Прикупио, читао, понешто знао и обрадио:

Воја Марјановић

mail:voja-sila@moj-beo-grad.com

Улица Симе Марковића Зграда Аустријске амбасаде, улица кнеза Симе Марковића број 2

Саграђена је између 1898. и 1899. године у духу академизма, по пројекту Милорада Рувидића, који се школовао у Немачкој и који је донео нове идеје немачке архитектуре, што се одразило и на архитектуру овог здања. У раду му је као и на кући трговца  Димитрија  Милановог Стефановића Смедеревца, Смедеревске банке на Теразијама, сарадник био  Исаило  Фидановић, или Илија Фидановић прадеда нашег Новака Фидановића. Овај објекат је грађен као породична кућа Димитрија Н. Крсмановића и представља репрезентативну стамбену зграду   у непосредној близини Саборне цркве и Београдске тврђаве. Централна фасада је носилац целокупног академског репертоара – тространо приземље које се  завршава балконом са балустрадом на првом спрату.

 На спрату налазе се прислоњени стубова са капителима и богате декоративне пластике. Чеону фасаду наглашавају и мансардни прозори барокизираних облика и пирамидална купола са лукарнама.

Фото :Београдске вести

Власник је био познати београдски трговац и велики добротвор, а поседовао је више кућа у Београду и потицао је из једне од најбогатијих породица у граду у то време. Породица Крсмановић дошла је из Босне где су се бавили извозом шљива и стоке, а поседовали су и радњу за коју су робу набављали у Трсту. Хаџи-Мића Крсмановић са синовима Николом, Ристом  и Јованом у Београд је допловио лађом доневши са собом буре пуно дуката. Тако легенда каже.

Свој су капитал умножили тако што су извозили суве шљиве, пшеницу, крзна дивљачи и ситну стоку у Америку и европске земље. По оснивању Кредитне банке постали су један од највећих акционара. За време српско-турских ратова Крсмановићи су војску снабдевали брашном и пасуљем о свом трошку, што би се данас рекло били су донатори. Куће ове породице су биле међу најлепшима у граду, а неке од њих су сачуване до данас. Осим ове куће, сачувана је и кућа у Карађорђевој подигнута 1894. године, као и луксузна барокна палата на Теразијама из 1885. године, коју сам и описао. Од 1955. године у овој кући налази се амбасада Републике Аустрије. Зграда је значајна за читаву околину Саборне цркве и историјску целину Косанчићевог венца.

 

Саборна црква Светог арханђела Михаила у Београду, Угао Кнеза Симе Марковића број 3 и Краља Петра

 

Саборна црква у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији и, после цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру је најстарија је црква у Београду.

За даљи историјски развој овог краја значајан је период након Хатишерифа из 1830. године, када овај део вароши постаје седиште државне власти, културног и верског живота Кнежевине Србије. Тада започиње његов интензиван архитектонско-урбанистички преображај. Центар тадашњег Београда била је Саборна црква, велико оронуло здање, зидано од камена, без торња и крста. Поред Саборне цркве, током времена подизана су многа друга значајна здања као Конак кнегиње Љубице, Митрополија београдско -карловачка, Државна штампарија, Народна канцеларија и магистрат, Народна библиотека…..

Саборна црква, задужбина кнеза Милоша подигнута је 1840. године. Питање ауторства архитектонских планова изградње дуго је било спорно, међутим, извесно је да су цркву градили мајстори из Панчева, по пројекту Фридриха Адама Кверфелда.

Црква је подигнута на узвишеном месту, близу бедема, где је видљива са свих страна.

 

Она је непроцењива историјска баштина везана за судбину српског  Београда прве половине 19. века, који се управо формирао на простору око Саборне цркве, поставши његов црквени, управни и културни центар.

 

Данашња Саборна црква је подигнута на темељима старе цркве, храма Светих Арханђела, која се помиње у време аустријске владавине Београдом од 1717. до 1739. године. Стара црква је била изграђена од камена, с великим кубетом, без крста. Иако пространа, није могла да прими бројно хришћанско живље београдске вароши.

Након предаје града, црква је била толико уништена, да је 1728. године морала бити срушена. Аустријска власт је била изричита у наредби да се не смеју обнављати порушени српски храмови.

