Улица Краља Петра до Грачаничке - Савска падина

Улица Краља Петра до Грачаничке улице

Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

Ова улица је у 17. веку названа Бискупска, а у 18. веку Камена улица. У 19. веку улица је била подељена у три дела: у горњем делу названа је Главна чаршија, у средњем делу Зеречка, а у доњем делу Битпазарска. У овом доњем и средњем делу улице могли су се чути турски, арапски, перијски, јерменски, јеврејски, грчки, цинцарски, арнаутски, а врло ретко српски. Српски језик се чуо у Горњем или Калемегданском делу. Од 1904. године названа је по Краљу Петру Првом Ослободиоцу, а после Другог светског рата добија назив 7. јула по дану устанка 1941. против Немаца. Када смо се одрекли тековина бивше власти и кренули у такозвану транзицију, вратили смо 1994. године, име овој улици па опет носи име по старом краљу.

Улица Краља Петра Првог Ослободиоца вероватно је најстарија улица у Београду јер је постојала још у време Римљана о чему сведоче ископине римских јавних грађевина. У средњем веку била је позната као трговачки центар дубровачких трговаца па је и звана Дубровачка улица, а тако се и данас зове њен продужетак који води до обале Дунава. То име добила је 1872. када су београдске улице престале да се зову по занатима који су се у њима упражњавали: Ратарска, Кујунџијска, Абаџијска, Чохаџијска… У непосредној близини ове улице, са савске стране, налазе се и две амбасаде, француска и аустријска чије су државе много година одлучивале о судбини Србије. Била је некад главна трговачка улица и веза савске и дунавске падине. Колико је богаство било у тој улици види се из једног извештаја после пожара 1572. године када је само једном Дубровчанину изгорело робе у вредности 30.000 дуката. Колико је велики био тај капитал види се по томе, што је најбоље плаћени човек имао годишњу плату од 200 дуката. У овој улици у доњем делу према Дорћолу живели су Јевреји.

На крају, ова је улица најбоља потврда истинитости речи Милана Грола из тридесетих година прошлог века да је Београд “завршан хан на дугом караванском друму, последњи базар Цариграда и први магазин Беча, на савском ђумруку”.ЛЕГАТ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ / ПРОМО

Више времена било је потребно да се у потпуности оствари идеја о повезивању Калемегдна и Теразија. То у првом моменту није било могуће због приватних имања у кварту између улица Краља Петра и Париске. Током реализације Јосимовићевог плана било је извесних одступања од њега, али су попречне улице, које данас чине такозвано подручје Кнез Михаилове, углавном формиране или просечене према Јосимовићевом плану.

То је улица која попут дуге спаја две цивилизације, две културе и две реке – Саву и Дунав, попут седла пребаченог преко хрбата Београда који личи на леђа бика. Онај део уз Саву звао се српска или савска варош јер је припадао српским трговцима, а део према Дунаву немачка или дунавска варош јер су у њему, као у каквом малом Вавилону живели дубровачки, бокељски, јеменски и јеврејски трговци, а било је ту и Грка, Италијана и не мали број Аустријанаца заосталих иза аустријске окупације Србије. Не постоји град на свету који у једној јединој улици, као што је Улица краља Петра, има Саборну православну цркву, турску џамију и јеврејску општину. Ово је констатовао легендарни писац Момо Капор.

Краља Петра улица има само један недостатак. У њој готово да нема ниједног дрвета, што је доказ да је једна од најурбанијих улица, од самог почетка, побегла од “шумског” порекла. Ова улица није улица у којој се љубавници грле у капијама, нити улица у којој се шета. Сувише је значајна за обе те ствари, али то не значи да се у њој, они који се воле, не држе за руке и не шета и не седи у кафићима, нарочито после реновирања када је постала пешачка зона.

Конак Кнеза Михаила, улица Краља Петра број 4

Здање је подигнуто поред Конака књегиње Љубице око 1836. године са првобитном наменом помоћних простора где је до 1842. године становао Кнез Михаило, после чека је брзо замењена смештајем Попечитељства унутрашњих дела, Правосуђа и Просвете. Почев од школске 1846/47. године у зграду се усељава Прва београдска гимназија која је ту остала, са краћим прекидима све до 1905. године. Једно време овде је радила и Учитељска школа, да би 1905. године, као наставак Српске цртачке и Српске сликарске школе Кирила Кутлика односно Ристе Вукановића овде започела своју делантост Уметничко занатска школа. Када је 1937. прерасла у Академију ликовних уметности, исељена је а њено место је заузела тада новооснована Академија примењених уметности.

