Улице: Краљице Наталије и Адмирала Гепрата
Улица Краљице Наталије
Изнад Савамале, бивше Босанске улице, сада Гаврила Принципа, на савској падини лежи Улица краљице Наталије која полази од Зеленог венца и иде све до Улице Милоша Великог. Ова улица настала је од старе Абаџијске чаршије. Кројачи народног одела од сукна или абе, абаџије у први мах нису желели да населе ову ново просечену улицу тако да је од прво саграђених 46 дућана 17 у почетку било празно. Од 1836. године улица је названа Абаџијска иако су се абаџијама, а то су кројачи који шију од сукна народна одела, касније придружиле и остале занатлије када је Чаршија продужена ка углу са данашњом Кнез Милошевом улицом. Градске абаџије су затражиле од кнеза Милоша да им дозволи подизање дућана, што је он и прихватио јер је желео да Савамалу насели већим бројем становника.
Наредио је да „речени сокак лепо и право измери инџинир (инжењер)“. На тај начин је формирана Абаџијска чаршија. „Инџинир је одмерио плацеве па је свакоме дато за по један дућан и да може сваки себи над дућаном или иза дућана и кућу начинити“. Земљу је давао бесплатно, али је наплаћивао тапију (власништво). Наредио је да се начини и лепа калдрма и ћуприја од тесаног камена. Ово није ишло тако лако, како већ то код нас бива. Када је инџинир одрерио правац, увидело се да се на том путу налазе неке кафане на Зеленом венцу и да ће пролазити поред велике баре која се ту налази. Улица је померена навише али је Ломина улица oстала на истом месту.
Од 1929. до 1930. годне улица је названа Краљице Наталије, а затим Краљице Катарине, да би после Другог светског рата добила назив Народног фронта, а после промена 2000. године понела је садашњи назив. Улица Краљице Наталије раније се звала Народног фронта. Од 1836. године улица се назива Абаџијска иако су се населиле и остале занатлије поред абаџија.
По доласку на власт, кнез Михаило чинио је све како би остварио своју амбицију да “у Србију доведе Европу”. Зато је давао новац за изградњу Народног позоришта, Варошку болницу, коју сам описао у делу Џорџа Вашингтона …., уређивање улица и сокака, а дукате није штедео ни за прављење великих балова.
Међутим, корзо није био његових руку дело. За овакав подухват била је потребна женска рука и посебан план који је пре њега успела да изведе краљица Наталија. Наиме, она је, по узору на свој родни град Одесу, одлучила да у Београд донесе корзо и то баш у улицу Кнеза Милоша.
Још као млада девојка, Наталија је веома волела да пешачи. У Београд је дошла 1875. након што је јула исте године обнародована њена веридба са кнезом Миланом Обреновићем.
Практично преко ноћи, Наталија је постала узор ондашњим женама у престоници – данас би рекли права инфлуенсерка. Одједном, све су почеле да се такмиче која ће је боље опонашати. Од хаљина и манира, до покрета и омиљене дворске хране, свака је дама желела да усвоји што више из живота нове краљице.
А умела је Наталија са људима. Била је љубазна према свима, радо би угостила супруге свих виђенијих људи у Београду, успевајући притом да се ипак држи на пристојном одстојању.
На почетку „Абаџијске чаршије на углу са Рељином, била је позната „Циганска чесма“. Ту су биле циганске колибе и биле су на путу од Теразија до Зеленог венца. Ево једне куће из тог дела улице где је фотограф стајао на месту садашње јавне гараже, па је зграда иза дечака срушена, док зграда право и данас постоји.
На горњој фотографији је раскрсница Краљице Наталије и Балканске, фотографија Јеремије Станојевића из 1930.године.
Хотел „Праг“, Улица Краљице Наталије број 25-27
Уколико пролазећи Београдом обратите пажњу на околне и добро познате зграде, приметићете да се значајан број београдских хотела налази на ћошку, односно, боље речено на раскрсници ужурбаних улица. И управо на једном таквом ћошку, улица Балканске и Краљице Наталије, већ деведесет година налази се здање названо по главном граду Чешке – Хотел “Праг”.