Црква је била разрушена током турско- аустријских сукоба. Београдским миром, закљученим 1739. године, Турци су поново добили Београд и „чим уђоше у варош и овом приликом показаше свој бес и према Србима и према српским светињама“. Срушена је велелепна резиденција српске митрополије, а цркву „опленише и сводове јој оборише“. Неколико деценија касније, почетком 1798. године, црква је поново страдала, овог пута у пожару. До почетка 1813. године била је оспособљена за богослужење, када су је, после слома Првог српског устанка, Турци скрнавили и опљачкали. Након Другог српског устанка изведене су неопходне преправке.

Објављивањем Хатишерифа 1830. године, на дан Св. Андрије Прозваног, којим је добијена и слобода богослужења, по наредби кнеза Милоша, „поред старе цркве, подигнута је дрвена звонара“, у коју су била постављена звона. Око првобитне старе  цркве било је хришћанско гробље. Ни Црква ни гробље нису били ограђени. Турско гробље се налазило на данашњем Студентско тргу.

Тешке историјске околности поново су се одразиле и на живот цркве, тако да ово није била њена последња обнова.

 

Основа има облик издужене правоугаоне основе са  припратом и високим звоником на западном делу и пространим  наосом и полукружном олтарском  апсидом на источној страни. Габаритне размере цркве су дужине 45 метара и ширине 19,6 метара. У погледу конструкције у њој се разликују три целине: Зидана припрата, (дужине 10 метара и ширине 19,6 метара) испод које је крипта, са склопом масовних зидова, стубаца и сводова, на које се ослања конструкција звоника. Ту се налазе крстионица и степениште за звоник. Наос, (дужине 27 метара и ширине 19,6 метара) који чине систем носећих лукова између којих су разапети бачвасти сводови са обимним зидовима. Површина наоса Саборне цркве износи око 252 квадратна метра, а прима између 650 до 850 верника. Олтарски простор са полукружном апсидом, чији је спољни радијус 9 метара.

Ради ливења звона била је заложена велика ватра која је горели три дана. Поред ње су пролазили људи и у калуп са бронзом која се топила, убацивали различите предмете од сребра, како би звона имала “сребрнији звук”. Ондашњи Београђани су овај догађај „прижељкивали као нешто велико и недокучиво. За њих звук звона није значио само један обичан верски обред, звона су била симбол вековима очекиване победе“. Турци су на ову одлуку кнеза Милоша гледали са неверицом и претњом. До данас је сачувана анегдота када се београдски везир Хусеин – паша Гаваноз Оглу обратио војводи Петру Цукићу задуженом за подизање звона, претећи да ће бити кажњен због тога. Храбри војвода је одговорио како зна да ће”погинути од турске руке” ако подигне звоно, али и да ће “погинути од руке свог господара” ако звоно не подигне. Бирао је ово прво.   

Данас се у звонику Вазнесењске цркве од 1863. године, међу пет звона различите величине и порекла налази и звоно старе Саборне цркве, које се 15. фебруара 1830. године огласило први пут, када је Кнежевина Србија добила аутономију. Рушена и оправљана, стара црква се борила са злим временима све до 22. јуна 1836. године, када је након бројних дискусија кнез Милош Обреновић издао наредбу о њеном коначном рушењу и изградњи новог храма. Освештење темеља ове „катедралне београдске цркве“, 15. јула 1837. године , савременик је описао као изузетан догађај којем су присуствовали митрополит Петар Јовановић, највиши црквени великодостојници, књегиња Љубица и наследници Милан и Михаило, кметови, деца и „народ обоје пола“. Грували су топови а народ је „у цркву благосиљао сретно и пресрећно време ово“. На дан храмовне славе, Св. арханђела Михаила,  21. новембра 1845. године, митрополит Петар Јовановић је извршио освештење готове цркве и одслужио у њој прву литургију.

Иконе на иконостасу, певницама, троновима и предикаоници, као и композиције на зидовима и сводовима је извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара 19. века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству, док је иконостас израдио вајар Димитрије Петровић.

За разумевање цркве код православаца простиру се у правцу исток – запад, а код католика је обрнуто. Први део где се пале свеће зове се припрата и ту су некада стајале жене. Средњи део зове се наос и ту стоје мушкарци и трећи део окренут ка истоку зове се олтар. Сматра се да је олтар најсветији део цркве. У олтару налази се часна трпеза- престо за патријарха, проскомидија- где се налази све што је потребно за богослужење: путир, дискос, копље, кашичица, одела за службу и ђаконик – место где се налази ђакон задужен да се стара око поменутих предмета.

