустроугарске власти су средишни део водоскока користиле као постамент за бисту Франца Јозефа. Након завршетка Првог светског рата, уклоњена је биста Франца Јозефа, а постамент је служио као погодно место за бројна дешавања политичка и културна окупљања, посете државника, сахране знаменитих личности, на пример краља Петра Карађорђевића, када је постамент био у виду балдахина, украшен црним барјацима, венцима и завесама, са бистом краља.
Степенаста кружна платформа, на Теразијама, настала је у лето 1922. године, када је влада Краљевине Југославије, донела одлуку да за потребе венчања краља Александра и краљице Марије, ангажује архитекту Драгишу Брашована, са циљем да у склопу декорације Теразија, на месту водоскока из 1913. године пројектује велику степенасту кружну платформу, са декоративном каменом оградом, украшеном вазама и радијално постављеним фигурама осам лежећих лавова. Брашованова конструкција, стајала је на Теразијама све до 1927. године, када је донета одлука да се на том месту изгради Теразијска фонтана, која је требало да у потпуноси заокружи изглед Теразија, као једног привлачног трга у центру Београда, тадашњој престоници Краљевине Југославије.
И ако аутор фонтане није познат, претпоставља се да је пројектант, током израде пројектне документације обилно користио Лежеову идејну скицу и Мештровићеве цртеже лавова.
Фонтана је била класична и правилно усклађена. Састојала се од два плитка концентрична базена и средишњег дела: Већи кружни базен — у коме су смештени остали делови грађевине, при самој ивици, имао је осам уграђених корњача од месинга, које су бацале воду ка средишном делу фонтане. Мањи базен — био је од профилисаних и нешто издигнутих ивица. Служио је, истовремено, као основа за горње постројење и постављање дуж његове ивице осам лављих глава, из чијих чељусти је у виду слапова истицала вода. Средишњи део фонтане — имао је плитку квадратну плинту, на којој је било смештено кубично постоље за базен у облику пехара. Из средишњег даловог базена (пехара) уздизао се још један пехарасти базен мањих димензија.
Целокупно гледано, фонтана је стручно била јако добро технички опремљена, са правилно постављеним системом прскалица са различито интензивираним млазницама, која су стварали маштовиту игру воде. Под фонтане био је обложен мурано стаклом, што је стварало посебан визуелни ефекат .
Фонтана је радила и у време Другог светског рата, јер стицајем околности није оштећена у априлском рату 1941. године, као и у другим бомбардовањима Београда, све до његовог ослобођења 20. октобра 1944. године.
Током реконструкције Теразија 1947. године, а под недовољно разјашњеним околностима, по идејним пројектима архитекте Николе Добровића, Теразијска фонтана је срушена, под изговором да у складу са модерним потребама за повећањем протока саобраћаја, мора да се донесе одлука о уклањању фонтане са простора Теразија.
Из урбаног средишта града фонтана је уклоњена у склопу реконструкције Теразијског платоа, али су само тадашњим градским оцима и архитектама били познати разлози, који су након Другог светског рата желећи да прате савремене урбанистичке токове градили ново рушећи све што је било старо. Има и мишљења да је то било послератно време када се нова идеологија обрачунавала са буржоаском културом. Али су у име нестанка буржоаске културе, зналци, ипак, преносили у своје „црвене“ домове и виле, делове фонтане.
На слици се виде дивне зграде на непарној страни улице почев од броја 5.
Како било да је било, до данас су остала у оптицају, а на основу претпоставке, два гледања на рушење фонтане: Прво — настало на основу тврдњи да је склањањем фонтане направљен простор за неку параду, друго — да је њено рушење резултат борбе која се водила против „буржоаских навика”.
Како не постоје писани документи о рушењу и уклањању фонтане, овај чин може се реконструисати само на основу записа у штампи и изјава старих Београђана, који се сећају да је: … фонтана срушена 1947. због параде, односно, да је то било пре првомајске параде 1947. али у сваком случају због параде, „а не из неких других разлога”, и да је фонтана била гомила гвожђа која није радила, у ствари, напротив, то није истина; уосталом, „да ли су Теразије жртва параде или саобраћаја, ипак се тачно зна.“
Рушењем Теразијске фонтане, из главне артерије Београда, и са ширег простора Теразијског платоа, ишчезао је заувек хумани ансамбл, цветних, зелених и водених површина, како би уступио место широким коловозним и тротоарским асфалтним површинама. Тиме је: „… читавих педесет година напора да се од Теразија начини хуманији урбанији простор, једним потезом фонтана била збрисана захваљујући једној лошој процени“.
