Улица Краља Милана, непарна страна до Лондона Андрићев венац
Улица краља Милана је централна београдска улица и простире се од „Теразија“, тачније од Вукове задужбине до трга „Славија“. Некада је била наставак Теразија и ишла је све до Лондона. Како се продужавала, прво до Ресавске улице а затим до Славије називала се и Крагујевачки друм. Пресецају је др. Милана Јовановића, Добрињска, кнеза Милоша, Ресавска, Његошева, Светозара Марковића и краља Милутина. Главна раскрсница ове улице је на њеном укрштању са Улицом кнеза Милоша и носи назив „Лондон“, по кафани која се некада налазила на једном од углова раскрснице. Кафана је 1992. године постала Дафимент банка, годину дана касније, 1993. године, коцкарница, 2013. године вински клуб и 2017. године супермаркет ” Идеа “.
Пре подизања зграда у том делу Београда, назив тог потеса био је Крагујевачки друм. Како показује Зарићев план из 1876. године, тада је носила назив Миланова улица, по кнезу Милану Обреновићу када је устоличен на кнежевски престо Србије осам година раније. Обухватала је и „Теразије“, а простирала се до места где је касније настала раскрсница „Лондон“. Део пута између „Лондона“ и данашњег трга „Славија„ носио је назив Крагујевачка улица. Према Бешлићевом плану из 1893. распоред је исти, а назив је донекле измењен у Краљ Миланова улица.
По немачком плану из 1905. улица се простирала до трга „Славија“. Према плану из 1930. носила је назив Улица краља Милана, док је трг „Теразије“ добио назив Престолонаследниког трг.
У овој улици су живели српски кнежеви и краљеви, један нобеловац, а Душко Радовић је из ње свакодневно желео Београду добро јутро…
Породична кућа индустријалца и градоначелника Београда, Милоша Савчића, Улица Краља Милана број 1
Ово сопствено здање угаоне зграде између Краља Милана и Андрићевог венца грађено је од 1924. до 1926. године.
Зграду је подигао инжењер Милош Савчић, по свом пројекту и по пројекту архитекте Евгенија Гулина. Уклапа се у уобичајни тип међуратних објеката двојне намене, с пословном наменом простора у приземљу и становима на спратовима. У обликовању екстеријера осећа се везаност за претходну, академску епоху. Хоризонтална подела фасаде извршена је кордонским венцима, док је прочеље наглашено удвојеним јонским стубовима.
Уклапајући се у низ монументалних здања зграда инжењера Савчића доприноси репрезентативном амбијенту улице Краља Милана.
Легенда каже да је једном краљ Александар жалећи се рекао: „Савчић ми свако јутро гледа у спаваћу собу“. Двор Карађорђевића је био скоро слепљен са околним зградама, од којих је кућа Милоша Савчића била толико близу да када се у трпезарији индустријалца размакну завесе, краљ може да види шта пребогати Савчић руча.
Зграда садржи приземље и мезанин са локалима а на 4 спрата су станови за њега, жену му Катинку и петоро деце. Зграда је виша од двора да сви могу да стану у њу.
Катинка Лев је из Минхена дошла у Београд, али је љубав према Милошу, кога је знала од своје 11. године, задржала. Наиме, Милош је био постанар код њених родитеља док је студирао у Минхену.
Када су се доселили у Београд живели су у Далматинској, број 5. Сијалицу су имали само у трпезарији а у спаваћој соби су имали свећу. Како им нико није „држао свећу“ изродили су петоро деце.
Тротоара није било, гацало се по прашини или по блату. Милош је имао визију и рекао јој је да ће он изградити земљу бољу и лепшу од Баварске и она треба само да му верује. Није веровала својим очима што је видела у Београду, већ срцу коме је веровала. Ето што ти је љубав.
Милош Савчић је био спој архитекте, индустријалца и политичара. Самоуверен, брзе речи, јасних и далековидих циљева. Био је дрзак, вредан, образован и очекивано је постао и градоначелник Београда. Увек елегантан и сређених „уфитиљених“ бркова уливао је поштовање.
Понашањем и изгледом подсећао је на Немца. Поносно је одговарао да је из Ресаве из Свилајнца, краја где су Манасија и Стефан Лазаревић који му је био узор, хтео је да изгради просвећену, богату Србију.
Како му је жена гацала по прашини и блату улицама без тротоара, када је постао градоначелник изградио их је. Волео је да пркоси и да се такмичи па је и Краљу морао да покаже да је богатији од њега.
Када су се уселили 1926. године у ову кућу, Срби, свему, свачему и сваком нађу ману. Рекоше да је зграда старомодна, да је кровна украсна маска са прозором непотребна. Да је угаоно прочеље оснажено са 4 стуба, и да су јонски капители већ виђени у граду.
Како је волео зараду и профит и да што више дућана буде у функцији то је изместио улаз са прочеља зграде. То је његово животно правило: прво профит па естетика.
У градњи учествује руски емигрант Евгеније Гулин и први пут се примењује „међуспратни монтажно армирано – бетонски систем Хербст“. То је јефтин али поуздан метод који убрзава градњу и постао је након тога применљив у свим конструкцијама зграда
Систем се састојао од бетонских носача у облику краћих или дужих пљоснатих греда, које смо звали монтне, које се на грађевину доносе готове и полажу на размаку од 33 цм једна од друге. Преко њих се једнобразно и континуирано бетонирају сводићи на оплати од лимених таблица .
Свој биро је преименовао у Техничко предузеће „Лабор”, које су преузели његов син Владета и зет Александар Ацовић.