Кафана „?“ у Београду једна је од најстаријих кућа у Београду и најстарија сачувана београдска кафана. По налогу кнеза Милоша Обреновића кућу је подигао 1823. године Наум Ичко, а нацрт за изградњу урадио је архитекта из Грчке. Након смрти Наума Ичка 1826. године кнез Милош поклања кућу своме личном лекару Ећим-Томи Костићу, зету Наума Ичка, за заслуге током Другог српског устанка. Ећим -Тома је кућу претворио у кафану. Кафана је прво била позната као „Ећим-Томина кафана”. Када су је Ећим-Томини наследници продали, мењала је током времена називе.

године у знак поштовања према Саборној цркви, пушење је било забрањено без обзира на важност гостију. У њој је 1834. године одиграна прва партија билијара у Београду, а исте године постала је прво читалиште Српских новина. 1878. године звала се „Код пастира”. Од 1892. године почиње носити име „Код Саборне цркве” . Међутим, црквени веродостојници су се побунили, јер кафана скрнави име цркве. Власник је, као привремено решење до окончања спора са властима, а и као својеврстан протест, за назив поставио само знак питања (?). 1946. године, Кафана „?” је проглашена за споменик културе, док је 1959. године одузета кафеџији Павловићу и претворена у друштвено власништво.

Прва апотека и прва пошта у Београду, улица Краља Петра број 8

У згради испред налазила се и прва апотека. Кућа је срушена после рата и подигнута је стамбена зграда.

Прву апотеку у Србији, 30. априла 1830. године указом кнеза Милоша Обреновића, отворио је Матеј Ивановић, фармацеут из Земуна. Налазила се тачно уз ресторан „Знак питања” и представљала је језгро српске фармацеутске службе.

Те године је султановим хатишерифом први пут у Србији дозвољено да могу да се отварају болнице и апотеке. Историјски подаци говоре да, када је примио молбу Матеје Ивановића, са препоруком српског конзула у Земуну, кнез Милош је издао наређење да се од везира београдског затражи дозвола за отварање апотеке, што је одобрено и тако је отворена прва здравствена установа на овим просторима.

Матеја Ивановић је фармацију завршио у Пешти, као и његов млађи брат Александар, па се апотека од 1840. године звала „Апотека браће Ивановић”. После 40 година рада, браћа су 1870. године продали апотеку, а купио ју је фармацеут Јован Дилбер из Смедерева. Данас је апотека „Матеј Ивановић” у саставу Апотеке „Београд”, а од 1964. године налази се у Кнез Михаиловој улици 27. Данас је више нема на овој локацији, већ се налази кафић.

Прва државна апотека (Правителствена апотека) основана је као друга 1836. године у Крагујевцу. Пресељена је у Београд 1841. године, где и данас ради под именом „Македонија” у саставу Апотеке „Београд”.

Такође, у броју 8, отворена је прва пошта у Србији, 25. маја 1840. године. Како се налазила преко пута Цркве, чиновници су се оријентисали по сату на звонику Црккве. Пауза је била у подне када звона звоне, а крај радног времена је био након звоњења за вечерњу литургију.

Много година касније уместо трошне, старе куће подигнута је ова зграда. Пројектована је у стилу ГАМП-а. ГАМП је покрет у архитектури Србије између два светска рата и скраћеница је од (Г)рупа (А)рхитеката (М)одерног (П)равца.

Хотел „Код јелена“ или „Старо здање, Угао Краља Петра, број 10 и 12 и Грачаничке

Хотел је саграђен 1843. на темељима Цинцар хана, “свратишта” у чијем су једном делу везивани коњи а у другом је био простор за спавање и место где су се сусретали трговци, размењивао новац, стизале прве вести и распредало о политици

На овом месту прво је био стари хан, па је касније улица, између 1843. и 1938. године била позната и по првом београдском хотелу „Код јелена”. „И сама намена тадашњих хотела је била другачија, па је убрзо по отварању постао центар културних дешавања значајних за Београд и Србију.“

