Улица Краља Петра до Узун Миркове – Савска падина
Улица Краља Петра
од Грачаничке до Узун Миркове улице
Ову улицу обрадио сам у делу од Косанчићецог венца до Грачаничке улице, која се налази у посебном линку. Наставак ове улице је од Грачаничке до Узун Миркове улице.
Кућа Краља Петра број 9
О овој кући која се налази на углу са улицом Грачаничком нисам нашао податке. Једно време је у њој била Предузетничка банка, а сада је празна и неусељена.
Кућа трговца Милорада Павловића, Краља Петра улица, број 11
И на броју 13 налази се кућа чије је приземље било одређено за трговину. Кућа трговца Црвенчанина изграђена је 1887. године по пројекту архитекте Јована Илкића и специфична је по мезанину изнад приземља који се први пут појавио у београдској архитектури. На углу са улицом Цара Лазара, налази се ресторан „Мануфактура“.
Угао Краља Петра број 15 и Цара Лазара број 1
Ово је новосаграђена зграда пре неких пола века.
Народна банка Србије, Краља Петра улица, број 12
Зграда је изграђена на неправилној петостраној парцели у блоку између улица Грачаничке, Николе Спасића, Цара Лазара и Краља Петра.
Изведена је као затворени блок са унутрашњим двориштем и има подрум, приземље, три спрата и поткровље. И фасаде и ентеријер доследно су стилски изведени. У старијем делу здања доминатно је одмориште степеништа са позлаћеним канделабрима и позлаћеним женским попрсјем, персонификацијом Србије, које је дело вајара Ђорђа Јовановића. У новијем делу зграде издваја се шалтер сала. Ентеријер у целини краси велики број предмета уметничког занатства у дрвету, камену, кованом и ливеном гвожђу.
На почетку рада Народна банка је била смештена у згради браће Кумануди која се налазила на углу Кнез Михаилове број 50 и Дубровачке, где се сада налази ресторан „Снежана“. Питање зидања зграде постављено је када су се послови банке развили. Купљен је плац у тадашњој Дубровачкој улици, а план зграде усвојен је 1887. године. Зграда је довршена крајем 1889. године а усељена 15. марта следеће. Дограђена је између 1922. и 1925. године, такође по пројекту Константина Јовановића, који је радио и нацрте за уређење ентеријера, детаље врата и прозора, зидне декорације и намештаја.
Оснивање централне финансијске инстиуције Србије ослобођене од Турака и територијално проширене после Берлинског конгреса било је мотивисано њеним развојним потребама, потребама да једна таква институција прикупи расположиви капитал и давањем повољних кредита подржи привредни развој. Требало је, такође, уз учешће државе, створити емисиону установу која би, сразмерно “златној подлози”, издавала и у оптицај стављала одрђену количину новца.
После Берлинског конгреса, у Србији је, поред Управе фондова и окружних штедионица, било и неколико приватних новчаних завода, али је њихово пословање било несигурно, а капитал недовољан за веће подухвате. Српска влада је од Народне скупштине још 1875. године тражила да се неком друштву у земљи или иностранству одобри концесија за оснивање емисионог завода.
Занимљиво је да је Народна банка основана као привилегована приватна установа са јаким државним надзором. Акционарски капитал био је утврђен на 20 милиона динара у злату, а питање уплате банчине главнице домаћим капиталом требало је да се реши приликом доношења статута банке.
На конференцији имућнијих привредника, која је имала 150 учесника, изабран је одбор који је требало да развије кампању за упис акција код становништва, општина, еснафа и других удружења. Сам упис је превазишао сва очекивања. Уместо 20.000 уписано је преко 38.000 акција. Народна банка је почела да ради са капиталом од готово три милиона динара.
Први збор акционара Народне банке држан је од 26. до 29. фебруара 1884. године. За чланове Управног одбора изабрани су Јова Крсмановић, Ђорђе Вајферт, Никола Рашић, Михајло Терзибашић, Јефта Павловић, Јован Антула, Марко Стојановић, Коста Месаровић и Милан Бранковић. То су све лица која имају куће у Кнез Михаиловој улици.
Како у Србији у време оснивања Народне банке није било банкарских стручњака, за организацију пословања баке ангажован је Белгијанац Шарл Бошман, шеф књиговодства Белгијске банке, а ова банка је уступила једну своју резервну новчаницу од 100 франака која је у Београду мало прерађена и тако је добијена прва српска новчаница од 100 динара у злату.
