Улице Вука Караџића, Николе Спасића, Змај Јовина, Ђуре Јакшића, Чубрина и Грачаничка – Савска падина
Улица Вука Караџића
На основу одлуке Министарства унутрашњих послова од 9. фебруара 1848. године, дати су први званични називи главним београдским сокацима око Калемегдана, па се некада доњи део од Кнез Михаилове до Велике пијаце звао Полицајна. Улица је пре, скоро, два века била кривудаво сокаче са старинским кућама, оивичене баштама. Почињала је од Студентског трга, некада Велике пијаце и завршавала се испод Дефтердарове џамије, па до угла са Топличиним венцем и Чубрином улицом.
Када кренемо од почетка улице наилазимо на Капетан Мишино здање, где она почиње од Студентског трга и некадашње Велике пијаце, а пре тога од турског гробља
Улица Вука Караџића, између Кнез Михаилове и Васине где се налази ресторан Пекинг, први кинески ресторан отворен у Београду, пре неких 20-30 година.
Стамбена зграда, Вука Карџића улица, број 9
Овај стамбени објекат који садржи у приземљу локале, саграђен је 1923. године. Пројектант је Петар Гачић. Грађен је у духу академизма. Била је то, првобитно, троспратна кућа, а 1925.године дозидан је још један спрат. Фасада сдржи стилизовану декорацију изнад прозора. Изузетно је леп тампанон изнад кровног венца, који богато украшава фасаду.
На углу са Кнез Михаиловом је Јемендијева ашчиница, касније хотел „Русија“. На На овом месту где ову улицу сече Кнез Михаилова, налазила се Делијска чесма од 1843. до 1913. године када је при копању темеља за САНУ уклоњена и премештена. У овој улици налазила се евангелистичка црква, подигнута 1855. године, која је била намењена католицима и Милош је уступио евангелистима, јер су они пристали да им Србин буде свештеник, евангелистичке вероисповести
Дефтердарову џамију је 1862. године заузео храбри Ђока Влајковић са штаком јер је био инвалид, без ноге, са групом храбрих момака. Разбили су тешка врата и заробили су већу групу Турака. Потом је и џамија срушена.
Ресторан „Пролеће“, Вука Караџића улица, број 11
Некада се на месту кафане „Пролеће“ налазила џамија. Између улица Кнез Михаилове, Поп Лукине и Зеленог венца, налазио се велики број кафана за чијим столовима су се доносиле најважније животне, политичке и пословне одлуке. Друштвени живот одвијао се од раних јутарњих до касних ноћних сати. Многе тајне су сачувале те кафане.
Ресторан је отворен давне 1950. године. Он је место породичних окупљања, сусрета познатих уметника, пословних људи и многобројних туриста који посећују град и воле да уживају у доброј храни и пићу. У ову кафану и данас волим да одем, јер се осећа дух кафанског живота.
Родна кућа сликара Марка, сада Музеј примењене уметности, Вука Караџића улица, број 18
Ова предивна зграда на углу Вука Караџића и Чубрине улице била је породична зграда Јеврејина, адвоката Јакова Челебона који је додао „овић“ на презиме и постао Србин Челебоновић. Био је изузетно угледан и имућан човек, председник јеврејске заједнице. Зграда садашњег Музеја примењене уметности подигнута је у периоду од 1927. до 1929. године. Саграђена је као двоспратна палата у академском стилу, са репрезентативним улазом и пространим мермерним степеништем са оградом од кованог гвожђа. Иако су временом вршене различите адаптације, здање је сачувало дух времена у коме је подигнуто. Аутори овог маркантног објекта београдске међуратне архитектуре су архитекти Стеван Белић и Никола Краснов који је пројектовао фасаду, а унутрашња декорација поверена је архитекти Нерегару. Зграда је лоцирана преко пута хотела “Палас“.