Овим је Милош Савчић „бацио рукавицу“ Краљу који је одмах по завршетку ове зграде кренуо у свој пројекат изградње двора на Дедињу.
О Милошу Савчићу и његово делу има много да се каже. Прочитајте у опису Врачарске штедионице и Ужичке улице… .
Кућа у којој је живео Иво Андрић, Улица Андрићев венац
О тако знаменитом човеку и писцу сам писао када сам описивао Калемегдан… и Призренску улицу где сте могли да прочитате о његовим љубавима. Сада ћу описати улогу Иве Андрића као дипломате. „Био је један крајње закопчан човек, готово пустињак, ….љубимац жена, дипломат од нерва, мада неки кажу да му та вештина није била у крви. У њему је био видљив пресек балканских олујних ветрова, што његов надимак Фра Иван бег, Шјор Иво, сугестивно осликава….Његова филозофија изложена је у ставу да здрави и мудри људи и не помишљају да пусте машту и развежу језик. Они причање остављају доконим и несмотреним људима који су лишени урођеног обзира и васпитани без стида. Коста Ст. Павловић наводи да је Андрић био хладан, резервисан, али необично лепо васпитан. Једна европејска култура.“ – Симо Ц. Ћирковић, „Надимци старих Београђана 1830-1940“
О овоме је писао и Алмир Мехониц чији чланак преносим.
„Широј јавности скоро су па непознати делови биографије Иве Андрића из његове дипломатске службе у Берлину, када се сусретао с Адолфом Хитлером и присуствовао потписивању приступања Југославије Тројном пакту фашистичких држава.
Андрић је званично преузео место амбасадора у Берлину 19. априла 1939. године, дан пре Хитлеровог рођендана, који је у то време прослављан као државни празник. На положај опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у главном граду Немачке Иво Андрић долази као особа од поверења српске елите, као искусан дипломата, угледан писац и врстан познавалац немачког језика и културе. Заправо, Андрић је, по наређењу генерала Симовића, био послан у Берлин да с Герингом и фон Хереном преговара о кредиту који би Немци одобрили Југославији за куповину оружја. Контроверзно је Андрићево посредовање у куповини немачког наоружања. И, наравно, контроверзна је његова улога у потписивању Тројног пакта.
Неколико је година после рата у Београду уприличена изложба фотографија којом су комунистичке власти хтеле приказати сву “декаденцију” бивше државе, па су, између осталог, биле изложене фотографије с потписивања приступа Краљевине Југославије Тројном пакту у дворцу “Белведере” у Бечу. На некима од њих био је уочљив и Иво Андрић.
Прича каже да је брзо интервенисано из врха комунистичке власти, па су фотографије уклоњене.
У књизи Оспоравана земља Алекса Ђилас син Милована Ђиласа бившег комунистичког великана па дисидента пише: “Пакт је био шок за многе Југословене, мада Југославија није била обавезна да учествује у немачким и италијанским ратним операцијама, нити да допусти стационирање немачких трупа на својој територији.” Ђилас, појашњавајући ову тврдњу у фусноти своје књиге каже следеће: “Најзначајнији људи који су одлучивали о југословенској спољној политици били су кнез Павле, Цветковић, Мачек, министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и Иво Андрић, југословенски дипломатски представник у Берлину.”
Коста Павловић у књизи „Онакви какве сам их знао“, између осталог, истиче: “Југословенска седмочлана делегација у Бечу, у палати Белведере, 25. марта 1941. године потписује пакт о приступању Краљевине Југославије Силама осовине. Потписивању пакта присуствовао је свакако и Иво Андрић, који је на фотографији, која је тада направљена, стајао изнад стола за којим су сједили потписници приступања Тројном пакту. Истога дана, након церемоније потписивања, Андрић се вратио у Берлин. Напомињем да нијесам у прилици приложити оригиналну фотографију на којој се види и сам Андрић, јер је он касније, непосредно прије уручивања Нобелове награде, на волшебан начин ‘нестао’ са тих фото-докумената. Ја, међутим, тврдим да сам видјео ту слику и то у више наврата, као и многи други.”
Мало је познат и Андрићев сусрет с Хитлером 1939. године. Он је, наиме, о свом сусрету с Хитлером причао с књижевником Максимилијаном Еренрајхом Остојићем, и ту веома детаљно описао сусрет, али и самог Хитлера као особу од крви и меса. А овај је о томе направио забиљешку коју је послије публицирао. Тај сусрет одиграо се 19. априла, када је Андрић примљен на аудијенцију код канцелара њемачког Рајха Адолфа Хитлера на наступном пријему поводом предаје дипломатских акредитива. Том приликом Иво Андрић обратио се Хитлеру казавши да “сматра за нарочиту срећу да му је краљевско намесништво поверило ову часну задаћу”. Андрић је изразио наду “да му благонаклона подршка његове екселенције канцелара Адолфа Хитлера неће недостајати у извршењу његове пријатне дужности”. У дипломатском маниру одао је признање Хитлеру, “који с толико успеха и достојанства стоји на челу великог немачког Рајха”. (Коста Павловић, Онакви какве сам их знао, Откровење, Београд, 2004).
Андрић је, као опуномоћени посланик, имао другачији статус од осталих у југославенском посланству, које су, већином, након доласка у Београд ухапсили и послали на Бањицу“. Њега нису дирали. Кратко је био интерниран на Боденском језеру са још неколико дипломата, али су га пустили да дође у Београд и да живи у миру пишући На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица….
