Улица Краља Милана од Лондона до Славије
Палата „Деванха“, омаж шкотском броду који је спашавао рањене Србе, Улица Краља Милана број 21
Одмах преко пута Београђанке налази се палата Деванха, лепа старовремска зграда коју су окружиле две, мало, модерније зграде. Ту, иза, налази се и тролејбуска станаица.
Међутим, за разлику од комшија, овај објекат је плод заклетве једног војника који је преживео страхоте Првог светског рата и нашао спас захваљујући једном броду и његовој посади. Војниково име било је Никола Узуновић, који ће касније постати председник владе Краљевине Југославије и деда је познатог глумца Танасија Узуновића, а брод је носио име које је дато и самој палати „Деванха“.
Извесно је да је име куће о којој је овде реч, није везано за словенску богињу лова Девану, већ за шкотски теретни брод „Деванха” који је током Првог светског рата превозио војску.
Кућа је била власништво Николе Узуновића рођеног 1873. године, а умрлог 1954. године, правника и политичара који је у два наврата био председник владе Краљевине Југославије. Био је син Таска, угледног нишког трговца и земљопоседника. Његова је и вила на Дедињу, национализована и поклоњена представнику једне велике силе.
На прочељу велике зграде, осим имена Палата Деванха, стоји и барељеф пароброда. Откуда брод на прочељу?
Реч је о полутеретном броду изграђеним 1906. године у Шкотској, оном који је 1915. и 1916. године превозио српску војску у Галипоље, Крф, Александрију…
Био је то брод-болница. На броду је као болничарка радила пожртвована Шкотланђанка Мери Ен Браун. Она је по завршетку Првог светског рата добила орден – српски Крст милосрђа. Нема сумње да је због прегалаштва Мери Ен Браун заслужила одликовање, али је готово сасвим извесно да је томе допринео један од бораца који се нашао на броду „Деванха”. Био је то Никола Узуновић.
Очито не заборављајући шта је долазак овог брода, а и њена брига као болничарке значила српским борцима, Узуновић је желео да на својој палати у којој је до краја Другог светског рата живела српска елита, остави печат веома важног догађаја не само у његовом животу већ и за будућа поколења.
Иначе, брод је престао да плови и расходован је 1928. године у Јапану, а паркови и дворци крај Абердина у Шкотској и даље имају исто име као и београдска палата: Деванха.
Деванха је имала задатак да превози робу и путнике на рути од Велике Британије до Индије и Кине, а на овој линији, по први пут, нашла се 1. марта 1906. године када је испловила из Лондона. Међутим, рат је убрзо прекрио свет. Насмејани путници нестали су са палубе Деванхе, а 16. септембра 1914. године заменили су их војници. Ратни задатак брода био је оперисање у Дарданелима, односно у близини Галипоља све до почетка априла 1915. када је претворен у брод-болницу.
Годину дана касније, 9. априла 1916. брод Деванха спасиће живот великом броју рањених војника међу којима је био и Никола Узуновић.
Наиме, Узуновић се од 5. априла, налазио на на броду који је по Медитерану превозио ратни материјал и рањенике са Крфа, углавном Србе. На тридесетак километра од Рта Бенгут у Алжиру, брод је пресрела немачка подморница и без упозорења, испалила торпедо. Тешко погођен, брод је потонуо, а у експлозији су погинула деветорица војника, док су остали рањеници и посада завршили у мору. Део њих успео је да се докопа чамаца за спасавање, али је већина имала само појасеве за спасавање.
Већ у боловима и исцрпљени, рањеници нису имали снаге да крену ка обали. Били су препуштени на немилост морским струјама које су их вукле ка пучини.
У води су провели четири дана. Жедне, изгладнеле и без наде за спас, такве их је затекла посада брода Деванха која је била на свом курсу ка Малти. Преживеле, међу којима је био и Никола Узуновић, брзо су извукли на палубу брода, где им је болничарка Мери Ен Браун, са својим колегама, пружала помоћ не штедећи себе, све док брод није стигао на Малту. Мери Ен је због овог чина одликована орденом српски „Крст милосрђа“ по завршетку рата.
Насред хладног Средоземља, у јеку Великог рата, таласи су решили да прекрију Николу Узуновића, једног од српских војника чију лађу је торпедовао непријатељски брод. Први светски рат био је срамота “хумане” Европе, која је немилице убијала све што је сматрано непријатељским. Гађали су лађе са рањеницима, мрцварили већ измучене војнике… Историја се нажалост увек понавља и никако да нам посране учитељица живота.
Никола је плутао са осталима слутећи крај. Одједном, видео је брод са потугалском заставом који је носио име “Деванха”. Након што је под собом осетио палубу Деванхе, Узуновић се заклео да ће, ако преживи, подићи праву палату и да ће је назвати по овом броду.
Тако и би. Е да видимо како је кад Србин да реч.
Никола Узуновић је, дабогме, одржао реч. Касније је постао премијер и министар у неколико сазива владе и веома уважен човек. Послератне године донеле су слободу, али не и раскош. Требало је ожалити жртве и обновити земљу. Ипак, Узуновић није заборављао своје обећање. Иако му је било потребно више од деценије, 1929. године подиже палату Деванха.
Локација није могла бити било која, већ изабрана како доликује у центру града. Занимљиво, на месту на којој и данас стоји палата Деванха, претходно се налазила кафана “Код патролџије” где су често навраћали београдски ноћни стражари који су чували град.
Док је Узуновић био финансијер, сам објекат пројектовао је чувени београдски архитекта Ђорђе Ђорђевић који је на прочеље зграде ставио барељеф пароброда. Можете видети на доњој слици, испод венца где пише Палата… па барељеф брода…Деванха.
Све до краја Другог светског рата, у овој згради обитавала је српска елита којој је Узуновић издавао станове.
Шта је било са бродом? Сам брод 1919. прешао је у руке аустралијске војске и био је изложен као музејски експонат. Поново је запловио 1925. али је пловио само три године. Тада, 1928. две године пре подизања палате Деванха, продат је Јапанцима који су га претворили у старо гвожђе.
Брода Деванха више нема, али зграда и сећање на његову улогу и спашене животе живо је и данас. Почаст су му одали и Шкоти називајући његовим именом неколико паркова и двораца у близини Абердина.
Ова зграда има веома занимљиву причу, али се може рећи да је изграђена на основу обећања српског војника. Војник је био Никола Узуновић,а касније и председник Владе Краљевине Југославије, од 8. априла 1926. до 17. априла 1927. и од 27. јануара 1934. до 22. децембра 1934. године.