Фонтана је међу стручним круговима у Србији дефинисана као „ремек дело уметности које се може поредити са најбољим остварењима у свету” и „културно добро града Београда”. И поред тог сазнања дошло је до њеног рушења којим је она избрисана из колективног сећања становника Београда. Данас се може видети само у бројним публикацијама, на музејским фотографијама или у филмовима о Београду, или овде, код мене.
Изглед Теразија између два светска рата. Лево је простор од Призренске до Палате Албанија.
Прашка кредитна банка, па зграда Беобанке, па ексклузивна продавница „Југоекспорт“, а сада Хотел “Европа”, угао Теразије број 2 и Сремске број 1, где је и улаз.
Зграда Прашке кредитне банке саграђена је око 1921. године, на истом месту на којем се крајем 19. века налазила једноспратна „жута кућа“. Зграда је касније реконструисана и у њој се данас налази хотел „Европа“.
Споменуо бих ипак ову зграду иако се не налази непосредно у Кнез Михаиловој. Та зграда је сазидана за потребе Прашке кредитне банке и дуго година у њеном приземљу налазила се галерија Удружења ликовних уметника Србије, а у моје време и продавница „Југоекспорт“ фирме која је продавала најексклузивнију робу у бившој Југославији. О њеном дитектору Чеху Шкарки писао сам у линку Западни Врачар.
Ову зграду пројектовао је чешки архитекта Јарослав Прхал. Саграђена је двадесетих година прошлог века.
Пројекат за зграду урађен је у Прагу. У врху зграде су урађени иницијали ПКБ. Десно је хотел „Москва“
Кафана „Душанов град“, бивши „Златни крст“, Теразије број 4
На Теразијама, у згради која данас више не постоји, а у чијим просторијама је био смештен стари ресторан „Душанов град“, постојала је кафана код „Златног крста“. Крајем 1895. године највише се говорило о некаквим живим сликама које се крећу по зиду. То су причали они који су ово чудо видели у Паризу, где се те слике приказују као сензација. Све је ово трајало до 25. маја 1896. године, када су и код нас приказане „прве живе слике“. Заступник браће Лимијер, Огиста и Луја из Лиона, на путу ка Истанбулу је приказао највећи и скоро невероватни успех у фотографији. То је такозвано „оживљено фотографисање помоћу кинематографа,“ где се види како се дете игра“ или „железнички воз како иде“ Цена улаза је 1 динар а почетак је у 4 сата по подне. Овако су објављивале новине. На основу овога види се да је кафана имала битан утицај на развој неке од културних грана. Све што је интересантно дешавало се у кафанама.
Филм су као технологију пронашли Браћа Лимијер, снимили су пар првих документарних филмова и приказали их на првим пројекцијама. Касније, филмови почињу да се масовно производе. Биоскопске представе су се у почетку давале по кафанама а први биоскопи су били путујући јер су давани под шатрама на пољанама: Ташмајдана, Тркалишта и Калемегдана. Александар Лифка први је почео на простору Србије да се бави пројекцијама. Данас бисокоп у Суботици носи његово име.
У броју 3 Кнез Михаилове била је кафана „Хајдук Вељко“. Газда је био италијан, Карло Пероло, који је био кувар код италијанског конзула и дворски кувар краља Милана. За време филма служени су најразноврснији специјалитети стране и домаће кухиње, као и домаћа и страна пића. Локал је имао и лепу башту, засађену липама и кестеновима. Ово ме је подсетило на време проведено у Багдаду у Ираку, где су биле летње баште у којима се уз јело и пиће гледао филм. Наравно да је то био период пре Заливског рата. За разлику од наших башта, овај је имао и паркић за игру деце. И у моје време је било летњих башти, али без јела, пића и вртића.
Први неми филмови су имали и пијанисту који је гледајући филм пратио одговарајућом музиком. Први филм у Србији приказан је у Београду 6. јуна 1896. године. Први домаћи филм је снимљен 1910. године, звао се „Карађорђе“ а режисер и главни глумац је био Чича Илија Станојевић. Први путујући биоскопи, у Србији, су се појавили око 1900. године а први стални биоскоп у Београду је почео са радом 1906. године.