Унутар цркве се налазе иконе и фреске које приказују свеце. О иконама и фрескама сам писао када сам описивао  Цркву Ружицу у одељку Калемегдан….

За разлику од северне и јужне фасаде, истоветних и једноставно обликованих, западна – главна фасада истакнута је репрезентативним порталом и широким степенишним прилазом. По свом склопу и финим пропорцијама, архитектура Саборне цркве је непосредно прихватила узоре нео-класицистичких цркава с препознатљивим барокним торњем, које су се у истој епохи градиле по Аустрији, а у које се убраја и нешто старија Саборна црква у Сремским Карловцима саграђена1758. године, и која је била могући узор. Овај тип цркава биће веома распрострањен у Србији током Милошеве владавине.

Иконостас

то Архитектонско -декоративни систем фасада и архитектонских елемената на унутрашњим површинама зидова, као и архитектонска опрема целокупног ентеријера, укључујући иконостас, певнице, тронове и сликарске декорације у стилу су класицизма. Зидови цркве су зидани опеком са кречним малтером.

Београдска црквена општина је ангажовала вајара, дрворезбара и ливца Димитрија Петровића, школованог на академији у Бечу, на изради нацрта за иконостас и певнице. Нажалост, због извесних несугласица са општином, Димитрије Петровић након израде архитектонског дела иконостаса и његовог монтирања у цркви 1842. године, заувек напушта Београд. Раскошно обликован, са декоративним елементима, иконостас  Саборне цркве у Београду свакако је најрепрезентативнији иконостас у Србији. 

Висина иконостаса до крста износи 46, а ширина око 14 метара. Позлаћена дуборезна декорација је распоређена на одређеним архитектонским елементима.  То су стилизовани биљни мотиви, испреплетане лозице, витице, гирланди, местимично постављеног листа         акантуса и розета.
 Певнице, проповедаоницу и тронове израдио је, према раније усвојеним нацртима Димитрија Петровића, искусни мајстор Георгије Давић.

Површина свих осликаних зидова и сводова укупно износи преко 628 м2. Димитрије Аврамовић је у периоду од 1841. до 1845. године, насликао укупно осамнаест великих зидних композиција и приближно педесет икона за иконостас. Уметник је био под утицајем бечке историјске школе и немачких назарена, али се његов изразит осећај за драматични колорит и пластични – смели ритам спојио у оригинални сликарски рукопис. На зидним површинама Саборне цркве остварио је јединствене монументалне композиције религијског садржаја, високо вредноване у новијем српском сликарству.

Поред сликарских и дуборезачких радова на иконостасу, певницама и предикаоници, зидних слика, посебну вредност у цркви представља ризница у којој се чувају предмети примењене уметности  – златарска дела из 18. и 19. века, одежде, крстови, појединачне иконе из друге половине 19. века и други предмети од културно историјског значаја.

У лето 1899. године извршено је осликавање доње зоне зидова у олтарском простору. Овај посао поверен је живописцу Анастасу Стефановићу. Он је у олтарском простору урадио чишћење, односно једну врсту рестаурације двеју Аврамовићевих зидних композиција, а и насликао 21 стојећу фигуру светитеља готово у природној величини.

Ризница Саборне цркве, онаква каква је данас сачувана, на својствен начин одражава више вековну прошлост овог храма. И поред многих ратних разарања, пљачки и пожара, успели су се сачувати вредни обредни предмети, иконе и други уметнички предмети који су добијени од владара, епископа и других дародаваца. Заједно са ретким старим црквеним књигама наслеђеним из ранијих епоха, све то чини данас јединствену целину, значајну за проучавање духовних, културних и уметничких прилика у којима је Саборна црква играла значајну улогу.