Све до 1920. године Народна банка је имала главни циљ да јефтиним кредитима и добро уређеном кредитном политиком унапређује трговину и привреду у Србији. Како год је законима било прописано којим се пословима Банка бави, тако је било прописано и којим се пословима Банка није смела бавити.
Приходи Банке, као и привредни развој, кретали су се до Првог светског рата узлазном линијом. Рат је 1914. године прекинуо овај развој, а Народна банка је била приморана да своју имовину хитно пресели из Београда, најпре у Крушевац, а одатле, преко Скопља и Солуна, у Француску. У Крушевац је најпре, 11. и 12. јуна 1914. године, пребачен сав новац у злату, сребру и новчаницама – преко 180 милиона динара. Књиге и остале вредности Банке пресељавани су неколико дана касније када је Београд већ био изложен бомбардовању. Имовина Народне банке приспела је у Марсеј 16. децембра 1915. године. Банка је функционисала и током Првог светског рата, али само у најнужнијим пословима. Били смо скоро једина земља која је све своје обавезе плаћала у ратно доба.
Србија је ослобођена два месеца после пробоја солунског фронта. Зграда Банке била је оштећена и поправке су завршене тек јануара 1919. Имовина и вредности Банке возом су враћени из Марсеја у Београд 16. фебруара 1919. Законом од 26. јануара 1921. Банка је преузела послове на новој, југословенској територији под новим именом – Народна банка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
С обзиром да је рад банке захтевао већи простор него што је пружало привремено решење, за потребе изградње нове зграде 1886. године купљен је плац на углу улица Дубровачке и Цара Лазара. Управни одбор банке одлучује да израду пројекта повери Константину Јовановићу, тада већ афирмисаном архитекти и сину литографа Анастаса Јовановића. Пројекат банке био је уједно и његов први ауторски рад у Београду. О њему сам писао на почетку описивања овог кварта. Послови извођења објекта су дати предузимачима Јирасек и Краусу из Сегедина „са изузетком каменарских, браварских послова, централног огрева, осветљења, водовода и моловања“. Током 1889. и 1890. године трајали су радови, да би банка коначно била усељена 15. марта 1890. године. Колики је значај, у очима савременика, имала ова зграда сведочи и податак да је Константин А. Јовановић 1890. године одликован орденом Светог Саве трећег реда.
У периоду од 1922 до 1925. године, зграда Банке бива проширена надовезујући се на постојеће здање, дуж улице Краља Петра, Грачаничке, Спасићеве, тадашње Творничке улице и у делу улице Цара Лазара, заузимајући тако целокупну површину урбанистичког блока у облику неправилне петоугаоне основе. За аутора пројекта доградње Банке поново је ангажован Костантин Јовановић, који је држећи се стилских принципа примењених на старијем делу зграде, успешно реализовао и овај задатак. У оваквој форми затвореног блок са унутрашњим атријумским двориштем, управно-административна палата банке је до данас очувана.
Стилска и обликовна основа која је послужила Јовановићу као узор лежи у архитектури позно-ренесансних палата Италије 16. века, као и у видљивом утицају Јовановићевог професора и истакнутог Бечког архитекте Готфрида Семпера. Појединачни објекти на чије се стилске вредности Јовановић надовезује представљају две палате: Палата Фарнезе (Палаззо Фарнесе) у Риму, аутора Антонија Сангала Млађег и Микеланђела (грађена 1513 и 1534-1546. године) и Палата Опенхајм у Дрездену (Палате Оппенхеим), из средине 19. века, аутора Готфрид Земпера. О овоме сам писао опширније у линку Париска улица.
Елевација (подела) фасада је изведена у стандардном академском маниру у виду троделне хоризонталне поделе. Јасно диференцирање зона почива на контрасту између ниже рустичне и виших мирних фасадних површина, које су међусобно раздељени дубоким подеоним венцем. Зону приземља и подрума карактерише тешка и монолитна рустична обрада, олакшана правилно ритмованим низом лучних прозорских отвора.
У зони првог спрата, на равним зидним површинама, строга фасада је из низа различито профилисаних прозора, а читав естетски утисак је акцентован репрезентативним прозорима смештеним изнад свечаних портала. Зона другог спрата садржи низ прозорских отвора једноставније грађе, изнад које је као завршни мотив изведен дубоки кровни венац са балустрадом.
Уређењу ентеријера је посвећена велика пажња, тако да репрезентативност унутрашње обраде објеката не заостаје за решењем фасада. Уметнички богата обрада унутрашњих просторија садржи велики број функционалних и украсних предмета који спадају у домен примењене уметности и занатства. Нарочито је акцентована обрада функционалних чворишта, вестибила у старом делу објекта и шалтер сала у новом делу.