„У бројним свједочанствима о том времену могу се наћи и наводи о Андрићевим контактима с четничким покретом. О његовој сарадњи с Дражом Михаиловићем писао је Димитрије Ђорђевић, члан четничког подмлатка Драже Михаиловића, и, након одлежане послијератне робије, професор хисторије у Америци, у Санта Барбари, на Калифорнијском универзитету, а од 1970. године члан Српске академије наука и уметности. Ђорђевић је о томе оставио свједочанство у првој од своје три мемоарске књиге под насловом Ожиљци и опомене (Београд, 1994), у којој објелодањује своје, што се тиче равногорског педигреа, веома ауторитативне изворе. Ђорђевић, наиме, каже: “Брана Страњаковић је био присутан када је 1942. године Иво Андрић посећивао његовог стрица, професора Драгослава Страњаковића, члана Дражиног централног комитета. Милорад Драшковић ми је причао да се у Врховној команди пронела вест да је Дража био усхићен када му је пренета Андрићева порука и бојазан да ће ‘црвена куга’ (!) завладати Србијом.” Овако блиске и присне односе и с окупатором и с домаћим издајницима засигурно није могао имати нико од књижевника с простора некадашње Југославије.
Осмодневни боравак кнеза Павла у Њемачкој од 1. до 8. јуна 1939. године био је до најмањих појединости испланиран: првог јуна дочек и банкет који је Хитлер приредио у канцеларији Рајха; другог јуна војна парада (трајала је више од три сата), увечер опера Мајстори пјевачи са свечаним пријемом и вечером у паузи; трећег јуна одлазак у Потсдам на ручак који даје Рибентроп у Новој палачи, затим чај с Гебелсом и вечера с Хитлером у Кеизерхофу; четвртог јуна шетња по Берлину и Герингов пријем у Шарлотенбургу – вечера са свијећама, балетом на трави, ватрометом и спуштањем застава падобранима; петог јуна ручак утроје с Хитлером, а затим поподне састанак само између кнеза Павла и Хитлера у Дресдену ; послије тога приватна посјета Герингу и његовом пољском имању у Царинхаллу. (Истина о 27. марту, Миодраг Јанковић и Вељко Лалић, УНА Пресс, Београд, 2007).
Иво Андрић присуствовао је, по свему судећи, свим или скоро свим овим догађајима. Но, оно што је сигурно и што се види с фотографије објављене у књизи Истина о 27. марту, а коју је ауторима уступио Предраг Р. Миловановић, јесте да је Иво Андрић присуствовао војној паради и да се налази одмах иза кнеза Павла и Адолфа Хитлера. Како се наводи у овој књизи, војна парада била је импресивна, бескрајни низ нових тенкова, оклопних кола и топова, док изнад њих лете авиони у савршеним формацијама. Испред кнеза Павла на јарболу његов је стијег – српски двоглави бијели орао с круном Немањића.
У књизи Николе Бертолинија Питања о Црњанском износе се врло занимљиве и широј јавности непознате информације о овом српском књижевнику. Црњански је, наиме, једно вријеме боравио као дописник листа Време у Главном штабу генерала Франка, шпанског политичара и диктатора који је током Другог свјетског рата помагао Трећем Рајху и фашистичкој Италији у рату са СССР-ом.
Црњански није скривао своје дивљење према Франку, “чак се у свом извјештавању идентифицирао са шпанским националистима, а дешавало му се да, говорећи о положају или операцијама франкиста, употреби прво лице множине: ‘Имам у рукама новине из Билбоа. Оне јављају још увек да смо потучени и да се налазимо у повлачењу.’” Црњански вођу шпанских фашиста види као изванредног војсковођу, као познаваоца психологије шпанских маса, као човјека достојног највећег поштовања.
Послије боравка код Франка, Црњански је у Берлину као дописник Централног пресбироа и стални дописник Времена. У тој улози долази у контакт с Хитлером, који му се, као што је Црњански извијестио читаоце, захваљивао за објективно приказивање ситуације у Њемачкој. (Никола Бертолино, Питања о Црњанском, Ков Вршац, 2009).“ Извор: Београдске вести/Wikipedia
Зграда Витомира Константиновића, Улица Краља Милана број 3
Зграда је подигнута у периоду од 1926. до 1927. Године. Зграда је позната и као зграда Витомира Константиновића. Подигнута је према пројекту архитекте Богдана Несторовића, једног од најистакнутијих представника београдске међуратне архитектуре. Репрезентативно здање припада групи рентијерских зграда двојне намене. Приземље је било намењено за локале, док су првобитно пројектована четири спрата и касније дограђен пети спрат садржали луксузне, простране станове.
По својим стилским одликама, зграда припада академизованој варијанти српско-византијског стила. Примена средњовековних елемената види се у горњим зонама фасаде, док је приземље обликовано у академском духу.
Врачарска штедионица, зграда апотеке „Лондон“, Улица Краља Милана број 9
Апотека преко пута Лондона је у моје време вероватно била уз ону у Немањиној улици најважнија апотека у граду. Верујем да је свако од нас макар једном ушао унутра да купи лекове. Била је једна од првих апотека која је била стално дежурна. Сви су знали да јој је радно време дуже од осталих апотека. Свако кога је нека здравствена невоља притисла знао је где да потражи лек.
Некако у то време несташица појавиле су се и банане али су се могле набавити само понекад и понегде. Неко је на радију разгласио да су банане стигле у ову апотеку. И кренула је јагма. Силан свет нахрлио је да се распитује и купе банане, а очајни апотекари су на крају обесили велики натпис на улазним вратима на којем је крупним словима прецизно писало: “Немамо банане!”
Не би то била београдска прича да први следећи суграђанин који је отворио врата преко којих је стајао огроман натпис одмах на улазу није упитао: “Извините, молим вас, а кад ћете добити банане?”