мСликарска дела која украшавају Саборну цркву споља треба истаћи три иконе великих димезија које се налазе на западној фасади. Настале су вероватно око 1885.-1886. године, иконе Свете Тројице, Свети Арханђел Михаило и Свети Арханђел Гаврило. Ова дела би се могла приписати познатом сликару, Николи Марковићу. У новије време, тачније 1961. године, сликар Живко Стојисављевић израдио је нацрте за витраже којима су украшени прозори Саборне цркве. На средишњем апсидном прозору у олтару првобитно је била представљена стојећа фигура Господа  Исуса Христа на облацима, окруженог херувимима и анђелима, али због великих оштећења, на захтев Управе Саборне цркве, сликар-конзерватор Душан Мартиновић је 1995. године насликао Вазнесење Христово. На северном апсидном прозору представљена је стојећа фигура Богородице, а на јужном апсидном прозору Св. Арханђел Михаило.

У Саборној цркви извршен је  неуспели покушај освете Јелене-Илке Марковић, удовице пуковника Јеврема Марковића стрељаног због учешћа у Тополској буни. Желела је  да 11. октобра 1882. у Саборној цркви убије краља Милана Обреновића хицем из револвера.     Пуковник Јеврем Марковић, рођени брат Светозара Марковића и некадашњи социјалистичко-радикалски посланик, стрељан је 1878. године услед учешћа у Тополској буни. Наредбу о стрељању издао је кнез Милан Обреновић у жељи да се разрачуна са вођама и организаторима ове буне.

Ево, како је дошло до буне. У јесен 1882. у Србији је наговештена нова политичка криза услед сукоба у владајућој Напредној странци. Краљ је желео тешње повезивање са суседном силом,  Аустроугарском царевином. Након дипломатског путовања у Беч, он се 11. октобра паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Кренуо је у  Саборну цркву, на чијем улазу је наишао на Јелену Марковић. Удовица, обучена у црно одело, извукла је револвер и са раздаљине од дванаест корака испалила хитац на Обреновића. Међутим, у пуцању неискусна Илка је краља промашила. Одмах је разоружана, како не би испалила још један хитац. Куршум (пиштољско зрно) који је испаљен је сачуван. Краљ Милан је након догађаја наредио да се опточи драгим камењем и користио га као иглу за кравату. тислава Петковића, нивача бео

Испитивање Јелене Марковић трајало је месецима. Све време је тврдила да није имала саучесника. Неколико Илкиних пријатеља и познаника су ухапшени, али је само њена рођака Лена Книћанин доведена у везу са атентатом. Она је била удовица официра и пуковника Антонија Книћанина. Приликом саслушања, признала је да је била упозната са Илкиним плановима. Илка је осуђена на смрт.  Суђено јој је за покушај атентата из личних побуда. Политичка позадина овог догађаја није откривена. Илка је затим помилована и послата у затвор у Пожаревцу. Неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији. Сем тога, Лена је нађена обешена у затвору.

Обе смрти догодиле су се под сумњивим околностима: војник на стражи код Лене Книћанке, такође је погинуо. У оба случаја по један лекар из комисије за увиђај издвојио је своје мишљење да се не ради о самоубиству, па је у случају Лене Книћанин био је Лазар Пачу касније чувени политичар.

 

Године 1891. краљ Милан и Милутин Гарашанин оптуживани су у штампи као наредбодавци убиства. Краљ Милан је покушао да атентат искористи против радикала, али ислеђење није доказало њихово учешће.

 Ето, толико о атентату.

У близини цркве, тачније на месту где се данас протежу Задарска улица, део улице Краља Петра и Косанчићев венац, налазило се старо српско гробље. Његово постепено ширење наставило се и у порти Саборне цркве, која је првих деценија 19. века била неограђена и служила као гробље за виђеније личности Србије.

Лобања вожда Карађорђа је до 1837. године била сахрањена у јужном делу порте, када је по жељи и наређењу кнегиње Љубице извађена и пренесена у Тополу. Ту су сахрањени: Хаџи Рувим, кнез Сима Марковић, војвода Петар Николајевић Молер, кнез  Милош Обреновић, кнез Михаило Обреновић, Митрополит Михаило,  Митрополит Инокентије, Патријарх Гаврило, Патријарх Викентије. Гробови Вука Стефановића Караџића и   Доситеја Обрадовића налазе се споља, у црквеној порти, испред главног портала.

Када сам већ споменуо Хаџи Рувима, да кажем, да је крстио моју прабабу Рувиму у манастиру Моравци код Љига и по њему јој је дао име.

У   Саборној Цркви данас се чува део моштију Светог кнеза Лазара.