У филмским дворанама – биоскопима, у моје време, пре филмова давали су се и „журнали“ – претеча ТВ дневника. Како није било телевизије, спортске догађаје и голове смо гледали у „журналима“. Вести су биле старе најмање десетак дана. Филм је био јефтина забава, па је посета биоскопима била велика. Често смо само гледали „журнал“, а филм не. Напретком филмске технологије мењале су се и филмске дворане. Једна од првих је био „Синемаскоп“ платно, широко платно. Када сам био дете тек су се појавили филмови на широком платну и у боји. Потом је уведено стерео озвучење, а развијена је и технологија 3Д филмова које публика гледала са специјалним картонским наочарима за једнократну употребу. У последње време развијене су технологије којим се гледаоцу дају и други ефекти попут померања седишта или различити мириси који дочаравају филмске ефекте – такозване 6Д ефекте. У биоскопима су приказивани аналогни филмови са 35-милиметарске траке, док се та технологија све више замењује дигиталном. Сада ћу вас подсетити на биоскопе мог живота, а многима ћу и пробудити сећање на прво држање за руку и прве пољубце у мрачној сали. То су биоскопи:
• 20 октобар (две сале) на почетку Балканске улице, данас не ради
• Авала – Милешевска, данас не ради
• Арт биоскоп Музеум – Етнографски музеј, улица Узун-Миркова
• Балкан – улица Браће Југовића
• Браћа Стаменковић – улица деспота Стефана, данас не ради
• Вождовац, данас не ради
• Дом ЈНА (касније Дом Војске Југославије), данас не ради
• Дом синдиката (са више дворана)- Трг Николе Пашића
• Дрина – булевар деспота Стефана – не ради више година, претворен у тржни центар
• Ђуро Салај (касније Академија 28) – улица Немањина, данас не ради
• Жeлeзник – у Жeлeзнику
• Звезда – улица Теразије данас не ради,
• Зеленгора (касније Тесла) – улица Сарајевска, данас не ради
• Кинотека – Косовска
• Козара – улица Теразије, данас не ради
• Колосеј – ТЦ Ушће
• Космај – улица Теразије, данас не ради
• Културни центар Београда – поред палате „Албанија”
• Јадран – Трг Републике, данас не ради
• Јединство – у Земуну, претворен у кафић
• Југославија – Нови Београд, Булевар Михајла Пупина, данас не ради
• Мала Морава (касније Миленијум) – пролаз у улици кнеза Михаила, данас не ради
• Одеон – улица Краљице Наталије не ради
• Партизан (код железничке станице – касније порно биоскоп) данас не ради,
• Рекс – Јеврејска улица, Дорћол, данас не ради
• Рода – улица Пожешка, данас не ради
• Сава центар
• Славија – на Славији – срушен 1991. године и на истом месту изграђен паркинг, данас не ради
• Славица – на Карабурми, данас не ради
• Слобода (Земун), данас не ради
• Сутјеска – у Земуну, данас не ради
• Tuckwood – улица Кнеза Милоша
• Унион – улица Београдска, данас не ради
• Фонтана (Нови Београд)
• Централ – у Земуну, претворен у тржни центар
• Шумадија – на Бановом брду, данас не ради
Зграда у којој је некада била кафана „Златни крст“, срушена је 100 године после изградње и на том месту је била кафана „Душанов град“, а на спрату је била грађевинска фирма „Комграп“ – КОМуналноГРАђевинскоПредузеће, у којој сам често боравио радећи дуго година у грађевинарству. На жалост, данас нема ни Душановог града, а ни Комграпа.
На Теразијама у броју 6 и 8 биле су кафане „Албанез, једна врста студентске мензе у којој су се хранили високошколци и „Златна славина“ у којој су боравили књижевници и новинари.
„ХЕМПРО“, Теразије број 8
Ненад Новак Стефановић је у Политици описао зграду „ ХЕМПРО“, у којој сам имао своје прво запослење после завршетка Економског факултета у Београду. У моје време нису постојали приватни факултети, куповине испита и диплома већ си морао „домаћински“ да загрејеш клупу ако хоћеш да завршиш школу. Родитељи нису нас терали да учимо већ су говорили: „Учиш за себе и немој да се мучиш као ја“. О приватним часовима није било говора. Једино су постојали државни институти за учење страних језика.