Иконографски избор мотива представе Меркура, јасно указује на функцију објекта односно на идеју успеха, богатства и благостања. Од вредних уметничких остварења у овом простору треба издвојити бисту „Србије“ првобитно изведена за потребе споменика Косовским јунацима у Крушевцу. До Другог светског рата простор банке су красили и портрети свих дотадашњих гувернера, уља на платну аутора Уроша Предића.
Зграда Народне банке на најбољи начин репрезентује савремена европска стремљења у домену архитектуре академизма, а архитекту Константина Јовановића репрезентује као најбољег познаваоца академске архитектуре, кога је српска средина имала.
Зграда Народне банке у коначном савременом облику има трезорски подземни простор, сутерен, приземље, два спрата и поткровље. Данас она заузима цео блок оивичен улицама краља Петра, цара Лазара, Николе Спасића и Грачаничком. Поред првобитног главног улаза на углу улица краља Петра и цара Лазара, који данас представља Свечани улаз, доградњом је направљен и други, Главни улаз из Улице краља Петра.
Ту открићима о овом здању не би био крај – може се рећи да је шалтер сала данашње НБС један од најлепших београдских ентеријера, али и да је у осликавању таванице учествовао Моша Пијаде, сликар, а касније политичар и државник.
Робни магазин, Улица Краља Петра број 16
Робни магазин је саграђен 1907. године према пројекту инжењера Виктора Азриела. Прављен је за Бенциона Булија, познатог банкара и народног посланика. Била је међу првим модерним робним кућама у Београду.
Јеврејске општине сефардског обреда. Након основне школе и гимназије у Београду, Виктор Азриел одлази у Беч на Техничку високу школу. Први посао по повратку у родни град била је поправка породичне куће. Рано је престао да се бави инжењерском праксом и потпуно се посветио изучавању ционизма, путовањима и писању. Стрељан је 1942. године.
Робни магазин представља прву модерну београдску робну кућу, а у стилистичком смислу је један од значајнијих примера српске сецесије.
Не може се десити да се иде улицом а да се не уочи ово здање у стилу сецесије са фасадом попут стаклене завесе са гвозденим решеткама и погледавши наниже и навише, свако би схватио да је Београд, град у коме се на само неколико метара сударају различити градитељски стилови.
Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit. Ut elit tellus, luctus nec ullamcorper mattis, pulvinar dapibus leo.
Специфична намена зграде омогућила је пројектанту слободнији третман ентеријера и употребу савремене конструкције.
Ова сразмерно мала грађевина основе 8 метара х 20 метара, има подрум и четири спрата. Приземље, међуспрат и спрат представљају јединствен продајни простор. Робни магазин је био прва трговачка зграда у Београду у којој је више спратова међусобно спојено и отворено, јер је прегледност један од основних услова који је неопходно испунити у пројектовању магазина. Овако отворен простор постигнут је употребом стубова и галерија, као и гвозденим мостом који је повучен кроз централни део у висини првог спрата, а осветљен је преко фасаде и правоугаоних лантерни на равном крову. Највиши спрат је сасвим издвојен гвозденом таваницом и предвиђен за складиште, а у задњем делу, иза продајног простора, смештене су канцеларије.
За конструкцију је употребљен армирани бетон као и код зграде београдске задруге архитеката Николе Несторовића и Андре Стевановића. Сви конструктивни елементи гвоздени носачи као и декоративни стубови су допремљени из Аустрије.
Њена једноставна ортогонална подела произашла је из употребљеног материјала. Урађена као стаклена „зид завеса“ придржана гвозденом решетком, фасада је смештена између двају мермерних пилона с карактеристичним завршецима – фијалама. Бели пилони, на црним полираним гранитним базама, декорисани су рељефно, натуралистичким женским маскама расплетене косе, од којих се спуштају стилизоване геометријске траке. Умерену сецесијску декорацију има и лучни фасадни завршетак, као и гвоздена балконска ограда, која својом позицијом пресеца зграду по средини, а употребљени стилизовани флорални орнаменти усклађени су с природом материјала. У централном делу приземља, симетрично постављен и у основи трапезасто увучен, смештен је портал са рукохватима у виду лабудова.
Данас тога нема, као и што нема једне од најлуксузнијих робних кућа која се звала „ГРАТЕКС“ (ГРАдскиТЕКСтил). Сада је ту кафетерија и ја често одем да попијем еспресо и да се сетим дивних дана и младости која је уступила место старости а ја нисам желео да старост тако брзо дође.