Гробница кнеза Милоша Обреновића и кнеза Михаила Обреновића

Први Кнежев конак

Књаз Милош није имао поверења у Турке, иако се довијао на све начине да он сам стекне поверење које ни Турци према њему нису имали. Како му је конак био у Крагујевцу то су Турци тражили да се пресели у Београд. Београдски паша је овим желео да га има на дохват руке, а Милош је морао да му удовољи.

Доласком у Београд, октобра 1815. године, Милош је приступио градњи првог конака на који је утрошио 15.000 гроша. Уствари, адаптирао је већ постојећу зграду на месту где је сада Митрополија, а Митрополија је била одмах до конака у једној малој кућици на месту где је сада Патријаршија. Јоаким Вујић, отац српског театра овако описује двор. Здање је саграђено од дрвета и дасака са много лепих украшених соба и једном великом трпезаријом. У приземљу су друге собе, за различите сврхе…“ 

Жене нису седале за трпезу. Само су служиле и припомагале Љубици. Књегиња није седела за асталом, већ је са скрштеним рукама, седела иза Кнежеве столице и дворила га је и послуживала. Прво му је око врата салвет везивала, онако, као што мајке деци малој обично вежу.

Остале жене мењале су се у дворењу. То су биле, углавном, Милошеве миљенице. Најпостојаснија је била Анула, лепа Гркиња, крупна, снажна, разборита и веома интелигентна. Служила је и као бабица при честим Љубичиним порођајима.

Радојка је била крупна, расна, црномањаста жена, типична шумадијска лепотица.

 Петрија, лепа Босанка, коју је у очају убила Љубица. Лепа Јеленка „Мала Госпођа“, некадашња жена хајдука Гице о којој сам писао.

Да видимо какав је био ритуал ручка или вечере. Једна од Милошевих миљеница би ставила пред њега врућу проју или погачу са струком босиљка. Mилош би устао, прекрстио се, а онда приступио ломљењу погаче или проје са синовима и сваком давао парче по парче. Предјело је било од воћа, ракије, вина и оријенталних ђаконија, сир и лук као и чоколада. За супу се није знало у то време па се правила чорба од кокошке или суве сланине. Месо од куване кокошке доношено је на послужавнику, па би је Милош рашчеречио и служио укућане. Главно јело је био купус са сланином, или пасуљ, јегњеће или прасеће печење и обавезно ћевап.

Ручак се завршавао гибаницом и кафом из посебних филџана. Чибуклија је доносио чибук њему и другим гостима. Циганска музика их је забављала. Често би се и заиграло коло. Како је рано устајао, то је после ручка дремао.

Књаз Милош није имао поверења у лекаре и лекове. Шеф лекара је био хећим Тома, београдски механџија, који је вешто намештао кости  и ране видао. Види се његова црта да је учене људе као и лекаре узимао у службу, али им је увек на чело стављао неког неписменијег и мање ученог. Постоји и анегдота да је позвао из Земуна старог и болешљивог доктора Живановића да га прегледа. Околина му је говорила: „Што си господару, позвао болесна доктора; да је он добар доктор најпре би себе излечио и не би био овакав кашљунац… Од њега човек може да добије болест, а не да се излечи“.

Књаз Милош се једино бојао болести, чак више и од смрти. Када се 1837. године у околини Београда појавила колера, наредио је најдрастичније мере за њено сузбијање. Затворио је све путеве и није се могло ни ући ни изаћи из града. Ко би прекршио: „ Заповеђено је стражарима да се одма убије“… Чак је и штампана књига: „Упутства о чувању и лечењу од куге“.

У српском делу вароши, саграђено је велико здање-митрополитов двор. У то време, 1725. године у Београду био је митрополитски двор, „стари двор“ или „старши двор ниже сланој чешми“ који је градио митрополит Мојсије Петровић. Српски народни црквени сабор, доноси одлуку да нова Митрополија буде Народни дом.

Данашња Палата је смештена на простору,  на коме се још од турског освајања 1521. године формира се српско насеље, чије је средиште представљала стара црква Св. Арханђела Михаила која се налазила на месту данашње Саборне цркве.

 Грађење овог новог Митрополитовог двора градили су Немци. на челу са инжењером Штандлом. 1740. године Београд пада у турске руке и Митрополија се руши.

