Топчидерски друм: Топчидер, Кошутњак и Раковица
Топчидер је кованица две речи – турске, тобџија и персијске дере што значи долина. Према историјским подацима, Турци су 1521. године, на овом месту изливали топове за напад на Београд и тако дали име брду. Овде су се налазили и објекти у поседу београдског паше, а ливаде су коришћене за испашу коња. Са обновљеном турском влашћу, турски господари Београда су одлазили у Топчидер на тефериче и зидали летњиковце за повремени боравак.
Ево, како је то изгледало. Пре њега су на коњима јахали таламбасџије ударајући у таламбасе (бубњеве), испред везира су ишли тугрије са штаповима на којима су висили прапорци и звонца и стално су звецкали. Затим је јахао везир на лепом и богато опремљеном коњу. Са свих стана је био окружен пашом и свитом. За њима су ишле делије на коњима и копљиима. Жене су се затварале у куће док је војска пролазила. Такође, и дућани су се морали затворити и нико није смео ни нос да помоли да не би видели харемску поворку на воловским колима која су била свечано и богато украшена. После хатишерифа, Књаз Милош одлучи да на раскрсници путева и близу чесме подигне конак. На овај начин био је безбедан од Турака и њиховог напада, а и спречио их је да се по Топчидеру башкаре и лове патке.
У првим деценијама XVIII века, у доба аустријске окупације Београда, у долини Топчидерске реке налазила су се пољска имања аустријских великодостојника, такозвани мајури. Ту је подигнута и ловачка кућа принца Александра Виртембершког.
У време владавине кнеза Милоша Топчидер постаје најзначајније место у околини Београда. Његово прво уређење започело је изградњом резиденцијалног комплекса кнеза Милоша Обреновића, сред најширег дела топчидерске долине. Кнез је окупио најбоље сликаре и градитеље који су под надзором главног кнежевог неимара Хаџи Николе Живковића реализовали низ објеката који сведоче о постепеном напуштању балканске традиције и окретање модерним европским токовима.
У првим деценијама 19. века, овај предео је био пун винограда и летњиковаца имућних људи. На простору прекривене барама, у трски и рогозу, никао је први парк у Београду. О зачецима парка постоји траг у занимљивом документу у коме се, између осталог, каже: „Никаква кола не пуштајте да преко Топчидера иду, да ливаде кваре“.
За уређење парка био је одговоран Атанасије Николић професор математике, „начертанија“ и „земљомерија“ и први ректор Лицеја у Крагујевцу . У тада модерном енглеском стилу он је овде формирао прву парковску површину у Београду са вијугавим стазама, бујним растињем, употребом воде у виду потока и језераца. Временом је парк употпуњен и скулптурама, чесмама и фонтанама. Око Конака кнеза Милоша, посађени су платани који су и до данас сачувани. Као изузетно успело парковско решење Топчидер је послужио као узор за формирање паркова у другим градовима Србије.
Крајем 19. века, развој саобраћаја и индустрије имао је своје последице на Топчидерску долину. Пруга нормалног колосека Београд — Ниш прошла је долином 1884. године. Изградњом електричне централе 1892. године омогућено је да Београд добије електрификацију индустријских погона као и увођење електричног трамваја. Године 1894. прорадила је трамвајска линија од Теразија до Топчидера која је служила искључиво рекреативној функцији Топчидера.
На простору Топчидера, односно на брду Фефиње подигнут је и дворски комплекс Карађорђевића. Најпре је подигнута зграда Старог двора двадесетих година 20. века, према пројекту архитекте Живојина Николића и његових сарадника Виктора Лукомског, Николе Краснова и Сергеја Смирнова. Средином тридесетих, комплекс је употпуњен зградом Белог двора, архитекте Александра Ђорђевића. Дворски комплекс на Дедињу проглашен је за споменик културе.
Према пројекту руских архитеката Виноградова и Лукомског подигнут је Дом гарде 1925. године, док је Летњи павиљон из 1932. године дело архитекте Драгише Брашована. На простору на којем је у доба кнеза Милоша био круг касарни, према пројекту архитекте Јосифа Најмана изграђена је Зграда Ковнице новца, један од првих модернистички конципираних индустријских објеката код нас.