Упоређивање зграде са пројектом показује доста одступања када је фасада у питању. Није познато да ли је већ током градње дошло до одступања или су се поједини елементи фасаде изгубили током каснијих адаптација. По Азриеловом пројекту, изнад улазних врата налазили су се гвоздени украси којих данас нема. Нема ни декорације од кованог гвожђа која би требало да покрива лучни носач који завршава грађевину и део фасаде који заклања међуспратну конструкцију изнад приземља. По генералној форми и стилу зграда је блиска француском и белгијском арт нуво-у, Азриел чак и потписује зграду (на десном пиластру Робног магазина је уклесано његово име) као Ектор Гимар који му је био могућа инспирација.
Стара зграда, продавница намештаја Вилија Фелдмана, улица Краља Петра број 19
Крајем 19. века браћа Вили и Зиги отварају велику радњу намештаја. Радили су само са намештајем израђеног од скупоценог дрвета. Оба брата били су познати као изузетно спретни и добри трговци.
Жига је био сладокусац и волео је младе девојке и жене несрећне у браку, па су га звали „утешитељ несрећних жена“. По престанку са радњом, живе од рентијерства и 1941. године, ликвидирани су од стране нациста са својим породицама. Једино је једна Вилијева ћерка преживела јер је била удата за Србина.
Ова зграда је срушена после рата.
Ова зграда је саграђена од стране арихитеката представника ГАМП-а.
„Снежана“, млечни ресторан, улица Кнез Михаилова број 50 и краља Петра број 20
Колико је ова улица, једна од многих, уписана у срца Београђана, најбоље сведочи податак да је на њеном углу са Кнез Михаиловом, извршена прва мала револуција у социјализму против такозваних сивих ресторана друштвене исхране Та „револуција“ је била у првом млечном ресторану отвореном у послератном Београду под поетичним именом “Снежана”. Ту су се, дакле, први пут уместо владавине црног хлеба, појавиле кифле, чудо невиђено.
Кифле, су као што се зна, добиле свој облик полумесеца као сећање на турску опсаду Беча.
У Београду су означиле крајем педесетих година прошлог века, почетак краја суморне социјалистичке кухиње. Овај млечни ресторан је отворен 1958. године и сви смо били пресрећни када смо могли да ту поједемо кифлу и чашу јогурта. “Снежана ” је данас један сасвим обичан београдски кафе али ја волим због чежње за прохујалим временом да седнем и попијем еспресо уместо кифле и јогурта јер ми бело брашно и јогурт сметају желуцу. Шта ћете, старост дође иако је нисмо ни звали а ни желели. Сама се наметне.
Ћошак који и данас изгледа потпуно исто: Краља Петра и Кнез Михајлова код познате пицерије “Снежана”, поглед ка Узун Мирковој, и даље, до Дорћола. Град је заузет, аустријски војници ходају београдским улицама.
Архитекта Стојан Тителбах, познат по монументалном пројекту палате Новог двора, у коме се једно време налазио музеј Кнеза Павла, прављеног у маниру академског историцизма, пројектовао 1907. године, је кућу Арона Левија. Фасада је украшена богатом сецесијском декорацијом. Сецесијском обрадом издвају се још и куће Алкалаја у улици Змаја од Ноћаја број 4 и Жака Булила у улици Краља Петра.
Трговац Арон Леви је под један кров сместио и породицу и посао. Трговци су обично радили у прометним улицама и трговали су оном робом и услугама које жене воле. Када је моја жена Љиља хтела да се негде 1990.године, по повратку из Турске, бави неким приватним послом, сетио сам се оне јеврејске пословице да ће успети ако продаје оно што жене воле.
Арон Леви је приземље и први спрат наменио за посао, а други спрат за живљење породице. Ипак је стилски раздвојио приватно од радног дела и то фасада је спојила озбиљан изглед дућана и китњасту сецесију око приватних прозора.
На слици горе се најбоље види тај спој приватног и радног. Приземље је издужено са два лука и даје изглед првобитних фабрика. У средини зграде изнад балкона је маска жене, коју у кљуновима држе два голуба.
Изнад балкона је грб исплетен од увезаних слова ћирилице А(рон) Л(еви). Такође и породични знак АЛ се види у дрвету на вратима радње где је у дуборезу лира на чијим жицама је срце. Жашто? Па лира је инструмент на коме је свирао краљ Давид а срце открива сефардску романсу.