Палата Патријаршије, као центар црквене власти  Српске православне цркве, подигнута је на месту поменуте, старе зграде Београдско-карловачке митрополије, која потиче из средине 19. века и време њеног подизања пада приближно у период градње Саборне цркве.

Сам историјат ужег простора старе Митрополије је веома занимљив. Сам објекат Митрополије је био изведен као једноспратни, са сведеном архитектонском пластиком. Ипак, без обзира на скромну архитектонску концепцију грађевине, она је представљала значајну историјску вредност и као таквој поштовање јој је одао патријарх Варнава наручивши од истакнутог сликара Косте Хакмана да направи њену слику пре рушења. Занимљиво је да је Хакман по истој наруџбини урадио и слику мањег објекта смештеног у дубини дворишта Митрополије. За овај скромни објекат је везано предање које говори да је у њој била чувана глава вожда Карађорђа пре него што је послата у Цариград. Обе слике су непосредно по завршетку биле предате Патријаршијском музеју у Сремским Карловцима.

Због лошег стања и трошности објекта старе Митрополије, одлучено је да се она поруши и да се на њеном месту подигне нова зграда. Године 1930. покренута је иницијатива за подизање репрезентативног патријаршијског двора на Савинцу. С обзиром на спору и неизвесну изградњу Храма Светог Саве на Врачару, која је одлагала планирану реализацију других црквених објеката, одлучено је да се на месту старе Митрополије подигне нова зграда за потребе седишта Српске православне цркве, све док не буде изграђен комплекс на Савинцу.

Архитекта руског порекла Лукомски је пројекат израдио 1932. године, а зграда Патријаршије је грађена у периоду од 1932. до 1935. године. По завршетку градње, зграда Патријаршије је добила веома повољне оцене тадашње јавности, а у штампи је описана као импозантна, великолепна грађевина, чији упрошћени неовизантијски стил одговара свештеном делу Београда.

Услед знатног пада терена према Савској тераси, грађевина је добила неједнак број спратова на бочним подужним странама. У сутерену и приземљу су смештене установе СПЦ, канцеларије, архиве и сала за духовни суд.

Први спрат је у целини резервисан за патријарха и обухвата апартман, кабинет, капелу, библиотеку, трпезарију, салу за пријем и апартман за високе госте. На другом спрату су радне просторије – сале за седнице, дворана за сабор архијереја, Синод и Патријаршијски савет. Уз источни блок здања прислоњен је депанданс са апартманима за црквене великодостојнике.

У унутрашњем дворишту смештена је капела посвећена Светом Симеону Мироточивом, изнад које се уздиже монументално кубе. Поред функције седишта СПЦ, у оквиру зграде Патријаршије смештене су и две веома значајне културне институције: Музеј Српске православне цркве и Библиотека Патријаршије.

Архитектура зграде Патријаршије представља веома комплексно решење. По својим стилским одликама она је требало да задовољи конзервативне наручиоце, па је стога и конципирана као реинтерпретација градитељског наслеђа византијског културног круга. Национални стил је презентован пре свега у пирамидалној степенастој структури, аркадним нишама, луковима, конзолама и детаљима пластичне и сликане декорације. Дух академизма је видљив у самој основи и решењу распореда просторија, у троделној водоравној подели зона фасада, правилним облицима отвора, истицању подеоних венаца, строгој употреби другостепене пластике и карактеристичним правоугаоним прозорима највишег спрата бочних испуста. Ентеријер је обликован репрезентативно, али са извесном строгошћу.

У оквиру обраде фасада издваја се масивни и свечано обрађени портал, окренут ка Саборној цркви. Одликује га монументалност кратких стубова, који представљају препознатљив мотив црквене архитектуре руских емиграната у Србији. Особен ликовни квалитет овог дела фасаде дају рељефни грб и мозаик. Изнад полукружног улаза је рељефни грб Патријаршије, на коме два анђела овенчавају архијерејском митром. Изнад портала је изведена мозаичка представа Јована Претече, израђена по нацрту сликара Владимира Предојевића.                                                              

Посебно је значајна богата збирка Музеја Српске православне цркве, смештена у оквиру Патријаршије, која представља изузетну верску, културну и историјску вредност. Намена ове институције од оснивања била је да обједини и прикаже целокупан развој Српске православне цркве на једном месту, без истицања било које епархије, личности или епохе. Иако највише заслуга за отварање Музеја припада патријарху Варнави и професору др Радославу Грујићу, он је отворен тек за време патријарха Викентија, 1954. године.