Уочи Другог светског рата на највишим котама Кошутњака изграђени су голф терени са зградом голф клуба. На неки начин ово је почетак будућег спортског центра „Кошутњак“, који данас садржи више десетина различитих отворених и затворених спортских терена. Први покушаји за организовањем смучарских спортова јавили су се такође у Топчидеру и Кошутњаку, непосредно пре Другог светског рата, смучарски клуб „Београд“ овде је организовао такмичење. Отворемо је и ловачко стрелиште код Цареве ћуприје, где су се гађали глинени голубови. Поред Јахачког клуба “Св. Ђорђе”, на имању ковнице новца, клуб чиновника Народне банке је направио свој спортски павиљон и парк. У годинама после Другог светског рата на гребену Кошутњака изграђене су Пионирска железница и Пионирски град, док је. Следила је и изградња кампа „Кошутњак“, ски-стазе и Спортско-рекреативног центра „Кошутњак“. Крајем 20. века извршена је реконструкција и ревитализација историјског парка Топчидер према пројекту Вере Грбић
Црква Светих Апостола Петра и Павла
На овом месту била је некада густа шума. Црква се градила под надзором Томе Вучића Перишића.
Црква Светих Апостола Петра и Павла подигнута је, као задужбина кнеза Милоша Обреновића, који је подигао многобројне храмове и манастирске конаке у земљи као и ван ње. Према народној традицији, кнез Милош је подигао овај храм у знак свог спасења, јер је ту измакао Карађорђевом гневу, јер је пропустио турску војску код Цареве Ћуприје у Топчидеру. По другој верзији, Кнез Милош је требало да буде погубљен због супротстављања Карађорђу на месту где се сада црква налази. По његовом доласку на власт, испунио је свој завет и обећање саградивши ову цркву, поред његовог летњег дворца, у непосредној близини конака Митрополита Србије. Црква Светих Апостола Петра и Павла ће дуго бити дворска црква, за коју су везани важни догађаји из времена стварања и организовања државног и црквеног живота обновљене Србије. Историјске околности под којима су Турци порушили све цркве из периода Деспота Стефана Лазаревића заузећем Београда, ову најстарију сачувану београдску цркву из периода обновљене Србије чини изузетно важним спомеником културе. Када говоримо о културном и историјском значају ове цркве, посебно треба истаћи и то да је је њен настанак уско везан за националну борбу и стремљења српског народа да се ослободи вековног турског ропства. Наиме, Вожд Карађорђе је из Топчидера за време Првог српског устанка повео устанике на Београд, ослободио га и извојевао победу српском народу.
На фотографији коју сам преузео са сајта „Бранкин кутак“ приказана је најстарија сачувана фотографија цркве Светих Апостола Петра и Павла, фотографа Ивана Гомана из 1876 или 1877. Ову задужбину су градили од 1831. до 1834. мајстори Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић, извођачи многих грађевина и здања старог Београда, са чувеним неимаром Хаџи Никола Живковић који се сматрао изузетним градитељем обновљене Србије. Њену изградњу су надгледали повереници и најближи сарадници кнеза Милоша. Зидање цркве је трајало око три године, са кратким прекидом због слабог плаћања и ниских надница мајстора. Штедљивост Кнеза Милоша при градњи цркве се испољила и у погледу коришћења материјала. Пре свега, ради се о употреби и коришћењу једног старог гробља чији су споменици уграђени у црквеном торњу и старом Митрополитовом конаку, садашњем парохијском дому. То су старе надгробне плоче окренуте наопако, без натписа, са извесном орнаментиком. Једна од њих, узидана са северне стране црквеног торња, је посебно интересантна јер се на њој налазе издубљена двоја коњска клешта која нам говоре да је покојник био занатлија, поткивач коња. Немогуће је утврдити из ког времена потичу ови споменици и да ли припадају 17. или 18. веку. Ови узидани споменици нам указују на то да се неко старо гробље налазило у непосредној близини места на коме је касније сазидана црква.
Црквени торањ је пдигнут пар година пре него Црква. Конак је изграђен за потребе првог митрополита Србије Милентија Павловића. Постоји и данас али без докасата на западној и ћепенка на јужној фасади.
У још недовршеној цркви је била највећа свадба која се икада у овом крају догодила, а којој је и присуствовао и Књаз Милош са целим својим двором. Венчали су се, Милошев шурак, Гаврило Вукмановић, београдски трговац са ћерком Петра Бугарина, шабачког трговца. После венчања развила су се два кола: сељачко и господско, а присутно је преко 1.000 званица који су се почастили за свадбеном трпезом у порти цркве. Књаз је играо у сељачком, а књегиња у господском колу. Као што је познато, Кнез Милош је топчидерској цркви даровао три звона, од којих су два у Првом светском рату скинута и однета у Беч где су заједно са осталим покупљеним звонима из православних храмова претопљена и употребљена у ратне сврхе. Треће најмање звоно је сачувано и данас представља значајну старину. Заједно са црквом и митрополитовим конаком, стављено је под заштиту државе. Та историјска звона кнеза Милоша су објавила слободу и независност Србије после другог хатишерифа из 1830. године.