Репортери „Новости” обишли су данашњу “Деванху”, здање поред којег је прошао свако у овом граду, јер је тачно прекопута “Београђанке”. Додуше, мало ко подигне поглед навише ка врху чеоне фасаде здања направљеног 1929. године.
На капији данашње палате сачекују нас Људмила Павлов и Марта Салај Шурев. Поред осталих комшија, оне најдуже станују овде. Подсећају да су Немци током Другог светског рата користили палату за своје потребе, а натпис који води ка склоништу, кажу, још је из тог доба. После рата, овде своје место заузима Централно веће Синдиката Југославије.
Улаз у здање прави је времеплов. Огромно огледало потиче из предратног периода, баш као и поштански сандучићи. У старом лифту остала је оригинална резбарија. Када би неко данас снимао “Отписане”, сценографија му не би ни била потребна.
– Некада су у холу висила три огромна лустера – објашњава Људмила Павлов. – Били су од кристала и вредност им је сигурно била огромна. Стајали су ту до 1988. године, а онда су, једног јутра, просто – нестали. Остала је кука да виси са плафона и подсећа нас на њихову некадашњу грациозност.
Заједно са лустерима, “Деванху” су “напустиле” и плафоњере од брушеног кристала, за којима наше саговорнице само испуштају дубоке уздахе. Ово здање било је палата у правом смислу те речи.
Станови са високим плафонима, популарни салонци, и данас изазивају велико поштовање. Све што је остало, данас, ипак, упечатљиво подсећа на богатство које је Узуновић уградио у ову зграду.
Силазимо у подземље здања, одакле допиру најбројнији проблеми који муче станаре. У подруму се често појављују подземне воде које умеју да покуљају напоље и направе им велике невоље. Адвокат Горан Белић помаже док Људмила и Марта подижу шахтове из којих често надође вода.
– Давне 1999. године отворила сам овај шахт желећи да сазнам шта је испод њега – сећа се Павлова. – Изгледа као бунарски цилиндар, прецизно је озидан циглом и има металне степенице које воде наниже. Нисам могла да видим дно, па сам бацила новчић, а он је врло дуго путовао док коначно нисам чула звук његовог пада. Тај шахт био је веома дубок.
Међутим, према речима наше саговорнице, сада је сасвим другачије. У међувремену су комшије адаптирали своје станове и локале, а велику количину шута и песка су, очигледно, сипали овде.
– Зато сада често имамо поплаве у подруму – додају наше саговорнице. – Ниво воде нагло порасте и тешко је борити се са њим. Чак смо недавно позвали специјалну екипу “Водовода и канализације”, и они су послали стручан тим. Посебном пумпом су извлачили воду, али су рекли да је њихов посао узалудан уколико вода опет почне да притиче. Нажалост, било је баш тако.
Сазнања о водама које постоје испод централних делова београдског гребена није од јуче. Испод Теразија постоји обиље подземних вода, па испод Хотела “Москва” и данас ради неколико пумпи, иначе би здање било на удару воде која постоји испод њега. Испод зграде “Новости”, односно Штампарије “Борба”, такође се налази велики бунар. Када су копани темељи за Палату „Београд”, популарну „Београђанку”, грађевинаре су зауставиле те исте воде, које су некада пуниле стари бунар на месту данашњег “Лондона”. Тек мало наниже, на раскрсници Милошеве и Немањине улице, на месту где је некада била зграда Војне академије постојао је велики бунар, баш као и изнад, код данашње Амбасаде Републике Турске. Недалеко одавде, на Славији, такође су постојали бунари, а Улица Алексе Ненадовића некада давно носила је назив Бунарска. Није тешко погодити због чега.
Тако се наше саговорнице боре са аветима прошлости, али и немаром садашњости. Многи Београђани су до данас заборавили вредност ове зграде, супротно Николи Узуновићу који никада није заборавио своју „Деванху”. Велики глумац Танасије Узуновић потомак је Николе Узуновића, главног јунака ове приче. Својевремено је Танасије, за “Новости”, испричао како су његовом деди послератне власти отеле чак шест кућа у Београду, јер није био по укусу комуниста. У подруму “Деванхе” затичемо старе пумпе за извлачење воде, за које наше саговорнице кажу да су још из предратног времена. На тлу видимо шине којима су минијатурни вагонети превозили угаљ у подруме.
Отац наше саговорнице Марте био је један од послератних политичара Ђуро Салај, који је живео овде. Био је дугогодишњи председник Синдиката, а и Академија 28 некада се звала Народни универзитет Ђуро Салај. Људмила Павлов каже да јој је као девојчици од пет година већ била потписана смртна пресуда, јер је била тешко оболела. Чак се и њена мајка помирила са извесношћу смрти детета, а онда је комшија Салај донео пеницилинске ињекције, па Људмила и данас чило и здраво истражује тајне овог здања.
Никола Узуновић је Краљу Александру остао веран до краја. Пре одласка болесног Краља у Марсеј, саветовао га је и молио да не иде јер је знао да се спрема атентат иза којег стоји Италија. После је иступио из Владе.
Некада уместо зграде у броју 23, била је кућа Јована Ристића, једног од наших највећих политичара. Звали су га Кир Џон, Дура, Брк, Тродлаки. Тако Симо Ц. Ћирковић у књизи „Надимци старих Београђана 1830-1940“ га описује. „ Славни немесник све је учинио да постане коленовић, па се тако и оградио ореолом недодирљивости. На дистанци је држао сваког саговорника. Увек први до владаоца, али не и бладарски скутоноша и хитри дворјанин (Ч.Попов). Овај Европејац појавом и политичком каријером, још као посланик у Цариграду, заслужан је за мирно добијање градова 1867, пошто је показао велико дипломатско умеће које је још елегантније показао на Берлинском конгресу 1878. године… Умео је тај Ранкеов студент да се политички порве и с Бизмарком и Андрашијем, а притом без штете по Србију…Никоме се не прашта успех, па ни Кир Џону, неизмерном славољупцу и властољупцу….увек је био први међу једнакома. Био је сам свој предак, а сва родбина сводила му се на пашеногат и Филипа Фићу Христића, кога је ословљавао с видном милоштом- љубезни пашо“. То је онај Христић чију снају је „мувао“ краљ Милан. Видите ако вас интересује у линку Кнез Михаилова.