Јаков је имао сина познатог сликара Марка који је рођен у Београду. Основну школу је завршио у Београду, а средњу у Цириху и Лозани током Првог светског рата. Студије је започео 1919. у Оксфорду, а дипломирао права 1922. у Паризу и тиме испунио очеву жељу да буде правник. Али, своју жељу испуњава тако што је године 1922. дошао у вајарски студио Антоана Бурдела у Паризу са намером да се посвети вајарству, али је од 1923. почео да слика. Маја 1925. по први пут је излагао своја дела у Салону Тиљерије, а у јуну исте године је отишао у Сен Тропе и ту се оженио богатом Францускињом.
Знате како је, пара на пару иде. Ту је радио уз Вијара, Сињака и друге сликаре. Године 1937. имао је прву самосталну изложбу у Београду, док је 1938. излагао са групом „Дванаесторица“. Тих година повремено је посећивао Југославију, Београд, црногорско приморје и средњовековне манастире. Иако је живео у Француској, остао је близак са југословенским сликарима Сретеном Стојановићем, Марино Тартаљом, Петром Лубардом…,који су повремено посећивали Француску.
За време рата припадао је француском покрету отпора као командант. Када је Комунистичка партија Француске осудила за време Информбироа нашу земљу, резигниран напушта Партију и Француску и долази у Београд.
У прериоду 1948—1960, био је професор на Академији ликовних уметности у Београду и био је и један од потпредседника Међународног удружења ликовних уметника при Унеску. Био је члан група „Облик” (1929), „Дванаесторица” (1938) и „Самостални” (1953), учествовао је на бројним поставкама и представљао је нашу уметност на интернационалним изложбама у Паризу 1937, Токију 1957, Бриселу 1958, Њу Делхију 1967… Добитник је многобројних награда и признања. Често је излагао у Паризу, Београду, Цириху, Женеви, Сарајеву, Скопљу и Нишу. Излагао је и на колективним изложбама југословенске уметности у Француској, Енглеској, Белгији, Италији, Холандији и Бразилу.
Челебоновићево дело је у стилу генерације француских уметника из 1930-их. Ипак, његова дела показују балканске и оријенталне карактеристике, нарочито у жестини употребе боје, уздржаним гестовима и масама људских фигура.
Успомена на њега као човека, сликара и господина живи и данас, јер једна улица на Бежанијској коси носи његово име. Умро је 1986. године у Сен Тропеу. Ово предивно место на француској ривијери је познато и по глумици Брижит Бардо која је имала своју кућу за одмор. Многи филмови са француским комичарем Луј Де Фин-ом су снимани у Сен Тропеу.
Улица Грачаничка, некада Шарене мејане и Школска
Oва улица иде од Париске до сквера улица Цара Лазара, Вука Караџића и Царице Милице.
Кућа у Грачаничкој улици број 10
Кућа је саграђена крајем XVIII века као породична стамбена кућа, а обновљена је око 1830. године. Својим положајем сведочи о старом регулисању града и један је од ретких очуваних примера градске архитектуре панонског порекла на прелазу из 18. у 19. век. Има подрум, приземље и спрат. Зидана је у бондручном конструктивном систему, једноставно компонованих маса, са високим двосливним кровом, a то је кров на две воде. Главни тракт са бочно постављеним улазом окренут је према улици, док је јужно бочно крило увучено у двориште. На спратном делу куће, према дворишту, налазио се трем са дрвеним стубовима који је каснијим преправкама знатно измењен.
Фасаде су омалтерисане, једноставно обрађене у класицистичком духу, без секундарне пластике, са наглашеном хоризонталном поделом изведеном помоћу профилисаних венаца. Прозори су једноставни, лепо обликовани.
Својим положајем ова кућа на Варош капији представља један од ретких сачуваних примера градске архитектуре панонског порекла на прелазу из XVIII у XIX век. Истовремено, у развоју архитектуре Београда, она документује период прелаза из балканске у средњоевропску архитектуру и један је од најранијих доказа усвајања новог начина грађења, обликовања и становања, као и преплитања културних утицаја на тлу Београда.
Кућа трговца Милана Павловића, касније Џокеј клуб, угао Вука Караџића и Грачаничке број 18
Стара народна изрека каже купуј од наследника а никако од оног ко је зидао. Иметак се лако наследи а још лакше потроши. Ово важи за кућу са кубетом.