Први иконостас топчидерске цркве, у чијој изради је учествовало више сликара из прве половине 19. века осликавали су Константин Лекић, Јања Молер који је насликао 13 празничних, 13 апостолских и 9 престоних икона и Димитрије Јакшић. Тај такозвани Лекићев иконостас пренет је 1874. године у парохијску цркву села Барич. Садашњи иконостас дело је нашег познатог уметника и сликара Стеве Тодоровића и сликара Николе Марковића. Оригиналност Стеве Тодоровића као уметника се испољила и у случају израде топчидерског иконостаса, јер је учинио извесна одступања у погледу утврђеног распореда икона и избора мотива. Измећу осталог, он је на јужним олтарским дверима, уместо Светог Архиђакона Стефана насликао један мотив из Библије: младог Товију у пратњи анђела, као представника и симбол напаћеног човечанства. Изнад ових двери насликао је Светог Стефана Дечанског, док је место на коме се обично слика Свети Јован Крститељ уступљено Светом Сави у архијерејском орнату који нема никакве сличности са данас познатим Светитељевим ликом из манастира Милешеве. Оно што је такође необично је то да ниједном светитељу није насликан ореол.
По својој уметничкој вредности и сјајном колориту, резбарској вештини, укусу и складу боја, којим га је аутор овековечио, овај иконостас спада међу најлепше у земљи. На иконама је уочљив утицај чувених дела западног сликарства. Резбарни радови у барокном стилу, са примесама рококоа, позлаћени су. Иконостас је последњи пут позлаћен чистим златом 1929.године. Резбарски радови су дело вајара Димитрија Петровића који је радио и иконостас Саборне цркве у Београду. У прилог овој тврдњи је и пронађена копија нацрта за иконостас топчидерске цркве на коме је уочљива сличност са саборном црквом. Црква никада није живописана. Ипак је било покушаја да се то учини, што доказује једна сачувана скица северног зида са иконама цркве у Топчидеру коју је радио Рус Борис
Црква Светих Апостола Петра и Павла саграђена је од тесаног камена, жућкастог ситног пешчара, који је отпоран на временске утицаје; грађевина је без кубета, а има висок камени торањ, који се уздиже над западном фасадом храма, импозантном у својој једноставности. Црква је грађена равномерно, са једва приметним фугама, тако да делује као да је од једног камена. Фасаде цркве су издељене плитким пиластрима са профилисаним капителима и плитким полукружним луковима који повезују пиластре, изнад којих се налази низ плитких аркадица.
Што се унутрашњости тиче, горњи делови западног и јужног портала украшени су плитким рељефом уклесаним у камен, са мотивима винове лозе и другим стилизованим биљним орнаментима и крстовима. Сви ови елементи одражавају изузетну неимарску вештину градитеља ове, иначе мале грађевине, урађене са пуно укуса и мере. Топчидерска црква је по свом унутрашњем склопу једнобродна грађевина, засвођена седрастим лаким каменом и опеком. Северни и јужни зид цркве превезан је са две гвоздене траверзе.
Конак кнеза Милоша, Булевар Патријарха Павла број 2
Када је 1831. године почео Књаз Милош са градњом овог здања то је чуо београски везир, позвао је Милоша, јер није хтео да дозволи градњу на свом имању. Како је Милош знао да су Турци поткупљиви, обасуо га је поклонима и митом и могао је да гради. Оно што данас видимо журећи, а ретко имамо времена да шетамо кроз ово дивно богатсво је само мали остатак некадашњег кнежевског имања који се граничио дуж Топчидерске реке на западу, стизао на северу до Саве где је сада језеро, прелазило Аду Циганлију и до обала Саве где је било пристаниште одакле је извозио и увозио робу. На истоку и југу имање се протезало до побрђа Сењака и Дедиња па све до падина Кошутњака. Ту је растао храст и било је жира па је могао да гаји свиње. Штавио је кожу, садио је дуван. Такђе, први је почео да гаји и артичоку. По карактеру је чуваран и марљив, прави земљани тип за разлику од Карађорђа који је био ватрени тип.
Конак је подигнут по налогу кнеза Милоша Обреновића као централна грађевина репрезентативног дворског комплекса у Топчидеру. Градили су га познати неимари Јања Михаиловић и Никола Ђорђевић под надзором главног кнежевог неимарa, Хаџи-Николе Живковића. Конак је био двор владара Кнежевине Србије, место одвијања важних друштвено-политичких догађаја. У њему је заседала Кнежевска скупштина и доношене важне одлуке за будућност и независност Србије. Његова градња представљала је један од неопходних видова испољавања управо стечене аутономије у обављању и одвијању друштвеног живота и јавних функција Србије, у односу на претходну Отоманску
владавину. У њему је своје последње дане живота провео кнез Милош Обреновић за време своје друге владавине.