А сада о историји Врачарске штедионице и лику и делу господина Милоша Савчића.
Дом Врачарске штедионице саграђен је 1906. године по пројекту архитекте Данила Владисављевића, уз сарадњу инжењера Милоша Савчића. Изградња објекта значајно је утицала на развој архитектуре Београда крајем 19. и почетком 20. века.
Објекат је конципиран као доминантан угаони објекат са подрумом, приземљем и два спрата.
Развијене уличне фасаде рашчлањене су подеоним венцима и обликоване у традицији европског академизма, са очигледним утицајем ренесансе и барока немачког порекла.
У приземљу дуж фасаде, сокла је рустично третирана, налик на градњу блоковима, док је цела фасада израђена од вештачког камена и украшена нутнама. Изнад приземља се налазе портали и улаз у објекат од храста, као и ритмично распоређени прозори са наглашени троугаоним тимпанонима, пиластерима и декоративном пластиком, који доприносе динамичности фасаде. Посебан акценат дат је угаоним терасама у нивоу првог и другог спрата и над којим се уздиже купола на високом тамбуру. Наглашен је кровни венац који носи балустрирану атику као завршни декоративни елемент грађевине.
Како му је у близини била и кућа у којој је живео, то је ред да овог „генијалног“ човека опишем.
Милош Савчић, рођен је у Свилајнцу, 26. јула 1865 а умро у Београду, 9. марта 1941 месец дана пред бомбардовање, од мајке Јелене и оца Теодора. Отац му је био добростојећи трговац.
Био један од најбогатијих Европљана свог времена, министар грађевина, градоначелник Београда, грађевински инжењер, предузетник, саветник, сарадник и руководилац бројних привредних објеката у Краљевини Србији и Краљевини Југославији.
У родном месту је завршио основну школу и прва четири разреда гимназије, у Београду је 1885. завршио реалку, а у Минхену 1889. Високу техничку школу. Након завршених студија, на позив професора Лева, који је у Високој школи предавао путеве и железнице, остао је још две године у Немачкој, радећи на изградњи баварских државних железница. Као младом инжењеру Србину, такав посао је представљао ретку почаст, али и изузетну прилику за стицање солидне праксе. Међутим, као страни држављанин, није могао да постане државни чиновник, могао је да ради само као контрактуалац (по уговору).
Најпре је радио на проширењу железничке станице у Минхену. У почетку се бавио снимањем терена, на основу његових снимака су други инжењери израдили елаборат, затим на обележавању свих објеката и кривина, а када се кренуло са изградњом објеката: канализације, укрштања са трамвајима, електричних постројења и пруге дужине 30 км, радио је као надзорни инжењер на изградњи једног од мостова, на коме су први пут изведени лукови од армираног бетона. По завршетку посла, његов задатак је био да прегледа читав елаборат, који су претходно израдиле његове колеге.
Након тога су га ангажовали за израду опсежног и детаљног елабората, због кога је пропутовао целу Баварску, а у послу је имао помоћнике, којима је показивао снимање и трасирање терена. Овај посао му је донео пуно успеха и признања. Мада је био млад инжењер, обављао је послове старијег инжењера, са дупло већом платом, што је био разлог да га неке колеге старији инжењери гледају попреко и са завишћу. Једно време је радио на одељењу за скретнице, на методи централизовања скретница, према „блок систему”.
Године 1891. због мајчине смрти је одлучио да напусти посао на баварским железницама и оде у Србију. У то време је требало да пређе да ради код Ајфела, који је након изградње чувене Ајфелове куле стекао светски глас. Пошто је посао требало да започне у мају наредне године.
Да би искористио слободно време, отишао је на одслужење војног рока, који је по закону требало да траје пет месеци, или мање, у случају да се раније положи официрски испит. Међутим, пао је на практичном делу испита, на коме је добио за задатак да обележи троугао на терену и пошто је задатак решио на инжењерско-трасерски начин, уместо по војним правилима. Због тога је морао да продужи војни рок и откаже уговор са Ајфелом. Видите како је овде изражена она народна: Свако зло доноси и добро.“
Након одслужења војног рока, 1893. се запослио у Београдској општини. Након годину дана је одлучио да, уз финансијску помоћ оца, стрица и брата, започне сопствени посао, отварањем Инжењерско-архитектонске канцеларије у Београду, заједно са пријатељом из минхенских дана, архитектом Гашпаром Бекером 1893. године. У то време, отварање сопственог пројектантског предузећа је представљало сасвим нову иницијативу, која је у кругу породице и пријатеља изазивала скепсу. У то време држава није имала довољно средстава за веће техничке радове, као што су путеви, железница, канализације, мостови, па се у почетку посветио изради пројеката за куће.
Осим тога, приватни послови су се закључивали без компликованих процедура, без такси, уверења, ни катастарских планова. Већи уговори су се правили обичним писмом, док су мањи договарани само усмено.
За први посао га је ангажовао Лука Ћеловић, који му је тражио да направио план за приватну кућу у Карађорђевој улици у Београду. А за њим су га ангажовали богати трговци Јован Јовановић Шапчанин и Милан Павловић, те касациони судија Милутин Марковић, сви ради изградње приватних породичних палата.
Један од највећих проблема у Србији у то време је представљало затварање угарске границе за извоз живих свиња, под изговором да су свиње заражене или да за то постоји сумња. Само током 1895. је граница затварана три пута, а слична ситуација се понављала и у наредним годинама, што је српску владу приморало да започне борбу за економско ослобађање од Аустроугарске.