Становање Десанке Максимовић и Бранка Ћопића, Улица Краља Милана број 23
До сада сте безброј пута прошли кроз једну од најпрометнијих улица у центру града, кроз чувену Краља Милана која је позната по прелепим вишеспратницама, зградама некад најбогатијих и најуспешнијих српских привредника. Међу многим значајним личностима из наше историје, у овој улици су становала и два уметника – Десанка Максимовић и Бранко Ћопић.
Песникиња Десанка је живела на петом спрату ове зграде, док је писац Бранко био један спрат испод. Осим што су делили исту адресу, ово двоје књижевника је током друге половине прошлог века време проводило на заједничким путовањима по читавој СФРЈ, обилазећи школе, библиотеке и културне установе где су са осталим познатим књижевницима, представљали деци своје стваралаштво. Пријатељство ова два уметника је прекинуто одласком Бранка, који је 26. марта 1984. године извршио самоубиство скоком са Бранковог моста. Десанка Максимовић је умрла неколико година касније, 11. фебруара 1993. године.
Након Бранкове смрти, Десанка се сетила лепих тренутака које су они провели заједно. Тада је написала следећи текст за ПОЛИТИКУ: ЖАЛИЋЕ ГА ЦЕЛИ НАРОД
„Био ми је Бранко Ћопић један од најбољих комшија кога сам икада имала, садруг, сабрат, с којим сам често заједно путовала по школама да читамо деци, човек с којим сам имала исто мишљење о књижевности, а то је врло важно. Исто смо мислили и у улози поезије и књижевности у животу човековом. Не могу просто да замислим да њега може смрт да узме. Када се само сетим његових дивних хумористицких прича. Кад год бисмо, ма где, читали он је био главни. Поседово је хумор, како бих рекла, неизмишљен који је извирао из народа и који је могао и највећег скептика да насмеје. Не могу да замислим да ће цовек који је засмејавао цео наш свет, сада раплакати све оне које је тако дуго засмејавао. Деца ће нарочито жалити Бранка Ћопића, његову,,Јежеву кућицу“, његове дивне,,Огласе“. Мислим да нема његове песме коју наша деца не знају. Цео народ ће Бранка жалити и као човека и као писца који је нашем народу много дао.“
Политика, среда 28. март 1984.
„Први српски технички биро и музеј“, угао Краља Милана и Ресавске. Зграда је око 1920. године и срушена је у бомбардовању 1941. године.
Угао Краља Милана и Ресавске, ка Теразијама, крајем XIX века. Збирка фотографија Бориса Белингара. Лево је палата намесника Јована РистићаTop of Form
Преко пута ове куће, наместо Београђанке, била је палата Јована Ристића, краљевског намесника, па потом Министарство спољних послова.
Изглед ове дивне палате је на доњој фотографији, лево.
О овој знаменитој личности, српске историје 19. века писао сам у линку Кнез Михаилова улица.
Зграда Официрског дома, Улица Краља Милана број 48
Посао је поверен Јовану Илкићу, једном од најугледнијих архитеката свог времена, међу чијим радовима се истиче и пројектовање Народне скупштине у Београду.
Зграда у којој се данас налази Студентски културни центар или СКЦ, изграђена је 1895. године према пројектима Јована Илкића и Милорада Рувидића. Зграда је саграђена у духу романтизма, а подигао је краљ Александар Обреновић. Краљ је зграду уступио држави за потребе војске, када је овде смештен официрски клуб познат као Официрски дом. Ово велелепно здање, налик на утврђени средњевековни замак, представљало је у то време јединствени облик грађевине у граду.
Ова јединствена грађевина са ратничким симболима на фасади подигнута је као Официрски клуб, познатији као Официрски дом.
Представља разуђен објекат са приземљем и једним спратом. Основни мотив зграде је угаона фасада, која се издваја као кула са кружном основом, на врху завршена шиљатим кубетом изнад кружног улазног вестибила. У наставку вестибила је степениште за спрат, а у десном крилу је велика дворана са галеријом за забаве.
Стил у ком је грађевина решена може се назвати закаснелим романтизмом, где су примењени елементи ране ренесансе, уз коришћење рустике на свим површинама, као и двојних прозора повезаним заједничким луком. Оваква форма највише указују на утицај Иликићевог професора Ханзена, односно на нео-византијски стил. Најбогатије декорисан је угаони део. Главна просторија дома је дворана за забаве у десном крилу.
Зграда је рестауирана после Другог светског рата, при чему је измењено решење основе. Официрски дом је изграђен да би се официрима српске војске обезбедило место на ком могу да се окупе и забаве. Ето ироније живота, одатле су пошли да га убију.
Зграда Официрског дома, у првобитној намени, захваљујући свом угаоном положају као и карактеристичној архитектури која асоцира на тврђаву, везана је за период снажења српске државе после проглашења краљевине, као и за традицију краја у коме се током 19. века налазио читав низ војних објеката: стара Милошева касарна, Мањеж, Касарна Седмог пука…. Дом је служио за рекреацију официрског кора, одржавање балова и изложби.
Зграда је уступљена Београдском универзитету 1968. године. У послератној реконструкцији од 1969. до 1971. године, за потребе Студентског културног центра, измењен је ентеријер, како у структуралном, тако и у обликовном смислу. Некадашњи угаони главни улаз потпуно је затворен, а из Ресавске улице отворен је пространи улаз са холом.
Официрски дом 1931. године Фото: OldBGD/Архивска фотографија
Официрски дом свечано је отворен на дан рођења краља Александра 14. августа 1895. године. На отварању је прочитан поздравни телеграм краља Милана из Луцерна, а говор је потом одржао и сам краљ Александар. Краљ је том приликом рекао да је овај дом доказ његове бриге за усавршавањем српске одбрамбене снаге, као и да препоручује да се у њему развијају војничке врлине и дружељубље. Све до почетка Првог светског рата у дому су организовани и приређивани многобројни сусрети, официрски балови и разне активности.
Ипак, само неколико година касније, тачније 1903. године, након ескалације стања у земљи, управо у данашњој згради СКЦ организован је Мајски преврат у коме су убијени краљ Александар и краљица Драга. Наиме, група официра, која ће касније бити позната као “Црна рука”, предвођена Драгутином Димитријевићем Аписом, у поноћ се окупила у Официрском дому. Попили су пиће, одиграли последње коло, а затим је Апис, тачно у 00:45 издао команду “Покрет!” Завереници су потом кренули у двор где су те ноћи између 28. и 29. маја погубили владара и његову супругу. Сам Апис, док је тражио своје жртве по двору, рањен је у груди са три метка. Ипак, успео је да преживи, а његов утицај на официре и војску наставио је да расте.