Испред овог здања је један од најстаријих и најлепших платана у Европи, заштићен као природна реткост који има више од 160 година. Када је Француз који је руководио уређењем парка донео садницу платана и упитао је где да га посади. Књаз који је био сељак жељан плодова, а платан не доноси плодове рече му: „Стави га у ову кречану и затрпајте га“. Француз тако и уради и из кречане ваљда из ината израсте платан који постоји скоро два века. То је ваљда једини примерак платана који је израстао из кречане.
У стилско архитектонском погледу припада прелазном облику од изразито балканске градитељске традиције ка поступном прихватању елемената средњоевропске архитектуре. Утицај балканско-оријенталне традиције огледа се у централном распореду унутрашњих просторија као и у богатим сликаним декорацијама плафона, зидова и ниша, док се европски утицаји уочавају у класицистички конципираном порталу, појединим архитектонским детаљима као и у постављању објекта у слободни парковски простор. Зграда се састоји од приземља и спрата, од којих су оба подељена на велики хол у средини, са седам соба распоређених около и четири помоћне просторије између њих, које су се звале оџаклије. Холови спрата и приземља су проширени диванханом. У приземљу се налазила Кнежева канцеларија, собе за стражу и трпезарија док је спрат имао резиденцијалну функцију. Такође на спрату су се налазиле собе кнежевог приватног апартмана. Састојао се од парадне собе са припадајућом оставом, трпезарије, и богомоље, односно спаваће собе са нишом за иконе и кандило. Очувана декорација се налази на таваници хола, парадној соби, богомољи кнеза Милоша и диванхани. Са великом пажњом је украшена диванхана, која је имала и функцију простора за аудијенције.
После градње конака изградио је и цркву, па кафану и касарну. Касарна је касније претворена у затвор а после Првог светског рата је порушена.
Приликом прославе 150-годишњице Првог српског устанка, у Конаку је отворен Музеј Првог српског устанка са тематиком посвећеном читавом периоду ослободилачких борби против Турака, од 1804. до другог хатишерифа 1839.
У склопу историјских околности конак кнеза Милоша носи печат свог времена, прелазног стања од дуготрајне подређености до стицања независности што се огледа у мешавини примењених стилова и начина градње.
Двор је грађен 1831. године, а знамо да је први пут био на власти до 1839. године. За то време је била велика грађевина 24,8 пута 19 метара, а 14 метара је била висока. Већи је од Конака Књегиње Љубице, само да се зна ко је газда. Не само то, док је Љубичин конак китњастији, овалан, његов је четвртаст, крут, мушки. Не изгледа да је већи због тога што лежи у низији на дну топчидерске тепсије, а Милош је био опрезан човек и зазирао је од турског бомбардовања, а и да не изазива завист турског везира ако би био на брду.
Књаз је брзо схватио да без двора и богатства нема ни државе, па је подигао први двор у Крагујевцу, после две године по избијању Другог српског устанка. Ако си оградио свој плац значило је да си и омеђао власт. Вук Караџић је рекао: Где је Двор ту је и власт. То је могао рећи тек онда када је побегао у Земун због сукоба са Милошем а и што се Милош наврзао на Вукову жену, Аустијанку. Затим зида двор у Пожаревцу и прелази у Београд. Кажу, да када је решио престоницу из Пожаревца да пресели, дошла му је делегација виђенијих људи из тог краја да га замоле да пресели Суд, Владу, полицију а да остави затвор у Забели код Пожаревца да би им укућани били близу кућа да не морају далеко ићи да их обилазе у затвору. Испунио им је жељу.