Прво решење је било да се уместо свиња извозе месне прерађевине, које су осим у Аустроугарску могле да се извозе и у друге земље: Швајцарску, Немачку, Белгију и друге државе, без ризика да се месо поквари.
Из тог разлога влада Србије је 1895. донела Закон о државној помоћи кланичким предузећима, а новоосновано Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке у Београду је одлучило да ангажује Савчића да проучи организацију кланица у Аустрији и Немачкој. Он је током 1896. поднео прерачун и наредне године добио право на изградњу кланице, која је постала један од најважнијих државних пројеката. Опозиција се на челу са председником Удружења инжењера Србије, Тодором Селесковићем, супротставила фаворизовању Савчића и његовог предузећа, тражећи да се у иностранство пошаље још стручњака.
Међутим, кланица (касније БИМ Славија) је 1898. године изграђена, а уз њу и зграде за берзу, пошту, телеграф, канцеларију, раднички станови, пушнице, хладњача, обори и друго, са распоредом објеката који је предвиђао и сва могућа потребна проширења, због чега је јавност дошла до закључка да је Савчић поверени посао веома успешно одрадио. Осим тога, цео комплекс је имао значајну улогу у борби за привредну независност током Царинског рата из кога је Србија изашла као победница. Након изградње кланице, скочили су му углед у јавности и поверење у његов рад. Због стечене репутације, савесног рада и иницијативе, Савчића су многе установе узимале за саветника, сарадника или директног извођача.
Стечени капитал од овог предузећа је годину дана касније уложио у акције Београдске прометне банке д. д, и изабран је за члана њеног најпре Надзорног, а затим и Управног одбора.
Радећи на кланици брзо је постао свестан о економској зависности Србије од иностранства, посебно увоз дрвног грађевинског материјала из Аустроугарске. Из тог разлога, сматрао је да је неопходно изградити стругару, која би снизила цену овог материјала на домаћем тржишту.
Намера му је била да Београдска прометна банка обезбеди новац за изградњу стругаре, али је у почетку наишао на велики отпор Управног одбора банке. Управа је 1901. године коначно одобрила његов предлог, под условом да Савчић лично покрије сваки евентуални финансијски губитак банке на том пројекту. Две године касније, на обали Дунава је изграђена прва већа парна стругара у Краљевини Србији, која је до Првог светског рата константно проширивала своје капацитете.
Једно од највећих проблема стругаре је било питање набавке јефтине дрвне грађе, јер је она у почетку стизала из иностранства или је набављана скупа грађа на домаћем тржишту. Банка је 1902. године добила од државе право на експлоатацију шума на Тари а грађа је довођена сплавовима Дрином, Савом и Дунавом, до канала који је имала стругара у Београду. Канал у Београду је изграђен да би се грађа са сплавова лакше извлачила, јер је у почетку за извлачење коришћена воловска снага. И сечење се у почетку радило ручно, да би касније почеле да се користе моторне машине, а временом се увећавало и машинско постројење.
Пошто је шума на Тари лежала на беспућу, на веома стрмим падинама, испресецана кланцима и клисурама, није било могуће транспортовати грађу до Дрине. Савчић је уз помоћ немачких колега пројектовао специјалну жичару. Жичара је изграђена у две етапе. Прва етапа, дужине 6.010 м, с падом од 800 м, и пролазећи кроз два тунела у стенама, дужина 56 и 26 м је изграђена 1908. године. Пробијање тунела је рађено у зимско доба, а грађевински материјал за изградњу жичара је допреман из Београда, колима, саоницама и пешке. Између малог и великог тунела је постоји размак од 400 м изнад долине Дрине. Друга етапа дужине од 3.860 м била је са успоном од 380 м. Брзина товара који се кретао жичаром регулисана је хидрауличним регулатором за кочење, а товар се кретао услед сопствене тежине без погонске снаге. Одељак за експлоатацију шуме на Тари и начин на који је грађа допремана наводи се као пример рационалног савлађивања природних препрека.
Стругара у Београду је постала једно од најуспешнијих дрвно прерађивачких предузећа у земљи и запошљавала је између 120 и 280 радника. Захваљујући њој Србија је од увозника дрвне грађе, постала њен извозник.
Године 1903. је постао потпредседник Београдске прометне банке, а банка је две године касније променила назив у Прометна банка а. д. Један од акционара банке је постао и краљ Петар Карађорђевић. На идеју краља Петра, године 1905, преко Управног одбора Прометне банке отворена је „Србија, прво српско друштво за осигурање”, односно прво осигуравајуће друштво у Србији Акције са редним бројем од 1 до 300 купио је је такође краљ Петар, чиме је помогао идеју о остварењу оваквог друштва. Савчић се од самог оснивања налазио у управи тог друштва и активно водио његове послове.
Друштво је у веома кратком року стекло велики одзив грађанства свих сталежа, тако да је на крају првог баланса друштво већ могло да отпише трошкове и оствари добитак. Од 1908. године уведено је и тзв. народно осигурање, на мале суме, тако да је било приступачно свима, па и најсиромашнијим грађанима. Још пре Балканских ратова, друштво је имало склопљен уговор и са Државном железницом. И поред свих потешкоћа, осигуравајуће друштво је успело да се одржи исплаћујући редовне и ратне штете. Након Балканских ратова, друштво је своју делатност проширило и на Јужну Србију, а након Првог светског рата и на целу Југославију, отварајући представништва по целој земљи, тамо где је постојао већи одзив, разгранавајући своју делатност на све врсте осигурања.