Као своју реперезентативну породичну кућу саградио је богати београдски трговац Милан Павловић, син трговца, Анастаса Павловића. Рођен је 1859. године у Београду. Кућа је саграђена 1912. године по пројекту архитекте Николе Несторовића и у своје време била је репрезентативна грађевина за становање једне породице. Кућа има приземље и спрат, а главни елементи унутрашњег решења су централни хол са декоративним степеништем. Карактеристичан за фасаду зграде је заобљен угао са балконом на спрату и барокном куполом кружне основе на врху, што су одлике академског начина пројектовања. Међутим, фасада је третирана слободније и њу, највећим делом, краси богата флорална декорација сецесије.
Преци Милана Павловића дошли су у Београд са Косова почетком 19. века. Његов деда Павле, по коме су касније понели презиме Павловић, започео је трговачку традицију породице тако што је после пропасти Карађорђевог устанка закупио мали дућан на углу Узун Миркове и некадашње Дубровачке улице, где је крпио сукнена одела. Послови су му боље кренули после Другог српског устанка, када је у радњу увео своје већ одрасле синове Анастаса и Димитрија. Он сам је одлазио у Пирот и Лесковац да би куповао материјале за своју радњу, па и мало више него што је њему самом било потребно, те је вишкове продавао другим абаџијама.
Трговина је на крају потиснула абаџијски посао, Анастас и Димитрије су од 1844. до 1856. године радили заједно под фирмом “Браћа Павловић”, а онда је сваки за себе отворио трговину. Анастас је, као старији син, бринуо о радњи. Анастас је после 1870. године у Дубровачкој купио једну стару кућу, срушио је и на њеном месту изградио кућу на спрат, са два мала локала у приземљу и три мале собе на спрату у којима је живео са целом својом породицом. Анастасов син Милан, био је штедљив човек и то је био разлог што је Милан у том малом простору живео и извесно време по женидби. Знатније богатство породица Павловић је стекла тек после Српско-турског рата који је вођен између 1876. и 1878. године.
У својим рукописима о београдским трговцима, индустријалцима и банкарима, објављеним у књизи “Успон Београда” (Завод за заштиту споменика културе града, Библиотека града Београда и Историјски архив Београда, 1994.) Миливоје М. Костић пише, поред осталог, да је Милан највише допринео да фирма његовог оца процвета. “Милан је”, каже он, “увео нове штофове, нов артикал који је дотле увелико држао Терзибашић и Ђорђевић, само је овај држао боље квалитете, док се Милан у почетку ограничио на јефтину чешку робу, на којој се више зарађивало. После су уведени и енглески мушки штофови, продаја на мало и велико, и Анастас Павловић је постао ускоро први у овом артиклу на београдској пијаци.”
Анастас је 1890. године од Јована Одавића купио у Кнез Михаиловој лепу једноспратну кућу са дућанима у приземљу и два шестособна стана на спрату. У једном стану је живео Анастас са женом и сином Влајком, а у другом стану је био Милан са својом породицом. У време куповине ове куће и млађи Анастасов син је примљен за ортака у фирми. За Влајка се говорило да је био изузетно добар човек и попустљив, што је Милану сметало, јер је његов став био да се ни мала радња не може водити без “чврсте руке”, а камо ли велика као што је њихова била. Миливоје М. Костић у својим рукописима каже како је Милан био веома строг и оштар, па чак и груб у опхођењу према особљу запосленом у радњи, па је чак и његов брат Влајко страховао од њега, док је у опхођењу према спољном свету био сушта супротност – човек љубазан и предусретљив, веома углађен и одмерен у свакој речи коју је изговарао.
Одвајање браће у послу прошло је помало необично. Миланова намера је била да он сам остане у радњи, а да оцу и брату исплати што је њихово, на шта је Влајко био пристао. Али, на очев наговор Влајко је после неколико дана променио свој став и десило се обрнуто. Влајко остаје у радњи, а Милан пристаје да иступи и да му се удео у фирми исплати. То се десило у јесен 1902. године, а Милан је већ у децембру имао своју фирму. Нажалост, Влајко се уочи Божића исте године убио. Пре него што је нестао из Београда, новац који се затекао у благајни радње однео је у банку и положио га на рачун фирме.
