Трг Републике, Споменик кнезу Михаилу и Улица Коларчева
Споменик Кнезу Михаилу
Трг Републике, у време пре него што ће бити подигнут споменик, био је сав излокан, пун рупчага и баруштина са рушевинама некадашње Стамбол капије. На месту где је сада споменик био је дрворед багремова, где се продавало јагњеће и прасеће печење на пању. То је била претеча печењара на отвореном. Нешто даље, где је био биоскоп „Јадран“ а сада посластичарница „Аурелио“ било су коњи кириџија из ужичког краја, натоварени мешинама и бурићима ужичке ракије, пршуте, сланине, сира, кајмака по багателним ценама. Ово место било је прометно и изузетно важно. То је један од разлога зашто се на једном од централних београдских тргова налази и споменик Кнеза Михаила.
Трг Републике, у време пре него што ће бити подигнут споменик, био је сав излокан, пун рупчага и баруштина са рушевинама некадашње Стамбол капије. На месту где је сада споменик био је дрворед багремова, где се продавало јагњеће и прасеће печење на пању. То је била претеча печењара на отвореном.
Нешто даље, где је био биоскоп „Јадран“ а сада посластичарница „Аурелио“ били су коњи кириџија из ужичког краја, натоварени мешинама и бурићима ужичке ракије, пршуте, сланине, сира, кајмака по багателним ценама. Ово место било је прометно и изузетно важно. То је један од разлога зашто се на једном од централних београдских тргова налази и споменик Кнеза Михаила.
На слици је приказан споменик одмах по подизању. Изнад је место где се сада налази палата „Риоунионе“, а иза десно је Народни музеј. На крају 19. века нема ни палате Риунион, ни Музеја, већ се налазе само приземне зграде.
Србија је имала преко 40 владара у својој историји, па Ви сада размислите због чега их је у Београду само мало њих завредело да у облику скулптуре или још нечега добију своје место. Кнез Михаило уз Деспота Стефана Лазаревића, Карађорђа Петровића, Милоша Обреновића и краља и цара Душана, због Законика и сада Стефан Немања, имају своја посебно обележена места. Није се дозволило да заједнички споменик Карађорђу и Милошу буде на почетку Кнез Михаилове улице.
Споменик кнезу Михаилу је данас један од најпрепознатљивијих симбола Београда и омиљено састајалиште свих који у њему живе и њихових гостију. Ипак, вероватно нисте знали да је мало фалило па да и овај српски владар и читав трг изгледају потпуно другачије.
Идеја о подизању споменика трагично настрадалом српском кнезу родила се непосредно после атентата на њега 1868. године. Ипак, како то често у Србији бива, због недостатка средстава, и разних промена влада, идеја је пала у запећак и кнез Михаило је морао да сачека. Београд је на овај начин хтео да „спере љагу“ што је у њему убијен најомиљенији владар Србије. Само да се зна, тајна убиства није ни до данас расветљена.
Три године касније, крајем 1871. године, тадашње Министарство грађевина у чију је надлежност тад прешло подизање споменика, коначно је расписало конкурс.
“Конкурисала су 3 уметника, познати сликар Стева Тодоровић, ријечки вајар Ватрослав Донегани и један пруски уметник, чије име је остало непознато”, каже Неда Ковачевић, књижевница и добар познавалац престоничких збивања и прича.
Споменик кнезу Михаилу на данашњем Тргу Републике по нацрту Стевана Тодоровића требало је да изгледа овако.
Стева Тодоровић, као један од најозбиљнијих кандидата том приликом је и направио нацрт споменика кнезу Михаилу са стојећом фигуром у генералској униформи. Према причањима београдске чаршије, нацрт је наишао на велико одобравање и било је много заговорника идеје да управо Тодоровић буде победник конкурса и да се његов споменик нађе на тадашњем Позоришном тргу.
Међутим, Министарство грађевина је објавило да није задовољно ниједним од пројеката, и средином 1873. године, расписало је нови конкурс. Он је био међународни. На њему је учествовало 15 уметника, укључујући и Стеву Тодоровића који је поново предао свој концепт са наглашено војничким виђењем кнеза Михаила.
По одлуци комисије у септембру 1873, прву награду однео је бечки вајар Винченцо Пилци, другу Фјорентинац Ђовани Бочини, а трећу бечки скулптор Антонио Вагнер.