Хотел „Праг“ је грађен и дорађиван у неколико етапа, 1929., 1936. и 1978. а лепота саме грађевине, специфичне за архитектуру модернизма Европе XX века, сврстала га је у један од објеката под заштитом Завода за заштиту споменика културе града Београда. Први власник хотела је био Чех, па отуда и назив хотела, Праг. Хотел је саграђен по пројекту архитекте Ђуре Бајаловића, а излаган је и на првом Салону архитектуре 1929. године и Изложби југословенске модерне архитектуре 1931. године. Дело је ГАМП-а.
Чак и после комплетног реновирања Хотел Праг је задржао своју традиционалну гостопримљивост, топлину и срдачност, карактеристичну за ово поднебље. Мој кум Мики Хинић и ја редовно у хладне дане пијемо викендом овде кафу, а у топле дане у башти хотела Москва. Такође, сам својевремено 1968 и 1969. године када сам радио као инспектор Хале 10. на Сајму, долазио свако вече у ресторан „Хајдучка пећина“. Новца је било „ко плеве“, па смо могли да једемо најскупља јела и пијемо најбоља вина. Девојке које су радиле на Сајму отимале су се да буду са нама у друштву. О даљим детаљима нећу да причам.
Гостима посебну пажњу привлачи пивница “Хајдучка пећина”, али верујте ми на реч нија као она из мог времена, или је мени све што је било у младости изгледало лепше, јер младост је сама по себи лепа и богата. Чак су и немаштина и сиромаштво било лепи и незаборавни.
Хотел је грађен у стилу модернизма са украсним арт деко детаљима на фасади. У питању су рељефи у висини другог спрата на бочним странама хотела са приказом мушкарца и жене са дететом. На угаоној фасади као својеврсни украс коришћени су балкони, који се разликују на сваком од спратова. Занимљиво је да је Борошићев пројекат хотела “Праг” излаган на изложбама архитектуре у Југославији и Прагу као истакнути пример арт декоа у Београду.
У огласима који су излазили у то време, истиче се да хотел поред топле и хладне воде, близине центра и Железничке станице, нуди и собе са панорамским погледом на Топчидер, новобеоградску сремску страну и Ушће. И овај атрактивни поглед био је последица положаја хотела и величине плаца на коме је грађен. Смештен на низбрдици, хотел је поред приземља имао још и четири спрата на којима су све собе биле окренуте ка улици. Како би се што више искористио простор, собе су биле прилично мале и једнокреветне.
Према првобитном пројекту, хотел је имао 30 соба, од којих ниједна није имала купатило, већ су користили гости по једно које се налазило на сваком спрату.
Ово је донекле измењено приликом надоградњи и реновирања хотела које су убрзо наступиле. Први пут је хотел реновиран 1932. године када је бар претворен у класичну кафану, на опште одушевљење локалних гостију. Иза записа из тог времена сазнајемо да је ресторан хотела нудио и изврсну храну. Прво проширење смештајних капацитета уследило је већ 1936. године , када је дозидан још један спрат, те додато крило из Балканске улице. Овим је службени део хотела одвојен од дела за госте, а хотел је после проширења имао укупно 50 соба.
Хотел Праг је током 70-их година XX века поново реновиран и том приликом подигнут је још један спрат и проширено је крило хотела у улици Краљице Наталије. Хотел “Праг” се и данас налази на истом месту, у самом центру Београда, близу свих најзначајнијих знаменитости, споменика, институција, кафића, ресторана и тржних центара
У овој улици налазе се зграде саграђене од стране архитеката ГАМП-а
L
На горњој фотографији господина Аце Симића око 1930. године, је угао са Кнез Милошевом улицом. Види се киоск са белим пецивом. До њега је зграда у којој су једно време одржаване седнице скупштине Краљевине СХС. У време фотографисања налазило се удружење „Јадранске страже“.