Тек након две и по године леш који је пронађен у Дунаву код Гроцке идентификовали су Милан и њгова снаха као Влајков, једино по бурми коју су нашли на његовом прсту. Миливоје Костић пише како је отац Анастас тада замрзео Милана јер га је сматрао виновником Влајковог самоубиства.
Милан Павловић је ширио своје послове са више ортака. Купио је неке руднике, а постао је најпре финансијер, а касније и власник прве фабрике саламе у Младеновцу. Током балканских ратова и Првог светског рата снабдевао је из своје фабрике и кланице српску војску и савезнике важном прехрамбеном робом.
Павловић је био биран најпре за члана надзорног, а касније за члана управног одбора Народне банке, био је члан управе Српске кредитне банке и председник Београдске трговачке омладине. Био је, поред осталог, судија Трговачког суда, општински одборник и народни посланик за Београд. Са женом Милицом имао је три кћерке.
Е, да видите сад, како је наследство распродато. Од оца је наследио три куће: у Дубровачкој, сада Краља Петра 21, Кнез Михаиловој 49 и 51 и Доситејевој, сада Студентски трг 11. Ниједан од ових станова му није био добар за живот. Прва кућа је изгорела 1941. године, другу је однела његова кћерка Олга у мираз, а трећу су продали наследници, као и осталу његову имовину.
Сам Милан је 1905. године купио кућу Тасе Терзибашића која се налазила до Општинског дома и у њу се уселио када се одвајао од оца. Ову кућу је продао пет година касније Београдском кретитном заводу, када је за себе и своју породицу зидао ново велелепно здање на углу Грачаничке и Улице Вука Караџића.
Плац је некада припадао Живку Карабиберовићу, трговцу и једно време председнику београдске општине. Кренуо је да зида из темеља. Отменост је код њега била на цени. Пројекат је радио већ исказани архитекта Никола Несторовић а радове како грађенинске тако и бакарно лимарске су радили најбољи мајстори тадашњег Београда.
Зграду дугу 40 метара са сутереном, приземљем и спратом завршили су за годину дана, а 1912. године је задивила све у пословно- политичком свету. Фасада је комбинација сецесије и академизма. Увео је за тада појам високог стандарда: централно грејање, а купатила и тоалети су били окренути ка дворишту. То је изазивало саблазност јер како се може нужда вршити у кући. Три ћерке су се најлепше одевале јер је тата био „краљ“ текстила.
Када је скоро пропао умире у Паризу 1924. године после операције. Пренесен је из Париза и сахрањен у граду у којем је рођен.
Три сестре наследнице дају под ренту Амбасади Велике Британије. Сутерен је претворен у станове а изнад гараже су дозидали спрат за послугу. Након 4 година киралика продају палату Дунавском колу Кнез Михаило иза чијег имена су стајали богаташи, власници хиподрома.
1928.године се салон преуредио у Џокеј клуб, када јој је дозидана велика дворана и постаје гламурозно место са кабаретским играчицама чарлстона. Клуб је био затвореног типа, енглеског стила где се причало о коњима и лепим женама. За време Другог светског рата било је седиште Културбунда, а после рата Институт за криминолошка и социолошка истраживања а у моје време ноћни клуб „Сова“.
На скверу где се сучељавају улице Вука Караџића, Цара Лазара и Грачаничка налази се ресторан „Певац“ и ново постављена чесма, каквих је у овом крају било подоста јер су се грађани једино са њих могли снабдевати водом.
На горњој слици је зграда ресторана „Певац“ а десно је био плац кнеза Александра. На простору између САНУ, па до хотела Палас, налазило се турско гробље са џамијом где је сада кафана „Пролеће“ на почетку улице Вука Караџића. На скверу где се сада налази фонтана и башта ресторана „Певац“ у моје време окретао је бус број 33 за Баново Брдо а касније је линија продужена до Филмског града у Кошутњаку.