Први хотели у граду изграђени су крајем 50. година 19. века. До тада хотелску функцију су вршили караван сараји, конаци и ханови. То су у то време чувени: Ибрахим пашин, Молдован, Ћуприлићев, Јени хан, Пиринч хан, Чизма хан. То су били смештаји и за богате и за сиромашне. Изгледали су као велике шупе. Уместо прозора су отвори где је улазила светлост. Тавани не постоје већ само кровови. Унутра су на узвишењима спавали људи и тако су били одвојени од коња. Коњи су били поред господара који су их и хранили зобом и јечмом. На зидовима су куке за качење ствари. Ујутру каравансарајџија, пре него што отвори врата за излазак, сваког госта пита да није нешто изгубио.

Хотел „Старо здање“ је најстарији хотел Београда. Најпре се звао „Код Јелена“, а потом и „Гранд-хотел“. Заузимао је цео блок од улице Краља Петра, Грачаничке, Иван-бегове и Чубрине. Здање је једно од две гостионице које одговарају европским стандардима. Кнез Михаило је 1841. године дошао на идеју да сазида хотел по европским узорима „да Србију подигне из заосталости… јер људи кад дођу са Запада, немају се где сместити и није се обазирао на замерке да зида велико здање и троши новац.“

Није жалио да је по обиму и раскоши сагради да би се могао подичити и упоредити са најлепшим хотелима тадашње Европе. Није дочекао завршетак градње хотела јер је 1842. свргнут с власти, али је хотел остао у његовој својини све до његове смрти 1868. године. Хотел је мењао закупце, али намена је остала иста. „Старо здање“ било је прва зграда великих димензија зидана у Београду у 19. веку, највећа грађевина до 1863. године до изградње Капетан-Мишиног здања. Највећи део овог издашног хотела је издаван под закуп приватним лицима, највише чиновницима. Био је намењен прво за двор.

На прочељу фасаде зграда је имала фигуру јелена од бронзе. Био је хотел првог реда, уредан, чист, са мермерним столовима. Поређен је са најлепшим здањима Беча и Пеште, а гости хотела су били немачки трговци, конзули, народни посланици, сликари, писци међу којима: Анастас Јовановић, први српски фотограф, Илија Гарашанин, српски државник, сликар Стеван Тодоровић, Љубомир Ненадовић, књижевник, Бранислав Нушић, Милутин Гарашанин….

Јеловници су писани на немачком језику, келнери се гостима обраћали и на немачком језику. У хотелу се говорило на више старних језика, а кочије хотелске одлазиле би на Железничку станицу пред сваки долазак воза. У сали „Код Јелена“ одржавани су балови, концерти, вечере, скупови.

Хотел “Код јелена” није се испрва баш свидео Београђанима. У чуду се гледало како је за две године никао огроман објекат чији је, како се то данас каже, инвеститор био Милош Обреновић.

Хотел је био на месту ове зграде.

Грађевина подигнута код Саборне цркве прво се није допала Београђанима, али је прерасла у центар културних и економских дешавања, такав да је рушење после скоро 100 година изазвало опште жаљење јавности. Први хотел или гостионица, како се раније говорило крије занимљиву историју. Од тога да је био центар културних дешавања у престоници.

Познати сликар Стеван Тодоровић отворио је 1861. прву сликарску школу и школу мачевања у гостионици “Код јелена”. Срби из Аустрије, музикално друштво под руководством Фон Хеленбаха, одржали су концерт 1844.

Исте године у њој је отворена и прва кројачка радња европских одела.

У склопу хотела налазила се и кафана коришћена и за бројне представе и предавања. Интересантно је да је током Српско-турских ратова, Балканског, па и Великог рата овај простор коришћен као резервна болница где су лечени рањеници са фронта. Са развојем железнице, зграда је постала и седиште Дирекције државних железница – прича Голубовић.

– У то време није се користио појам “хотел”, већ “гостионица”. “Хотел ” улази у употребу тек крајем 19. века. У старим документима пише да су грађани још у току градње имали примедби зато што је био прва гостионица тог типа: по габаритима изузетно велика грађевина. Са друге стране, када је изграђена, свима је била интересантна, нема ко се није окренуо када је пролазио туда – почиње причу Видоје Голубовић, један од познатијих хроничара Београда.