Одмах по објављивању резултата у круговима критичара и у београдској штампи појавили су се критички текстови о пројектима, и раду комисије, па и правилима конкурса.
Године 1873. у новембру, после свега, коначно је одлучено да за споменик буде реализован пројекат познатог вајара Енрика Пација.
Избор скулптора ваља разумети и у светлости тада блиских српско-италијанских односа, као и делатности Луиђија Јоанинија италијанског генералног конзула у Београду, који је гајио симпатије према Србима.
Такође, ту је и пријатељство Анастаса Јовановића, дворског фотографа блиског династији Обреновић и личног пријатеља кнеза Михаила са Пацијем – објашњава Неда Ковачевић.
И тако је на крају управо овај италијански уметник добио да ваја српског кнеза.
Убрзо се Београдом пронела вест да је Паци извршио самоубиство због оштре критике народа, али је касније потврђено да је умро природном смрћу у Фиренци. Историчари, међутим, имају друго објашњење због чега је уметник израдио гологлавог кнеза.
Споменик кнезу Михаилу израђен је по угледу на коњаничку статуу Марка Аурелија на Капитолу у Риму.
Највероватније да је Паци, због веристичког израза и статуе коју је користио као модел изоставио шапку, мада постоји низ других теорија – каже Небојша Дамјановић, кустос саветник Историјског музеја Србије.
Споменик је висок 11 метара, а дугачак 8,46 метра. За свој рад Паци је добио 300.000 динара у злату.
Споменик заправо симболизује ослобођење Србије од османске власти, а кнез Михаило је представљен на коњу што је била новина као начин представљања владара у Србији. Био је то први монументални коњанички споменик у нашој земљи. На задњој, северној страни споменика исписан је текст: “Књазу Михаилу М. Обреновићу благородна Србија”.
Споменик је изведен у мермеру и бронзи и састоји се из три дела – постамента, пиједестала и коњаничке статуе, а нарочито је интересантан централни део пиједестал.
И ако сте сигурно безброј пута прошли поред овог споменика, вероватно нисте приметили да се на пијадастелу налази шест бронзаних плоча на којима су исписана имена српских градова – Београда, Смедерева, Кладова, Сокоа, Ужица и Шапца.
То су градови које је Србија за владе кнеза Михаила, и пре свега његовом заслугом, задобила од Османлија. Након догађаја на Чукур чесми 1862. године, и бомбардовања Београда, све више је јачала идеја да Турци коначно треба да напусте Београд, као и друге градове у Србији. Кнез Михаило покренуо је интензивну дипломатску иницијативу у том правцу.
Најпре, Михаило задобија Соко и Ужице 1862. и по одлукама конференције Турци напуштају ове градове. С јесени 1866. године кнез Михаило је писмено захтевао да Порта повуче посаде које држи у осталим српским градовима.
Велики турски везир Али Риза паша је јавио 19. фебруара 1867. да султан уступа Србији све градове у којима се налази турска посада, али уз услов да се у тим градовима поред српске и даље вијори и турска застава. Кнез је отишао бродом у Цариград 18. марта 1867. и 30. марта му је султан Абдул Азиз предао ферман, којим му поверава градове у Србији – објашњава Неда Ковачевић разлоге за исписивање иманa баш одређених 6 градова на споменику Кнезу Михаилу.
Дана 6. априла 1867. на Београдској тврђави је прочитан султански ферман. На том месту, десно крај улазне стазе у данашњи парк Калемегдан је данас споменик – обележје предаје градова. Риза паша, последњи београдски заповедник, предао је кнезу Михаилу кључеве Београда, а затим се на Београдској тврђави завијорила и српска застава.
Тако су се Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Соко и Шабац поново нашли под фактичком српском управом.
Улица Коларчева
Када се од Позоришног крене ка Теразијама улази се у Коларчеву улицу.
Мала Касина је била до некадашње кафане “Албанија” налазила се у Коларчевој:
На сликама горе је приказ и изглед кратке Коларчеве улице. На левој страни види се кафана Албанија и цела страна улице, а десно улаз у Коларчеву улицу
Све до овог мог писанија, питао сам се због чега Коларчева улица није тамо где је и његова задужбина. Открих да је то због тога што је његова прва кућа била на месту ТЦ „Стакленац“ и малог парка где је споменик Браниславу Нушићу.