Улица Змај Јовина
Улица је настала 1872. и први назив који је носила од 1872. па до 1896. године, био је Љубичина, по књегињи Љубици Обреновић.
Пружала се од Обилићевог венца до Господар Јевремове улице. У периоду од 1896. до 1935. носи назив Књегиње Љубице и продужена је до Дунавске улице. Године 1947. добија име Болеслава Бјерута. Од 1950. године у целини, улица носи назив Змај Јовина, по чувеном српском песнику Јовану Јовановићу Змају. Данас је улица скраћена до улице Васе Чарапиће, а наставак који се спушта низ дорћолску падину, ка Дунавској, носи име Књегиње Љубице. Данас је цела Змај Јовина улица, од Обилићевог венца до улице Васе Чарапића претворена у пешачку зону и део је јединствене пешачке зоне око Кнез Михаилове улице.
Да кажем ко је Болеслав Бјерут. Био је пољски комунистички вођа, председник и премијер у послератној Пољској. То је било време пре Информбироа када су се словенска браћа волела у социјалистичком друштву.
Змај Јовина број 1
Ова зграда је до 1935. била власништво породице Александра Вуча, српског књижевника, припадника покрета надреализма. Те 1935. Београдска општина је зграду откупила од породице Вучо. У овој згради су основани Библиотека и Музеј града Београда као јединствена установа 1929. године, што ће и остати до почетка Другог светског рата, када се раздвајају. Од тог времена су две посебне установе које су смештене у исту зграду.
Након пресељења Библиотеке града Београда у зграду у Кнез Михаиловој 56, у Змај Јовиној број 1 остаје Музеј града Београда и три посебна одељења БГБ: Београдско читалиште, Одељење књига о Београду и Дечја градска библиотека „Јован Јовановић Змај”. Од 2000. године у овој згради смештена је Библиотека „Ђорђе Јовановић”, Одељење старе и ретке књиге и књиге о Београду, а од децембра 2018. поново и Дечје одељење „Змај”.
Изнад улазних врата у зграду постоји очуван витраж са грбом града Београда, који је Београдска општина усвојила 1931. године. Један је од ретких који су остали сачувани на београдским зградама.
„Лотос“ бар и Пентхаус првог београдског плејбоја архитекте Јована Бјеловића, Улица Змај Јовина број 4
За седам својих најплодоноснијих година у својој каријери архитекта Јован Бјеловић пројектовао је око 40 стамбених зграда у Београду. Пројектовао је модернистичке куће, али јефтине куће. Са неколико ефектних детаља оживео би сиромаштво фасаде и из сиромаштва би је је увео у богату модерну зграду. Тако је 1934. године, основао сопствени биро „Неимар“. Његове зграде су угао Немањине и краља Милутина 36; Змај Јовине и Јевремове 41; Палмитићева 3; Кондина 18; Господар Јованова 30; Хиландарска 8; Макензијева 32; Доситејева 49а; Књегиње Зорке 8.
Постао је имућан човек. Имао је сиромашно детињство јер је остао рано без оба родитеља. Као што често бива да су сиромашна деца вредна и да морају да се боре кроз живот, завршио је Технички факултет.
Радио је у тандему са Момчилом Белобрком. Различитог су карактера. Јован Бјеловић је био плејбој, денди, хедониста, распусни новокомпоновани богаташ кога интересује само провод. 1939. године пројектује и финансира зграду у Змај Јовиној 4.
Усељава се у пентхаус изнад кога је уредио свој пројектни биро. У подруму је отворио стриптиз бар. Назвао га је „Лотос“ по цвету који расте из воде. Кажу, све што је лепо не траје дуго. Трајало је годину и по дана. По окупацији власти му узимају пентхаус а њега бацају на периферију блатњавог Кумодража.
После рата обнавља „Неимар“ који постаје престижна гарђевинска фирма а он директор. Гради радничке станове у Патриса Лумумбе и Маријане Грегоран на Карабурми, на Канаревом брду и на Бановом брду. Био је мајстор масовне, јефтине градње. Ипак је незадовољан и емигрира у Бразил 1952, године. Тамо пројектује фабричке хале и фудбалски стадион Атлетико Индиана. Најпознатији српски плејбој оженио се у Бразилу, српкињом Радмилом. И тамо се одлично скућио, добио двоје деце и умро у Сао Паолу 1977. године.