Улица Адмирала Гепрата
Општина Савски венац је по много чему седиште Београда, а уједно и један од најстаријих делова града. Паралелно са улицом Краљице Наталије од Балканске улице па до Милоша Великог протеже се улица Адмирала Гепрата. Она се наставља на Улицу Гаврила Принципа, протеже дуж Савског венца и на крају “улива”у Кнеза Милоша, а носи назив по великом војсковођи, џентлмену и великом пријатељу српског народа. Њене многобројне улице углавном носе имена по важним историјским личностима, народним херојима, књижевницима, војводама и генералима, а то је случај и са једном од улица на које Београђани најчешће “ломе језик” у овом делу престонице – да ли је адмирал био Гепрат или Гепард? Српским војницима у прошлости ово није био проблем – они су га звали једноставно, али невероватно емотивно и сликовито, – српска мајка.
Вицеадмирал Емил Гепрат 1916. године био је командант француске војске у Тунису и градоначелник града Туниса. Тада су у ову државу почели да стижу бродовима српски војници, официри, преживели из Албанске голготе. Гепрат је био изузетно предусретљив према нашим војницима тако да је добио надимак “Српска мајка”. Преживели су били лечени у болницама широм Магреба, а већина их је била смештена у Бизерти. Цивиле који су пристизали у Бизерту Гепрат је слао на опоравак у Марсељ, Нант, Париз и друге градове Француске.
Историјска улога адмирала Гепрата по српски народ била је његова лична одлука да се Срби пристигли из Грчке не пошаљу у пустињу Сахару, већ да им се укаже болничка нега у самој вароши Бизерти. Гепрат је овде донео одлуку противно ставу Врховне команде Француске војске да Срби буду смештени дубоко у пустињу. Прослављени командант је сматрао да се, болесним и исцрпљеним балканским савезницима, бар на неко време, мора обезбедити “кров над главом”. Управо ово његово инсистирање спасло је више хиљада наших војника. Адмирал се није ту зауставио. Тражио је и издејствовао да се српским војницима повећају следовања хлеба са 600 грама колико су добијали француски војници на 1 килограм. У оно време, то је било нечувено, али Гепрат је знао да је то једини начин да се Срби, изгледнели и болесни, спасу масовног умирања.
Север Африке примио је за време Првог светског рата преко 60.000 Срба, а те 1916. године само са Крфа пристигло је више од 11.000 Срба. Све њих у Тунису је сачекивао адмирал Гепрат и, обилазећи болесне, на српском питао: “Помоз Бог, браћо Срби! Да ли вам шта треба?”. До своје, по Србе изузетно, битне одлуке о премештању болесника и рањеника у Бизерту, вицеадмирал Гепрат дошао је када је видео стање у којем су дошли први болесници.
ПОЗДРАВЉАМ У ВАМА ОФИЦИРЕ КОЈИ СУ ВОДИЛИ ВОЈСКУ КОЈОЈ СЕ ЦЕО СВЕТ ДИВИ. ПОЗДРАВЉАМ У ВАМА ВОЈНИКЕ КОЈИ СУ УМЕЛИ СА ТОЛИКО ХРАБРОСТИ, ОДУШЕВЉЕЊА И ПОЖРТВОВАЊА ДА СЕ ЛАВОВСКИ БОРЕ ПРОТИВ ДЕСЕТ ПУТА ЈАЧЕГ НЕПРИЈАТЕЉА, ПОЗДРАВЉАМ У ВАМА ЉУДЕ – ОБРАТИО СЕ ГЕПРАТ СРПСКОЈ ВОЈСЦИ.
На фотографији господина Бориса Белингара, је угао са Балканском улицом. На врху је Кнез Милошева улица.
Из живота овог храброг војсковође и великог човека забележена је и једна дирљива прича. Наиме, на једном од бродова који су те 1916. године довозили српске војнике и избеглице у Бизерту нашла се и једна жена, Српкиња коју су силовали непријатељски војници и која је, немајући где, пошла са војском. Приликом обиласка брода, Гепрат је приметио да је војници крију. Рашчупана, вашљива и исцепана, давала је јадан и мучан призор.
– Зашто кријете ову жену? – питао је Гепрат команданта строја. – Она сада носи у утроби дете непријатељског војника – дискретно је одговорио официр.