То је било пре скоро пола века. ХЕМПРО је скраћени назив од ХЕМијски ПРОизводи.
Зграда Хемпро је архитектонско дело арх. Алексеја Бркића, настало у шестој деценији 20. века, на Теразијама, централном трговачко-пословном и историјском простору града Београда. Након њене изградње она се нашла раме уз раме се многобројним богатим историјским и епохалним делима београдске архитектонске делатности на Теразијском платоу, на пример, непосредно уз угаоно здање Прашке кредитне банке, из 1920. године, које је у време подизања својим обликовним и раскошном фасадом имало велики утицај на београдску архитектуру. Објекат је међу савременицима, у другој половини 20. века постао, али и остао до данас један од најпрепознатљивијих архитектонских мотива на Теразијама.
Након што је у послератним годинама након Другог светског рата основан „Хемпро” као прво специјализовано спољнотрговинско предузеће из области хемије и хемијских производа на Балканском полуострву, 1953. године се указала потреба за изградњом пословног простора, који је требало да одговарала репрезентацији и потребама предузећа „Хемпро”.
Зграда Хемпро, настала је на простору некадашње кафане „Златна славина”, у улици Теразије број 8, који је била издужене фасаде и скромне архитектуре, и чијим је рушењем након експропријацијом земљишта, омогућено интерполирање новог објекта. Како је градњу зграде, требало започети уз палату Осигуравајућег друштва Југославије раније „Југошпед” сада хотела „Цептер“ подигнуте 1931. године по пројекту архитекте Ђорђа Ђорђевића. Она иако није стилски утицала на изградњу „Хемпра”, подигнуту у стилу академизма, био је висински регулатив који је условио спратност ове нове пословне вишеспратнице.
Након периода припремних радова, који су дуго трајали, 1954. и 1955. године због израде Теразијског тунела, почетак градње је каснио. Зграда је грађена по пројекту Алексеја Бркића, и требало је да буде већим делом завршена до краја 1955. године, с тим да се занатски и инсталатерских радови обаве у 1956. години, како би до краја исте године зграда била и завршена. Међутим радови су завршени почетком 1957. године, када је она и усељена.
У њеном окружењу је палата Албанија, Трг Републике, Кнез Михаилова улица, велики број импозантних грађевина с почетка 20. века, неколико хотела, кафана и трговинских радњи, са којима чини јединствену архитектонску целину.
Зграда има спратни распоред, са радним простором постављеним у по два спољна тракта, док је унутрашњи, средишњи тракт резервисан за помоћне просторије и комуникацију. Кроз пасажни улаз доспева се у репрезентативни комуникациони и изложбени простор са витринама за излагање у приземљу зграде.
Када сам ја радио у Хемпру у локалу је била радња која је прва почела са продајом страних парфема, цигарета и пића. Звала се „Амфора“ и поред „Себастијан“ „Фонтана“ то су биле три најекслузивније радње у граду. На првом спрату је хол за пријем странака и велика сала за конференције са пратећим просторијама. Други спрат, је био предвиђен за руководство Хемпра, а остали спратови (од трећег до шестог) су типски, и канцеларијског су типа. На последњем спрату су друштвене просторије (клуб) и једна сала са могућношћу изласка на терасу. На овом спрату су пројектоване просторија за припрему хране и две гарсоњере. Зграду одликује аутентична архитектонска замисао пројектаната. Пројектант стаклену фасаду, такозвани „зидни застор“, уоквирује мермерним оквиром, а на специфичан и упечатљив начин истура балкон, који је поставио асиметрично. Приземни део са изложеним простором изнад кога је асиметрично постављеним балкон уоквирен попут слике у „зидном застору” фасаде. Последњи спрат је решен у виду закошених сегмената као спона са завршним спратовима суседних зграда.
Зграда Осигуравајућег друштва „Југославија“, па зграда „Југошпед“, а сада хотел „Цептер“, Теразије број 10
Осигуравајуће друштво „Југославија“, основано је између два светска рата у Осијеку. После рата је у Осијеку названо „Кроација осигурање“. У Београду и Загребу су биле филијале. После рата на овом месту била је позната шпедитерска кућа „Југошпед“. И она је у транзицији отишла у стечај. Сада се налази хотел „Цептер“.