Експонати потичу из више извора, а највећи део сачињавају предмети из фрушкогорских манастира и цркава источног Срема, који су враћени из Загреба, где су се налазили током окупације у Другом светском рату. Остали инвентар састоји се из предмета који су пре 1941. године, за потребе Музеја, прикупили професори Радослав Грујић и Лазар Мирковић. У оквиру збирке Музеја заступљено је: црквено сликарство, портрети црквених великодостојника, стара српска гравира, рукописна и штампана србуљска књига, све врсте одежда, сакрални предмети, вотивни дарови, црквени вез, печати, историјска документа и др.

Убеђен сам да ће неко ко није био отићи и посетити овај предивни музеј. Ја сам имао част и прилику да захваљујући милости Божјој и Патријарха Павла видим музеј и ризницу. Наиме , када сам радио у фирми Дрегер одлучисмо да донирамо прву књигу Манастири и Цркве Београда. Тадашњи управник Задужбине покојни Срба Милеуснић ми је као знак захвалности за донацију књиге омогућио посету и разгледање.

 Конак књегиње Љубице, Улица кнеза Симе Марковића број 8

Конак књегиње Љубице у Београду једно је од ретких здања из доба прве владавине  Милоша Обреновића која и данас красе српску престоницу. Овај „Нови“ или „Љубичин“ конак служио је у разне сврхе, да би најдуже био Касациони и Апелациони суд Србије и то од 1863. па  до 1914. године. Ниже од конака саграђена је  друга већа зграда за дворске потребе, а у којој је Књаз Милош проводио дане пред абдикацију. То је зграда у којој је данас Уметничка академија.     Већ више од 180 година одолева зубу времена, историјским променама и ратовима.

Фото : Wикипедиа - Запуштени конак 1876. године

Осмишљена као владарска резиденција, ова  саграђена  кућа, заправо је имала улогу да застрашеном мужу обезбеди бегство од своје преварене жене преке нарави.  “Чувајте је добро. Она ће некад за главара од земље знати”, беше пророчанство једног Турчина које даде Љубици име још док је била беба у селу Срезојевци  близу Горњег Милановца.

Тако и би. Највиђенија међу свим девојкама, Љубица се, у пролеће 1806. године удала за, тада војводу, Милоша Обреновића. Кум на венчању био је вожд Карађорђе, а стари сват  Лазар Мутап. На почетку брака Љубица и Милош живели су у Брусници,  у малој кући њеног девера  Милана. Будућа кнегиња се није либила посла. Кувала је, носила понуде радницима на њиву, бринула око стоке и служила мужа. Уз Милошеву дозволу, након што би му пољубила руку и обраћала му се са Ви, седала је за софру и послужила га чашицом ракије, а након читања молитве јела би са њим. Љубица је била строга жена, како се данас каже, “старог кова”. Облачила се једноставно, а у време Првог и Другог српског устанка за појасом је вазда имала два пиштоља.

У народу је била једна од највољенијих и најпоштованијих личности 19. века. По пропасти Првог српског устанка, када је Милош хтео са децом да је склони из земље, одлучно је рекла: “Жива нећу из свога завичаја, а мртву ме могу и пси изести”.

О њеном борбеном духу говори и догађај током борби код Љубића, након повлачења устаника пред Турцима. Љубица их је окупила и рекла: “Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо”. Довољно је рећи да је охрабрена војска кренула у напад и добила битку.

  Оваква жена била је спремна да издржи све. Једино што није могла да истрпи била су Милошева бројна неверства. Е, ту је опаљивала кубура. Једном приликом Милош из турског робља украде Петрију Пљакић  и доведе је у Црнућу,  где је тада живео са породицом, и даде је Љубици као слушкињу. Петрија беше весела, млада,  једра, лепа и вредна. Полако, привлачила је Милошеву пажњу и наклоност. Да ли на Љубицину сугестију или услед других разлога, не дуго затим, брачни пар се сели за Крагујевац  где је сазидан велики конак, један за Милоша и други за Љубицу. Међутим, Кнез се често враћао у Црнуће, био је слободан и није било Љубице да га омета у  ашиковању и  друговању са Петријом.                                           

