Топчидерски друм, Мостар и Војводе Мишића
Бара Венеција
Од ушћа Топчидерске реке, до данашње Карађорђеве улице, из реку Саву, на целом подводном пољу, ширила се до 80. година 19. века Бара Венеција. Железничка станица подигнута је на земљишту некадашње Баре Венеција на насутом земљишту. Поред ње подигнути су и насип Железничког моста, Фабрика хартије Милана Вапе и Београдски сајам.
Мостар
Некада је ово био веома проблематичан крај, далеко од града, где су хајдуци пресретали путнике и пљачкали их, јер је било пуно бусија, баруштина и шевара. Са једне стране је Циганска бара или Бара Венеција, а са друге стране је Мокролушка река, која је текла Франше Д Епереа, садашњим аутопутем. Мокролушка река била је веома дубока и широка и кишних година није се могла прегазити. Набујала река носила је сваки мост, који би се поставио између Врачарског и Дедињског брда.
Када је сагрђен Железнички мост преко Саве овај крај и доби тај назив. На том месту је и била кафана „Мостар“ и славолук на коме је писало: „Добро нам дошао драги друже Тито“. Сећам се да је наша основна школа ту имала зборно место, где смо поздрављали највећег сина наших народа и народности и по киши и по сунцу и по снегу и по мразу. Верујте није нам било тешко да сатима „џуџимо“.

Улица Војводе Мишића
О овом генијалном војсковођи је мног речено и написано, али као што већина људи која ради и ствара доживљава тешке тренутке завидљивошћу и пакошћу других ја ћу укратко написати о њему, жени му Лујзи и његовом сину.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
И у Балканским ратовима Мишић је такође био помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Путника, и био је његова десна рука. Непосредно је сарађивао на планирању и руковођењу операцијама против турске Вардарске армије, због чега је после Кумановске битке унапређен у чин генерала. По завршетку Другог балканског рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин заслугом официра припадника Црне руке.
Међутим, пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао на дубљем повлачењу, скраћењу фронта целе српске војске, којим би се осталим армијама дало времена за одмор, попуну залиха и снабдевање. То његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије, па је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је децембра 1914. године унапређен у чин војводе (фелдмаршала).
Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915. године, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи и уследило је повлачење. Након овога предао је команду армије и отишао на лечење у Француску. Средином 1916. године поново је постављен за команданта Прве армије која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску и у бици ослободила Битољ. Пред крај рата заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја. Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје, од свог народа сматран је за легенду.
Пошто су делегати Аустроугарске, новембра 1918. године потписали капитулацију, главнокомандујући савезничких армија на Балкану генерал Франше Д Епере је из Париза упутио српској Врховној команди наредбу да се из политичких разлога пребаце трупе на аустроугарску територију. Први ешалони Прве армије, после преласка Дунава и Саве, отпочели су гоњење преосталих немачких и аустроугарских трупа кроз Војводину и Славонију. За то време, трупе Друге армије прешле су Дрину код Вишеграда и отпочели наступање према Сарајеву. После одвајања од Аустрије, нова мађарска влада се надала да ће преговорима са савезницима успети да сачува Војводину у саставу своје нове државе. О доласку тих делегација и њиховим жељама, војвода Бојовић је обавестио војводу Мишића и Врховну команду. По пристизању у Београд генерал д’Епере се састао са делегатима Мађарске и саопштио им је да од њихових молби неће бити ништа, већ да су они, као и сви који су учествовали на страни Централних сила, у обавези да потпишу безусловну капитулацију. Два дана касније у Београд је допутовала делегација Народног вијећа државе Словенаца, Хрвата и Срба. Разлог њиховог доласка је била тренутна ситуација у Словенији и Хрватској, које нису биле у могућности да образују јединствену војску од остатака бивше аустроугарске војске. Ситуација је била критична, па је одлучено да се помоћ затражи од српске војске, због најављене инвазије Италијанских трупа у Истру и Далмацију. По доласку у Београд, регент је примио делегацију Народног вијећа. У одвојеним састанцима регент је разговарао са посланицима Сабора, др Душаном Поповићем и др Светозаром Прибићевићем, док је војвода Мишић разговарао са војним изаслаником мајором Драгутином Перком. На састанцима је договорена обећана помоћ Народном вијећу. Након тог пријема, изасланици су се вратили у Загреб.
Међутим, ситуација на политичкој сцени се није развила како је планирано. Савезничке владе нису признале државу Словенаца, Хрвата и Срба, па је председник те владе др Антон Корошец, заједно са својом делегацијом, отпутовао у Женеву на састанак са председником српске владе Николом Пашићем и савезничким званичницима. На овом састанку, под притиском савезничких политичара, Пашић је морао да попусти и ставио је потпис на декларацију о образовању државе дуалистичког типа, сличне Аустроугарској, у којој би са једне стране била Краљевина Србија и држава Словенаца, Хрвата и Срба са друге стране. Тако се Пашић на опште изненађење одрекао својих основних ставова о југословенском уједињењу садржаног у крфској Декларацији. Након тога поднео је оставку читавог кабинета. Са друге стране, Народно вијеће није признало ову декларацију те је срушен Женевски споразум. Војвода Мишић, иако не политичар, већ војник и војсковођа, прозрео је циљеве те игре. Он је схватио да Хрвати и Словенци у ствари неће са Србима у заједничку државу, већ желе засебну државу у коју би укључили Србе до Дрине. Због тога је он одлучио да ситуацију као војник рашчисти на терену. Врховна команда је 11. новембра покренула иницијативу да се о статусу Војводине и Босне и Херцеговине не чека одлука Загреба, већ да се оне уједине што пре са Краљевином Србијом. Црногорци су већ одлучили да се спроведе одлука о уједињењу са Србијом, док је босанско руководство одлучило на свом Народном већу да се уједини са Србијом и Југославијом. Највећу препреку сређивању политичке ситуације представљали су хрватски и словеначки политичари, који су хтели да се представе пред светским политичарима, као савезници и део победничке коалиције, иако током рата то нису били. Због тога је војвода Мишић одлучио да у Загреб пошаље свог војног изасланика, потпуковника Душана Симовића, да као делегат код Народног вијећа разјасни ставове обе стране.