Народ к’о народ испрва није могао да се усагласи ни око назива хотела. Тако је наш саговорник проналазио различита имена попут “Стари јелен”, “Два јелена”, “Круна”, а касније и “Старо здање”, “Велико здање” или једноставно “Зданије”. Ипак , према списима, најчешће су употребљавали назив “Код јелена”, због фигуре јелена код улаза.

Велепна грађевина срушена је 1938. године , на опште жаљење тадашње јавности, и то – због урбанизације! Према неким записима, у једном периоду је на месту хотела била и зграда Народне банке Србије. Међутим, током Другог светског рата, страдао је читав блок и од првог београдског хотела остале су само успомене.

Према старим белешкама, са балкона се 1876. године грађанству се обратила и Жана Меркус, холандска грофица којој је велики песник Ђура Јакшић испевао песму добродошлице по повратку из Херцеговачког устанка против Турака. Ипак, окупљени нису прихватили Жанине ставове, па је још била оптужена за шпијунажу и протерана, а касније је умрла у беди. Прво те славе па те куде и нападају.

Наводно да би смањили порез, у ноћи између 15. и 16. априла 1849. године хотел је страдао у великом пожару. Након санирања последица пожара наставио је рад и добио је нови назив “Гранд хотел” – каже Видоје Голубовић.FOTO: ARHIVSKA FOTOGRAFIJA / RAS-RS

ONEŽANA KRSTIĆ / RAS SRBIJA

Хотел „Код јелена” или „Велико здање”, како је још „крштен”, горео је 1849. године. Обновљен, радио је све до 1903, а потом се тамо преселила Железничка дирекција и задржала до 1938. када је здање срушено. До рата на овом простору није зидано ништа, па је велика штета што је таква зграда тако олако нестала са тла Београда. Тек 1957. на овом месту саграђена је стамбена зграда.

Основна школа „Краљ Петар“, улица Краља Петра број 7

Преко пута кафане „?“ а изнад порте Саборне цркве, налази се једна од најлепших основних школа.

Ово здање је 1906. године пројектовала Јелисавета Начић, прва жена архитекта у Србији.

О њој и њеној романси са Иваном Мештровићем, писао сам у описивању Победника а сада ћу писати о њој као жени, пуној љубави, љубавних јада и несрећном животу. Много година је била ван Београда али је до краја патила и жудела за њим. О њој као архитекти писао сам у делу о Доћолу….

Рођена је 1878. године у Београду. Њен отац Михаило С. Начић био је успешни трговац на велико, пореклом из Пожаревца. Јелисаветина мајка била је кћи Јована Савића, управника Управе фондова, а по женској линији водила је порекло од породице Ичко, из које је потицао и чувени трговац и дипломата Петар Ичко. Била је тринаесто дете београдске породице Начић, чија су деца умирала једно за другим, од дечијих болести и туберколозе. Преживело је само њих троје, она, старија сестра Јелена и млађи брат Јован. Није имала пуну родитељску подршку када је уписала архитектуру, у време кад жене у Србији углавном нису биле школоване. Уписала се у првој генерацији архитеката на Техничком факултету и завршила је у року, 1900. године. Често се сећала како је одважно рекла оцу „платићу своје школовање од свог мираза”.

Радила је као архитекта у Београду до почетка Великог рата, а након почетка сукоба и трајања окупације јавно је изражавала свој патриотски став. Један пројекат славолук, изведен на Теразијама, 1913. године, у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова на коме је писало: “Нису сви Срби ослобођени“ промениће потпуно њен живот.

Такође, уређује 1911. године Теразије и сарађује са Иваном Мештровићем на изградњи Победника и теразијске фонтане.

Као познату патриоткињу, по окупацији Србије, Аустријанци су је прогнали 1916. године у логор Нежидер, у Мађарској (данас Нојзидел на североистоку Аустрије), где је био логор, резервисан за српску елиту.

Пошто је са својих 38 година, била најстарија међу њима, била је старешина бараке. На том нељудском месту, где је било заточено петнаест хиљада угледних Срба, срели су се, како би рекла Хана Арент, „људи у мрачним временима”. Јелисавета је била смештена у логорској бараци, са још петнаест младих Српкиња. Имала је кревет крај прозора, кроз који је ноћима гледала у небо и молила се Богу. Како сведоче неке жене интерниране у Нежидер, када је била реч о женском делу логора услови су били прилично слободни. Поред несметаног комуницирања са светом путем поште, женама је било дозвољено и да примају посете. Њене логорске другарице су приповедале како је у њихову бараку често навраћао наочит мушкарац чијем се шарму није могло одолети, отменог понашања, католичке вере који се разликовао од многих логораша.