У згради број 12 и број 14 биле су луксузне радње а у једној су у моје време продавани музички инструменти и грамофонске плоче.
На задњем спрату је становао и легендарни певач Ђорђе Марјановић. Испричаћу вам моју анегдоту са њим.
Далеке 1963. године био сам ђак првог разреда гимназије. На почетку школске године професорка српскохрватског језика ме пита да ли ми је Ђорђе неки род. Да би испао „џек“ рекох да ми је брат. После неког времена Ђорђе је држао концерт у престижном Дому синдиката и нормално све су карте биле распродате. Професоркина ћерка је обожавала Ђорђа, била је члан клуба обожавалаца „Ђокиста“ и би тужна што не може да иде на концерт. Њена мајка се сети мене и рече ми да ја набавим карту преко „брата“. Шта ћу, некако сазнадох где Ђорђе живи и одох да га „ловим“. Чекао сам до поподне када се он појавио. Изненадио се када ме је видео на степеништу и упитао ме шта хоћу. Испричах му причу са професорком и он ми даде две карте и слику са посветом: Свом брату Војкану-Ђорђе“. Када сам дао карте и показао слику професорки била ми је загарантована петица. Слика ми је изгубљена са скоро свим сликама из детињства и прве младости. Тако сам ја био међу првима „папарацо лов“.
Хотел „Балкан“, Задужбина Самуила и Голуба Јанића, Теразије број 18
На месту овог хотела била је кафана „Код два пања“. Хотел “Балкан” постоји и данас у Београду, али то је нови хотел, саграђен 1935. а реновиран је почетком деведесетих година 20. века на месту старог истрошеног хотела. Како су га купили нови власници и сада се реновира. Налази се на углу Теразија и Призренске улице. И пре изградње овог хотела ту се налазио један други угоститељски објекат, механа, коју је 1848. држао неки Сима механџија. У то време, па све до шездесетих година 19. века на Теразијама није било значајнијих грађевина.
Најранији познати помен хотела „Балкан“ потиче из 1872. године, али историјски подаци сведоче да је хотел изграђен 1860. године у романтичарском стилу, једноспратни, са крилом дворишта са теразијске стране. У приземљу су се налазиле кафана, трпезарија, рецепција и степениште према спрату. Кухиња је била у мањој згради према дворишту.
Један је од ретких хотела за чијег се пројектанта засигурно зна: инжењер Андрија Вуковић родом из Борова. „Водич Београда“ из 1896. води хотел “Балкан” као хотел трећег реда, за све сталеже. Данас би, можда, био као хотел са пет звездице. Служена је првокласна домаћа и страна кухиња. У водичу из 1908. сазнајемо да је хотел имао 12 соба чија је цена била од 2 до 6 динара. Адаптиран је за двадесет година пар пута и 1922. се помиње као хотел другог реда (можда данашње 4 звездице). До њеног рушења 1935. Нушић записује да је регулацијом добио још једно лице из Призренске улице, фасада му је проширена и улепшана. Ипак, стари хотел „Балкан“ морао је бити срушен 1935. због дотрајалости темеља.
Године 1936, на темељима старог, саграђен је нови хотел „Балкан“. Иако је изграђен још 1860. године, најстарији подаци о хотелу “Балкан” потичу из 1876. када је у Београд због рата са Турцима, дојахао познати Италијан Ђузепе Барбанти-Бродано. Како је након мукотрпне потраге за конаком крочио у њега, оставио је и запис: “Име је величанствено, а спољашњост зграде одговара му!” Свакога дана у кафани хотела под дрвећем пио би одличну турску кафу.
У овом хотелу је годинама боравила посада Оријент експреса, воза који је саобраћао од Париза до Истанбула. Како је једна од успутних станица био и Београд, овде се посада воза одмарала и проводила.
На доњој слици види се градња кружне фонтане и непарна страна Теразија.
Да видимо ко је био газда овог здања.
То је Голуб Јанић једна веома значајна личност српске историје, али на жалост веома мало ко зна, ко је он. Рођен 1853.године у Маврову, Македонија, од оца Самуила и мајке Софије Јанић, и био је један од богатијих људи у Србији почетком 20.века.