Е сада, мало пикантерије. Милош је био дрчан на жене. Једна га је опчинила а то је „мала госпоја“ Јеленка, за разлику од „велике госпоје“ књегиње Љубице. Ко је био у њеној милости било му је добро јер се причало: „Курве сад више чине него људи“. Да ли је познато? Била је Туркиња и породицу су јој побили устаници када су освојили Београд. Све су силовали. Јеленка се преобукла у просјакињу, изигравала је луду, а Срби су одувек зазирали од лудих жена. Колутала је очима, мумлала и клатила се као луда. Када Срби решише да уведу ред у Београд, протераше све скитнице па и Јеленку са њима. Потрпаше их у дереглије, а код Кладова чувени хајдук и војсковођа Миленко Стојковић их заустави да види има ли нешто за његов харем. У њеним очима је видео неку искру и врцавост која му се допала и реши да је тестира. Баци је у Дунав. Дроњци се прилепише уз дивно тело и натера је да скине мокре дроње. Указа се предивно извајано тело и одједном курвиче престаде да се прави лудом и постаде висока, витка узаног струка а „при ходу се кршила“. Када се смејала имала је рупице на бради и образима а при смеху би забацивала главу уназад и њихала свиленкастом косом. Право курвиче. Миленко Стојковић је одједном узе за себе. Када се сукобио са Карђорђем и морао да поегне из Србије даде Јеленки два златна дуката, четири кубуре и коња и рече јој да оде у хајдуке јер је одлично јахала и још боље пуцала. Удаде се за Гицу Харамбашу чувеног хајдука Хомоља и постадоше први наш српски а светски Бони и Клајд. Једног дана их похваташе, Гицу харамбашу убише а њу одведоше у Суд у Крагујевцу. Милош је виде у суду, заљуби се и рече: „Искра жена“. И дадоше јој име Јеленка јер Срби немаше женско име Срна, а нађена је у гори. Ево мало стварности и сличности са Аном Бекутом која се звала Нада Полић. Када је дошла из Прбојске Бање са 17 година у околину Лознице, газда кафане начини жири за одабир певачице и један рече: „Каква је као бекута“. Бекута је оштар калемарски нож којим се засеца винова лоза. И тако доби име Ана Бекута. Сарађивала је успешно са мојим комшијом Драганом Стојковићем Босанцем, који јој је начинио највеће хитове.
Враћамо се на Јеленку. Постаде послужитељка књажевог стола, па милосница и знала је да турску белину коже и оријенталне мирисе у којима се купала унесе у вунену Милошеву постељу. Са њом доби и сина Гаврила по архађелу Гаврилу. Можда би постала и „велика госпођа“ да Гаврило није умро као беба. Милош је волео јер је био сигуран да неће форсирати своју фамилију као Љубица своју браћу Вукомановиће из Савинца. Постала је управник конака за време градње. И Милош реши да је уда за свог писара Теодора Хербеза, писменог човека из Прека. У мираз јој даде имање и дуката колико је могла да захвати шакама. Колико јој је дуката стало у шаке толико је и изнела из конака. Да би му поред љубави оставила још неко сећање желела је да се у диванхани где су се пушиле наргиле, пијуцкало рујно вино, водили озбиљни разговори а он се правио невешт и неписмен наредила је да се зидови осликају оријенталним мотивима којих има само у богатим беговским кућама. Са мужем Теодором је живела у Господској, данас Бранковој улиц, што можете прочитати у том мом линку. Ето приче о Јеленки и Ани.
Или да испричам о боравку кнеза Милоша у Цариграду, 1835. године.
Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у пролеће 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу, која је, између осталог, закључила да ће овом посетом Србија „створити углед у свету“. Након обимних припрема кнез Милош је са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије.
После ручка у Голупцу и конака у Милановцу најзначајније станиште кнеза Милоша на путу за Цариград био је Видин. Ту је Хусеин-паша приредио кнезу Милошу велелепан дочек. Након Видина, кнез је са свитом наставио пут и у Варни на Црном мору одсео је у султановој палати одакле је паробродом упловио у Цариград. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II. Српски кнез, у младости сиромашан чобанин, се пред султаном појавио у генералској униформи, са турским и руским одликовањима на грудима, међу којима се истицао највиши руски Орден Свете Ане. Цариградски лист “Ле Монитор Отоман” пише да је султан казао Милошу кад је изведен пред њега “Милош-бег, добро дошли. Надам се да су вас управници области куда сте прошли, примили с почастима и указали гостопримство по мојој заповести и сходно вашем чину.” Милош се захвалио Султану на пријему, као и издатом хатишерифу а његов говор је преводио Аврам Петронијевић. После те беседе, султан заповеди да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове, на заповест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом (свечаном одором). Након ове иницијације, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи у Османском царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у Османском царству. Сутрадан после аудијенције код султана, српска делегација на челу са Милошем кренула је у обилазак Цариграда. Приликом опроштајне аудијенциеа код султана кнез Милош је царски дариван једним арапским пастувом и цветом од брилијаната за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2.498.017 пореских гроша или 104.084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.
Е, сада, мало анегдота о кнезу Милошу:
У Србији се у Милошево време прочуо један надрилекар који је сам на своју руку справљао неке „лекарије“ против болова и потом их продавао сељацима. Пошто је било притужби на његово „сочињеније“ ти су гласови стигли до Милоша и он нареди да му приведу надрилекара да га испита. Након што се Милош уверио да надрилекар прави неке смешне траве потпуно произвољно, он изрече пресуду: „Ударите му 25 батина, а онда му ставите на леђа те његове траве да му олакшају болове.“
Или која је дипломатска упутства кнез Милош дао свом министру спољних послова Петру Ичку пред одлазак у Цариград.