Звао се Лука Лукај, кога су логораши звали: „Албанац који је волео Србе“. Бечки ђак, у школи која је постојала у логору учио је децу да читају и пишу, рецитовао им песмице… Јелисавета им је предавала цртање и учила их како да од сасушених ражаних стабљика праве коњиће, куће, авионе… Биће то једини логорски сувенири које ће они понети кући кад се буду домогли слободе. Кувала је за своје ђачиће слатко од багремовог цвета, што ће касније, на слободи, бити један од њених чувених породичних слаткиша. Гладна деца, често су одлазила у поље, брала и јела сирове цветове багрема.

Ту су се, у логору резервисаном углавном за српску елиту, упознали српска патриоткиња и жена чудесне биографије Јелисавета Начић, прва дама српске архитектуре која је градила Београд када је од турске касабе постајао модеран европски град, и Лука Лукај, албански професор, песник и револуционар, иначе у то доба просветни инспектор из Косовске Митровице.

Близина и искушење смрти обележиће читав Јелисаветин живот, од раног детињства, преко бомбардовања у Великом рату, у разрушеном Београду, који је као архитекта пројектовала ново, па све до логора и поратних година када се заједно са супругом борила у герилским борбама за ослобођење Албаније од италијанске власти.

Између њих се родила љубав, и ту су се и венчали, а 1917. године у логору рађа малу плавокосу девојчицу Луцију. Имала је 39 година када је одлучила да роди девојчицу, што је у то време, и у тим условима, била готово немогућа мисија… Напустиће логор почетком 1918. на интервенцију Лукајевог ујака, бискупа из Трста. Лука, Јелисавета и мала Луција пуштени су на слободу. Након пуштања на слободу ова породица је дошла у Београд и ту су живели две године код њене мајке, која јој никада није могла да опрости што се удала за Албанца. Међутим, ћерка се разболела од упале плућа, па су се сво троје преселили на море, због погодне климе. За ново пребивалиште је одабран Скадар, због политичких активности супруга Луке.

Да видимо ко је био Лука Лукај. Родио се у Скопљу. Школовао се у Бечу, у чему му је помогао његов ујак, бискуп из Трста, на молбу његове мајке, која је живела у Скопљу после смрти његовог оца, богатог трговца вуном и овцама, пореклом из Скадра. У Бечу је завршио гимназију и филолошки факултет. Још као гимназијалац одао се политици, борио се против Турака, Италијана, за слободну Албанију. Био је више пута прогањан од Турака, хапшен и рањаван, што му је и трајно нарушило здравље. Залагао се за независност Албаније… био је један од оних Албанаца емиграната који је био наклоњен српској држави и са њом сарађивао. После очеве смрти, наследио је бројна имања у Албанији под османском влашћу, захваљујући којима се издржавао читавог живота. Према писању архитекте Ивана Главинића, Лука Лукај је био бег и врло богат човек. Као интелектуалац и револуционар, Лука се активно укључио у борбу против Османске империје. У тој борби био је на страни свакога ко је непријатељ Османлија, али је највише сарађивао са главним противником Турске на Балкану, а то је Србија. Уочи Балканских ратова, радио је у Косовској Митровици као аустроугарски просветни инспектор. Са тог положаја тајно је помагао Србе у борби против Турака и Аустријанаца, као и у припремама за ослобођење Старе и Јужне Србије. Зато су га Аустријанци, одмах по паду Србије 1915. интернирали у Нежидер.

По доласку у Скадар, Лука је био министар у влади Есад паше, а потом се укључио у борбу против италијанске доминације у Албанији. Учествовао је и у герилским борбама, у којима га је пратила и супруга Јелисавета. Лука је сматрао да и Албанија треба да буде укључена у новоформирану јужнословенску државу. Његове политичке ставове и активности увек је безрезервно подржавала и супруга.

Есад паша је лик кога Срби сматрају за пријатеља и патриоту а Албанци за издајника. У Београду на Лекином брду налази се Есад пашина улица.