Збор акционара Врачарске штедионице га је 1904. године изабрао за члана Управног одбора. Убрзо након тога, штедионица је од државе добила право на експлоатацију Рибарске бање, за коју је Савчић израдио ситуациони, нивелациони и регулациони план. Бања је потпуно модернизована. Сви радови у бањи су рађени према његовим упутствима. Исте године изграђена је вила „Србија”, у којој је чест гост лети био краљ Петар. Наредне године је изграђена вила „Босна ”, са 39 соба на спратовима, док су у партеру биле смештене канцеларије бањске управе, лекарске ординације за преглед болесника, апотека, пошта, радње. Исте 1905. настале су и виле „Херцеговина”, „Далмација”, „Славонија”, „Стара Србија”, а 1907. и вила „Црна Гора”. Осим ових вила, постојала је зграда са 10 соба за смештај ниже класе, као и зграда од 20 соба за бесплатан смештај сиротиње. Бања је постала једно од најлепших лечилишта и летовалишта тог доба.
Захваљујући Савчићевом спретном руковођењу, банка је 1909. године своје пословање проширила и на бродарство и речни превоз песка и шљунка, који су били веома тражени у грађевинској индустрији. Најпре су набављене две дрвене лађе, а касније и бродови, шлепери, ремолкери, багер и елеватор, који су служили за транспорт и истовар песка, шљунка, као и дрвне грађе, која је стизала са Таре.
Током изградње пруге Ниш—Књажевац, пронађене су богате наслаге каменог угља у подножју планине Тресибабе. Од 1909. до 1915. вршена су само испитивања, а 1915. Савчић је од државе добио повластицу за експлоатацију 150 рудних поља на тој територији, која је због рата и неизграђене пруге морала да буде одложена. За време окупације, рудник Тресибаба су експлоатисали Бугари, а касније и Немци. До изградње пруге угаљ се транспортовао волујским колима.
Пред Први светски рат, приликом завођења Аустроугарског ултиматума, се налазио Минхену. Уочи саме објаве рата, из Немачке је прешао у Швајцарску, како не би био задржан или интерниран. Одатле се вратио у Србију и одмах се ставио на располагање војсци, која га је упутила на завршетак изградње пруге Ниш—Књажевац.
Заједно са српском војском је прошао Албанску голготу. Године 1916. се нашао у Женеви, где је заједно са Јованом Цвијићем и проф. Ђорђевићем, основао Српски комитет, који је имао за циљ да међу српским савезницима и пријатељима српског народа скупља прилоге као прву помоћ у тренутку ослобађања. Учестововао и у оснивању Друштва народа.
Током рата инсталације и инвентар на Тари су опљачкани и однети. Парна стругара у Београду је уништена у пожару, а пловни парк и бродове је делом уништила непријатељска артиљерија са монитора, док је други део одвежен у горњи ток Дунава. Фабрику стакла у Костолцу је непријатељ порушио, тако да нису остали ни темељи. Нову зграду Привредне банке је знатно оштетила непријатељска артиљерија.
Након рата и смрти Михаила Поповића и Николе Спасића, Савчић је постао председник Управног одбора Прометне банке, од које је, уз помоћ директора банке Михаила Драгичевића створио једну од најуспешнијих пословних банака на територији Југославије.
Уложио је максималне напоре у обнову, тако да су банка и сва привредна предузећа већ након годину дана могле да наставе са нормалним радом. Стругара у Београду је проширена, а поред ње је изграђена и троспратна кућа за радничке станове, затим и прикључни железнички колосек на пругу дружавне железнице за утовар вагона. Радило се у две или три смене. Стругара је запошљавала око 300 радника и 20 чиновника.
С обзиром да након рата, приликом исплате ратне штете, савезници нису ништа учинили по питању враћања пловних објеката који је непријатељ украо и однео из пловног парка у Београду, набављени су нови бродови, багери, елеватори и др. и направљена је нова радионица на савској обали.
Године 1921. у просторијама Прометне банке, основано је Удружење банака. Један од главних циљева овог удружења је био заједнички наступ српских банака током национализације Беочинске фабрике цемента и Друштва Сартида (основаног 1913. године) путем откупа одређеног броја акција, као и оснивање нових банака на ослобођеним територијама. Био је потпредседник и члан Управног одбора Беочинске фабрике цемента и Друштва Сартид, као и многих других привредних предузећа.
Две банке, Извозна и Прометна су након Првог светског рата у Скопљу формирале заједничку банку под називом Извозна и прометна банка а.д, ради проширења аједничког делокруга рада на територији Старе Србије.
Управа Прометне банке је 1920. основала Друштво за експлоатацију горива. Након завршетка пруге Ниш—Књажевац 1921. започела је и експлоатација рудних поља на тој територији, пронађених пре рата. Од Ђорђа Вајферта је Прометна банка 1930. преузела повластицу над рудницима Подвис (северно од Тимока и Тресибабе) и Благовести, у којима је радило преко 800 рудара и чиновника. Рудници Тресибаба и Подвис су поседовали сопствену електричну централу, са три локомобиле. Над окнима рудника биле су постављене за то доба модерне машинске дизалице.
Проветравање у рудницима било је вештачко, са засебним ваздушним окнима, над којима су постављени вентилатори за црпљење „поквареног“ ваздуха. Ваздух збијен компресорима под притиском од шест атмосфера је употребљаван за рад пнеуматичких чекића – бушилица. Рудници су располагали и потребним радионицама: ковачком, браварском, столарском, електричарском.