„Пази добро Петре, кад будеш тамо пред султаном. Да се курчиш, бре, да виде Турци да Србија није мачји кашаљ. Не могу они да раде како они хоће. Али, Петре добро води рачуна. Ако на твоје курчење почне и султан да се курчи, е, ти Петре одма да се одкурчиш, јер је Србија ипак мала земља. И да знаш – султан је много слаб на паре и на мушко дупе, а ми немамо пара да ти дамо“.
Кошутњак
Кошутњак је највећа зелена површина на подручју Београда и простире се преко целог Топчидерског врха до Канаревог брда и Раковице. У овој шуми налази се спортски центар, Филмски град и Пионирски град. Парк-шума Кошутњак је у време кнеза Милоша представљала дворско ловиште и узгајалиште срна и кошута. Оно је било окружено дрвено оградом која се одржала до 1908. године када је Кошутњак добио статус народног добра а ограда уклоњена. Слободно убијање дивљачи је узроковало истребљење кошутњачке фауне за само неколико година. Главне трасе путева су пробијене већ средином 19. века, док су серпентине просечене и трасиране пред балканске ратове. У Кошутњаку је убијен кнез Михаило, на том месту се налази, попут гроба ограђен простор.
Седамдесетих година 19. века на простору Кошутњака настало је Топчидерско гробље.
Раковица
Данашња Раковица није постојала пре 1900. године. Име Раковица први пут се помиње у турском попису становништва из 1560. године као село Влаха. По предању, место је добило име по – раковима, становницима потока који је протицао кроз насеље. Назив Раковица првобитно се односио на реку која је десна притока Топчидерске реке . Подавалско село Раковица, које се такође помиње већ у турским пописима, подигнуто је поред ове реке, па је по њој и добило име.
Панорама Раковице
На њеном врху први се населио пуковник Коста Радисављевић, који је за 4.000 динара купио једну „пустињу“ јер је на њој био јак извор живе, дивне воде, па је поред 300. годишњег јасена сазидао „вилу летњиковац“ у коме је радо примао госте, па је постало излетиште Београђана. Коста је био једно време и министар грађевина. Видевши од њега и други суграђани су почели да купују земљу и зидају викендице, а успели су да издејствују да се воз који је ишао до Ниша зауставља ту. Негде око 1910. године јединац син гвожђарског трговца Димитрија Ћирковића се настанио у Раковици. Како је волео „сладак“ живот у јелу, пићу и „лаким женскама“ поприлично је руинирао своје здравље. Лекари су му предвидели још пар месеци живота. У то време су се у Македонској улици у локалу „Пашона“ где је данас биоскоп „Балкан“ појавиле две прелепе играчице Немице од којих је једна касније постала филмска дива Лија де Пути, а друга по имену Гетруда изванредног витког стаса и дугих ногу. Узе Гетруду за „послужење“ да га разгали до смрти. Није га хтела смрт јер му је био сладак живот поред Гетруде која му је у тој „мераји“ продужила живот. Сазида велику вилу и парк са магнолијама и дивним растињем и радио је посао. Зарадио је силне милионе продавајући руској војсци сланину и пребегао је у Румунију па у Одесу. Наравно да је са њим отишла и Гетруда. По избијању руске револуције венчао је Гетруду и затим умро, Гетруда остаде у „жалости“ препуна пара и великог богаства. Поче да купује брилијанте, слике Рјепина, сибирска крзна и трговачке бродове за царске рубље које су изгубиле вредност. Као и Клеопатра која је из Египта дошла у Турску у Тарсус да сачека Цезара тако је и Гетруда дошла са силним удварачима на броду у Цариград. Ту пронађе и Србина конзула Шајновића који јој је поред брака нудио и личну безбедност, удаде се за њега и дођоше да живе у Раковици. Сахранила је и Шајновића и за 14 милиона продаде вилу и врт баптистичкој богословији. Умрла је у 80. години проживевши живот као у роману. До транзиције Раковица је била индустријски центар али сада и сами знате шта је и како је.
Преносим вам из часописа Универзитет у Београду Задужбинар број 2 интервју са господином Петром Срнићем
Господин Петар Срнић је 2008. године тестаментом завештао Универзитету три стана ради стипендирања редовних студената Универзитета у Београду.