Након тог догађаја, у историји познатог као “Мајски преврат”, породица Обреновић свргнута је са српског престола на кога се вратила династија Карађорђевић.
Опширније о овоме читајте у линку Дворови у Краља Милана улици.
Рад Официрског дома током балканских ратова и Првог светског рата прекинут је за кратко, јер се Управа дома заједно са српском војском повлачила преко Албаније ка Крфу. Међутим, након пробоја Солунског фронта престаје са радом.
Да кажем укратко нешто и о Црној руци и зашто је српски војвода ишамарао Винстона Черчила?
Црна рука је организовала и паравојне групације на територији Старе Србије, односно Македоније. За Македонију су се борили и Бугари и Грци и Срби. После Првог балканског рата Бугари су добили добар део Источне Македоније, Грци околину Солуна а Срби део западне Македоније и део Албаније са изласком на море у Драчу и Скадру. Међутим на притисак великих сила, Срби су морали да се повуку и врате луке на мору, што је изискивало нову поделу између Бугара и Срба. Како нису могли да се сложе дошло је до сукоба и Другог балканског рата.
Велика дворана некадашњег Официрског дома а данашњег Студентског културног центра, украшена високом таваницом и колонадама, и данас памти балове који су се истицали по престижу и отмености. Протокол, високе званице, свечане униформе, лаковане чизме, беле рукавице, елеганција и раскош београдских дама све до Другог светског рата били су слика и прилика времена које је исписало славне странице историје овог здања у срцу Београда.
Чувени премијер Велике Британије из Другог светског рата Винстон Черчил 1903. године добио је шамар од српског мајора Војислава Танкосића на сред Кнез Михаилове улице.
Наиме за време Бурског рата у Јужној Африци, који је био од 1899. до 1902. године београдска штампа редовно је доносила извештаје са терена, а Срби су још увек памтећи турске злочине “навијала” за Буре.
Један од британских дописника из Бурског рата био је тадашњи млади новинар Винстон Черчил, касније премијер Велике Британије, а у једном свом чланку, због тих симпатија Срба према Бурима осуо је “дрвље и камење по њима” односно, по Србима.
Према историјским подацима баш тај чланак је на сав глас, веома бесан, у једној тада познатој београдској кафани прочитао млади потпоручник Војислав Танкосић, један од челника „Црне руке“ и том приликом се заклео да ће се осветити дотичном новинару: “Стока једна. Ако се тог Винстона икада дочепам, све ћу клевете да му наплатим!“.
Према историјским предањима Винстон Черчил се годину дана после завршетка Бурског рата Орјент експресом, од Цариграда преко Београда, враћао у Енглеску. Воз је, наводно, у београдској железничкој станици боравио неколико сати, па је Черчил одлучио да се прошета градом и мало освежи.
Вест да је новинар који је “пљувао по Србима” у Београду и да се налази у једној од кафана садашње Кнез Михаилове улице дошла је до Воје Танкосића, који се одмах упутио ка кафани “Грчка Краљица”.
Војвода Танкосић пронашао је Винстона Черчила у поменутој кафани где га је псовао и шамарао, као и да му је запретио да ће му “уколико још једном било шта тако напише о Србима одговарати главом”. Тадашњег новинара, каснијег премијера Велике Британије од љутог српског војводе спасила је полиција и отпратила га до железничке станице и сместила у воз!
Ова легенда је касније, добила шире размере, наравно на нивоу теорије завере. Черчил је, наводно, управо због овог догађаја мрзео Србе, нарочито Равногорце, наследнике четника којима је и Воја Танкосић припадао, па је зато подржао Тита и партизане у току Другог светског рата.
Легенда каже да је Черчил мрзео и Србе због „слатког греха“ његове мајке са краљем Миланом, која је „гужвала“ постељину са њим.
Војислав Танкосић се родио у селу Руклада, недалеко од Уба, крај реке Тамнаве у Ваљевском срезу. Неки аутори наводе да његови преци воде порекло из Босне или Крајине. Био је ситан човек нежне конструкције који је зулумћарима сејао страх у кости. Породица Танкосић се преселила у Београд између 1888. и 1892. године. Настанили су се у кући у улици Краља Милутина бр. 19, а Војин отац Павле отворио је и с успехом водио казанџијску радњу негде у околини Позоришног трга, данашњег Трга Републике. Тек после доласка у Београд, породица је променила презиме у Танкосић. Причало се да је то било из страха од освете или у част неке траварке Танкосаве која је Јовановиће неговала и лечила за време једне епидемије. Међутим, највероватније су то учинили у част Војине бабе Танкосаве, жене веома цењене и поштоване у завичају Јовановића. По уласку у Трстеник Аустријанци су откопали његов гроб и мртвог га фотографисали и слику су објавили у новинама са насловом: Тигар је убијен.
Хајде, да се вратимо историји Официрског дома.
После Другог светског рата, “дворац у центру” постаје Дом тајне полиције. Ту су приказиване пројекције филмова са Запада и прављене прве рок игранке. Идеја власти је била имати место где ће студентске револуционарне идеје и “против државно деловање” бити под једним кровом и лаке за контролу и надзор.
Да је таквих идеја било, јасно су показали студентски протести 1968. године, после којих је Официрски дом предат на управу Београдском универзитету. Комплетна замисао дефинитиван изглед добија 3. априла 1971. када је званично основан Студентски културни центар- СКЦ.
Наредне године учиниле су да СКЦ постане једно од главних места окупљања урбане омладине. Овде се развијала авангарда, рађали се аутори и образовала омладина. Током деведесетих година прошлог века, СКЦ ће постати заштитно место такозване алтернативе. Народњаци су били свуда около, док је СКЦ био острво металаца, рокера, панкера…
Наравно, СКЦ је било и место рађања новог студентског бунта против режима Слободана Милошевића и уточиште за демонстранте током протеста. Не сме се заборавити ни плато испред СКЦ-а који је, на прелазу 20. и 21. века представљао својеврсну пиратску луку где су могли на „дивљака“ да се купе касете за музику и филмове. Филм, музика, ЦД, плоча, стрипови… све о чему млади људи сањају било је ту. Додуше у пиратској верзији, али нико се није бунио. За лажњаке се имало новца, оригинали су били научна фантастика.