Пре поласка у Загреб, Симовић је отишао на рапорт код врховног команданта регента Александра и начелника Штаба Врховне команде војводе Мишића. Том приликом уручено му је акредитивно писмо и дате инструкције за контакте са владом Народног вијећа. Мишић му је такође нагласио да упозори чланове Већа да Краљевина Србија неће дозволити постављење било какве границе на Дунаву, Сави и Дрини, и да Срби с оне стране аустроугарске границе остану у другој држави. По пристизању у Загреб, Симовић је у председништву Народног вијећа предао акредитивно писмо и пренео вијећницима поздраве регента Александра и Врховне команде. Након одржане дебате о тренутном стању државе Словенаца, Хрвата и Срба у Народном вијећу, хрватски политичари, нарочито Иво Лорковић и др Анте Павелић, су инсистирали на међународном признању новоформиране републике. Такође су нагласили да би ушли у заједничку државу само ако се она федерализује. Симовић је на ове предлоге одговорио да то спада у надлежност уставотворне скупштине, а да о одвајању Македоније од Краљевине Србије, које је предлагао Павелић, не може бити ни говора, јер је та територија добијена у Балканским ратовима. Након тога поднео је извештај Врховној команди да је већина тамошњег становништва за заједничку државу а нарочито омладина. Проблем су једино представљали политичари из групе, који су некада били хрватски представници у Хабсбуршкој монархији који се залажу за независну републику.
Врховна команда и њен начелник војвода Живојин Мишић су енергично тих дана осигуравали границе будуће државе. На северу, са капитулацијом Мађарске, половина Прве армије је стигла до Сегедина, Суботице и Баје, док је друга половина била стационирана у Темишвару и Араду, а само 7. пук је био послат у Загреб. Са друге стране, Друга армија је покривала простор од бугарске границе до Уне на западу. Тај простор је било тешко бранити, с обзиром да су се јављали поједини упади италијанских трупа у садејству са Албанцима из правца југозападно од Косова и Метохије. Из састава Друге армије су одвојена два батаљона са задацима да заузму Сплит и Ријеку. Међутим Италијани су већ били стационирани на просторима Рогознице, Шибеника и Задра, и са тих позиција отпочели надирање ка унутрашњости Далмације. Војвода Мишић је тражио од команданта Друге армије да нареди да се енергично одупиру против сваке војске која би хтела запосести територију коју су српске трупе већ окупирале. Из другог правца Италијани су надирали према Љубљани па су Словенци захтевали од Народног вијећа да што пре прогласи уједињење са Краљевином Србијом, чиме би се убрзало долазак српских трупа, које би стале на пут италијанској инвазији. У том периоду спроведени су референдуми о присаједињењу у Срему, Источној Славонији, Бачкој, Банату и Црној Гори.
Једино је покрајинска влада у Сарајеву из обзира према Хрватима чекала одлуку Народног вијећа у Загребу. Међутим представници 42 среза од укупно 54 одлучило је да се уједини са Србијом. Иста ситуација се одиграла у Далмацији а главни реализатор ове одлуке био је др Јосип Смодлака. Тако је 1. децембра 1918. године, образована Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца у Београду. И поред формирање нове заједничке државе и Врховне команде, притисци Краљевине Италије нису изостали.
Суочена са претњама суседа, који су претендовали да одвоје српске и југословенске територије пре закључења мировних уговора и консолидације Краљевине СХС, српска Врховна команда је вештим акцијама пребацивала трупе са једне стране државе на другу онда када је то требало нарочито у пограничним зонама. Најдраматичнији пример представљају сукоби на српско–албанској граници који су трајали пуне три године. Тај период је познат под именом Албанска побуна, јер су Италијани наоружавали Албанце и упућивали их на заузимање српских и црногорских територија. У тим борбама српске снаге су успеле да из строја избаце око 25.000 италијанских војних и албанских паравојних јединица.
Са друге стране у Корушкој се јавио нови проблем. Од демобилисаних бивших трупа аустроугарске војске у Корушкој је формиран одред који су одлучивали о судбини ове покрајине. Један део српских повратника и део словеначких добровољаца, формирао је са супротне стране одреде, што је био недовољно да се успостави контрола, па је проблем овог дела границе остао отворен. Командант ове области био је бивши аустроугарски мајор Рудолф Мајстер кога је Народно Вијеће унапредило у чин генерала. Словенци су у том периоду одлучили да по принципу шта се отме његово је, без консултација са српском Врховном командом, изврше напад и на препад освоје Корушку. Међутим. тај краткотрајни напад се завршио поразом, па је морала да интервенише Дравска дивизијска област. Након енергичних борби у овој области, Целовец је заузет, међутим референдумом се овај део територије изјаснио да остане у саставу Аустрије. За губитак Корушке словеначки политичари су окривили Србе. Да би се лично уверио у прилике у новооснованој држави у марту 1919. године, прихватио је предлог регента Александра да обиђе Хрватску. У току турнеје посетио је само Загреб. Након повратка присуствовао је и потписивању последњег уговора о потврђивању границе са Албанијом, која је одређена 1913. а озваничена 1920. године уз мање корекције на терену те је војвода је доживео да види заокружену и међународно признату Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, за чије је стварање дао огроман допринос.