Још 4. маја 2010. године, лист „Вести” објавио је чланак о господину Петру Срнићу. Између осталог, писало је: „Петар Срнић се потрудио да задужбинарство не замре потпуно на овим просторима. Овај економиста у пензији одлучио је, уз сагласност своје породице – супруге и ћерке, да три своја стана на Врачару остави као задужбину Београдском универзитету. У тестаменту је нагласио да се, када њега и његове ћерке више не буде било, пошто му је супруга у међувремену преминула, сви станови издају по комерцијалним ценама и да се од тих прихода исплаћују стипендије студентима. Једини услов је да првенство у добијању стипендија имају студенти из Моравичког округа, одакле и сам потиче. Срнић је рођен у месту Остра, код Мрчајеваца.” Разговарамо у његовом пријатном стану на Звездари. Мој домаћин је љубазан, пун енергије и – иако пензионер – делује као неко ко би могао и желео да ради још хиљаду послова. Са врата ми каже: „Ништа не брините, ја ћу све да Вам испричам.” Мени преостаје да слушам његову изванредну животну причу: У Београд сам из села из околине Чачка дошао 1945. године. По мене је дошао мој деда и одвео ме да се школујем. Изузетан човек, племенит. Много сам од њега научио. Свест о томе да човек, кад год је у прилици треба да помогне ближњем, добио сам од њега. Он је помогао мени, али је помагао и другима, кад год је могао. Београд је тада био велико градилиште, као што је и читава земља била у тим послератним годинама. Учествовао сам у радним акцијама, био сам свуда где се радило. Није ми било лако. У Београд сам дошао у кошуљи коју је моја мајка сашила од столњака и чизмама направљеним од тракторских гума. Али, био сам амбициозан и решен да успем у великом граду. С обзиром да су у годинама непосредно после рата, и основна и средња школа биле скраћене, запослио сам се већ са седамнаест година, у фабрици мотора „Двадесет први мај” у Раковици. Већ са 22 године, постао сам шеф рачуноводства јер сам био изузетно вредан и посвећен. После 20 година, и даље веома млад, започео сам каријеру у издавачкој организацији која није могла бити приватна, јер је било време социјализма. Да је то било могуће, ја данас Ректорату не бих оставио три стана, него можда зграду „Албанија”, будући да је фирма била невероватно успешна. Највише смо се посветили стручној литератури и уџбеницима, међутим, моја одлука да повећамо ауторске хонораре, који су у то време били мизерни, довела је до тога да имамо много више посла него остале државне куће. Наш први излет у белетристику био је и први роман Моме Капора, „Белешке једне Ане“, који је продат у незапамћеном тиражу. Био сам веома успешан и у том послу који сам радио наредних двадесетак година. Све време сам, међутим, радио и хонорарно, разне стручне послове, био сам и судски вештак. Просто, вредан сам човек – укупно 57 година радио сам дупло радно време. И зарадио сам.
И то што сте зарадили, решили сте да поделите са другима. Зашто? Да ли зато што сте Ви добили шансу коју можда нисте очекивали? Зато што верујете да се добро добрим враћа? Ј Прво сам, што је природно, желео да помогнем селу из којег сам потекао. Направио сам асфалтни пут, водовод, набавио средства и отворио амбуланту, донирао књиге за библиотеку. Кућу коју сам тамо имао, уступио сам ономе који ће за тај новац изградити цркву. Рекао сам – ко донира средства за изградњу цркве, добија моју кућу на поклон. Иначе, када нешто наумим, немам проблем да тражим помоћ. Мом селу, за које многи нису ни чули, помогле су многе стране амбасаде, чак и Европска агенција за развој, али зато што се неко сетио и потрудио да их пита. Није ми било тешко да их све обилазим безброј пута, да носим домаћи кајмак и ракију у знак захвалности. Стало ми је да унапредим живот мојих мештана, да знају да неко њихов о њима размишља и брине. Није ми важно то да мене тамо дочекују као неког великог добротвора. Много њих и не зна ко сам док се не представим.
Рекла бих да сте Ви човек којег, пре свега, дотичу људске судбине, невезано од краја из којег сте потекли и за који сте много учинили. Једном приликом, сасвим случајно, возећи се тролејбусом, на насловној страни једних новина прочитао сам натпис „Тројке из околине Ваљева уписале Машински факултет”. То ме је толико дирнуло да сам решио да их стипендирам. Данас смо као породица, а они су сви одлични студенти. То је за мене неописива срећа. Шта је то што човека определи да постане задужбинар, да у овим суровим временима оставља и другима, а не само „својима“? Пре свега, схватио сам да је најбоље улагати у кадрове, ако желите да помогнете свом отечеству, јер су кадрови ти који могу да повуку друштво напред. То задужбинарство је пре рата код нас било изузетно развијено. Имам истанчан осећај за бизнис и да сам живео у неком другом друштвеном уређењу, а не у овом где нисте смели ни да поменете приватну иницијативу, много бих већу задужбину оставио од мог колеге, капетана Мише Анастасијевића. Он ми је колега по чину, пошто сам и ја капетан, додуше резервни. Затим, мислим да се задужбинарство учи у кући, у породици, али и да сплет животних околности одреди у којем правцу ћеш се развијати. Много сам радио, стекао сам довољно. Парадокс је што децу која ме питају саветујем да се посвете неком занату, а станове донирам Универзитету. Тешка су времена. Далеко од тога да не заговарам образовање као суштинску вредност. Али, сматрам да сваки вредан човек, чиме год да се бави, треба да добије прилику. Верујем да је благослов добити шансу какву сам ја имао, и на којој сам захвалан. Мој једини услов је да ти талентовани академци, млади људи, остану у отаџбини и помогну јој својим знањем и стручношћу. Интервју је водила Сандра Шуша.