Посебна пажња била је усмерена на обезбеђивање што бољих услова за рад. За становање особља и радника била је подигнута велика колонија за бесплатно становање радника и њихових породица. Остали радници су регрутовани из околних села. Породице и радници су имали право на бесплатан огрев, струју, имали су на располагању магацин са животним намирницама, у којима су куповали испод пијачних цена. Постојала је амбуланта са апотеком коју је водио месни лекар. Уз станове радници су имали и извесно земљиште за баште. Деца на руднику Подвис су похађала државну основну школу, чију је изградњу са свим потребним инвентаром финансирало Друштво за експлоатацију горива. При руднику Подвис је постојао фудбалерски спортски клуб, као и музички оркестар од 15 чланова.
На Тресибаби је 1938. изграђена велика зграда за рударски дом, у ком је била смештена кантина. У истој згради, своје просторије је имало и Соколско друштво: велику соколану са бином и справама за вежбање и приредбе, свлачионицу са тушевима са топлом и хладном водом, одељење за позоришну секцију, читаоницу и библиотеку. Чланови Соколског друштва су били готово сви намештеници рудника. У дому је била постављена апаратура за тон филмове. Рудници су имали модерну станицу за спасавање, са 10 Дрегерових апарата за гашење пожара и 40 врло добро извежбаних чланова.
Године 1921. основан је конзорцијум, који је од Петра Вујана откупио рударске терене за експлоатацију рудног басена Косово и започета су истраживања на десној обали Ситнице, код Црквене Водице. Наредне године је основано Рударско-индустријско акционарско друштво „Косово” у Косовској Митровици и започета је експлоатација, а 1923. у су започети радови за економичнију експлоатацију и лакши транспорт од рудника лигнита „Косово” до железничке станице у Обилићу. Највеће заслуге за напредак у развоју рудника „Косово” је имао Савчић, који је обављао функцију председника акционарског друштва. У првим годинама, експлоатација је била мала, због врло слабо развијене индустрије у Јужној Србији. Након што је акционарско друштво прешло у руке Прометне банке рудник је почео да напредује, повећани су и производња и потрошња, посебно с развитком индустрије у Скопљу. Након отварања рудника „Трепча” 1930, рудник „Косово” је добио сталног потрошача, јер су електране „Трепче” користиле лигнит из рудника „Косово”.
Изграђена је примитивна жичара, са једним ужетом, дужине 2.925 м и падом од 25 м, са утоварном станицом у руднику, и истоваром на железничкој станици. Жичара је могла да преноси вагоне од 500 килограма. Подигнута је електрична централа са локомобилима и конструисана специјална машина за вађење угља из рудника. Услед пораста броја персонала, у периоду 1936—1938 је изграђена радничка колонија од 10 зграда, као и 9 нових зграда канцеларија и прометне зграде. Зграде су имале електрично осветљење и водовод. Отворена је и радионица за оправку машина и другог инвентара, а услед повећаног извоза угља, 1938. године је отворено још једно рударско окно под називом „Александар”. Захваљујући улагањима Привредне банке, у периоду 1930—1938 рудник „Косово” је учетворостручио производњу, која је омогућила електрификацију Јужне Србије.
Године 1927, отворена је стругара у Босанској Јагодини, код Вишеграда, након што је Прометна банка од приватних лица 1921. и 1922. године откупила шуму на Заовљанским Косама. Детаљан пројекат, са свим споредним инсталацијама за стругару је израдио Савчић лично, мада је у то време већ имао синове инжењере и на десетине стручњака, цртача и инжењера који су радили по предузећима које је он основао. За потребе превоза дрвета је исто као и на Тари израђена жична железница, дужине 8.200 м и падом од 360 м. За њену изградњу је делом искоришћен материјал са демонтиране жичаре на Тари. Стругана дрвна грађа се сплавовима преко Рзава, Дрине, Саве и Дунава, превозила у Београд. Стругара је започела са радом 1928. године и била је једино место запослења за сиромашне сељаке у ширем простору тог краја.
Године 1905. био је један од оснивача нове Самосталне радикалне странке. У периоду 1905—1911. и 1923. године је био народни посланик, као члан Самосталне демократске странке, а у периоду 1908—1909. министар грађевина.
У то време су основане Општинска штедионица и електрична централа. Краљ је, након завођења Шестојануарске диктатуре, 1929. године, указом распустио општинску управу из 1926. и поставио га за градоначелника Београда. На овај начин је испунио завет дат жени Катинки да ће бити градоначелник Београда. Као градоначелник је знатно увећао ефикасност рада комуналних служби града. Устројио је књиге путника за хотеле. Под његовом управом је донет Статут којим је регулисано питање општинског чиновништва. Радио је и на већ започетом модерном калдрмисању Београда, за које је израдио програм и све потребне елаборате. Заведен је нови начин наплате електричног осветљења и воде, који су омогућили општинско самофинансирање.
Основана је и Штедионица Општине града Београда с циљем да прима приходе и плаћа трошкове општине. Као извршилац тестамента Николе Спасића, започето је изградњу Градске болнице у Београду. Подигнута је и нова, модерна Основна школа „Краљ Александар” у Дечанској улици. Његове највеће заслуге у функцији градоначелника су то што је ослободио град од неповољног краткорочног зајма, који је због затезних камата претио да угуши престоницу. Проблем је решен узимањем новог зајма од швајцарских банака, којим је претходни зајам у потпуности исплаћен, а изграђена је и нова електрична централа у Београду. Због овог подухвата је најоштрије нападан, па чак и тужен суду под сумњом да је финансијски оштетио Београдску општину, али је суд утврдио да је цео поступак око уговора о грађењу електричне централе урађен по закону.
Преплитање политичких и привредних функција у оно време није била неуобичајена појава, али је у случају Милана Савчића изазивала подозрење српске јавности.