После демобилизације 1920. године, Врховна команда је преименована у Главни генералштаб војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Војвода Мишић је постављен за првог начелника новоствореног генералштаба. Иако већ болестан, прихватио се нове дужности. Поново је пензионисан, хиром и вољом краља Александра.
Видно изнемогао и скрхан, ускоро је пао у болесничку постељу. Убрзо је упућен на лечење. Током лечења у Паризу одлучио је да напише своје мемоаре, који би послужили будућим нараштајима. Мемоаре није успео да доврши, јер га је током лечења посећивао принц Ђорђе, са којим је водио бесконачно дуге разговоре. Пошто су лекари констатовали да је болест узела такав мах да је његов опоравак био безизгледан, војвода Мишић је одлучио да се врати у Београд. 14 месеци се борио са опаком болешћу, за коју није било лека. Док се налазио у санаторијуму, примио је из читаве земље многобројне поздраве и жеље за брзо оздрављење.
Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. године у Врачарском Санаторијуму у својој 66. години, после дуге и тешке болести. Смрт славног војсковође и најпопуларнијег војника Србије, дубоко је потресла све грађане.

Војвода Живојин Мишић је своју супругу Лујзу Крикнер упознао када је имала 16 година у Аранђеловцу. Њен отац Фридрих Крикнер, Швајцарац немачког порекла и београдски грађевински предузимач, градио је хотел „Старо Здање“ у Буковичкој бањи. Уз хотел, Фридрих је сазидао себи и својој породици вилу. У лето 1881. године Крикнерови су летовали у Аранђеловцу, а у исто време потпоручник Мишић је имао маневре у околини. На балу који су приредили Аранђеловчани једне вечери, присуствовали су Лујза са родитељима и млади потпоручник Живојин Мишић. Мишић је на балу тражио дозволу да игра са Лујзом, мада њени родитељи нису одобравали, Лујза је пристала. Током целе вечери плесали су заједно и љубав је планула на први поглед. Међутим, било је и препрека њиховој срећи. Лујзин отац Фридрих није одобравао веридбу своје кћерке са Живојином јер, како га је описао: Он је сељачки син, официр са малом платом, који је често могао бити премештан, а главни проблем је био тај што им вере нису биле исте. Због такве очеве одлуке Лујза је побегла за Живојина, па јој отац није дао мираз. Венчали су се у београдској Вазнесењској цркви.
Лујза је 1943. године, због протеста, пошто су јој Немци стрељали сина Александра, променила протестантску веру, прешла у православље и узела име Магдалена.
Једна од његових чувених изрека је и ова коју је записао Миле Павловић Крпа, његов посилни у књизи: „Војвода Мишић од Сувобора до Марибора“. Ја је цитирам за наук и памћење: „
Ко сме тај може. Ти не знаш за страх, а ко не зна за страх, тај бије и иде напред“.
Преносим вам и причу о његовом сину Александру.
После слома државе у Априлском рату, као пензионисани официр у својој кући у селу Струганик дочекује генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића са којим доноси одлуку о наставку борбе против окупатора и стварању герилске војске на целом простору окупиране Краљевине Југославије. За време Другог светског рата био је командант Рибничког четничког одреда у Четничким одредима Југословенске војске, обавештајац и један од главних устаничких вођа уз пуковника Драгољуба Михаиловића.
Заробљен је од стране Немаца 6. децембра 1941. године током окупаторске офанзиве на Равну Гору која је носила шифровано име Операција Михаиловић.
Чим је напунио 18 година напушта породични дом без знања родитеља и одлази у Русију. Пријавио се код стрица цара Николаја, чија је жена била црногорска принцеза, и изразио жељу да ступи у Војну академију. Добија препоруке и ступа у академију у Вилну. Међутим, 1912. се разболео и после препоруке лекара да му током даљег лечења треба топлија клима одлучује да се врати у Србију која се тада спремала за рат против Османског царства. Александар је без одобрења оца ступио као официр у Српску војску. Учествовао је у бројним биткама у Балканским ратовима као и Првом светском рату.
Немачке, италијанске, мађарске и бугарске оружане снаге напале су Краљевину Југославију без објаве рата, бомбардујући Београд. Покрет отпора, почео је да се организује почетком маја на простору између Рудника и Сувобора. Група официра, подофицира и војника Југословенске војске, међу којима је генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић био најстарији по чину, одбила је да призна капитулацију и пребацила се са планина Источне Босне, преко реке Дрине у Западну Србију, са намером да пруже отпор немачком окупатору.
Дража, Горски одред одмах шаље на Равну Гору, захваљујући саветима ратног друга из Првог светског рат, мајора Александра Мишића. Слабе комуникације у том крају осујећивале су евентуални брзи продор немачких моторизованих колона, док, с друге стране, област Равне Горе има веома повољан стратешки положај. Пуковник Михаиловић је током стварања организације официре плански распоређивао по Србији. Мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла распоредио је у Колубарски срез, где су били задужени за стварање и јачање организације покрета отпора.