Змај Јовина, број 7
Троспратна стамбена кућа са дућанима у приземљу, саграђена је у стилу академизма 20. века. Пројектант је Божидар Божић. На згради се истичу лучни отвори и балкони у средишту фасаде, Такође, на фасади су плитки рељефни украси над кровним венцем.
Изглед зграде пре и после сређивања фасаде.
Змај Јовина, број 8 и10
Палата „Прогреса” је зграда зидана у периоду од 1993. до 1994. и била је у то време пословни објекат модерног дизајна. Аутори пројекта за ову зграду су архитекте Миодраг Марковић и Љубиша Мангов. Меркур, скулптура рад Оље Ивањицки смештена је у улазни хол зграде и окренута ка Кнез Михаиловој улици. У приземљу Палате и нивоу ниже, налази се Галерија Прогрес у којој се приређују изложбе дела савремених аутора и концерти класичне музике. Пре грађења овде се налазила једноспратна зграда, а у приземљу је била галерија продавница „Себастиан“.
Изглед овог угла улица у време моје младости. Прво се налазила продавница намештаја „Југодрво“.
Касније је претворена у галерију радњу „Себастијан“ све до рушења. Свако ко је желео да обрадује вољену особу куповао је овде. Није се гледало на 8 март и Светог Валентина, јер је љубав свакодневна, што се може видети по гужви испред радње.
Француски културни центар, Змај Јовина улица, број 11
Ову зграду описао сам у линку Кнез Михаилова улица.
Улица Ђуре Јакшића
Рођен је 1832. године, у Српској Црњи, у Банату. Његово право име је Георгије. Отац Дионисије био је свештеник. Мајка Христина, такође, је била из свештеничке породице. Ђура је основну школу похађао у родној Црњи, Хацфелду (данашњи Жомбољ) и Сегедину. Три разреда гимназије завршио је у Сегедину. Како је био осредњи ђак, отац је желео да Ђура изучи трговачки занат, те га је слао у Хацфелд на школовање током распуста и у Кикинду у трговачку радњу, али је Ђура сваки пут бежао кући. После завршене гимназије, отишао је у Темишвар да учи цртање код Словака Агоста Дунајског. Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије италијанског сликара Ђакома Марастонија у Пешти, где је био најбољи ученик, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај, продужио је да учи сликарство у Бечкереку, данашњем Зрењанину, код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.
У револуцији од 1848—1849. године иако шеснаестогодишњак, учествовао је као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!”. Немаштина га је приморала да прихвата разне послове. Тих година често је мењао место боравка. Отишао је у Београд, а убрзо после тога у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се кретао у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморала да се врати кући, али убрзо потом отишао је на Академију финих уметности у Минхен.
Као двадесетпетогодишњак, прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији је радио као сеоски учитељ и као гимназијски учитељ цртања. У то време боравио је и у манастиру Враћевшница, где је нацртао неколико историјских портрета, које је поклонио манастиру. У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији. Ова кућа срушена је 2018. године.
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Али и боем. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана „Три шешира“ и „Два јелена“. Боемска атмосфера било је окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и сатирично.
Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић се потуцао кроз живот. Разочаран у људе и живот, налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Био је нежан, искрен друг и болећив отац, али у мрачним расположењима раздражљив и једак. Његова болна и плаховита лирика веран је израз његове интимне личности, трагичне и боемске.
Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића ипак је добио посао у Државној штампарији.
Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 1878. године. Првобитно је сахрањен на старом Ташмајданском гробљу, али су његове мошти, након отварања гробља, пренешене на Ново гробље у Београду. На гробном споменику Ђуре Јакшића исписане су речи: „У свету, брале, нема љубави“.
О власницима, архитектама и градитељима ових дивних зграда нисам нашао податке, па их прилажем.
Задужбина Магдалене Павловић и брата јој Симе, Улица Јакшићева број 7