Манастир Раковица
Иако се настанак манастира, по народном предању, веже за време владавине српских краљева Драгутина и Милутина, савремени документи то доводе у питање. Oвај манастир се спомиње у путопису Феликса Петанчића са почетка 16. века, а доцније се спомиње и у турским изворима, међу осталим црквама и манастирима у околини Београда. На сајту православног часописа „Православље“ може се прочитати да се овај манастир спомиње и у повељи влашког војводе Константина Бранкована Бесарабе, са почетка 18. века, у ком се за манастир каже да је „сазидан и из темеља подигнут од стране доброг хришћанина, почившег Радула војводе, који је протеклих година био господар ове земље (влашке)“. Претпоставља се да се говори о влашком војводи Радулу I Црном, зету кнеза Лазара. Током 16. века манастир је премештен на своје садашње место, са локације из околине села Раковица, гдје су пронађени остаци старе зграде (трагови зидова, стуб часне трпезе…).
Неповољног положаја, у близини важне раскрснице и насеља, манастир је разорен током турског похода на Беч 1592. и народног немира две године касније. Под притиском честих пљачкања, манастир се постепено премештао на своје садашње, скровитије место, ближе шуми. Манастир је поновно страдао током. Због сарађивања монаха са Аустријанцима, а против Турака, манастир је у одмазди спаљен, а тадашњи игуман манастира Софроније је обешен о брест пред манастиром. Током НАТО бомбардовања Југославије, овај манастир, односно његов спољашњи зид, поново је оштећен, јер је гађана оближња Стражевица.
У оквиру манастирског комплекса данас се налазе објекти настали у различитим историјским епохама од XV до XX века. Свакако је најважнији објекат црква св. арханђела Михаила и Гаврила. Време подизања манастирске цркве се не може прецизно датирати, али се ставља у шири период између обнове Пећке патријаршије половином 16.и Велике сеобе Срба крајем 17. века. Конципирана је као једнобродна грађевина, са видљивим утицајем моравске школе. Црква има два кубета, веће над централним наосом, а мање над припратом. У основи наос је решен у форми сажетог уписаног крста, иако у спољашњој обради овакав облик није видљив. Интервенције на цркви из XVIII и XIX века су у знатној мери измениле аутентичан изглед горњег склопа грађевине. Хоризонтална подела на фасадама, изведена помоћу кордонског венца, раздвајају горњи и доњи појас на два неједнака дела. Почетком 20. века у манастиру почиње да ради Монашка школа, прва овакве врсте у Србији, за чије потребе је подигнута нова зграда, „Платонов конак“. Зграду је пројектовао руски архитекта Валериј Сташевски у српско-византијском стилу. Школа је радила све до 1932. године, а у периоду од 1949. до 1958. године у манастиру је била смештена Београдска богословија.
Иконостас је првобитно био сачињен од зидне преграде са две престоне иконе Исуса Христа и Богородице Марије, док су на другим местима биле обешене или причвршћене различите дрвене и платнене иконе, али 1862. године је постављен нови иконостас, мањих димензија, чију израду је финансирао тадашњи српски кнез Михаило Обреновић.
У манастиру са десне стране од улаза сахрањена је Симка Германи Лаховари о којој сам писао описујући њену палату у кнез Михаиловој улици. Ту је сахрањен и Симкин брат Милош отац краља Милана а син Јеврема Обреновића и жене му Томаније. Сахрањене су и Томанија и њена ћерка Анка Костантиновић која је погинула уз кнеза Михаила у Кошутњаку, звана Анка Помодарка. Ту је сахрањен син Милоша Обреновића Тодор, због чега је Милош пружао велику подршку његовој обнови током своје владавине, а касније и његов син, Михаило Обреновић. Један од делова манастира се зове по Милошевој супрузи Љубици, „Љубичин конак“. У манастиру је сахрањен и Васа Чарапић, један од вођа Првог српског устанка за кога кажу да није погинуо од турског куршума за време ослобођења Београда већ да су га из неких нерашчишћених рачуна из хајдучких дана убили Сланчани.