После неуспешног састанка са Титом у Брајићима и Хадсоновог доласка који га је уверио да има легитимитет од избегличке владе, Михаиловић је одлучио да се обрачуна са партизанима. На састанку у селу Дивцима, ком су присутвовали Михаиловић, Мишић и један званичник Абвера, Михаиловић је понудио да обустави активности у градовима и дуж главних саобраћајница, али никакв споразум није постигнут због немачког захтева за комплетном предајом четника, јер су Немци веровали да ће их четници вероватно напасти упркос Михаиловићевој понуди. После заузимања партизанског Ужица, Немци су 3. децембра издали наређење за операцију Михаиловић, напад на његове снаге на Равној гори. Михаиловић се склонио код Мишића у Струганику. Ту су опкољени, али је Михаиловић једва успео побећи тако што је Мишић обукао његов шињел и начинио позу налик Дражи. Желели су да ухвате живог Дражу, али су заробили Мишића и Фрегла и касније их стрељали. Постоји прича да је син Поћорека чекао дан када му је отац поражен у Колубарској бици, да стреља Мишића и Фрегла и на тај начин понизи Србе, као што је чињено безброј пута у историји. Отац му, Оскар Поћорек био је германизовани Словенац који је исказивао велику нетрпељивост према Србима и говорио је да Аустроугарска неће имати мира све дотле, док Србију не баци на колена. Поћорек је био присутан у аутомобилу у којем је убијен надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга војвоткиња Софија Хотек у Сарајеву. Метак који је био намењен њему, према исказима Гаврила Принципа, усмртио је војвоткињу.
Толико о историји и породици Мишић.
Булеваром Војводе Мишића и данас возе трамваји 3, 12 и 13. Мало ко зна да је првобитна траса “дванаестице” ишла улицом Васе Пелагића ка Дедињу, а завршавала се код болнице “Др Драгиша Мишовић”.
Линија је укинута пре Другог светског рата, након тешке несреће када се трамвај пун путника на Дедињу преврнуо због кривине која је имала спољни уместо унутрашњег нагиба.
Прва Српска фабрика хартије Милана Вапе, Булевар Војводе Мишића број 10
Милан Вапа са 11 година пун амбиција долази у Београд из Смедеревске Паланке као шегрт. Пењући се Малим степеницама носећи воду из Саве поред Бранковог моста што воде на Косанчићев венац, рекао је себи: Милане, ти ћеш ову кућу да купиш.“ Поред амбиције десило се и чудо или срећа. У Будимпешти је гладан потрошио задњу круну за ручак и келнер му је вратио 20 круна. Кад је купио цигаре продавачица му је вратила 5 круна кусур. Размошљао је да ли да буде поштен и да врати или да збрише. Шта мислите да је урадио: Збрисао је. Од ових пара је остао у Будимпешти, изучио занат књиговесца и купио таблу за рачунање, коју су мајке као луде куповале деци. Закупио је подрум Распоповића куће и отворио радоницу за прераду хартије, прву у Србији. Почео је и да повезује књиге концем а не лепком. Пред почетак Првог светског рата купио је целу зграду Распоповоћа и остварио свој сан. То је она кућа у којој је касније била Народна библиотека, на Косанчићевом венцу. Касније кућу Распоповића продаје држави за 3.000.000 динара. Као члан ЈРЗ -Југословенске радикалне заједнице и користио је државни новац и повољне кредите. Да ли вам је ово познато и дан данас?
Поред амбиције, среће поседовао је и хладнокрвност. За разлику од мнигих савременика није био патриота па је откупио служење војске. Био је у Швајцарској и употребио још једну своју особину: манипулативност. Фалсификовао је захтев за ратну оштету где је поднео увећан износ штете. Јесу Аустријанци однели машине али нису оне које није ни имао а старије је проглашавао новијим. 1921, године добио је нове машине и новац из фалсификованих биланса
пословања.

Булевар Војводе Мишића, пре Другог светског рата. На фотографији лево је некадашња фабрика хартије Милана Вапе. Цео овај крај данас има другачији изглед, улица је проширена а фабрика срушена.
Његова фабрика је била највећа фабричка зграда Југославије. Имала 3.600 квадрата на два спрата. Зграда је имала 280 прозора а на крајевим бочне куле. На средини је био димњак и Црнотравци су на врху димњака одиграли коло да покажу како је димњак добро и чврсто направљен. Висок је 50 метара. Фабрика је имала капелу, амбуланту, своју електричну централу и свој рени бунар.
Вапа је био жењен штедљивом Немицом која је радила у књиговодству.
Овим се потврђује моја теза да успевају оне фирме где је феноменална сарадња између газде и књиговође. Јер ја поистовећујем фирму са кућом. Може муж много да заради али не онолико колико жена може да потроши. Тако је и са финансијама фирме. После Другог светског рата машине су пресељене на Ада Хују а сада су одатле исељне као и фирма Југошпед која је пропала у транзицији. Светлећа црвена реклама је годинама осветљавала овај мрачни део Београда.
Палата Државне штампарије, па БИГЗ, Булевар Војводе Мишића број 17
Када сам говорио о згради Поште на Савском тргу, рекао сам да је предивну фасаду у српско византијском стилу упропастио Павел или Павле Крат. Сада ћу нешто више рећи о њему и његовим „делима“.

Павел Крат, био је дојавни шпијун руске обавештајне службе. Захваљујући везама са Москвом, знао је оно што нико није знао у Београду, а то да је, поред осталог, деценију после Октобарске револуције у Москви цветала авангардна уметност и архитектура. Биле су то чисте површине, без орнамената, презирање лепог. Павел Крат је морао да се чува. Радио је у атељеу „Архитект“ чији је власник био Драгиша Брашован једно време заједно са ортаком и кумом Миланом Секулићем.
Павел Крат је био асистент и није имао право потписа на пројектима. Уствари, он је био Брашованов прозор у свет авангардне архитектуре, па су победили 1933. године на Конкурсу за пројекат Државне штампарије. Драгиша Брашован је професор архитектуре, човек који је коначно добио улицу на Бежанијској Коси, поред улице где станујем и где ја паркирам свој ауто.
Његово уметничко дело изведено је из руског конструктивизма и почива на чешком кубизму. Првобитна замисао је била да се штампарија гради на Каленића гумну где је плац много већи од овог овде, али није лепо да се тамо смести штампарија. Дакле, сместише је између Вајфертове пиваре и Вапине фабрике хартије.