У Официрском дому, па потом у дому УДБ-е, а за оне млађе СКЦ-у, увек су премијерно приказивани филмови. Многи су се за само 30 динара шездесетих година 20. века нагледали филмова, а симбол тадашњег биоскопа био је чувени Раде Костур, мршави и високи цепач карата на улазу. Матурско вече сам славио у дому УДБ-е јуна 1967. године.
Зграда СКЦ данас је заштићени споменик културе, у коме се одржавају изложбе, концерти, позоришни програми… и то у пет галерија. Такође, ту су и редакције за музички и позоришни програм. У локалима у приземљу објекта, смештене су књижаре и кафић, а култна манифестација, од 2003. године постао је Међународни салон стрипа. У саставу СКЦ-а налазила се библиотека, биоскоп, галерија, позориште, као и филм-форум. Такође, зграда поседује и три хале, у којима се налази укупно 500 седишта.
Аписа данас, ретко ко спомене у СКЦ-у.
Ресторан „ПОЛЕТ“, Улица краља Милана број 31
Моје момачке вечери су биле макар на сат-два у рибљем ресторану „Полет“. За 250 динара, колико је коштала и паклица „Дрине“, јели би порцију гирица и деци црног вина. Због тога је ресторан био препун. Карирани, изгужвани и замашћени столњаци који су од силних попушених цигарета били прогорели и „маскирани“ плеханим жутим или плавим пепељарама на расклиматаним столовима, „олајисани“ под и галерија као у каубојским филмовима давали су посебан „шмек“ овој кафани. Касније је у броју 29 био кафић „Цветић“, увек препун младежи.
„Дом за улепшавање Врачара“, угао улица Краља Милана и Његошеве број 1
Друштво за улепшавање Врачара, основано је 1884. године. Чланарина је износила 1 динар месечно. То је био релативно висок износ који је довео до тога де је био мали број чланова између 60 и 100 чланова. Врачар се у катастру водио као највећа општина. Делио се на Западни од брда Савинац до Милоша Великог и на Источни од Савинца, према Смедеревском друму и преко друма ка Ћелавом брду. У граду Врачар је био од раскрснице Лондон, преко Славије или Симићевог мајуру па до Савиначког брда, од кога су почињали Шумадијски пут и Шумадија.
Зграда Дома друштва за улепшавање Врачара подигнута је 1901. године, а архитекта је Милан Антоновић. Карактеристична је по декоративној гвозденој огради постављеној уместо атике, са неуобичајеним зооморфним мотивима. Уместо некадашњих балустрада, примењен је сецесијски украс, чиме су ревидирана академска правила компоновања највише зоне прочеља. Мозаик са мотивом дрвета, по угледу на бечке сецесионисте. Прва је у Београду добила сецесијске елементе: завршну атику, степенишну ограду од кованог гвожђа, укомпоноване иницијале Друштва и годину градње, као и централни мотив на главној фасади. Због својих архиктетонских квалитета представља непокретно културно добро као споменик културе.
Крајем 19. века београдска варош убрзано се ширила ка мочварном појасу на ободу града. Главни кривац за то био је Шкот Франсис Макензи, који је увидевши повољну пословну прилику, купио имање изнад данашње Славије, испарцелисао га и почео да продаје за градњу. Ова примамљива понуда привукла је шаренолики свет, а свима је била заједничка једна жеља – живот без блата.
Данас асфалтиране и поплочане улице украшене отменим фасадама и дрворедима липа, некада су пружале сасвим другу слику. Било је ту велелепних фасада, али и малих радничких станова или зграда за рентирање, те мноштво приземних кућа са великим баштама. А између њих су се пружали неплански сокаци и улице, који су се претварали у праве каљуге после киша.
Говорило се блатњав као Врачарац. Вођени жељом да побољшају услове живота становника источног и западног Врачара, група грађана 14. октобра 1884. године оснива Друштво за улепшавања Врачара. Зачетник идеје и један од оснивача био је Стева Д. Поповић, који је ондашњој јавности био познат као професор и управник Учитељске школе у Новом Саду, али и као министар просвете и финансија. Многи су сматрали да је до краја живота, 1902. године, био душа и главни покретач активности Друштва. Тих првих ужурбаних дана, један од његових пријатеља професора, присећао се речима:
“Море, ја сам ти набелајисао са ступањем у то друштво… Изабраше ме за пословођу, а ја, држећи, да ту неће бити много посла, примих се; а сад бих волео да се курталишем беде, али не даду… Ухватио Стева, па седница за седницом, и кад му нешто не свршиш, он се љути, као год да је то државни посао или као да нам се плаћа!.. Не знам, може ли човек више да се заузима за своје властите послове домаће и своју кућу, но што се он заузима за ово друштво!”
И заиста, рад Друштва је у наредним годинама и деценијама био изузетно активан, о чему сведоче извештаји у градским новинама у којима је свако мало напомиње да је “Друштво за улепшавање Врачара упутило захтев…” У почетку је најважније било решити питање калдрмисања улица, а када је овај посао донекле завршен, кренуло се даље.
Ваљало је решавати питање осветљења, јер се из полицијских хроника оног доба може сазнати да је Славија била место окупљања сумњивих лица, а горуће је било и питање водоснабдевања. Затим је 1885. отворена прва апотека, а недугу потом и прва пијаца у овом делу града, како грађани више не би морали да тегле баканлук са Велике пијаце која се налазила на данашњем Студентском тргу, удаљеном добра два километра од првих врачарских кућа. На месту Цветне пијаце, некада се налазила густа храстова шума, а у спомен на њу сачуван је један храст који и даље широком крошњом прави диван хлад..
Захваљујући Друштву, Београда 1889. године добија свој препознатљиви симбол – Цветни трг, на коме се гради нова пијачна зграда. У прогласу поводом полагања камена темељца, наводи се да: “Друштво за улепшавање Врачара трудом и улозима својих чланова, по добивеном допуштењу од општинског представништва подиже темељ овој (другој) згради за пијачну потребу, првој ове врсте у Србији”.
Стеван Поповић је погодио градњу пијачне хале од 684 квадрата. Прорачун су правили Андрија Јоксимовић и Илија Фидановић и требало је да кошта 24.504 динара. Међутим, благајник Петровић је проневерио паре, тако што је све што је било на рачуну Друштва, пребацио на жену као да је то њен мираз.