Пре него што је „Стакленац“ изграђен налазио се киоск ПКБ који је продавао виршле у земички преливене словеначким сенфом, који су звали горчица. У целом граду није било више од десетак киоска за продају виршли у земичкама. Мислим да већина вас који сте јели ове виршле и данас осетите мирис тог сенфа. Сенф није могао да се купује нормално у бакалницама, многи од нас су га први пут у животу јели у овим ПКБ киосцима. Ми послератна деца били смо жељни свега пикантног, па смо молили продавачицу да нам стави унутра мало више сенфа.
Коларчева улица је формирана тек када је 1860. године Илија Милосављевић Коларац, велики српски добротвор, саградио лепу дугачку, једноспратну зграду, пошто је претходно, за 2.300 дуката купио од Томе Вучића Перишића цео плац где је сада паркић „Стакленац“. У овој згради је у почетку била пошта и католичка црква, касније ресторан „Коларац“ и биоскоп са баштом. На спрату је становао Коларац, а у другом делу је био аустријски конзулат.
На десној стани од Трга Републике, на месту где је сада Градска кафана биле су ниске зграде, које су или за време или после рата порушене.
Сада вам приказујем са сајта „Црно бели Београд“, прилог госпође Бранке Ђорђевић Наканиши, као „Бранкин кутак“. Њу сам на подосто места цитирао и много сам јој захвалан. “Oво је такозвани „Модерни биоскоп“ у Београду 1910. године. Браћа Савић штампари и власници листа „Мали журнал“ отворили су те исте године у Коларчевој улици први наменски грађен биоскоп, на месту где је касније сазидана Југословенска банка, потом „Југоекспорт“. За разлику од претходних биоскопа који су били мали импровизовани простори за десетак особа, „Модерни биоскоп“ браће Савић био је веома простран. Право биоскопско платно уместо белих чаршава било је раширено на сред сале, а кафански столови са столицама били су распоређени са обе стране платна. Са скупље стране, филм се гледао као што се данас гледа, а са јефтиније стране, слика је била обрнута, па се и текст морао читати наопако. „Модерни биоскоп“ имао је и бифе, тако да су келнери послуживали у току представе, а ту је био и оркестар који је свирао углавном валцере- бучно, страсно или тихо, сентиментално шта би филм у том тренутку захтевао. Користио се најмодернију француски “Pathe baby” пројектор. Биоскоп је имао и централно грејање, као и увек присутног ватрогасца. По жељи браће Савић све зидове су осликали ученици сликарске школе.“ Она је то пренела из чланка новинарке Радмиле Бунушевац из 1939. године.
Улица Коларчева, број 3
Стара зграда, приказана на доњим сликама, срушена је и подигнута је нова зграда у којој се налазила „Беобанка“, које на жалост више нема. Ту у броју 3 налазиле су се просторије и управа ФК „Црвена звезда“, па смо ми клинци долазили и „џуџили“ не би ли видели уживо Беару, Станковића, Митића, Шекуларца, Бору Костића и остале легенде нашег послератног фудбала и Звезде. Кретали су се по граду поносно. Није било сплавова и „журки“, а није било ни великих пара.
.
Палата Југословенске банке,бивши Југоекспорт и ноћни бар „Кристал“, Коларчева улица број 1
Палата Југословенске банке, позната као Југоекспортова зграда, подигнута је 1923. године на углу Коларчеве и Македонске улице, као доминантан угаони објекат. Пројекат је настао у прашком архитектонском атељеу Матије Блеха. Репрезентативна палата са подрумом, приземљем, мезанином, три етаже и увученим спратом изведена је у духу академизма.
На горњој слици, лево од зграде Југоекспорт је тржни центар „Стакленац“ и паркић. Старе зграде су порушене приликом бомбардовања 1941. године.
Архитектонска пластика на здању рад је вајара Кирила Павијка из Прага. У вештачком камену пластику је 1924. године исклесао Ђузепе Пино Граси, београдски архитекта италијанског порекла, чија дела красе многа београдска здања.
На фасади палате је десет фигура атланта, девет идентичних мушких глава са шајкачом, осам истоветних женских глава са марамом и седам полуфигура лава. Приказани мотиви били су уобичајени за то време и симбол су снаге и херојства. У данашње време палата је претворена у Хотел.