Павел Крат, неоткривени шпијун дочекао је Црвену армију у Београду. Шеф му, Драгиша Брашован, склоњен је у Трудбеник, где је радио као архитекта без права потписа, а касније су му конфисковали пола куће на Зејреку. Видите, преокренуло се време за великог Драгишу Брашована а Павел Крат је добијао велике пројекте. Реконструисао је бомбардовану зграду Поште код Железничке станице тако што је унаказио фасаду. После Резолуције Информбироа побегао је у СССР и пројектовао је у Астахани сада у Казахстану.
Данас је то орнула зграда али се и даље проучава у теорији архитектуре. У наше време била је симбол радничке класе. Снимани су филмови о радницима и њиховим штрајковима, такозвани филмови црног таласа. За време ратова и транзиције зграда од 25.000 квадрата је опустела и сада се простор издаје за дискотеке, атељеа. Док се није средила ова улица у време високог водостаја Саве у подруму се стварало језеро чија је вода била петролеј боје.

Београдски сајам, један од три сајма у свету која леже на реци
У време када је грађен, између 1954. и 1957. године, Београдски сајам сматран је чудом послератне архитектуре. Био је познат као место које страни пословни партнери прво посете кад дођу у Београд. Пројекат Београдског сајма донео је славу његовим творцима архитекти Милораду Пантовићу и инжењерима Бранку Жежељу и Милану Крстићу. Стране колеге дивиле су се идеји централне хале која са куполом распона 97,5 метара доминира целим комплексом, а светски медији Сајам су прогласили ремек делом српског градитељства. Скромност на страну, Београдски сајам је великим делом прошлог века био доминантан у региону. У њему су игране спортске утакмице, одржавана такмичења, свирали први рокенрол бендови, а од сајамских изложби било је свега: од технике и књига до аутомобила и намештаја.


Био је први Сајам у региону који је увео специјалне, тематске изложбе, што је у то време сматрано авангардном одлуком. Код нас су засебно одржавани сајмови аутомобила, књига, технике, намештаја и у Југославију су доводили на хиљаде странаца – прича за “24 сата” Бранислав Крмар, који 36 година ради на Сајму. Један од куриозитета Сајма осим тога да је један од три светска сајма који се налази на реци, везан је за каријеру чувеног кошаркаша Радивоја Кораћа Жућка. На утакмици Купа европских шампиона против шведског Алвика, постигао је 99 поена. Поред њега, само је Вилт Чемберлен дошао до 100 невероватних поена на једној званичној утакмици.
На Сајму су одржаване и чувене Гитаријаде чији посетилац на прве две Гитаријаде сам био и ја, где сам „шизио“ као већина из моје генерације која је примала западњачку моду. Осим “Силуета”, наступали су рокенрол бендови “Елипсе”, “Црни бисери”, „Златни дечаци“, „Генерација5“….
Ручни млинови, поточаре и воденице на Топчидерској реци све теже су задовољавале потребе становништва за брашном, па је на топчидерском друму изграђен парни млин. На самом ушћу Топчидерске реке, подигнута је фабрика шећера.
Задужбина Манастира Хиландар Завештана кућа Милана Стојадиновића, Булевар Војводе Мишића број 71
Oву изузетно лепу кућу завештао је Милан Стојадиновић. Видевши шта ће му се догодити са некретнинама када дођу на власт комунисти решио је да је завешта Манастиру Хиландар. Да видимо ко је овај човек са „сто лица“.
Био је српски политичар, правник, економиста и професор универзитета. Био је министар финансија у три наврата, министар спољних послова и председник Владе Краљевине Југославије и председник Југословенске радикалне заједнице- ЈРЗ.
Гимназију и студије права је завршио у Београду, а усавршавао се три године у Немачкој, Француској и Уједињеном Краљевству. Као писар у Министарству финансија Краљевине Србије није подлегао војној обавези. Четири године Првог светског рата провео је поред Николе Пашића, на Крфу и Паризу. Стојадиновић је своју будућу супругу Аугусту упознао док је боравио на Крфу. Пар се настанио у Београду после рата. Из иностранства се вратио у нову краљевину, као генерални директор Државног рачуноводства у Министарству финансија. Убрзо након положеног доктората права, постаје са 32 године професор финансијских наука на Београдском универзитету. Одмах по завршетку рата напушта државну службу и као “човек од поверења британског финансијског капитала” постаје директор Енглеске трговачке банке. На тој дужности остаје до 1922. године када улази у политички живот, као министар у влади Николе Пашића. Био је министар финансија у три наврата. Стојадиновић је постао министар финансија 1922. са само 34 године. Никола Пашић му је поверио задатак да стабилизује југословенску монету. Стабилизација и јачање динара била је прво Стојадиновићево дело и од њега се његово име прочуло у најширим круговима. У француским финансијским круговима је постао познат као једини министар финансија у балканским државама који током три године свог мандата није тражио зајам у иностранству. Да би остварио равнотежу буџета, без додатног задуживања у иностранству, Стојадиновић је прибегавао увођењу нових пореских обавеза, што је изазивало отпор не само опозиционих већ и владиних народних посланика. Ипак успео је да оствари први југословенски буџет без дефицита у току буџетске 1924/25. године. Активан је био у Народној радикалној странци као члан Главног одбора.