Друштво је предузело и остале послове одржавања пијаце, па тако финансира нивелисање и калдрмисања плаца и улице, као и уређења пијаце и изградњу других пијачних зграда и киоска. Општина је била више него заинтересована да приходи од пијаце заврше у њеној каси, па је 1889. иницијатива да се приходи уступе Друштву, које би их преусмерило у Друштво за изградњу храма Св. Саве. Ипак, договор је постигнут 1893, када је приход од пијаце уступљен Друштву уз обавезу одржавања исте и помагања општини.
Овде се делатност друштва не зауставља. Налазимо записе да Друштво предлаже општини, а затим о свом трошку и купује два стуба за лепљење плаката и огласа; претече данашњих билборда, учествује у организовању одношења кућног ђубрета, предлаже бескаматни кредит општини како би се убрзало калдрмисање улица, отвара киоске за продају дувана и освежавајућих пића и обавља друге комуналне активности. Захваљујући Друштву, у овом делу града отворена је и права поштанско-телеграфска филијала 1891. године.
Међу пропале активности, пак, спада предлог за формирање парка на врачарском пољу, а као разлог је наведено да је предлог одбијен јер већина кућа и онако има велику башту, као и више покушаја калдрмисања улица, који су завршавали тако што би цигле прво биле донете, а затим однете како би се калдрмисали други делови града. Изгледа да је питање калдрмисања улица напокон решено када се са камених коцки прешло на асфалт.
Посебна пажња придавана је садњи и одржавању зеленила на Врачару. Поред формирања дрвореда липа у врачарским улицама, који и данас постоје и дају посебну чар овом делу града, Друштво је водило рачуна и о малом парку испред кафане, а касније хотела, “Славија”. Постојала је идеја да се формира велики шумски парк о трошку Друштва између улица Његошеве и Крунске.
У години када је племенито срце оснивача друштва Стеве Д. Поповић заувек престало да куца, Друштво је напокон добило своје седиште. Дом Друштва за улепшавање Врачара, подигнут је 1902. године на самом почетку Цветног трга, у Његошевој број 1. Аутор пројекта био је ахитекта Милан Антоновић, а ова једноспратана пословно-стамбена зграда представља пример сецесије у самом срцу Београда. Поред назива на прочељу и места на коме је изграђена, са Врачаром га повезује и мозаик изнад улаза у облику разгранате крошње дрвета, симбол дрвореде које је Друштво садило дуж дугих врачарских улица.
Све до краја Првог светског рата, примарна активност Културно и хуманог друштва “Врачар”, била је решавање комуналних проблема грађана. Поред тога, Друштво се бавило и разним културним и хуманитарним акцијама, те је о његовом трошку изграђено обданиште, Виша женска школа са интернатом, финансиран је рад гимнастичког друштва “Душан Силни”, као и фонд за изградњу Храма Светог Саве. Повремено су имали своје питомце, талентовану и вредну децу из сиромашних породица.
Поред прихода од издавања пијачних тезги и дућана, Друштво је 1891. године основало Врачарску задругу, а потом и Врачарску штедионицу, које су доносиле значајан приход.
У једном од извештаја из средине тридесетих година, наводи се да је имовина друштва износила 5,5 милиона ондашњих динара. Ова значајна сума коришћена је за финансирање установа које ће “доприносити просветном, моралном, здравственом и материјалном унапређењу Врачара”, па тако Друштво 1931. године мења назив у Културно и хумано друштво “Врачар”.
Као и многе друге установе и друштва сличног карактера, Друштво ће прекинути рад 1941. године, а нове власти нису биле заинтересоване за његово обнављање после Другог светског рата.
Ипак, није све изгубљено. Поново окупљени жељом да Врачар врате Врачарцима и покушају да уведу ред или бар спрече урбанистички неред овог елегантног дела града, група грађана окупљена око професора књижевности Александра Арсенијевићем, обновила је рад Друштва за улепшавање Врачара 2010. године. Као и претходници, и наследници се залажу за побољшање услова живота Врачараца, као и очување културне и урбанистичке традиције како Врачара, тако и самог Београда.
Крајем 19. века Славија је била бара где су се ловиле дивље патке, а како се Београд ширио, људи су неконтролисано куповали парцеле, подизали куће, улице би биле огромне каљуге, па је постојала изрека „блатњав ко Врачарац”. Све је то навело мештане ове општине да се удруже и оснују поменуто друштво.
Све је почело на земљишту на којем се некада налазила храстова шума, на којем је 1864. године направљена пијаца, како би локално становништво имало ближе неку тржницу. Пијаца се простирана на простору преко пута данашњег парка Мањеж, а 1889. године је направљена нова пијачна зграда.
Цветни трг пијацу је основало Друштво за улепшавање Врачара као помоћ становништву у бољем снабдевању намирницама и квалитетнијој исхрани. Велика пијаца је била удаљена грађанима Врачара, тако да нису могли да се снабдевају редовно свежим намирницама.
Друштво за улепшавање Врачара је основало ову пијацу 1884. године, тада на дубокој периферији града због чега је две године касније овде отворена и фијакерска станица. Простирала се између Улице краља Милана, Његошеве и Студеничке, некадашња Милутина Гарашанина, а садашња Улица Светозара Марковића.
Пијаца Цветни трг била је у рукама Београдске општине као и Велика пијаца. Палилуска пијаца била је у приватним рукама друштва „Милошевац“. Све време је то привремена пијаца. Она је мала пијаца по простору, па се често продаја роба преноси на околне улице. Плаћала се редовна пијачна такса по метру квадратном простора. Продавало се воће и поврће, месо, риба и млечни производи. Рибља пијаца је за време лета била на Дунаву код електричне централе, а зими се риба продавала на Великој пијаци и Цветном тргу.
На Цветном тргу је 28. априла 1958. године, је отворена прва самопослуга у Београду. Ту сам за 10 рођендан од добијених пара купио каубојски пиштољ на каписле, наравно од пластике.
Сада нам је одлазак у супермаркет свакодневна активност, али је некада било незамисливо да сами узимате ствари са полица и носите у корпама до касе. Експанзија супермаркета у Југославији, али и на Балкану почела је управо из Београда, са Цветног трга. Идеја о супермаркету почела је наравно у Америци, а нама је ту идеју пренео тадашњи секретар Привредне коморе Југославије Ристо Бајалски, каснији изврсни новинар „Политике“, који се вратио пун утисака по питању великих самопослуга које је имао прилике да посети. Том идејом „заразио“ је потпредседника Скупштине Београда Јована Јанковића, али и директора Трговинског предузећа Врачар, Милорада Јовановића. Иако су интересовање за амерички стил супермаркета показали и Конзум из Загреба и Прехрана из Љубљане, Милорад Јовановић је био најбржи и ТП Врачар је усвојило одлуку директора у августу 1957. године.