На јавној лицитацији је Привредна банка купила Фабрику вагона и гвоздених конструкција у Крушевцу (касније „14. октобар “), чији је претходно била поверилац, и која је непосредно пре тога пала под стечај. Фабрика је из основа реконструисана и модернизована у року од годину дана и за њу су обезбеђени послови у Државној железници, у производњи нових вагона и гвоздених железничких мостова. Ова инвестиција је била једина у којој уложени новац није повраћен и фабрика је до Другог светског рата пословала с губицима.
Израдио је план за железнички мост на Морави. Под његовим надзором су у кориту реке подигнути бетонски стубови и сачињена је метална конструкција, коју су Немци у Свилајнац допремили уочи рата, а затим су је однели Бугари. Као директор Државних железница помиње се 1920—1921. године.
Успешно се бавио пројектовањем индустријских и стамбено-пословних зграда, претежно обликованих у стилу академизма, са елементима сецесије. Истакао се и као конструктор угаоних палата, Класне лутрије (пројектова заједно са Миланом Капетановићем), на углу улица Васе Чарапића и Кнегиње Љубице (1898—1899), Дома Врачарске штедионице, према пројекту архитекте Данила Владисављевића, на углу улица Кнеза Милоша и Краља Милана (1906) и двеју властитих кућа.
Према његовом пројекту Прометна банка је основала и своје последње међуратно предузеће, Ваљаоницу лима у Земуну. Када је изграђена 1938. године, представљала је веома уносан привредни подухват и круну пословног успеха Прометне банке и српске привреде.
Можда ће ми многи замерити на опширном презентирању живота Милоша Савчића, али сматрам да тако изузетној личности треба посветити пажњу. Видите да је он увек тамо где је улагао капитал имао своју личну контролу и посвећеност. Многе његове финансијске и инжењерске идеје су актуелне и данас.
Преминуо је 9. марта 1941, након дуже болести, непосредно пред почетак Другог светског рата. Сахрањен је наредног дана у на Новом гробљу у Београду. Добар део онога што је изградио је уништено током рата, а након рата сва предузећа које је основала Прометна банка су пренета у државно власништво.
Своју вредну имовину, три хектара земље и удео у две воденице, уочи смрти је тестаментом завештао православној цркви Светог Николе у Свилајнцу, чији је, заједно са супругом, био један од највећих донатора. Године 2004. једна улица на општини Савски венац је по њему добила име. Његова породица је била међу највећим акционарима Аграрне, Врачарске и Извозне банке. Прометна банка је објединила сав породични иметак. Купили су винограде и од њих направили престижну стамбену четврт на Дедињу. Изградњу комплекса луксузних вила започео је Милош Савчић, а наставио његов зет Александар Ацовић муж ћерке му Јелице.
Приликом немачке окупације, супруга Катинка, мада пореклом Немица је одбила сарадњу са Немцима, тако да је заједно с децом и њиховим породицама избачена из породичне палате у центру града. Крај рата су дочекали у виноградским викендицама на Дедињу. Након ослобођења, избачени су и са Дедиња, као представници поражене буржоазије и одузета им је читава имовина јер је кућа у Ужичкој 15, у којој је живела његова ћерка Јелица постала резиденција Јосипа Броза Тита, а затим и Слободана Милошевића, а у близини је на њиховом некадашњем имању изграђена и Кућа цвећа.
Зграда Јадранско подунавске банке, Улица Краља Милана, број 11
Зграда некадашње Јадранско –подунавске банке изграђена је 1924. године по пројектима Аугуст Рајнфелса. У њој се од изградње одвијала само банкарска делатност. Банкари су и тада препознали да је „Лондон“, раскрсница две важне саобраћајнице, Улице кнеза Милоша, тада Краља Фердинанда и Краља Милана, најбоља могућа локација за седиште банке. Јадранско –подунавска банка имала је филијале у више од 20 градова Европе и Америке. Банка је пословала до 1944. године. Изузетно велику добит није делила власницима-акционарима већ је у складу са тадашњим начином пословања стварала фондове. После рата је била седиште Н.Б. Србије- Девизне документарне контроле извоза и увоза. Ми који смо радили у спољној трговини схватали смо значај и строгост девизне контроле и са страхопоштовањем улазили у ову зграду. Монументални објекат изграђен је у академском стилу, површине преко 1.100 квадраних метара. Шалтер сала је кружног облика и са овалним кабинетом директора и великим старинским сефом који има божанствени изглед и ја сам имао прилику да их видим и боравим у њима.
Фасада зграде је дело словеначког вајара Лојза Долинара и препуна је симболичких обележја; Хермес или Меркур је означен као посредник између богова и људи и заштитник је трговине, путника и свега што увећава добит. Вешто је повезан са осталим фигурама на фасади, што му повећава моћ, а у томе му „помажу“ и скулптуре Посејдона или Нептуна, Афродите и Венере.
Импозантна архитектура је и унутар зграде, где се у конвексним осмоугаоним медаљонима прозора на трећем спрату налазе ликови из грчко-римске историје који симболизују разне делатности.
У овалној шалтер сали налази се фонтана са мермерном женском скулптуром богиње Афродите или Венере, која је симбол плодности и заштитница морепловаца која је у стојећем положају и руком придржава своју дугу уплетену косу, аутора Петра Палавичинија. Прича о овом импозантном здању мора да се зачини бронзаном скулптуром Александра Македонског на коњу који и данас се налази у свечаној сали за седнице.
Волови у краља Милана. Где су две мале куће сада је зграда банке. Иза је апотека „Лондон“ на раскрсници улица краља Милана и кнеза Милоша. То су куће на бројевима 11,13 и 15.