Због антииталијанске делатности Лукај и Јелисавета су 1923. године протерани из Скадра, па су се настанили у Дубровнику. Када је 1928. у Албанији на власт дошао краљ Ахмет Зогу, Лукај се одрекао албанског држављанства и званично постао поданик југословенског краља.

До краја живота Лукај, није био запослен нити политички активан. Водио је боемски живот. Остало је забележено да је 1935. године у Београду објавио Арбанско-српскохрватски речник. Са женом и ћерком живео је у Дубровнику, у старом делу града. После Првог светског рата, Лукај је бранио Јелисавети да се запосли, па је она провела живот посвећена породици и путовањима.

После Лукајеве смрти, Јелисавета је писала молбу Народној скупштини ФНРЈ да јој додели пензију, али је комунистичке власти за живота нису удостојили ни пензије ни одговора на молбу. Крајем априла 1955. изненада се разболела и после само десетак дана преминула, у свом стану у Дубровнику. Тек после смрти, из Народне скупштине ФНРЈ стигао је одговор у коме се одбија њена молба за пензију. Сахрањена је на Дубровачком гробљу, у гробници својих пријатеља, без обележја. Кивна на државу која је тако непристојно и грубо одбила молбу њене мајке за пензију, Луција никада никоме није открила у којој гробници је њена мајка сахрањена.

У Политици је тек 10 година након њене смрти објављен кратак чланак о њој. Према казивању ћерке Луције, која је умрла 1982. године. Њена мајка је, још после Првог светског рата своју библиотеку и стручну документацију поклонила Универзитетској библиотеци у Београду. У поседу Јелисаветине породице остале су само фотографије и један акварел који је Јелисавета начинила почетком 20. века. Готово све што је Јелисавета створила, створила је у Београду. Кажу да је заувек жалила за својим родним градом и чезнула да се у њега врати.

Ана Рундо, праунука Јелисавете Начић, историчарка уметности из Београда: „Пратила сам живот и рад Јелисавете Начић у три града у којима је живела: Београду, Скадру, Дубровнику. Отмена, храбра, даровита, оставила је траг у Београду. У Дубровнику се Јелисавета Начић никада није бавила архитектуром. Била је посвећена породици и путовањима. Одгајила је кћерку Луцију, која је годинама била директорка туристичких компанија „Компас” и „Атлас”, и унуку Мартину која је била психијатар и угледан лекар у Дубровнику, где је и сахрањена на католичком делу гробља Бониново.

Ана Рундо је, такође, причала је да је Лука Лукај обожавао Јелисавету. Са разних путовања, доносио је Јелисавети и Луцији прелепе ствари. За живота, ништа није могло да их раздвоји, у та бурна и зла времена на Балкану. Ипак, иако су били нераздвојни за живота, раздвојени су после смрти. Лукај умире 1947. године и бива сахрањен на католичком делу гробља Бониново у Дубровнику. Из протеста што њена мајка није добила пензију ФНРЈ, кћерка Луција се зарекла да никада никоме неће открити где је сахрањена њена мајка; зна се само да је сахрањена на православном делу гробља Бониново, у гробу заједничких пријатеља. Нераздвојне за живота, смрт их је раздвојила високим дебелим зидом који раздваја католички од православног дела гробља Бониново у Дубровнику. Било је тужно видети како крај тог огромног дебелог зида, стоји усамљена, мала, каменица, попут какве античке грчке вазе, на којој је утиснут само један крст, а поред њега њено име и година рођења и смрти. Пионирка женске архитектуре у Србији умрла је 6. маја 1955. године у Дубровнику сиромашна и заборављена.

Иза ње су остала вредна дела, али још вреднија мисао: – Колико је лепота природа дала Београду, а колико му је мало човек дао. Кад се пореди изглед садашњег Београда са изгледима појединих великих вароши, тек се може видети колико Београд нимало не одговара једној вароши 20. века и пред како великим задатком стоји Београд, који са оваквим својим уређењем какво данас постоји не одговара ниједној већој добро уређеној паланци европској, а ни престоници. Но, за подизање једне вароши поред заузимања општине, потребно је заузимање и појединаца, заузимање њених капиталиста и појединих друштава. А главни фактор је новац – милиони – са којима смо ми тако сиромашни.

Текст је објављен у оквиру публикације Европског покрета у Србији „Када су се волели Срби и Албанци“