Кнез Павле Карађорђевић му је дао мандат за формирање владе. Стојадиновић је био први премијер са модерном економском визијом, решен да унутрашњу и спољњу политику стави у службу економије. Спроводио је политику јавних радова, градио је пруге у брдским пределима, нове путеве, поправљао и проширивао луке, изграђивао обалоутврде и канале и за те радове запослио око 150.000 људи, док је ситним и средњим сељацима укинуо добар део дугова и тако повећао њихову куповну моћ. Посебно се занимао за напредак индустрије. Захваљујући, између осталог, и његовом настојању, отворена је рафинерија бакра у Бору, рафинерија олова у Трепчи и алумијума крај Шибеника. За његове владе подигнуто је укупно 111 нових фабрика и основано сто нових индустријских предузећа, у 92% случајева са домаћим капиталом. Изграђене су нове електричне централе и нови далеководи. Основу тешке индустрије чинили су државни рудници железа у Љубији и Варешу, топионица и ливница у Варешу и железара у Зеници, све и обједињено у оквиру предузећа „Југострој“. Тада се почело са стварањем авиоиндустрије у Земуну и аутоиндустрије у Раковици, отворена је фабрика сумпорне киселине „Зорка“ у Шапцу, а произведена је и прва домаћа локомотива „Сава“. Његова влада је такође иницирала и доношење шестогодишњег привредног плана, првог таквог у историји Србије и Југославије. Ипак, и поред стварног привредног напретка, Србија је у четрдесете године ушла као још увек слабо индустријализована земља.
Када је Стојадиновић преузео место председника владе, унутрашња ситуација Југославије већ је означавала тенденције ка једној значајној политичкој промени. Ослоњајући се на кнеза Павла, Милан Стојадиновић се посветио пре свега двома изузетно тешким задацима, а то је коренита измена југословенске унутрашње и спољне политике. Стојадиновић је увидео, да земљу треба сместа довести до смирења. Зато је привукао у владу представнике Словенаца и босанских Муслимана као и присталице старе србијанске Радикалне странке, која је још увек престављала најјачу странку у Србији. Влада Стојадиновић – Корошец – Спахо пошла је од тога да ће краљев аманет најбоље сачувати ако буде ишла путем смиривања и стишавања политичких заоштрености. У Хрватској започео је да проводи политику попуштања и најширег споразумевања да и онде дође што пре до смирења. Стојадиновић је показао намеру да прими у владу и представнике Хрвата, али му није успело да спроведе ту замисао, јер су Хрвати одмах захтевали ревизију октроисаног устава, што кнез Павле није био спреман да одобри, због отпора који би то изазвало код Срба, мада је и сам мислио да је постојећи устав недемократски.
Односи са Италијом и са двема државама Римских протокола, Аустријом и Мађарском, били су веома затегнути, а Немачка је водила агитацију код немачких мањина у Југославији и српских организација. У Хрватској није престајало једно хронично врење са сталним нередима и немирима који су постајали забрињујући. Католички епископат отворено се жалио на гоњење католика. Комунистичка пропаганда проузроковала је праву пустош. Осећало се да недостаје рука шефа, време пунолетства младог краља Петра II било је још удаљено. Будућност Југославије није изгледала насмејана. Не треба заборавити да 1935. осовина Берлин-Рим није још постојала ни у зачетку, и да је Бенито Мусолини охрабривао аустријске легитимисте, тако да би једна рестаурација Хабзбурговаца у Бечу или Будимпешти изазвала отцепљивање Хрватске, а вероватно и Словеније, док би Италија фаворизовала овај развој, а Бугарска чекала свој час да се баци на традиционалног српског непријатеља. Најзад, привредна криза је била на врхунцу. Земљораднички производи били су изложени невероватном паду цена, док су трговина и индустрија Југославије биле запале у тешку ситуацију, а банкама је претила пропаст. Монета је изгубила равнотежу.
Убрзо после погибије краља Александра дошло је до промене у француској спољној политици која је изазвала промене и у југословенксој. Француска, која се пред опасношћу од Немачке приближила Италији, није хтела да чује да се Италија окривљује за Марсејски атентат. У јесен 1935, италијански напад на Абисинију, данашња Етиопија, изменио је из основа односе међу великим силама и међународни положај Југославије. Што се тиче Југославије, забрана трговине с Италијом, која је била њен главни партнер, довела је до продора Немачке. Свестан да за економским везивањем следи политичко, кнез Павле и Стојадиновић су од Енглеза тражили да повећају трговину с Југославијом. Добили су одговор да у Уједињеном Краљевству важи правило да трговци купују где желе. Адолф Хитлер је 1936. године ушао с војском у Рајнску област која је по Версајском споразуму била демилитаризована, тампон зона између Немачке, Француске и Белгије. Било је питање времена када ће доћи на ред Аншлус и Чехословачка.
Француска је изгледала слабо да би могла да брани себе, а камоли друге. Пошто се мислило да је Француска спремна да Југославију жртвује Италији, Стојадиновићева политика се још више окренула према Немачкој. Реализам југословенског премијера схватио је брзо да удаљена Француска, не може и неће да пружа финансијску помоћ. Немачка је поред тога имала одлучујућег удела у побољшању југословенске привредне кризе. Берлин је откупио жетву од земљорадника и уступио кредит банкама и творницама, снабдевајући оружјем и ратним потребама Југославију, као и локомотивама и вагонима. Мала Антанта била је жртва једне озбиљне кризе, француско-југословенски савез био је поколебан због марсељског атентата и верзија о немарности француских власти у вези са овим. У новој међународној ситуацији, Југославија, а са њом и Румунија, одвајале су се од Француске и Мале Атанте. Стојадиновић је ишао путем Велике Британије која је, после скидања санкција Италији, повела политику приближавања Мусолинију и Хитлеру. На подстицај из Лондона и Берлина, Стојадиновић је почетком 1937. године склопио с Бугарском уговор о „искреном и вечном пријатељству“, којим се ова одрекла претензија на Македонију, Цариброд и Босилеград. Убрзо по склапању британско-италијанског споразума и између Југославије и Италије скопљен је споразум о пријатељству. Гроф Ћано је потписао са Стојадиновићем уговор који је личио на један политичко-војни савез.