Оснивач је Удружења Старосрбијанаца, оснивач Друштва за подизање храма Светог Саве, Друштва за улепшање Врачара …
У младости борио се у добровољцима у српско-турским и руско-турским ратовима од 1876. до 1878. године.
Једну од задужбина коју је оставио је Задужбина Самуила и Голуба Јанића или боље познато као Хотел Балкан. Јанићи су били познати београдски трговци, а Голуб Јанић помогао је многим младима који су касније постали познати београдски трговци. Отац Самуило Јанић један је од учесника борбе са турском влашћу у Београду 1862, након убиства дечака Саве Петковића на Чукур-чесми. Голуб Јанић завршио је основну и средњу школу у Београду, а отац Самуило га је уводио полако у посао.
У околини Теразија Голуб Јанић је имао седам већих плацева са зградама, и то: хотел Балкан на Теразијама, имање Руска круна, велика кафана на углу Дечанске и Скопљанске улице, имање Шумадија, такође кафана, на углу улица Краља Милана и Краља Милутина, више плацева, кућа и локала у Дечанској улици, улици Краља Милана, Краља Милутина, Делиградској …
Своја имања Голуб Јанић искључиво је рентирао. Не знам да ли сам негде споменуо, да до 1945. године, виђенији и богатији људи који су градили станове по граду, нису смели да их продају. Рентирали су их. Поред изгледа и опремљености и величине стана на цену кирије су утицали поред локације и изглед фасаде и унутрашњи ходници.
Голуб и Босиљка Јанић становали су на Престолонаследниковом тргу 18 (касније Теразије 17, 19, 21), наспрам хотела Балкан, на углу Теразија и Нушићеве улице у кући подигнутој око 1870. године.
Снимање филма 1933. године испред хотела Балкан
Након очеве смрти 1899. Голуб Јанић окреће се политици и то, пре свега, раду на ослобођењу јужних српских крајева. Једно време био је народни посланик у Скупштини Србије. Голуб Јанић је био оснивач и председник удружења које су финансирале и организовале четничке активности, национално-просветни и добротворни рад у Македонији.
Голуб Јанић се женио три пута. Деце није имао. Умро 1918. године у Београду у време када је српска војска улазила у град. Његова жена Босиљка Јанић основала је три задужбине које носе његово име и име чланова његове породице: -Задужбину Самула и Голуба С. Јанића при Филозофском хотелу и Учитељској школи у Скопљу; -Задужбину Самула и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији – данашњи хотел Балкан на Теразијама, и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића, чија је намена била обезбеђивање одеће за сиромашне ученике основних школа у Јужној Србији.
На згради Задужбине или хотела Балкан налазе се и бисте Самуела (лево) и Голуба Јанића (десно).
Теразијска чесма
На Теразијама, пред хотелом “Москва”, камен са металном вазом на врху, укупна висина око 8 метара. Аутор је Франц Лоран, каменорезац. Чесма је имала, а и сада има 4 цеви, из којих су избијали млазеви воде у корито. Око чесме су били засађени кестенови, и дуж Теразија све до Лондона.
Када спомињем кестење да кажем нешто и о њему.
Не знам да ли знате да је уместо кромпира, којег је у Србију донео 1809. године Доситеј Обрадовић, за јело коришћен кестен који је замењивао кромпир. Од тада је кромпир уз пасуљ и купус је постао „главна храна“. До пре пар додина производили смо око милион тона годишње. Сада се прозводња смањила 10 пута јер немамо складишта за чување а и средство за прскање против клијања се више не прозводи. Принуђени смо да увозимо кромпир из Пољске, Украјине и Азербејџана, док наш кромпир трули.
Милошева чесма је служила рибарима за оживљавање рибе, где су кошаре стављали испод лула у корито. Цео крај је мирисао на рибу. Пијаца на Теразијама је била од 1862. до 1871. године.
Чесма је премештена у Топчидер. Тамо је стајала до 1976. године, када је враћена на старо место. На место чесме дошла је фонтана 1911. године, са алејом цвећа по средини и оивичена ниском украсном оградом са канделлабрима. Замењена је стара турска калдрма и уклоњена кочијашка станица.
Чесма се данас налази се испред хотела „Москва“ и стециште је деце и њихових родитеља који скупљају и размењују разноразне сличице које се лепе у албуме.