Сефарди који су од 1306. године из Шпаније преко централне Европе, дошли на ове просторе, у Београд и на Дорћол, били су познати по романсама и севдалинкама на ладино језику који су донели из Шпаније. Знате ли да је наша позната песма „Кад ја пођох на Бембашу“, препев сефардске песме „Мој вољени, моја жељо“ Песма је прво донета у Сарајево а потом на Дорћол, па уз брдо на Зерек па на број 39 краља Петра. Уставом из 1888. године, сефардима се дају иста права као и свима па они узимају нашу ћирилицу, наше славе и наша презимена.
Нисам успео да пронађем, шта се десило са породицом Арона Левија. Презиме Леви је често у Србији и Београду па ће неко моћи да нешто пронађе читајући ово моје писаније. Ако и не пронађемо остаје успомена на ову дивну зграду и породицу.
О Јеврејима ћу укратко нешто рећи када будем описивао Јеврејски дом који се налази нешто ниже у овој улици.
Кућа трговца Живка Стаменковића, угао Краља Петра број 41 и Узун Миркове број 7
Архитекте Андра Стевановић и Никола Несторовић пројектовали су 1907. године ову стамбену зграду за трговца Ђорђа. С. Стаменковића. Био је угледни трговац кожом који је дошао из Врања. Ову кућу зову и кућа са зеленим плочицама.
Његова вереница, а касније жена Живка видела је на језеру Балатон, у Мађарској, вилу са жолнаји плочицама које су правиле рефлексију од сунца. Хтела је и у Београду исту такву палату која ће заслепити поглед када је обасјају сунчеви зраци. Али, треба доћи до плаца који ће бити на виђеном месту и који ће моћи свако да се диви.
Време је тешко, непосредно пре тога су убијени краљ и краљица, али су пошли од оне народне: некретнину треба куповати у кризним временима.
Одабрали су плац на ћошку ових улица, која је водила до Велике пијаце. Како „кум није дугме“, а при том архитекта на гласу. Као свадбени поклон кум Никола Несторовић поклања пројекат куће. Никола Несторовић је на гласу, поготову када је пројектовао зграду Управе монопола, данашњег Народног музеја. Кућа представља карактеристичан стамбени објекат, какви су грађени до Првог светског рата.
У овој сложеној архитектонској композицији потпуно се раскида са академизмом и прихватају принципи нове сецесије. Користе се полихромни материјали, посебно зелене керамичке плочице у чије се површине складно уклапају декоративни делови, а затим ковано гвожђе на балконским оградама и на завршетку високог крова. Распоред и комбиновање украсних мотива, праволинијских и вертикалних, са тракама, цвећем и женским главама са декоративним појасевима представљању ново у архитектури београдске сецесије.
Исти стил је применио Никола Несторовић и за градњу куће сликара Уроша Предића у Светогорској улици. Под утицајем Вагнера и Олбрихта, тада најпознатијих и најцењенијих заговорника сецесије у архитектури, Никола Несторовић, укључује у своје композиције и поједине класичне елементе: венце једноставне профилације, конзоле и прозорске оквире, и обрађује их и прилагођава сецесијским мотивима. Омиљени су му букети цвећа у оивиченим пољима, женске главе у комбинацији са тракама и врежама.
Када је купио овај плац, плац је имао једну „ману“, а то је да се на њему налазила мања кућа у Узун Мирковој, коју власник није хтео да прода. Сматрао је да ће од кирије више зарађивати него од продаје. Никола Несторовић, морао је да реши архитектонски изазов како да направи стилски јединствену кућу, али са туђом кућом у средини. Решио је тако што је оставио затечену кућу да изгледа као да је капија, а угаони украсни стубови су изгледале као куле неког замка. То се најбоље види на горњој слици.
Никола Несторовић је у „помоћ“ позвао свог компањона архитекту Андру Стевановића и требало је решити статику зграде и сложену конструкцију крова који се састоји из две куполе налик на „саркофаг“ са оградицом у облику сецесије и на подкровним косинама.
Стаменковићи су становали на првом спрату у улици краља Петра, јер је госпођа Живка желела да станује у украшенијем делу куће. Да не мислимо да је Живка помодарка. Не она се образовала на музичкој академији у Бечу. Желела је да у градитељство Београда унесе иновацију и више светла на фасади. На слици се види овај украшенији изглед фасаде.
Породица Стаменковић је доживела судбину многих богатих и напредних људи. Њихов син Светозар, школарац Брајтона и Париза затваран је за време рата а после рата је осуђен. Све што су стекли његови преци, кожарски трговци одузето им је преко ноћи. У овом граду су живели од 1845. године. Госпођа Живка је остала млада удовица и удала се за управника Двора. О даљој судбини читајете у одељку Кнеза Милоша улица број 23….