Једино је Аустрија остала незадовољна. Пред улазак немачких трупа у Аустрију, Хитлер је добио Мусолинијев пристанак. У југословенским владајућим круговима одраније се мислило да је Аншлус мање зло од рестаурације Хабзбурга. Зближење између Немачке и Краљевине Југославије парализирало је у исто време опасност од Хабзбурговаца, заједничка стрепња била је од рестаурације у Аустрији или Мађарској. Већ 1938. године на ред је дошла Чехословачка. За Стојадиновићеву Владу било је најважније да Мађарска не нападне Чехословачку, пошто би то и за Југославију као чланицу Мале Антанте било поражавајуће. У јеку напетости поводом Судета, Мусолини је, накратко посетио југословенску територију, поздравио југословенску заставу и трупе са “помоз Бог јунаци”. То је значило да ће Италија и Југославија у предстојећем сукобу око Чехословачке остати неутралне. У Београд је из Рима стигла вест да ће Мађарска мировати.
Стојадиновићева влада покушала је да потпише конкордат са Ватиканом 1937. године. Кнез Павле и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потези Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића. Текст конкордата био је достављен српском патријарху. Министар Ауер је потписао конкордат у Риму 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се конкордатом спровести „Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни југословенска, ни ватиканска страна није текст конкордата ставила на увид јавности. Потписивање конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве. Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може да пристане на такву одлуку. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени по питању конкордата. Наводећи да је конкордат дело краља Александра и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио конкордат.
Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који нису имали појма шта садржи конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован. За 19. јул, када је била заказана седница Скупштине о конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог патријарха. Замишљена „као велика манифестација у борби против конкордата“, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална, али су повреде учесника литије преувеличаване. Политичка борба око конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације конкордата. Притисци на посланике да не гласају за конкордат вршени су са разних страна – од цркве, опозиционара и масона.
Увече, 23. јула, конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала, али исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачакати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани. После гласања у Скупштини Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о екскомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине екскомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и црква је попустила у свом ставу према екскомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.
Средином 1938. године, Британија је отпочела акцију за еманципацију Балкана од Немачке, одмах се отворило питање докле ће пробритански кнез-намесник толерисати Стојадиновића и његову политику пријатељске неутралности према Италији и Немачкој. Промена југословенске спољне политике могла се извршити само променом унутрашње политике. Британски став који је био и став принца Павла, гласио је по Вотстону: “Све док се не реши хрватско питање, Југославија неће бити у стању да игра улогу у међународној политици, ни да помогне пријатељима, ни да импресионира непријатеља“. Стојадиновић је имао супротан став. Налазећи се у добрим односима са Мусолинијем и Хитлером, Стојадиновић није сматрао да треба чинити било какве уступке Хрватима. Његова политика споразумевања са двојицом диктатора, који су дрмали судбином Европе, везивале су руке Мачеку. За њега и његове емисаре врата немачких и итлалијанских дипломатских канцеларија била су до даљег затворена. Од јесени 1938. године, Британија је учестала са саветима и захтевима да се реши хрватско питање, кнез Павле је тај проблем узео у своје руке. Са порастом британског интересовања за хрватско питање, пред Павлом је настао проблем звани Стојадиновић. Стојадиновића није било лако сменити. Сигуран у своју снагу, сам Стојадиновић је предложио да се избори одрже децембра 1938. Рачунао је да ће добити два милиона гласова. Павле је прихватио Стојадиновићев предлог о изборима, али не зато што је веровао у Стојадиновићев успех, него зато што је поверовао у Мачекову прогнозу. Стојадиновић је добио 300.000 гласова више него Мачек. Пред децембарске изборе, Павле је ишао у Лондон да би са британским министром утаначио преоријентацију југословенске унутрашње и спољне политике. Дани Стојадиновићевог вођства били су већ тада одбројани.
Кнез Павле га је сменио 1939. јер није успео да реши хрватско питање. На захтев Британаца Стојадиновић је прогнан из земље и интерниран на острво Маурицијус, где је провео Други светски рат. После рата му је био забрањен повратак у земљу, па је Стојадиновић остатак живота провео у Аргентини и другим јужноамеричким државама. За време мандата аргентинског председника Хуана Перона уређивао је утицајне економске часописе. Године 1954. успоставио је контакте са бившим поглавником НДХ др Антом Павелићем, да би крајем те године потписао са њим споразум о разбијању и подели Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Овај нови српско-хрватски споразум требало је да замени застарели Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године, којим је успостављена Бановина Хрватска. Кажу да је потписао проглас против комунистичке Југославије. Кажу да је урадио јер је био агент Удбе и намамио Павелића да се ухапси.
Председник Владе Стојадиновић је примио министра спољних послова Италије Ћана на државном добру Беље у Барањи. Главни предмет разговора биле су територијалне поделе на Балкану и италијанска намера да окупира Албанију. После Хитлеровог Аншлуса, Мусолинију је био потребан аншлус, припајање Албаније. Ћано је убеђивао Стојадиновића у корист које би Југославија имала од тог чина. Ћано и Стојадиновић разматрали су још крупније опције. Крупни план односио се на рачун државног интегритета односно на хрватско питање. Стојадиновић се обавезао да напусти све западне крајеве, а Ћано да Италија помогне проглашење Велике Србије. Италија би добила Горски котар и јадранску обалу од Сушака до јужно од Сплита, и заузврат остали део Југославије призна као Велику Србију. Радило се о идеји краља Александра о растакању Хрватске. Стојадиновић је Хрвате препустио италијанском утицају. Стојадиновић се суочио са чињеницом да Версајска Европа више не постоји, а самим тим престале су да важе наметнуте одлуке великих сила после Првог светског рата и да су наступили нови међународни односи у Европи као што су осовина Рим – Берлин. Стојадиновић је сматрао да српски народ губи енергију у Југославији, држави која је створена под притисцима Француске и Британије. Стојадиновић се још јануара 1937. године уверио да Југославија нема будућност. Тада се први и последњи пут састао с Мачеком. Стојадиновић приликом тог сусрета није нашао ни једну додирну тачку с Мачеком. О Стојадиновићевим разговорима сa Ћаном кнез Павле је одмах обавестио Британце, а ови су му препоручили да га смени. Нову владу, са „специјалном мисијом“ решавања хрватског питања, образовао је Драгиша Цветковић. Да би Немце и Италијане уверили да Стојадиновићев пад не значи промену спољне политике Југославије, на место министра иностраних послова постављен је Александар Цинцар-Марковић, дотадашњи посланик у Берлину. За Немце Стојадиновић је био једини човек који је заслуживао њихово поверење.