Фото:Београдске вести/А.М
Како би се изашло у сусрет овом интересовању, америчка амбасада је допремила целу самопослугу на загребачки сајам који је одржан у септембру 1957. године. Секретар Привредне коморе Југославије Ристо Бајалски обећао је да ће Скупштина града обезбедити новац за куповину комплетног супермаркета. Наравно, проблема пред отварање морало је бити. Није стигло довољно металних корпи за купце из Америке, домаће фирме нису успеле да произведу замену, те су морали да увозе
потрошачке корпе из Италије. Јанковић је такође у Италију отишао на обуку како би видео како функционише један супермаркет, како би знали да обуче раднике у Београду.
Како би се инсталирала сва опрема из Америке су стигла два обучена стручњака за изградњу и дизајнирање супермаркета. Планирано је отварање 28. априла и позивнице су већ послате. Међутим, молери, пластичари и електричари последње радове су завршили 27. априла. Било је потребно убацити 15 камиона производа, ставити цене и сви су мислили да ће доћи до одлагања отварања супермаркета.
Један од Американаца, Мун, који је отворио преко 400 сличних супермаркета у САД-у био је убеђен у одлагање отварања и изјавио је да ће појести свој шешир ако се продавница отвори на време. Тада у помоћ стиже комплетан колектив ТП Врачар, око 160 људи, који су добровољно радили целе ноћи и спремили супермаркет за отварање. Тако је на време, 28. априла 1958. године отворен први супермаркет на Балкану, Југославији и Београду – Цветни трг.
А на отварању суграђани су имали шта да виде: 600 квадратних метара, од чега је 400 квадратних метара био продајни простор, 20 метара замрзивача, од чега је седам фрижидера било за смрзнуту храну, што је била новина у Југославији, 10 метара полица са свежим воћем и поврћем изнад којих су била огледала и системи за хлађење и чишћење.
Радило је укупно шест каса, од којих су три имале покретне траке за пренос робе до касира. Највећи проблем, чини се, са којим се сусрео први супермаркет јесте начин паковања. До тада се само уље и нека алкохолна и безалкохолна пића продавало у флашама. Све остало се куповало по поруџбини, па се мерило и плаћало то што се одмерило: колачи, бисквити, пиринач, кафа, со, шећер, сапуни и сви остали производи. Када су почели да пристижу амерички фирижидери и замрзивачи постало је јасно да ће снабдевачи морати да почну са паковање своји производа. Ту су се појавили први проблеми, велики произвођачи нису желели тиме да се баве, јер количина који је Врачар поручивао за тај један супермаркет није била довољна да би они мењали цео производни процес.
Ипак, неки су препознали потенцијале у паковању робе. Тако је фабрика сапуна у Панчеву почела да пакује сапуне од половине и четвртине килограма.
Потом је београдски произвођач слаткиша и бисквита „Соко“ почео да пакује производе у кутије од пола килограма и мања паковања, а то је потом почео да ради и загребачки „Јосип Краш“. Након тога, слично је урадила је и индустрија меса „Гавриловић“. Као привремено решење проблема, Врачар је купио машине за паковање, па се направило посебно одељење које је паковало робу за малопродају. Паковања су се прилагођавала, па је тако уочено да се шећер боље продаје у паковањима од 5 кг, за разлику од 2 кг.
Већ годину дана након отварања, 1959. године, у Београду је отворено још осам супермаркета. На месту Цветног трга, данас је Макси, а 2018. године прослављено је 60 година од ове револуције у куповини.
Градска општина Врачар прихватила је иницијативу Друштва да 14. октобар, дан оснивања првобитног Друштва, постане Дан општине Врачар. У складу са овим својим програмским опредељењима, Друштво је до сада поставило три спомен-плоче истакнутим Врачарцима, глумцу Карлу Булићу на стогодишњицу његовог рођења (овом догађају је присуствовао и у њему учествовао и амбасадор Републике Хрватске у Београду), потом глумцу Зорану Радмиловићу и филмском редитељу Александру-Саши Петровићу.
Спомен-биста композитору Корнелију Станковићу постављена је на 180-годишњицу композиторовог рођења на почетку улице која носи његово име, а 2014. године је постављено и спомен-обележје глумцу Петру Краљу. Друштво је, такође, крајем децембра 2015. године помогло Ротари клубу Врачару у постављању спомен-бисте књижевнику Бориславу Пекићу испред Треће београдске гимназије тако што је организовало саливање темеља, а поједини чланови управе Друштва (Александра Јовановић и Милан-Цаци Михаиловић) су активно учествовали и помагали у организацији постављања скулптуре „Београдски читач” у Чубурском парку.
Југословенско драмско позориште, некадашња Барутана, улица краља Милана број 50
Све до краја 18. века земљиште које се простирало од хотела „Лондон“ ка Славији, већим делом је било под виноградима. За време своје прве владавине, до 1839. године, књаз Милош је почео да подиже у предграђу јавне зграде. Тако је подигао и „Велику касарну“ на путу за Топчидер у кнез Милошевој улици. На месту где је сада ЈДП, подигао је 1834. године барутану, јер је била на сигурном месту, јер топови из града нису могли да добаце ђулад довде. На место барутане, коју је преместио на Губеревац, подигнута је војна школа јахања „Мањж“, јер је био велики простор.
Оснивање Југословенског драмског позоришта уследило је 1947. године, да би годину дана касније одиграна прва представа “Краљ Бетајнове”, Бојана Ступице. Многи најзначајнији глумци из Загреба, Новог Сада, Сарајева, Сплита, Љубљане и других градова позвани су да учествују у стварању овог позоришта.
Редитељ Бојан Ступица је постављен на чело куће као уметнички руководилац. Он и критичар Ели Финци поставили су темеље репертоарске оријентације ЈДП-а као позоришта високог литерарног нивоа. То ће остати као основна оријентација ЈДП-а до данашњег дана, с тим да је, поред литерарног, елемент сценског добио равноправно место. Тада је сакупљено по партијској директиви око 60 пробраних глумаца, међу којима су последњих петоро живих били Марија Црнобори, Мира Ступица, Бранка Веселиновић, Млађа Веселиновић и Капиталина Ерић. Југословенско драмско позориште је настало на месту јахачке школе, адаптирана је коњушница и претворена у сцену.