На те речи адмирал је размакнуо војнике, пришао жени и заузео став мирно. Затим се дубоко поклонио, отпасао свој парадни мач и положио га пред ноге жене, пољуби јој руку и рекао: “Добро дошли, госпођо”.
За све што је чинио, српски војници су на адмирала излили сву своју љубав, прозвавши га “Српска мајка”. А ту љубав исказали су симболично и величанственом парадом коју су организовали у част његовог одласка из Бизерте. Као израз захвалности, адмиралу Гепрату додељен је Орден Белог орла са мачевима првог реда, највеће српско одликовање после Карађорђеве звезде.
Војска и народ су своју захвалност Адмиралу Гепрату исказали и након Првог светског рата и то на невероватно дирљив начин. Приликом његове посете Београду 1931. године уз громогласне овације “Живела Француска!” народ је на својим раменима носио старог ратника од Главне железничке станице до Славије где је била предвиђена главна свечаност. Управо део те трасе данас је улица која носи име овог великог пријатеља Срба.
Евлија Челебија, турски путописац тврди да је Београд 1660. године имао 11.000 бунара и чесми, а да је поред јавних амама којих је било по неколико у сваком крају било још и 7.000 амама по кућама. Турци су се још у 15. веку у Малој Азији упознали са градњом терми, староримских купатила. Како им вера налаже да се морају обавезно купати пре и после молитве, па су хамами подизани у кућама богатих муслимана. Данас су сачувана само три хамама: уз конак Књегиње Љубице; хамам у доњем делу београдске тврђаве и хамам у Адмирала Гепрата број 8 где је сада ресторан.
Вазнесењска црква или Црква Вазнесења Господњег, улица Адмирала Гепрата 19
Ово је српска православна црква, посвећена је Вазнесењу Господњем (Спасовдан). Сваке године на црквену градску славу Спасовдан после литургије полази литија која се креће улицама Београда и поново враћа у цркву.
Црква је подигнута 1863. године, освештао је београдски митрополит Михаило. Налог за њену изградњу дали су 1860. године кнез Михаило Обреновић и митрополит Михаило, а подигнута је добровољним прилозима многих Београђана. Планове су израдили Павле Станишић и Јован Ристић, грађевинске радове су обавили Јосип Шток и Фердинанд Ставенов, а предузимач је био Коча З. Поповић. То је стриц револуционара Коче Поповића, које сам описивао у линку Кнез Михаилова, горњи део непарна страна.
Црква је обликована у духу тада владајућег романтизма, по угледу на старе српске манастире, пре свега Раваницу. У почетку је служила и као војна црква јер се налазила у близини војних објеката. Књаз Милош је имао обичај да крај сваког свог конака, подигне цркву. Тако је крај његовог конака, који је био овде у близини, подигнута Вазненеска црква. Велики допринос у даривању Цркве дала је и Краљица Наталија.
Прве иконе је насликао сликар Никола Марковић 1864. године, али је касније израда икона поверена Стеви Тодоровићу, који је овај подухват завршио 1881. године. Његове најлепше композиције у Цркви су: Стефан Дечански добија вид, Пострижење Светог Саве, Пријем Светог Симеона у Хиландар.
Такође, првобитне зидне слике Николе Марковића уступиле су место новим композицијама Андреја Биценка након обнове1937. године. Црква има богату ризницу са збирком икона, старих књига, златарских дела и других премета из 19. века.
Једно од пет звона које су се налазила у Саборној цркви приложено је овој Цркви. Наиме, у Цркви налази се и прво звоно које се након неколико векова од отоманске окупације зачуло у Србији. У звонику Вазнесењске цркве од 1863. године, међу пет звона различите величине и порекла налази се и звоно старе Саборне цркве, које се 15. фебруара 1830. године огласило први пут, када је Кнежевина Србија добила аутономију. У априлу 1940. године, приликом звоњаве је пало највеће звоно и убило дечака који је
звонио.
Тешко је оштећена у бомбардовању Београда априла 1941. године и 1944. године, у чијој Порти је погинуо велики број људи. У дворишту испред цркве налази се споменик у облику крста погинулим. У септембру 2013. године је свечано прославила 150 година постојања.