Пошто Стојадиновићу и Ћану није успело територијално прекрајање Балкана, нове границе на територији Југославије су успостављене након преговора председника владе Цветковића и вође Хрватске сељачке странке Мачека, који су уз британски подстицај створили Бановину Хрватску. Споразум Цветковић-Мачек је донет 26. августа 1939. године.
Милан Стојадиновић је интерниран из Београда 18. априла 1940. након наводног проналаска “компромитујућег материјала”. До марта 1941. држан је у Руднику, Карану и Илиџи.
На седници Крунског савета 6. марта 1941. године одлучивало се о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. У страху да Хитлер не издејствује повратак на владу Стојадиновића, као проосовинског човека, на Крунском савету је тада решено да се бивши председник владе – који се већ једанаест месеци налазио у интернацији – преда Британцима „на чување“. Противно изричитој уставној одредби „ниједан грађанин не може бити изгнан из државе“, Стојадиновић је 18. марта изгнан на грчку територију а затим предат Енглезима. На Маурицијус је искрцан 14. априла. Стојадиновић је 1948. године стигао у Аргентину, настанивши се у Буенос Ајресу. Умро је у својој кући 1961. године.
Споразум Павелић-Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске емиграције, српске емиграције и комунистичког режима у Југославији.



Овај крај око ушћа Топчидерске реке у Саву назван је према механи, јер је заједно са царинарницом која се ту налазила, подигнута за марвене трговце по наредби господар Јована Обреновића. Ту је у 19. веку била скела за превоз свиња преко Саве у Аустрију. Такође, налазио се и велики магацин соли, која се ту истоварала. Испод тог магацина 25. јануара 1859. године пристао је пароброд којим су Кнез Милош и Михаило дошли у Србију и поново заузели кнежевски престо.
На горњој фотографији је кафана Господарска механа и трамвај за Чукарицу. Одавде је трамвајска пруга била једно колосечна па су трамваји морали да чекају на укрштање. Овде су се рачвале трамвајске линије број 3 за Раковицу и број 4 за Чукарицу.
Царева ћуприја
Царева ћуприја је део око ћуприје, моста на Топчидерској реци, око Хиподрома, а испред Топчидерског парка. Који је цар градио ћуприју, не зна се. Само се зна да од памтивека постоји. Била је главна спона на друму који из Остружнице, Железника и Жаркова силази у Београд и преко Цареве ћуприје на Топчидерској реци пресеца брдо Дедиње и силази на Сењак.
Хиподром Београд или Хиподром код Цареве ћуприје

Развој стрељаштва и коњичких спортова у Београду везује се за простор Топчидера. Након отварања стрелишта дошло је и до премештања тркалишта са простора код Техничког факултета, на данашњи терен код Цареве ћуприје 1911, где се и данас налази Хиподром.
Најстарији је спортски објекат у граду. Указом Краља Александра, Дунавском Колу јахача “Кнез Михајло” уступљено је државно земљиште на бесплатан закуп на период од 75 година уз надокнаду од 1 динара годишње, а управљање хиподромом одузето им је 1949. године, након национализације.. Године 1921. одржан је први галопски дерби и прва трка града Београда, које од тада постају традиционалне.
Тркалиште потом добија назив “Хиподром Београд”. У више наврата предузеће је мењало правни статус и делатност, да би коначно 29. 2. 2008. године Одлуком Скупштине града Београда променило облик организовања у ЈП “Хиподром Београд”.
Летња позорница „Топчидерска ноћ“, Булевар војводе Мишића бб


У продужетку Топчидерског парка, према пројекту архитекте Рајка Татића, подигнута и Летња позорница.
Приказујем чланак из августа 1977. у Београду. „Емисија серије Међутим, показује какав је био културни живот у Београду августа 1977. године: у популарном клубу “Топчидерска ноћ” Београђане забављају “Седморица младих”. Ђорђе Кадијевић нас упознаје са ликовним догађањима, најчитанијим писцима и која нова издања спрема штампарија БИГЗ-а. Видећемо шта припрема дружина позоришта “Двориште”. Раша Попов открива шта га фасцинира. професор Александар Дероко говори о културним догађањима у предратном Београду. Сазнаћемо како познате личности и сами Београђани проводе лето, где излазе и да ли има довољно забаве… Влада Булатовић-Виб ће открити зашто лето не проводи у Београду, а у кафани код Мије Аласа видећемо Младена Маркова, Зуку Џумхура, Богдана Богдановића и Анђелију Милић.
Топчидерац, како смо звали Топчидерску ноћ, је у моје млађано момачко време био једно од познатијих места у граду. Ако си желео да будеш „ин“ морао си се појавити у Топчидерцу. Најпознатија певачка имена тог доба су певала ту. Ипак највише сам времена проводио слушајући Тому Здравковића.