Прва представа је одиграна 3. априла 1948. а реч је о комаду „Краљ Бетајнове“ Ивана Цанкара у режији Бојана Ступице. Овај дан се обележава као дан ЈДП-а и тог датума се додељују годишње награде.
ЈДП је изгорело до темеља 17. октобра 1997, наводно због грешке на инсталацијама. Позориште је поново саграђено, а Велика сцена је изнова отворена 23. маја 2003. представом „Родољупци“ Јована Стерије Поповића у режији Дејана Мијача.
Од 1929. године до 1931. године, кратко је служила као позоришна зграда („Зграда на Врачару“), кад се у ентеријеру обављају измене, ради привременог усељавања Народне скупштине.
Зграду је, наравно, за нове потребе требало поново преуредити, а архитекта Момичило Белобрк успео је да од објекта, окруженог соц-реализмом и немаштином направи право модернистичко и монументално дело, без иједног отвора према улици. Након четири деценије и небројено много позоришних изведби, почели су да се јављају грађевински проблеми, а да несрећа буде већа, зграду је и други пут захватила ватра – 1997. године.
После другог пожара, 1997. године, на основу расписаног конкурса који је подразумевао реконструкцију, модернизацију и темељну обнову зграде, започети су обимни радови према пројекту првонаграђеног рада, младог архитекте Зорана Радојичића и пријатеља (како је аутор означио своје сараднике). Објекат који је оцењен као „сензибилно модернистичка интервенција“ данас је стециште богатог позоришног живота у центру престонице.
Пројекат архитеката Зорана Радојичића и Дејана Миљковића, према коме је обновљен, донео је објекту доста друкчији изглед, чему су умногоме допринели стакло и метал – материјали који и данас доминирају здањем.
Ипак, да историја наставља и сада да оставља трага на овом споменику културе показао је недавно најављен план проширења зграде, а разлог томе су унапређење постојећих капацитета изградњом нове сцене “Бојан Ступица”, њихово дефинисање у складу са планским основом и ограничењима у простору, те очувања парка Мањеж и унапређење постојеће јавне зелене површине.
Када сам био мали и када није било телевизије, главни и најпопуларнији глумац тог времена Жерар Филип је гостовао у ЈДП са представом Камијевог Странца. Све жене из комшилука су „луделе“ за њим, па и моја мајка и решише да умилостиве очеве да их пусте. Пустише их али уз услов да поведу и нас децу „у залог“. Ми, деца смо се чудили шта је ту тако интересантно јер је он само журним кораком прошао на пристојној удаљености од њих.
На месту где се данас налази нова зграда Југословенског драмског позоришта, у време Кнежевине Србије, налазио се мањеж – зграда која је служила Краљевском коњичком ескадрону. Издужене основе, била је то једноставна, једноспратна зграда, у коју ће се неколико деценија касније уселити ансамбл Народног позоришта, због оштећења матичне куће, настале током Првог светског рата. Дакле, „Мањеж“ је адаптиран и претворен у Позориште на Врачару. У једној бараци крај позоришта умрла је и велика глумица Милка Гргурева. Стара коњушница, популарно названа „Дрвени мањеж“ кратко је служила позоришним поклоницим, због избијања пожара 1927. године, када је потпуно изгорела. То се десило после представе „Девојачке клетве“. Исте године, по плановима истакнутог архитекте руског порекла Николаја Петровича Краснова започета је градња нове зграде и 1929. године сазидана је нова зграда у којој је био смештен Парламент све до 1936. године када се пресељава на садашњу локацију.
Ковитлава и нестална, историја Београда оставила је трага на готово сваком педљу његове територије, кројећи му нове и адаптирајући старе улице, преобликујући животе људи, пресвлачећи фасаде зграда у ново рухо и дајући им, по потреби, потпуно друкчије намене. Приче које се крију међу редовима цигала старе градње и јесу интригантне и заповедају на размишљање управо зато јер су натопљене историјом на коју неоправдано заборављамо, а једна од многобројних таквих сторија је она коју чува зграда Мањежа у Улици краља Милана.
Њен почетак датира из времена кад је Београд имао тек “дваес и кусур” хиљада душа, око 1860. године.
У тадашњој Кнежевини Србији подигнута је за потребе Краљевског коњичког ескадрона (тактичке јединице коњице) као једноставна, једноспратна грађевина, неразуђеног унутрашњег простора, типичног за војни објекат, са две главе коња које су красиле главни улаз.
Како у једном од својих дела наводи Ирена Сретеновић, шеф Одељења за истраживање, валоризацију и документацију Завода за заштиту споменика културе града Београда, завршетак Првог светског рата затекао је главни град без позоришне зграде, те се национални театар уселио у зграду Мањежа.
Како га је описао редитељ Мата Милошевић, објекат “споља готово ни по чему није одавао своју намену”, а оно што је нарочито било интересантно јесу његове ложе: дворска – скоро увек празна, смештена десно од позорнице и она прекопута ње која је припадала управнику јединог београдског театра тих година.
Ипак, пожаром који је из непознатог разлога букнуо у згради 1927. године, позоришни рад накратко је прекинут, а на руском архитекти Николају Петровичу Краснову било је да осмисли пројекат новог објекта. Дограђен је спрат, проширен магацин, декорисано степениште, док се над бином завиорила завеса са великим грбом Краљевине Југославије. Дрвене столице заменила су комфорнија седишта пресвучена црвеним плишем, а простор је обновљен и нарочитим новитетом – шнирбоденом, уређајем на таваници за подизање декорација увис.
Други прекид у раду Мањеж бележи 1931. године, када се у његовим просторијама уместо позоришних глумаца затичу, неко једном рече, “најбољи глумци” – објекат бива преуређен за потребе Народне скупштине.
Како наводи Сретеновићева у стручном спису, један од већих грађевинских подухвата који су тада изведени било је подизање објекта за смештај Председништва скупштине у којем се данас налази Факултет музичке уметности. Приземан простор у којем су се до тада одржавале пробе драме и балета постали су бифе и стражарске одаје, а гардероба за гледаоце претворена је у пошту.
Пет година касније, скупштина се 1936. године сели у ново здање на Тргу Николе Пашића, чиме је отворен пут за повратак Народног позоришта на добро знану локацију. Међутим, срећа му ни сада није била наклоњена, па је избијањем Другог светског рата Мањеж оштећен у бомбардовању и тако окрњен служио као војничко позориште окупационе силе.