Међутим, 1819. године,  Љубица, која је у том тренутку била трудна, а за то је највероватније знао само мали круг људи, одлучила је да више неће трпети мужевљево неверство. За ову одлуку пресудно је утицао абер да кнеза наговарају да се ожени Петријом пошто Љубица дуго није рађала, а требало је оставити наследника. Љубица се запути у Црнућу. Затече Петрију док је намештала кревете. Уследио је кратак разговор:“Коме спремаш две постеље, Петрија?” “Спремам једну господару, другу мени.” “А где ћу ја спавати ноћас?” “Вала Богу, пространа је кућа!” “Зар тако, Петрија?” “Нисам ти ја крива што ти Бог није дао”, дрско одговори Петрија. “А кад мени није Бог дао, ја ћу дати теби”, рече Љубица и дохвати кнежев пиштољ који је стајао на узглављу. “Пиштољ јес’ Милошев, али је рука Љубичина, да видимо хоће ли слагати!” изговорила је и пуцала оставивши Петрију на месту мртву.

Кнез је би ван себе од беса. Љубица је избегла смртну казну само захваљујући својој трудноћи и породици Вукомановић из које је потицала и која је запретила побуном на Руднику. Октобра 1819. родиће  Милана, а чињеница да је Милошу дала наследника била јој је додатна заштита. У браку са њом Милош је имао осморо деце и још толико ванбрачне признате деце. Неко је израчунао да је било 11. ванбрачно признате деце. Ко зна колико их је било непризнатих. О њему сам писао и у описивању Конака у Топчидеру и улице кнеза Милоша.

Љубица је покушавала годинама да поврати наклоност кнеза, али јој Милош није опраштао Петријину смрт. Ипак, Љубица му је представљала сметњу те је то, највероватније, био разлог за прављење конака у Београду и пресељење Љубице.

Журбу је кнезу налагао још један Љубичин испад. Наводно, она се спремала за обрачун са Станом Ристић  из Страгара, новом љубавницом Кнеза. Љубица је, са две напуњене кубуре у недрима, ухваћена како се крије испод моста у Крагујевцу којим је Стана требало да прође. Казна јој је била  25 батина  којих се није ни најмање уплашила.

О томе сведочи и то да је наредну Милошеву љубавницу, за коју су сви знали, Јеленку  звану  Мала Госпођа, такође намеравала да упозна са својим кубурама, али ју је пресељење у београдски конак у томе онемогућило.

О Малог Госпођи сам писао у описивању Милошевог конака.

Након успеха Уставобранитеља и свргавања кнеза Милоша са власти 1842. године, уследило је прогонство током кога се Љубица тешко разболела. Умрла је 1843. у прогонству у Новом Саду, тада Аустријском царству, уз своје троје деце. Сахрањена је у манастиру Крушедол на Фрушкој гори. У последњим часовима кајала се за све своје грехе, али за један се плашила да опрост од Бога никада неће добити:“Много греха имам и њих ће ми милостиви Бог опростити, али што својом руком убих ону жену, бојим се, неће никада! Кад бих ја убијала све његове пријатељице, могла бих побити толико света. Грешна друга, шта учиних?…”

Још нешто интересантно из историје. Када се родила ћерка књазу Николи, кум на крштењу је био кнез Михаило. Детету је дао име Љубица по мајци. Када су се пореметили односи Србије и Црне Горе а она се удала за Петра Карађорђевића дали су јо друго име Зорка.                       

Сада идемо на грађење Конака. Конак књегиње Љубице саграђен је у периоду од 1829. године до 1831. године од стране неимара  Хаџи Николе Живковића. Кнез Милош, коме се журило да Љубицу пребаци за Београд, наложио  му је  изградњу објекта речима: “Или ћемо пећи вола или заљуљати конопац”.

Ово здање, по својој архитектури и распореду просторија, представља спој  оријенталног и европског стила  што га је у оно време, као и данас, чини једним од најрепрезентативнијих у Београду.

Зграду чине подрум, приземље и спрат, док је 1836. дозидан и амам, као и неке споредне просторије, дајући укупну површину од 1.400 квадрата.

Конак кнегиње Љубице подигнут је на месту где се пре тога налазио стари двор који је срушен због оронулости.