Преносим „Бранкин кутак“ , Бранке Ђорђевић- Nakanishi која нам говори да је за фигуре атласа на згради, чешком вајару Павлику, позирао београдски сликар Живко Стоисављевић
Трамваји на Тргу Републике
Преносим вам чланак: „Београд кога више нема“:
„Трамваји cу окретали око споменика кнеза Михаила, а Трг је био испресецан шинама. Трамвајске шине некада су премрежавале престоницу и ишле улицама које данас махом припадају пешачкој зони, или су у најстрожем центру Београда. Многима је то незамисливо, а ми вам у сликама дочаравамо нека лепа, давно прошла времена…“
„Прича о београдским трамвајима почиње баш када и у Европи, крајем 19. века. Две године након што је добио трамвај на коњску вучу, у Београду су положене прве шине за електрични трамвајски превоз. Прва линија овог типа возила је за Топчидер, а Београд је био трећи град у Европи који је увео овакав превоз, после Франкфурта и Цириха, а пре Берлина, Лондона и Париза. А стално кукамо како смо заостали.“
На доњој слици је „мали паркић“ на углу са Француском улицом. Одавде је полазила трамвајска линија за Карабурму. Била је једноколосечна пруга све до угла Џорџа Вашингтона и Булевара Деспота Стефана. Трамваји на линији број 8, морали су да се укрштају, односно да сачекају долазећег.
„До данас су се путање трамвајских линија много промениле. У стара времена шине су ишле улицама за које данас не би могло ни да се наслути да би трамвај уопште могао да се “провуче” њима. Између осталих, најпознатија је Кнез Михаилова. Трамваји су ишли на потезу поред палате (тада кафане) Албанија, до Руског цара. То је била једна од првих трамвајских линија у Београду.
Шине су ту скретале и преко Трга републике (тада Позоришног трга), па данашњом улицом Васе Чарапића ишле поред Студентског парка до Калемегдана.
На Тргу републике, око споменика Кнезу Михаилу, прво су окретали трамваји, па тек онда је на ред дошла градска младеж и сви они који су се сретали у центру престонице. На овом месту некада се налазила трамвајска окретница, а шине су извађене тек после Другог светског рата.
Трамваји су возили и данашњом улицом Краља Милана. Пут од Калемегдана до Славије био је првобитна траса мистериозног трамваја број 1. Између два светска рата постојала је линија 1а која је возила од храма Светог Саве, некадашњом Приштинском улицом (данашњом Цара Николаја II) до Црвеног Крста.
И данас могу да се пронађу старе фотографије на којима је сачувано време када је поред зграде Скупштине пролазио трамвај. Теразије су пре Другог светског рата биле својеврсно трамвајско чвориште. Одатле су шине ишле ка Славији, Калемегдану, али и ка Бранковој чак до Земуна и ка Булевару Краља Александра.
Трамвајске шине рачвале су се на Теразијама у четири смера. Године 1947. Теразије су преуређене, шине повађене. Привремена окретница трамваја је направљена на Тргу Маркса и Енгелса, данашњем Тргу Николе Пашића који је био у изградњи, а почетком 50-их година прошлог века трамваји су се преселили одатле на окретницу код цркве Светог Марка где су остали до данас и одакле полази чувена „шестица“ до Радиоиндустрије изнад Цветкове пијаце..
Можда најинтересантнија улица којом је некада ишао трамвај јесте Риге од Фере. Било је то јако кратко, током 1911. године јер су становници ове стрме дорћолске улице захтевали да се шине преместе у суседну улицу мањег нагиба. Реч је о улици Тадеушка Кошћушка којом се трамваји и данас спуштају.
Шинама које су биле у Бранковој улици возио је трамвај за Земун. Линија број 14 прво је саобраћала од хотела Москва до хотела Централ у Земуну, а ишла је државним путем Београд – Земун који више не постоји. Он се простирао дијагонално у односу на данашње булеваре Николе Тесле и Михајла Пупина и секао је простор на коме се налази Палата Србија тј. некадашњи СИВ. Траса је са београдске стране продужена, па је почетна станица “четрнаестице” била Влајковићева улица поред Скупштине. Ипак, након 1941. године и рушења моста Краља Александра и ова траса отишла је у историју.
На овој слици између два светска рата је изглед Позоришта, пре него што је дограђено.
